Mrtvački ples

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Drvorez iz knjige Danse macabre(Pariz, 1486). Pretpostavlja se da je kao model za drvoreze posližila predstava Mrtvačkog plesa sa pariskog Groblja nevinih (1424)

Mrtvački ples (franc. Danse Macabre, šp. Danza de la Muerte, kat. Dansa de la Mort, ital. Danza Macabra, port. Dança da Morte, nem. Totentanz, hol. Dodendans, est. Surmatants) je kasnosrednjovekovna alegorija moralizatorskog karaktera o sveprisutnoj smrti i prolaznosti života. Ova ikonografska tema prikazuje niz parova sačinjenih od predstavnika crkvene i svetovne hijerarhije, polova i životnih doba, i leševa ili skeleta i nastala je u zapadnoj Evropi početkom 15. veka kao ilustracija istoimene pesme. Najstarije likovne predstave mrtvačkog plesa nastale su u Francuskoj posle epidemije crne smrti (zidna slika naslikana 1424. godine na Groblju nevinih,[1]) – odakle se ovaj motiv preneo u Španiju, Portugaliju, Nemačku, Holandiju, Estoniju, Sloveniju, Hrvatsku.

U širem smislu ovaj pojam obuhvata i širok repertoar likovnih, literarnih i muzičkih tema i motiva inspirisanih ikonografijom poznog srednjeg veka, nastalih u periodu od 15. veka do danas, kao npr. Danse macabre, pesma Šarla Bodlera , pripovetka Maska crvene smrti Edgara Alana Poa, svita Totentanz Franca Lista, simfonijska poema Danse macabre Kamija Sen-Sansa, film Sedmi pečat Ingmara Bergmana, itd. Pored toga, termin Danse macabre se povremeno primenjuje i na likovne predstave koje izlaze iz ovog hronološkog raspona ili su nastale van okvira evropske civilizacije (skeleti koji plešu prikazani na helenističkim čašama, ili slične predstave iz Avganistana, sa Tibeta, iz Perua, itd.).

Poreklo naziva Danse macabre[uredi | uredi izvor]

Poreklo i izvorno značenje naziva Danse macabre nije moguće sa sigurnošću utvrditi. Pridev macabre, bez akcenta na poslednjem slogu, prvi put se pominje 1842. godine.[2],[1] Oblik macabré se prvi put pominje 1376. u pesmi Le Respit de la Mort Žana Le Fevra (Jean Le Fèvre), kao "Makabreov ples" (de Macabré la danse). Do 19. veka naziv ove teme najčešće se sreće u obliku Danse Macabré. Shodno tome, pretpostavlja se da je Makabre lično ime nastalo od biblijskog imena Makabej (Macabé), i da se u nazivu teme pojavljuje kao ime autora pesme ili najstarije likovne predstave, ili, pak, sugeriše da se radi o temi čije poreklo treba tražiti u nekom obredu vezanom za kult Makabejaca. S druge strane, poreklo reči macabre traženo je u arapskom maqâbir, groblje, i aramejskom meqaber, grobar.[3],[1]

Panoramski prikaz Mrtvačkog plesa iz crkve sv. Robera u La-Šez-Djeu, 1460−1470.

Izvori ikonografije[uredi | uredi izvor]

Legenda o tri mrtva i tri živa, Chansonnier et mélanges littéraires, BnF Ms. 25566, oko. 1300.
Nadgrobni spomenik Gijoma de Arsinjija, Laon, 1394.

O izvorima teksta i ikonografije Mrtvačkog plesa, kao i o vremenu i mestu njihovog nastanka postoje brojne hipoteze. Pretpostavlja se da je osnovna struktura teksta, a možda i njegova najstarija verzija, nastala već sredinom 14. veka. Stručnjaci se, međutim, ne slažu da li je taj pretpostavljeni arhetip bio napisan na latinskom, francuskom ili nemačkom jeziku.[4],[3],[5],[6] Izvori literarnih motiva i ikonografije likovnih predstava (motiv plesa, susret čoveka sa mrtvacem, odnosno personifikovanom smrću, hijerarhizovani niz živih učesnika, ideja o jednakosti pred smrću, predstava raspadanjem načetog tela) traženi su u srodnim starijim ili savremenim temama: pesmi Vado mori (Umreću; 13. vek), predstavama Legende o tri mrtva i tri živa i tzv. transi nadgrobnim spomenicima.[3],[7] S druge strane, činjenica da se u izvorima sporadično pominju obredi koji po opisu podsećaju na Danse macabre ili se izričito tako nazivaju, navela je naučnike na pomisao da je to prvobitno bila pantomimska inscenacija propovedi o smrti, koja se izvodila u crkvi, crkvenom dvorištu, a ponekad i na dvoru[1],[6]; ili obred nastao hristijanizacijom paganskih pogrebnih plesova,[6]. Za sada, međutim, nije poznata nijedna predstava ovoga tipa koja je nastala pre 15. veka. Najstarija predstava koja se u izvorima pominje naslikana je 1424. na stepeništu pariskog Groblja nevinih (Le Cimetière des Innocents; uništena 1669. godine).

