Pređi na sadržaj

Muzika u Parizu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Učenici muzičke škole sviraju na jednom pariskom trgu
Koncert u pariskom klubu LaPlage de Glazar

Muzika u gradu Parizu, obuhvata različite žanrove, od opere i simfonijske muzike do muzičkog pozorišta, džeza, roka, repa, hip-hopa, tradicionalnog Bal-muzeta i džipsi džeza, i svih vrste svetske muzike, posebno muzika iz Afrike i Severne Afrike. kao što je muzika nastala u Alžiru poznata kao Raj. Vodeće muzičke institucije su Pariska opera, Pariski orkestar i Pariski konzervatorijum, prvi državni muzički konzervatorijum u Evropi. Cité de la Musique u La Vileteu je sedište nove pariske simfonijske sale, Konzervatorijuma, muzeja muzičkih instrumenata i Le Zenita, glavnog prostora za izvođenje popularne muzike. Mnoge crkve u Parizu imaju veličanstvene stare orgulje i često su mesto održavanja koncerata. Grad je takođe poznat po svojim muzičkim salama i klubovima.

Pariska opera[uredi | uredi izvor]

Predstava Priče o Hofmanu u Operi Bastilja (2007)

Pariska opera, zvanično nazvana Opéra National de Paris, osnovana je 1669. godine, najstarija je i najpoznatija operska institucija Francuske. Uglavnom proizvodi opere u svom modernom pozorištu Opera Bastille sa 2700 sedišta koje je otvoreno 1989. i balete i neke klasične opere u starijoj Palati Garnije sa 1970 sedišta koja je otvorena 1875. U amfiteatru sa 500 sedišta ispod Opere Bastilja izvode se i dela manjeg obima kao i savremena dela. Godišnji budžet opere je okvirno 200 miliona evra, od čega 100 miliona dolazi iz francuske države, a 70 miliona iz blagajničkih prihoda.[1] Ovim novcem kompanija vodi dve kuće i izdržava veliki stalni kadar, koji uključuje orkestar od 170, hor od 110 i kor de balet od 150.[2] Svake godine Opera ima oko 380 izvođenja operskih, baletskih i drugih koncerata, pred ukupnom publikom od oko 800.000 ljudi (od kojih 17% dolazi iz inostranstva), sa prosečnom popunjenosti sedišta od 94%.[2]

Balet Pariske opere[uredi | uredi izvor]

Balet Pariske opere (franc. Ballet de l'Opéra de Paris) je najstarija nacionalna baletska kompanija na svetu, osnovana 1669. godine, odmah posle Opere; i mnoge evropske i međunarodne baletske kompanije, mogu da prate svoje poreklo od baleta pariske opere. Mnoge poznate romantične balete, uključujući Žizel i Korsera, prvo je izvela Pariske opere.

Pariski orkestar[uredi | uredi izvor]

Scena Pariske filharmonije

Pariski orkestar je osnovan 1967. godine, nakon raspuštanja Orchestre de la Société des Concerts du Conservatoire, kada je ministar kulture Andre Malro pozvao dirigenta Čarlsa Manka da osnuje novi orkestar u Parizu.[3] Među prethodnim muzičkim direktorima su bili i Herbert fon Karajan je bio angažovan kao privremeni muzički savetnik od 1969. do 1971. godine. Kasnije muzički direktori su ser Džordž Šolti, Danijel Barenboj i Semjon Bičkov.

Klasična muzika i ples[uredi | uredi izvor]

Pariz ima nekoliko drugih važnih orkestara i mesta za izvođenje klasične muzike i ples. Orkestar Lamore, zvanično poznat kao Société des Nouveaux-Concerts, koji je osnovao Klod Lamore 1881. godine, imao je sjajnu ulogu u pariskoj muzici. U njoj su izvođene prve predstave Nokturno Kloda Debisija (1900. i 1901.) i La mer (1905). Sadašnji umetnički direktor je Pjer Tiloa, a izvodi i klasična i savremena dela. Predstave se održavaju u Teatru Šatlet, Teatru Jelisejskih polja, a ponekad i u bioskopu Grand Reks, simbolima ar dekoa u gradu.

Grad muzike[uredi | uredi izvor]

Cité de la Musique (Grad muzike) je kompleks muzičkih institucija koji je nastao 1990-ih u Park Vilet u 19. arondismanu, nekadašnjoj industrijskoj zoni blizu ivice grada. Projekat je osmislio predsednik Fransoa Miteran kao sredstvo za stvaranje novog kulturnog centra u radničkom naselju izvan centra grada. Dizajnirao ga je arhitekta Kristijan de Porcampark i otvoren 1995. godine. U septembru 1990. godine tu je premešten Pariski muzički konzervatorijum, a godine otvorena je velika sala za rok koncerte i druge događaje Le Zenit. Dragulj ansambla, Pariska filharmonija, dom Pariskog orkestra, koji je dizajnirao arhitekta Žan Nuvel, svečano otvoren 2015. godine.

Muzika u katedralama i crkvama[uredi | uredi izvor]

Orgulje katedrale Notre Dam

Najpoznatije orgulje u Parizu su orgulje katedrale Notr Dam. Izradio ih je u 18. veku poznati graditelj Fransoa-Anri Kliko.

Položaj titularnog orguljaša (ili „glavnog” orguljaša) u Notr Damu je jedno od najprestižnijih orguljaških mesta u Francuskoj, zajedno sa mestom titularnog orguljaša u Sen Sulpis u u Parizu.

