Mongolska invazija na Kijevsku Rusiju

Mongolska invazija na Kijevsku Rusiju
	Deo mongolske invazije na Evropu
	; Kijevska Rusija u 12. veku
Vreme	1223—1240.
Mesto	Rusija, Ukrajina
Ishod	mongolska pobeda, kneževine Kijevske Rusije postaju vazali Zlatne horde
Sukobljene strane
Mongolsko carstvo	ruske kneževine
Komandanti i vođe
Batu-kan; Subudaj	Mstislav Hrabri; Jurij Rjazanjski; Jurij II Vladimirski; Mstislav Kijevski
Jačina
1223: 20.000; 1237: 150.000; 1240: 35—80.000	25—50.000 u garnizonima gradova
Žrtve i gubici
nepoznati	oko 500.000 (6—7% stanovništva)

Prodor Mongola (ili Tatara)^[a] na područje Rusa činilo je nekoliko ključnih događaja. Prvi bitniji događaj bio je sukob Rusa i Tatara na reci Kalki 1223. godine, gde je ruska vojska potučena. Tatari su 1237. godine prodrli u severoistočnu Rusiju, a veliko pustošenje Kijeva se dogodilo 1240. godine. Rusija je kao evropska država vremenom potpadala pod uticaj Azije i njene kulture, što će mnogo uticati na njenu budućnost.^[5]

Mongolsko osvajanje[uredi | uredi izvor]

Mongolska invazija na Kijevsku Rusiju (1223—1240)

Tatari su 1235. osvojili zemlju kamskih Prabugara, a nakon toga su upali na teritoriju Rjazanja. Nijedan Ruski knez se nije odazvao pozivu rjazanjskih kneževa u pomoć. Nakon Rjazanja, pao je i Suzdalj, Moskva i Vladimir. Tatari su nastavili pohod na severozapad, prema Novgorodu, ali su šume i močvare omele Mongolsko osvajanje. Ali ubrzo je i Novgorod priznao Mongolsku vlast. Tatari su nastavili pustošenje južne Rusije 1240. kada su poharali Kijev.

Svi ti događaji su stvorili nove političke odnose u Istočnoj Evropi. Rusija je pala pod vlast naslednika Džingis-kana. On je vladao ogromnim carstvom, tako da je faktički Rusija postala severozapadna pokrajina tog carstva. Zlatna horda je upravljala Rusijom iz Saraja. Zlatna Horda je do 1260. godine bila u vezi sa glavnom Hordom u Mongoliji, a te godine je postala samostalna. Rusija je potpadala pod vlast Zlatne Horde kao skup vazalnih kneževina.^[6]

Mongolska vlast[uredi | uredi izvor]

Tatarski osvajači nisu mnogo menjali ruski sistem upravljanja, ali su kneževi od velikog kana morali da dobiju povelju (jarlik), kojim bi se potvrdio njihov položaj. Da bi dobili povelju, kneževi su morali da putuju u Saraj i Mongoliju, gde su prema velikom kanu iskazivali ponizno poštovanje, kao i bogate darove.

Mongolske vlasti su izvršile popis ruskog stanovništva, i svima, osim sveštenstvu je nametnuto plaćanje danka. Danak su skupljali tatarski predstavnici koje su kontrolisali mongolski zastupnici. Ponekad se dešavalo da manji kanovi zahtevaju od ruskih knezova vojne odrede, koji bi se priključili mongolskim u osvajanjima. Rusi su ovo doživljavali kao poniženje i često su se bunili. Mongoli su bili veoma svirepi prema učesnicima takvih pobuna, koju su gušili na brutalne i svirepe načine. Vremenom su se moćniji ruski kneževi izborili za pravo da sami skupljaju danak na svojoj teritoriji.

Nakon pogibije Jurija II 1238. u bici na reci Sit, njegov brat Jaroslav je prešao iz Kijeva u Vladimir, i Batu-kan ga je 1243. priznao za vladara. Jaroslav je umro tri godine kasnije, a njega na prestolu je nasledio njegov brat Svjatoslav. Svjatoslav je umro sledeće godine, a njega je nasledio njegov sin Andrej.