Po vremenu svoga nastanka i idejama koje izražava, Mrtvački ples se nadovezuje na kompleks moralizatorskih tema koje posredstvom predstava fizičke smrti ukazuju na ispraznost ovozemaljskih zadovoljstava.[6] Nastanak ovih tema bio je podstaknut velikom krizom koja je Evropu zahvatila sredinom 14. veka, izazvanom epidemijom kuge, ratovima i glađu. Presudna uloga u njihovom kreiranju pripisuje se prosjačkim redovima,[1] dominikancima[8] i franjevcima.[9] Nastanak pojedinih predstava Mrtvačkog plesa iz 15. veka može se dovesti u direktnu vezu s prosjačkim redovima, pre svega dominikancima: tekst pariske Danse Macabre iz 1424. na engleski je, oko 1430, preveo dominikanac Džon Lidgejt (John Lydgate), freska naslikana oko 1440. u Bazelu (sada u Istorijskom muzeju) nalazila se na dominikanskom groblju, a predstave mrtvačkog plesa iz Amijena (sredina 15. veka) i Strazbura nalazile su se u dominikanskim crkvama.[6]

Mrtvački ples u 15. i 16. veku[uredi | uredi izvor]

Danse macabre svoj procvat doživljava tokom 15. i 16. veka, kada u Evropi nastaje oko osamdeset predstava mrtvačkog plesa u različitim tehnikama (freske, drvorezi, reljefi, vitraži, tapiserije).[1] Ove predstave su se najčešće nalazile na grobljima, u klaustrima ili na zidovima crkava, ili su, pak, štampane kao ilustracija pesme Danse macabre, kalendara ili časlovaca (Časlovac Simona Vostra iz 1512).[1] Iako se u ovom periodu, upravo posredstvom štampanih izdanja, tema Mrtvačkog plesa širi po gotovo svim oblastima katoličke i protestantske Evrope, ona je nesumnjivo najveću popularnost doživela u Francuskoj i Nemačkoj.

Ikonografija najvećeg broja predstava Mrtvačkog plesa nastalih u 15. veku u osnovi se može svesti na istu shemu: kontinuirana povorka parova koju čine leševi ili skeleti i predstavnici zemaljske hijerarhije poređani u opadajućem nizu, organizovana je u kompoziciju naglašene horizontalnosti; tekst pesme Danse Macabre, niz dijaloga između leševa/skeleta i živih u kojima se naglašava neizbežnost smrti i ljudska nemoć pred njom, ispisan je ispod slike. Zapaža se da se predstave skeleta uglavnom javljaju u italijanskim i istarskim Mrtvačkim plesovima, dok se u drugim sredinama češće javljaju manje ili više raspadnuti leševi.[10] Predstava se uglavnom čita sleva nadesno (izuzeci su npr. predstave Mrtvačkog plesa iz crkve sv. Marije na Škrlinama u Bermu i crkve Svete Trojice u Hrastovlju), a često je "otvara" propovednik ili autor smešten na levoj strani kompozicije, kao u predstavama iz Bogorodičine crkve u Libeku (1463),[11] crkve sv. Robera u La-Šez-Djeu (La-Chaise-Dieu, 1460-1470),[12] Bogorodičine crkve u Berlinu[13], itd.); ili jednoj od uvodnih ilustracija u štampanim izdanjima (izdanja Gijoa Maršana, Pariz, 1485, 1486, 1490. i 1491).[14][1] Radnja se po pravilu odvija na otvorenom prostoru, najčešće na groblju (predstava sa bazelskog groblja dominikanaca), a u pozadini predstave Mrtvačkog plesa iz Bogogorodičine crkve u Libeku vidi se panorama ovog grada. U predstavi iz crkve premonstratenškog reda u Kermariji u Bretanji (oko 1450[15]), i u francuskim štampanim izdanjima za koja se pretpostavlja da ponavljaju parisku predstavu iz 1424. godine (pomenuta Maršanova izdanja, Danse macabre Antoana Verara iz 1492, kao i izdanja iz Troa rađena po Maršanovim matricama, iz 1491, 1496. i 1729) pojedinačne figure ili parovi su uokvireni arkadama. Mrtvački pokrov i sanduk, lopata, pijuk i muzički instrumenti (duvački: pufer, truba, gajde; i udarački: doboš i bubanj) uobičajeni su atributi leševa, odnosno skeleta. Pomenuti duvački instrumenti obično se dovode u vezi sa đavolom i prikazuju se kao njegovi atributi.[16] Nije sasvim jasno da li leševe/skelete treba tumačiti kao personifikaciju smrti ili se radi o mrtvacima - "dvojnicima" živih likova. Isti atributi (lopata, mrtvački pokrov, pijuk) pojavljuju se tokom 14. veka kao obeležja personifikovane Smrti. S druge strane, u pojedinim slučajevima leševi su u tekstu koji prati ilustracije jasno određeni kao mrtvaci (npr. kod G. Maršana).

