Pređi na sadržaj

Мој ујак (film)

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Moj ujak
Izvorni naslovMon Oncle
Žanrkomedija
RežijaJacques Tati
ScenarioJacques Lagrange
Jean L'Hôte
Jacques Tati
ProducentJacques Tati
Glavne ulogeJacques Tati
Jean-Pierre Zola
Adrienne Servantie
Alain Bécourt
MuzikaFranck Barcellini
Alain Romans
Direktor
fotografije		Jean Bourgoin
MontažaSuzanne Baron
Producentska
kuća		Ulla Ryghe
DistributerGaumont (Francuska)
Continental Distributing (SAD)[1]
Godina1958.
Trajanje120 minuta (francuski jezik); 111 minutes (engleski jezik)
ZemljaFrancuska
Italija
Jezikfrancuski jezik
BudžetFRF 250,000 (est.)

Moj ujak (francuski izgovor: (francuski izgovor: ​[mɔ̃ nɔ̃kl])) je komedija francuskog režisera Žak Tatija iz 1958. godine. Prvi Tatijev film koji je objavljen u boji,[2] Film Moj ujak je osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku,[3] specijalnu nagradu na Filmskom festivalu u Kanu 1958. godine[4] i nagradu kruga filmskih kritičara Njujorka za najbolji film na stranom jeziku, koji je dobio više priznanja od bilo kojeg drugog Tatijevog filmskog dela.

Film se usredsređuje na društveno nezgodan, ali simpatičan lik gospodina Huloa i njegovu donkihotovsku borbu sa posleratnom francuskom zaljubljenošću u modernu arhitekturu, mehaničku efikasnost i konzumerizam. Kao i kod većine Tati filmova, Mon Oncle je uglavnom vizuelna komedija; boje i osvetljenje se koriste da bi se ispričala priča. Dijalog u Mon Oncleu je jedva čujan i u velikoj meri podređen ulozi zvučnog efekta. Zvukovi žestokih rasprava i besposlenih šala dopunjuju druge zvuke i fizičke pokrete likova, pojačavajući komični efekat. Kompleksni zvučni zapis takođe koristi muziku za karakterizaciju okruženja, uključujući živu muzičku temu koja predstavlja Hulotov svet komične neefikasnosti i slobode.

Na svom debiju 1958. godine u Francuskoj, Moj ujak je bio osuđivan od strane nekih kritičara zbog onoga što su smatrali reakcionarnim ili čak poujadističkim pogledom na francusko potrošačko društvo u nastajanju, koje je u poslednje vreme prihvatilo novi talas industrijske modernizacije i rigidniju društvenu strukturu.[5] Međutim, ova kritika je ubrzo popustila pred ogromnom popularnošću filma u Francuskoj i inostranstvu – čak i u Sjedinjenim Državama, gde su divlja diskreciona potrošnja i recesija doveli i desnice i levice da dovode u pitanje ekonomske i društvene vrednosti doba.[6][7] Film je bio još jedan veliki uspeh za Tatija, sa ukupno 4.576.928 primljenih u Francuskoj.[8]

Radnja filma[uredi | uredi izvor]

Gospodin Hulot (Jacques Tati) je sanjivi, nepraktičan i obožavani ujak devetogodišnjeg Žerara Arpela, koji živi sa svojim materijalističkim roditeljima, gospodinom i gospođom Arpel, u ultramodernoj geometrijskoj kući i bašti, Vila Arpel, u novom predgrađu Pariza, smeštena odmah iza trošnih kamenih zgrada starih gradskih četvrti. Žerarovi roditelji su ukorenjeni u egzistenciju posla nalik mašinama, fiksne rodne uloge, sticanje statusa kroz imovinu i upadljive prikaze kako bi impresionirali goste, kao što je fontana u obliku ribe u centru bašte koja, u pokretu, gospođa Arpel se aktivira samo za važne posetioce.

