Mihail Botvinik

Mihail Botvinik
Lični podaci
Puno ime	Mihail Mojsejevič Botvinik
Datum rođenja	(1911-08-17)17. avgust 1911.
Mesto rođenja	Kukala, Ruska Imperija
Datum smrti	5. maj 1995.(1995-05-05) (83 god.)
Mesto smrti	Moskva, Rusija
Državljanstvo	SSSR, Rusija
Karijera
Svetski prvak	1948—1957, 1958—1960, 1961—1963.

Mihail Mojsejevič Botvinik (rus. Михаи́л Моисе́евич Ботви́нник; Kukala, 17. avgust 1911 — Moskva, 5. maj 1995) bio je jevrejski ruski velemajstor i dugogodišnji svetski šampion u šahu.

Rane godine

Rođen u Kukali blizu Viborga, kao sin zubnog tehničara, prvi put je zapažen u šahovskom svetu sa 14 godina, kada je pobedio svetskog šampiona Raula Kapablanku, u jednoj simultanci.

Brzo je napredovao i u dvadesetoj godini, kao ruski majstor, prvi put je pobedio na sovjetskom šahovskom šampionatu 1931. Kasnije je na državnim šampionatima pobeđivao 1933, 1939, 1941, 1945. i 1952. godine.

Sa 25 godina Botvinik se ravnopravno nosio sa svetskom šahovskom elitom, postižući uspehe na najjačim međunarodnim turnirima. Bio je prvi (zajedno s Florom) u Moskvi 1935, ispred Laskera i Kapablanke, zatim prvi (zajedno s Kapablankom) u Notingemu 1936. i treći (iza Fajna i Keresa) na prestižnom AVRO turniru 1938. godine. Godine 1941. osvojio je turnir koji mu je doneo titulu „apsolutnog šampiona Sovjetskog Saveza“. Botvinik je pobedio Paula Keresa i budućeg svetskog šampiona Smislova, kao i jake sovjetske velemajstore Boleslavskog i Lilijentala.

Svetski šampion

Nije iznenađenje da je Botvinik, stalno napredujući, tri puta bio svetski šampion (1948-57, 1958-60, 1961-63). Njegova dugovečnost na šahovskom tronu pripisuje se njegovoj izuzetnoj posvećenosti izučavanju šaha. Pripreme pre meča i analize posle meča su bile najjača Botvinikova strana: tehnika pre taktike i majstorstvo u završnicama ispred zamki u otvaranjima. Njegovo usvajanje i razvoj solidnih otvaranja u Nimcovićevoj indijskoj odbrani, Slovenskoj odbrani i Vinaverovoj Francuskoj odbrani bile su rezultat pažljivih studija i zato je mogao da se usredsredi na uzak repertoar otvaranja za vreme najvažnijih mečeva, često vodeći meč u pažljivo odabrane varijante. Odigrao je mnogo „tajnih“ trening mečeva s majstorima takvog kalibra kao što su Salo Flor, Jurij Averbah i Vjačeslav Rogozin. Obelodanjivanje detalja ovih mečeva, mnogo godina kasnije, omogućilo je šahovskim istoričarima da steknu uvid u fascinantnu Botvinikovu šahovsku vladavinu.

Možda je iznenađujuće da Mihail Botvinik nije široko prihvaćen kao jedan od najboljih šahista svih vremena. S jedne strane, njegovi uspesi su bili zaista impresivni i treba da bude upamćeno da su svi njegovi najveći rivali, mladi Paul Keres, David Bronštajn, Vasilij Smislov, Mihail Talj i Tigran Petrosjan bili nezaboravni igrači. On je takođe ustanovio novi trend svojim detaljnim analizama otvaranja i načinom treninga.

S druge strane, kritičari ističu njegovo retko pojavljivanje na turnirima posle Drugog svetskog rata dok je bio svetski šampion, i njegove prosečne rezultate u mečevima za odbranu titule – od pet odbrana, izgubio je tri meča (od Smislova 1957, Talja 1960. i Petrosjana 1963. godine) a u dva je igrao nerešeno (protiv Bronštajna 1951. i Smislova 1954). On je, međutim, dobio dva meča kao izazivač, pobedivši vladajuće svetske šampione Smislova 1958. i Talja 1961. godine.