Mrtvački ples Bernta Notkea u crkvi sv. Nikole u Talinu, 1475−1500.

U predstavama Mrtvačkog plesa nastalim u 15. veku leševi/skeleti po pravilu ne napadaju žive. Njihov stav se pre može nazvati podrugljivim nego agresivnim: u položaju koji sugeriše da se radi o plesu, oni hvataju žive za ruku ili odeću, tek ponekad pokušavajući da im otmu atribute društvenog položaja. Hijerarhijski ustrojen skup živih jeste predstava čovečanstva u malom, kojom se izražava ideja o jednakosti svih slojeva, polova i životnih doba pred smrću.[6] U ranim predstavama (Pariz, Kermarija) on se svodi na muške predstavnike različitih društvenih slojeva, jasno definisane atributima svog statusa ili zanimanja. Crkvena i svetovna lica obično se naizmenično ređaju. Izuzetak u tom smislu predstavljaju predstave iz Bogorodičine crkve u Berlinu, gde su laici i sveštena lica odvojeni u dve povorke smeštene levo i desno od predstave Raspeća; i u predstavi iz grobljanske kapele u Pincolu (1539), gde se povorka laika nadovezuje na niz crkvenih lica. Ženski likovi se prvi put pojavljuju u Mrtvačkom plesu sa bazelskog dominikanskog groblja. Njihov broj je ograničen i one se prvenstveno pojavljuju u ulozi supruge vladara (carica, kraljica). U Mrtvačkom plesu žena (Danse macabre des femmes), koji je 1486. u Parizu objavio Gijo Maršan ovaj skup je proširen i drugim ženskim pandanima uobičajenih učesnika Mrtvačkog plesa (kneginja, opatica, itd), ali i predstavnicama različitih životnih doba žene (devojka, starica).[17]

Mrtvački ples iz iz crkve sv. Trojice u Hrastovlju, 1490.
Replika u Narodnoj galeriji Slovenije.

Početkom 16. veka dešavaju se promene u ikonografiji ove teme, koje se prevashodno zapažaju u štampanim verzijama Mrtvačkog plesa. Broj likova raste, a pored uobičajenih predstavnika društvene hijerarhije pojavljuje se veći broj žena i nekoliko predstavnika životnih doba. Mrtvački ples se sve češće koncipira kao niz pojedinačnih scena u kojima leš ili skelet napada živog zatečenog u za ovoga tipičnoj, svakodnevnoj situaciji. Radnja se smešta u odgovarajući ambijent, čime se narušava jedinstvo prostora karakteristično za predstave nastale u 15. veku. Socijalna satira je oštrija, a u predstavama nastalim u reformaciji naklonjenim sredinama antiklerikalizam dolazi do punog izražaja, kao u Mrtvačkom plesu Niklausa Manuela Dojča, naslikanom na Groblju dominikanaca u Bernu (1514—1526). Tekst i dalje prati ilustracije, iako više nije neophodan za njihovo razumevanje.

Drvorezi Hansa Holbajna Mlađeg[uredi | uredi izvor]

Alfabet[uredi | uredi izvor]