Replika Vile Arpel u Cent Quatre u Parizu

Svaki element Vile Arpel je stilski, a ne funkcionalno dizajniran, stvarajući okruženje potpuno ravnodušno prema udobnosti ili nedostatku udobnosti njenih stanara. Odabirući modernu arhitekturu da naglasi svoju satiru, Tati je jednom izjavio: "Les lignes géométriques ne rendent pas les gens aimables" („geometrijske linije ne proizvode dopadljive ljude“).[9] Od nezgodno lociranih stepenica, preko nameštaja koji se teško postavlja, do kuhinje pune zaglušujuće glasnih aparata, svaki aspekt Vile Arpel naglašava nepraktičnost posvećenosti površnoj estetici i električnim napravama u odnosu na potrebe svakodnevnog života.

Uprkos površnoj lepoti svog modernog dizajna,[10] dom Arpelovih je potpuno bezličan, kao i sami Arpelovi. U stvari, gospodin i gospođa Arpel su potpuno podredili svoju individualnost da bi zadržali svoj društveni položaj i svoje blistave nove stvari. Tati naglašava svoje teme vezane za Arpelov način života (kao i automatsko radno mesto gospodina Arpela, Plastac) monohromatskim nijansama i oblačnim danima.

Nasuprot tome, gospodin Hulot živi u staroj i zapuštenoj gradskoj četvrti.[11] On je nezaposlen, a gradom se kreće ili peške ili na VéloSoleX motorizovanom biciklu. Žerar, potpuno dosadan sterilnošću i monotonijom svog života sa roditeljima, u svakoj prilici se vezuje za svog strica. Ilo, ponekad malo više od deteta, potpuno je kao kod Žerara, ali i potpuno neefikasan u kontrolisanju igre sa svojim školskim drugovima, koji uživaju u mučenju odraslih praktičnim šalama.[5] Ogorčeni zbog uočene nezrelosti svog rođaka, Arpelovi su uskoro planirali da ga osedlaju dvostrukim jarmom porodičnih i poslovnih obaveza.[5]

Uloge[uredi | uredi izvor]

  • Žak Tati kao gospodin Hulo
  • Žan-Pjer Zola kao gospodin Arpel
  • Adrienne Servantie kao Madame Arpel
  • Alen Bekur kao Žerar Arpel
  • Lucien Fregis kao Monsieur Pichard
  • Beti Šnajder kao Beti (kćerka stanodavca)
  • Žan Fransoa Marsijal kao Valter
  • Dominik Mari kao komšija
  • Ivon Arno kao Žoržet (sluškinja)
  • Adelaida Danieli kao Madame Pichard
  • Regis Fontenai kao prodavac proteza
  • Klod Badol kao trgovac na buvljoj pijaci
  • Maks Martel kao pijani čovek
  • Nikolas Bataj kao radnik

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Scene za film, koje je dizajnirao Žak Lagranž, izgrađene su 1956. u Victorine Studios (sada poznatom kao Studios Riviera), u blizini Nice, i srušene nakon završetka snimanja.[12]

Engleska verzija filma[uredi | uredi izvor]