Andrej se oženio ćerkom galičkog kneza Danila i želeo je da ujedini severnu i južnu Rusiju i oslobodi je od vlasti Mongola. Više godina se borio sa sopstvenim plemstvom i uspeo da prisvoji titulu vladara Volinja i Galicije. Nakon toga, pokušao je da sa zapadnim susedima Poljskom i Ugarskom sklopi savez, koji bi mogao da parira Mongolima, ali njihovi pregovori nisu uspeli. Andrej je morao da se potčini Batu-kanu 1245. godine. Nakon toga je uspostavio kontakt sa papom Inoćentijem IV, kome je obećao da će sprovesti ujedinjenje sa rimokatoličkom crkvom. Papa mu je poslao krunu 1255. i Andrej je 1255. godine krunisan. Osim toga, on nije dobio nikakvu konkretnu pomoć. Jedino pomoć je dobio od Mindaugasa, prvog kralja Litvanije. Danilo je pod pretnjom Mongolske odmazde morao 1260. da ukloni svoja utvrđena i da se odrekne planova protiv Mongola.^[5]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Gažević, Nikola (1976). Vojna enciklopedija (knjiga 10). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 706.
^ de Hartog, Genghis Khan: Conqueror of the World. str. 165–66: savremeni mongolski izvori opisuju Batuovu invaziju sa 12- 14 tumena, što bi mu dalo formalnu snagu od 120-140.000 ljudi. Autor takođe napominje da tumeni često nisu bili u punoj snazi.
^ Fennell, John. "The Crisis of Medieval Russia: 1200-1304." London, 1983. Page 85. Odlomak: "Ako pretpostavimo da bi svaki od većih gradova mogao da okupi, recimo, između 3.000 i 5.000 muškaraca, možemo stići na oko 60.000 boraca. Ako dodamo na ovo još 40.000 iz manjih gradova i od različitih turkijskih saveznika u Kneževini Kijev, onda se ukupan broj poklapa sa 100.000 procenjenih od S.M. Solovjeva u njegovoj Istoriji Rusije. Ali ipak je ovo samo gruba procena potencijalnog broja. Nemamo pojma koliko je gradova, gradića i okruga zapravo okupilo trupe - na primer, izgleda da je malo verovatno da je Novgorod uopšte poslao i jednog borca. Svakako niko nije došao da pomogne njihovoj postaji u Toržoku. Možda je onda polovina ili četvrtina - ili čak manji deo - od ukupnog iznosa bilo najviše što su Rusi mogli da sakupe."
^ Twentieth Century Atlas - Historical Body Count
^ ^a ^b Istorija Rusije 2003, str. 92–94.
^ Istorija Rusije 2008, str. 30–32.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Gažević, Nikola (1976). Vojna enciklopedija (knjiga 10). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 706.

Napomene[uredi | uredi izvor]

^ Vojske mongolskih osvajača u velikoj meri su se sastojale od turkmenskih nomadskih naroda, koji su se potčinili Mongolima. Mongoli su se dosta izmešali sa svojim turkmenskim podanicima na područjima na kojima je vlast imala Zlatna horda. Termin Tatarin se koristi da bi opisao grupu turkijskih naroda, pa u ruskoj istoriografiji postoji zabuna oko korišćenja termina Mongol i Tatarin.

[ВЕ-1] Gažević, Nikola (1976). Vojna enciklopedija (knjiga 10). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 706.

[2] Hartog, Genghis Khan: Conqueror of the World. str. 165–66: savremeni mongolski izvori opisuju Batuovu invaziju sa 12- 14 tumena, što bi mu dalo formalnu snagu od 120-140.000 ljudi. Autor takođe napominje da tumeni često nisu bili u punoj snazi.

[3] Fennell, John. "The Crisis of Medieval Russia: 1200-1304." London, 1983. Page 85. Odlomak: "Ako pretpostavimo da bi svaki od većih gradova mogao da okupi, recimo, između 3.000 i 5.000 muškaraca, možemo stići na oko 60.000 boraca. Ako dodamo na ovo još 40.000 iz manjih gradova i od različitih turkijskih saveznika u Kneževini Kijev, onda se ukupan broj poklapa sa 100.000 procenjenih od S.M. Solovjeva u njegovoj Istoriji Rusije. Ali ipak je ovo samo gruba procena potencijalnog broja. Nemamo pojma koliko je gradova, gradića i okruga zapravo okupilo trupe - na primer, izgleda da je malo verovatno da je Novgorod uopšte poslao i jednog borca. Svakako niko nije došao da pomogne njihovoj postaji u Toržoku. Možda je onda polovina ili četvrtina - ili čak manji deo - od ukupnog iznosa bilo najviše što su Rusi mogli da sakupe."

[4] Twentieth Century Atlas - Historical Body Count

[FOOTNOTEИсторија_Русије200392–94-6] Istorija Rusije 2003, str. 92–94.

[FOOTNOTEИсторија_Русије200830–32-7] Istorija Rusije 2008, str. 30–32.

[5] Vojske mongolskih osvajača u velikoj meri su se sastojale od turkmenskih nomadskih naroda, koji su se potčinili Mongolima. Mongoli su se dosta izmešali sa svojim turkmenskim podanicima na područjima na kojima je vlast imala Zlatna horda. Termin Tatarin se koristi da bi opisao grupu turkijskih naroda, pa u ruskoj istoriografiji postoji zabuna oko korišćenja termina Mongol i Tatarin.

[1]

[2]

[3]

[4]

[a]

[5]

[6]