Bakropisi Vencela Holara prema crtežima Hansa Holbajna Mlađeg

Hans Holbajn Mlađi je u nekoliko navrata obrađivao temu Mrtvačkog plesa. Oko 1525. je u Bazelu izradio nacrte za Alfabet smrti: 24 inicijala smeštena u kvadratna polja i ukomponovana u žanr-scene u kojima jedan ili dva leša u poodmaklom stadijumu raspadanja napadažju žive. Niz otvaraju leševi-muzičari (slovo A), a zatim se sve do slova L naizmenično ređaju predstavnici crkvene i svetovne hijerarhije (papa, car, kralj, kardinal, carica, kraljica, biskup, knez, trgovac, sveštenik. Od slova M do slova X slede predstavnici zanimanja čiji nazivi počinju tim slovima: lekar (Medicus), blagajnik ili bankar, debeli monah (Numerarius), vojnik (Praetor), monahinja koja smrt prihvata ćitke (Quieta), luda (Ridens), pijanica (Titubus homo), brzi konjanik (Velox eques), stari isposnik (vetustissimus homo, slovo W) i kockari (Xycipanthes). U ilustraciji za slovo Y pojavljuje se dete (ynfans), a poslednjem slovu, Z, odgovara Strašni sud.[18] Kao inspiracija za inicijale verovatno je poslužila freska sa groblja u Bazelu.

Les Simulachres et historiees faces de la mort[uredi | uredi izvor]

Les Simulachres et historiees faces de la mort, ilustrovana knjiga koja je prvi put objavljena u Lionu 1538. godine[19], sastoji se od 40 scena koje prikazuju povest smrti. Matrice po Holbajnovim crtežima izradio je Hans Licelburger. Skice su verovatno nastale između 1523. i 1526. u Bazelu. Niz ilustracija počinje Stvaranjem Eve, a slede Praroditeljski greh, Izgon iz raja, gde se prvi put pojavljuje predstava Smrti, i zemaljski život prvih ljudi, gde smrt pomaže Adamu da ore.[6] Time je istaknuta ideja da je smrt rođena sa ljudskim grehom i da prati čoveka kroz čitav život, a čovečanstvo kroz istoriju. Ta ideja je podvučena i u završnim scenama – Strašni sud i Pobeda nad smrću. U preostalim scenama Holbajn vrlo slobodno obrađuje motive karakteristične za Mrtvački ples, stvarajući niz nezavisnih prizora.

  • Posledice pada
    Posledice pada
  • Groblje
    Groblje
  • Papa
    Papa
  • Car
    Car
  • Biskup
    Biskup
  • Opat
    Opat
  • Vojvotkinja
    Vojvotkinja
  • Starica
    Starica
  • Lekar
    Lekar
  • Bogataš
    Bogataš
  • Torbar
    Torbar
  • Kockari
    Kockari
  • Vojnik
    Vojnik
  • Dete
    Dete

Teme izvedene iz Mrtvačkog plesa[uredi | uredi izvor]

Hans Švarc, Devojka i smrt, Augzburg, oko 1520.

Od druge polovine 16. veka popularnost teme Mrtvačkog plesa u formi povorke počinje da opada. Korpus mrtvačkih plesova nastalih tokom 16, 17, 18, a donekle i u 19. veku, pored sporadičnih monumentalnih zidnih kompozicija koje ostaju u okvirima do tada usvojenih ikonografskih rešenja, uglavnom se svodi na reprint izdanja ili replike Holbajnovih Simulachres. Posledice navedenih promena u ikonografiji bilo je osamostaljivanje pojedinih epizoda i razvoj čitavog niza tema izvedenih iz izvornog Mrtvačkog plesa: Devojka i Smrt[20], različiti oblici memento mori, portret izveden iz formule susreta čoveka i smrti, koje svoj vrhunac doživljavaju u baroknoj umetnosti. S druge strane, ideje koje su se do tada izražavale kroz temu Mrtvačkog plesa dobijaju nove ikonografske formulacije: predstave staleža, životnih doba i Fortuninog točka sa personifikacijom smrti izvedenom iz Mrtvačkog plesa kao obaveznim elementom.

Mrtvački ples od 19. veka do danas[uredi | uredi izvor]

Der Totentanz, Ernst Barlah, 1924.

Do ponovnog oživljavanja teme Mrtvačkog plesa u izvornom obliku dolazi sredinom 19. veka, kada ona postaje predmet interesovanja kako umetnika tako i naučnika. Njen dalji razvoj može se posmatrati kao posledica interakcije umetničkih i naučnih interpretacija. U novim umetničkim obradama ikonografija Mrtvačkog plesa se najčešće svodi na motiv susreta čoveka sa smrću ili na samu personifikaciju smrti predstavljenu kao skelet sa kosom ili peščanim satom. Istovremeno, istoričari umetnosti objavljuju prve kratke preglede istorije ove teme u kojima se suština Mrtvačkog plesa, po pravilu, svodi na susret Smrti i njene žrtve.

Danas se nazivom Danse macabre vrlo često obuhvata čitav kompleks ikonografije smrti.