Engleska verzija filma, devet minuta kraća od originala[13] i objavljena kao Moj ujak, snimljena je u isto vreme kada i verzija na francuskom jeziku. Postoje male razlike u inscenaciji scena i u predstavama. U izdanju na engleskom jeziku, francuski znakovi su zamenjeni onima na engleskom; važan dijalog je sinhronizovan na engleski, iako glasovi u pozadini ostaju na francuskom jeziku.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Film Moj ujak ima ocenu odobravanja od 94% na veb lokaciji agregatora recenzija Rotten Tomatoes, na osnovu 32 recenzije, i prosečnu ocenu od 8,5/10. Kritički konsenzus sajta kaže: „Najpristupačniji film Žaka Tatija je pean nežnim vrednostima i posmatranju malih detalja života“.[14] Bosley Crowther je rekao da film ima „šarene i spretne prateće igrače, sve neprofesionalce“ i „gej, ali pomalo monotonu muziku“; nazvao je film „primetno izmišljenim kada se predugo zadržava i suviše duboko uđe u tupost mehaničkih stvari. Nakon što ste pritisnuli jedno dugme i jedno modernističko lice, pritisnuli ste ih sve. Gospodin Hulot [kako ga igra Tati] je u fokusu zabave, a ne električnih vrata i mašina koje istiskuju plastično crevo.“[15] Krouter je primetio da je njegov stil humora „pre više od dvadeset pet godina sjajno uradio Rene Rene. Claira u A Nous la Liberte i nakon toga Čarlija Čaplina u Modernim vremenima."[15] Variety je rekao da iako je bio "nešto dug za komediju, film Žaka Tatija ima inventivnost, gegove, toplinu i 'poetski' pristup satiri" ; pohvalili su film "stručno blokiranje likova, kreativnu upotrebu zvuka i izbegavanje svih beskorisnih dijaloga."[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ https://www.nytimes.com/1958/11/04/archives/screen-tatis-look-at-modern-life-my-uncle-visits-at-baronet-and.html
  2. ^ Rosenbaum, Jonathan, The Color of Paradise, Chicago Reader Movie Review Article Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. јун 2009): Jour de fête, Tati's first full-length film, was filmed in colour but released in black and white due to technical issues.
  3. ^ „The 31st Academy Awards (1959) Nominees and Winners”. oscars.org. Приступљено 2011-10-27. 
  4. ^ „Festival de Cannes: Mon Oncle”. festival-cannes.com. Приступљено 2009-02-10. 
  5. ^ а б в Les Années Sauvages: Mon Oncle, ARTE Magazine, 20.45 Cinéma, 30 Decembre 2002, p. 13 Article
  6. ^ Feldstein, Ruth, Motherhood in Black and White: Race and Sex in American Liberalism, 1930-1965, Cornell University Press (2000), ISBN 0-8014-8438-3, ISBN 978-0-8014-8438-4, pp. 115-116
  7. ^ Tucker, David M., The Decline of Thrift in America: Our Cultural Shift from Saving to Spending, Greenwood Publishing Group (1991), ISBN 0-275-93685-6, ISBN 978-0-275-93685-3, pp. 137-139
  8. ^ JP. „Mon oncle (1958) - JPBox-Office”. www.jpbox-office.com. 
  9. ^ „Les Années Sauvages: Mon Oncle”. Arte Magazine. br. 20.45, Cinéma. 30. 12. 2002. str. 2. 
  10. ^ Weinberg, Larry, Mon Oncle, InteriorDesign.net, 23 October 2008 Article Arhivirano 2009-01-02 na sajtu Wayback Machine
  11. ^ „Les Années Sauvages: Mon Oncle”. Arte Magazine. br. 20.45, Cinéma. 30. 12. 2002. str. 13. „'Hulot préfère la poésie des terrains vagues, des chiens errants et des gamins blagueurs. (Hulot prefers the poetry of wasteland, stray dogs and prankster kids.)” 
  12. ^ „Visitez la villa arpel au 104” (na jeziku: francuski). SortirAParis.com. 2009-04-02. Arhivirano iz originala 2009-05-13. g. Pristupljeno 2009-05-24. „Le décor du film Mon Oncle fut monté en 1956 aux Studios de La Victorine, près de Nice, et détruit à la fin du tournage.” 
  13. ^ a b „Mon Oncle: My Uncle (France - Italy)”. Variety. 1958. Pristupljeno 2009-05-24. 
  14. ^ „Mon Oncle - Rotten Tomatoes”. Rotten Tomatoes. 
  15. ^ a b Crowther, Bosley (4. 11. 1958). „Screen: Tati's Look at Modern Life”. The New York Times. Pristupljeno 2009-05-24. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мој_ујак_(филм)&oldid=26565614”