Vlada takođe opšte mišljenje da se Botvinikova igra zasnivala više na korektnoj nego na intuitivnoj ili spektakularnoj igri. Ovakvo mišljenje nastalo je zahvaljujući njegovom osornom ponašanju i naizgled hladnoj, proračunatoj ličnosti, za razliku od genijalnog Talja – iako je Ruben Fajn (jedan od najjačih šahista u istoriji koji nije osvojio titulu svetskog šampiona) napisao da je Botvnikova zbirka najboljih partija jedna od „tri najlepše“.

Tri faktora su doprinela njegovim neujednačenim rezultatima. Prvo, Drugi svetski rat je izbio upravo u vreme kad je Botvinik bio na vrhuncu – da rat nije prekinuo međunarodna šahovska takmičenja, Botvinik bi gotovo sigurno izazvao Aljehina u meču za svetskog šampiona u ranim četrdesetim i možda bi osvojio titulu, kao što je to uradio 1948. godine, kada se posle Aljehinove smrti igrao meč-turnir za titulu šampiona sveta u šahu. Drugo, on je bio jedini svetski poznat šahista koji je imao dugu i bogatu karijeru na drugom polju – kao inženjer – za šta je dobio brojna sovjetska odlikovanja, a Fajn je često isticao da je Botvinik bio posvećen inženjerstvu jednako kao i šahu. Konačno, prethodni svetski šampioni su mogli da izbegavaju svoje najjače takmace, kao što bokseri teške kategorije to čine danas; Emanuel Lasker bio je poznat po tome što je držao titulu koliko je dugo mogao u nekoliko prilika izbegavajući mečeve s najozbiljnijim pretendentom, Kapablankom. Kada je FIDE preuzela kontrolu nad svetskim šampionatima 1948. godine, Botvinik je bio prvi šampion koji je bio prinuđen da igra s najjačim protivnicima svake tri godine; čak i tada Botvinik je držao svetsku titulu duže od bilo kog igrača posle njega (sa izuzetkom Kasparova).

Kasnija karijera

Botvinik (1961)

Pošto je poslednji put izgubio titulu svetskog prvaka od Tigrana Petrosjana u Moskvi 1963. godine, Botvinik je ostao u takmičarskom šahu pojavljujući se na nekoliko visokorangiranih turnira, nastavivši da ostvaruje nezaboravne partije, ali ipak više nije želeo da učestvuje u trci za šampionsku titulu. Povukao se sa takmičenja 1970. godine u svojoj 59. godini, želeći radije da se posveti razvoju kompjuterskih šahovskih programa i da pomaže mladim sovjetskim šahistima, zbog čega je zaslužio nadimak „Patrijarh sovjetske škole šaha“. Poznati „3K“: (Anatolij Karpov, Gari Kasparov i Vladimir Kramnik) bili su samo trojica od mnogih budućih velemajstora koje je podučavao Botvinik. Mladi Gari Kasparov bio je posebno blizak s Botvinikom; u njegovoj knjizi iz 2004. O mojim prethodnicima II nekoliko strana je posvećeno sećanjima na njegovog nekadašnjeg tutora i prijatelja. Kasparovljeve beleške, u kojima se Botvinik pojavljuje gotovo kao očinska figura, otkrivaju Botvinikovu toplu i ljudsku stranu za razliku od njegove hladne i stroge ličnosti, kako su je uglavnom opisivali.

Botvinikova autobiografija, Ka ostvarenju cilja, objavljena je na ruskom jeziku 1978. godine i prevedena na engleski (Achieving the Aim) 1981. godine. Odani komunista, Botvinik je bio uzdrman raspadom Sovjetskog Saveza i izgubio je svoje pozicije u ruskom šahu u vreme Jeljcinove ere. Umro je od raka 1995. godine.

Spoljašnje veze

• Botvinikove partije na muljadi.org
• 40 ključnih pozicija u njegovim partijama
• 1393 partije Mihaila Botvinika Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. oktobar 2010)