Najznačajnije predstave Mrtvačkog plesa[uredi | uredi izvor]

  • 1424. freska sa Groblja nevinih u Parizu (uništeno 1669)
  • oko 1430. freska sa londonskog Groblja sv. Pavla (uništeno)
  • 1437. freska Žana Mazonsela u klaustru Sen Šapel u Dižonu (uništeno)
  • oko 1440. freska sa bazelskog Groblja dominikanaca (sada u Istorijskom muzeju u Bazelu)
  • oko 1450. freska iz crkve premonstratenškog reda u Kermariji (Francuska)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Mâle 1908, str. 388–412
  2. ^ Dauzat 1949, str. 148–167
  3. ^ a b v Huet, Gédéon (1917). „Notes d'histoire littéraire: III. La Danse Macabré”. Le Moyen Âge. 29: 148—167. 
  4. ^ Fehse, Wilhelm (1907). Der Ursprung der Totentänze: Mit einem Anhang: Der vierzeilige Oberdeutsche ... Universitätsbibliothe k Heidelberg. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  5. ^ Hojzinga, Johan (1991). Jesen srednjega veka. Novi Sad: Matica srpska. str. 183—200. ISBN 978-86-363-0218-7. 
  6. ^ a b v g d đ e Delumeau, Jean (1986). Greh i strah: stvaranje osećanja krivice na Zapadu od XIV do XVIII veka. Zoran Stojanović (trans.). Novi Sad: Književna zajednica : Dnevnik. str. 1—158. 
  7. ^ Tenenti, Alberto (1957). Il senso della morte e l'amore della vita nel Rinascimento (Francia e Italia). Studi e ricerche. Torino: G. Einaudi. 
  8. ^ Rosenfeld, Hellmut (1974). Der mittelalterliche Totentanz: Entstehung, Entwicklung, Bedeutung. Archiv für Kulturgeschichte : Beih (3., verb. u. verm. Aufl izd.). Köln, Wien: Böhlau. ISBN 978-3-412-39974-0. 
  9. ^ Baltrušiatis, Jurgis (1991). Fantastični srednji vijek: antičko i egzotizmi u gotičkoj umjetnosti. Mirna Cvitan (trans.). Sarajevo: Svjetlost. str. 207—217. ISBN 978-86-01-01909-6. 
  10. ^ Paškvan, Fedora (1959). „Prilog proučavanju Beramskih zidnih slikarija”. Bulletin Instituta za likovne umjetnosti Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. 7: 53—57. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  11. ^ „Lübeck's Dance of Death, Text and Photos”. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  12. ^ Jubinal, Achille (1862). La Danse des morts de la Chaise-Dieu : fresque inédite du XVe siècle. Paris: Librairie archéologique de Didron. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  13. ^ Deiters, Maria; Raue, Jan; Rückert, Claudia (31. 8. 2014). Der Berliner Totentanz: Geschichte – Restaurierung – Öffentlichkeit. Lukas Verlag. ISBN 978-3-86732-172-3. 
  14. ^ Paris et ses historiens aux XIVe et XVe siècles / documents et écrits originaux recueillis et commentés par Le Roux de Lincy... et L.-M. Tisserand... 1867. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  15. ^ Soleil, Félix (1882). La danse macabre de Kermaria-An-Isquit. Saint-Brieuc: Prudh́omme. 
  16. ^ Ohler, Norbert (1997). Sterben und Tod im Mittelalter. dtv dtv-Sachbuch (3. Aufl izd.). München: Dt. Taschenbuch-Verl. str. 267. ISBN 978-3-423-30383-5. 
  17. ^ Harrison, Ann Tukey; Hindman, Sandra (1994). The Danse Macabre of Women: Ms. Fr. 995 of the Bibliothèque Nationale. Kent State University Press. ISBN 978-0-87338-473-5. 
  18. ^ Hans Holbein, Anatole de Montaiglon (1856). L'alphabet de la mort de Hans Holbein: entouré de bordures du XVIe siècle et ... E. Tross. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  19. ^ Holbein, Hans; Vauzelles, Jean de; Corrozet, Gilles; Trechsel, Melchior; Trechsel, Gaspard (1538). Les simulachres & historiees faces de la mort, autant elegamme[n]t pourtraictes, que artificiellement imaginées. A Lyon : Soubz l'escu de Coloigne. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  20. ^ Wirth, Jean (1979). La Jeune fille et la mort: recherches sur les thèmes macabres dans l'art germanique de la Renaissance. Librairie Droz. ISBN 978-2-600-03385-5. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mrtvački ples na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мртвачки_плес&oldid=26945049”