Pojedine orgulje su registrovane istorijske znamenitosti Francuske.[4]

Afroamerički gospel muzičari su dobro poznati u Parizu i neki od njih su se preselili u Pariz.[5]

Mnoge crkve u Parizu održavaju besplatne koncerte nedeljom popodne. Nekoliko poznatih primera uključuju nedeljne koncerte „Les Dimanches Musicaux“[6] u američkoj katedrali u Parizu, kao i slične programe u drugim crkvama širom Pariza, uključujući La Madlen.[7]

Opéra-Comique[uredi | uredi izvor]

Pozorište Opéra-Comique ima dugu i slavnu istoriju; osnovano je 1753. godine, bilo je domaćin prvih izvođenja Bizeove Karmen i Peleasa i Melisande Kloda Debisija, kao i francuskih premijera Pučinijevih opera. Poslednjih godina pozorište je prolazilo kroz ekonomske poteškoće, a stalna postavka trupe je raspuštena 1972. godine, ali pozorište nastavlja da prikazuje produkcije nekoliko različitih trupa kako klasičnih tako i novih dela opere i muzičkog teatra. Zgrada je zatvorena 2015. godine zbog osamnaest meseci opsežnog renoviranja.[8]

Muzičko pozorište[uredi | uredi izvor]

Muzičko pozorište je postalo veoma popularno u Parizu sredinom 19. veka, uglavnom zbog duhovitih i dobro izrađenih muzičkih dela Žaka Ofenbaha, ali je žanr skoro nestao u 20. veku, velikim delom zbog visokih troškova i konkurencije filmske slike. Tokom 1980-ih i 1990-ih, Pariz je preokrenuo trend gde su premijerno prikazana dva mega-mjuzikla, Jadnici, zasnovano na romanu Viktora Igoa, uz muziku Klod-Mišela Šenberga i originalne francuske tekstove Alena Bublila i Žan-Marka Natela, otvorena u Parizu 1980. i Notre Dame de Paris, takođe po romanu Viktora Igoa, sa muzikom koju je komponovao Rikardo Kokijante i tekstove Luke Plamondona, koja je otvorena 16. septembra 1998. godine. Oba mjuzikla su počela u Parizu i nastavili sa uspehom u Londonu, Njujorku i širom sveta.

Danas je glavno mesto za mjuzikle Théatre du Châtele, koji redovno prikazuju brodvejske mjuzikle iz Njujorka u Pariz. Godine 2015, mjuzikl Amerikanac u Parizu je prvo prikazan u Parizu da bi potom imao prikazivanje u Njujorku i globalno.

Muzičke sale[uredi | uredi izvor]

Mulen ruž

Koncept muzičke dvorane je prvi put uvezena u Pariz iz Londona 1862. godine i postao je izuzetno popularna, sa igračima, pevačima, akrobatima, mađioničarima dresiranim životinjama. Tokom 1920-ih i 1930-ih godina fokusirali su se na muziku i predstavili mnoge poznate pevače, uključujući Mistingeta, Žozefinu Bejker i Edit Pjaf. Tradicionalni klubovi uključuju Folie-Bergere, osnovan 1869. godine, a zatim Mulen ruž osnovan 1889. godine, koji je prvi predstavio ples poznat kao francuski kan kan.

Muzička dvorana Olimpija

Olimpija, osnovana 1893. godine, 1911. godine postala je prva muzička sala koja je svoje predstave izvodila na ogromnom stepeništu. Muzička dvorana Olimpija je pretvorena u koncertnu dvoranu, u kojoj se predstavljaju poznati pevači i bendovi. Pojavilo se nekoliko novih muzičkih sala, uključujući Krejzi hors salun.

Bal-muzet[uredi | uredi izvor]

Bal-muzet je stil francuske muzike i plesa koji je prvi put postao popularan u Parizu 1870-ih i 1880-ih; do 1880. Pariz je imao oko 150 plesnih sala u radničkim delovima grada.[9] Francuski i italijanski muzičari koji su svirali harmoniku usvojili su stil i afirmisali se u barovima Auvergnat, posebno u 19. arondismanu.[10] Evoluirao je u nekoliko različitih muzičkih i plesnih stilova i podtipova. Njegova popularnost je opala nakon Drugog svetskog rata, suočena sa konkurencijom rokenrola i drugih oblika zabave. Nekoliko džez i plesnih klubova predstavlja muziku, a nekoliko autentičnih balova i dalje se održava u naseljima grada. Klub Vieux Belleville posvećen je oživljavanju muzike i plesa bal-muzet.

Rok i popularna muzika[uredi | uredi izvor]

Madona u areni Akorhotel (2015)

Pariz nudi koncerte francuskih i međunarodnih rok grupa svih žanrova rok i popularne muzike. Najveći koncerti se održavaju na Stade de Frans, nacionalnom sportskom stadionu koji se nalazi nedaleko od Pariza u Sen Deniju i može da primi osamdeset hiljadu ljudi. Tokom 2015. bio je mesto održavanja koncerataAC/DC -a i Pola Makartnija, a 2016. bio je domaćin koncerata Bijonse i Rijane.

Najveće koncertno mesto u samom gradu je Akorhotel arena.Tamo su nastupali Madona, U2, Selin Dion i Fil Kolins, a Džoni Helidej je snimio četiri svoja koncerta u areni. Dženet Džekson i Adel bi trebalo da tamo nastupaju 2016. godine.

Još jedan veliki koncertni prostor je Le Zenith u Cite de la Musikue, koji je otvoren 1983. i prima 6.293 osobe. Tokom godina, mesto je ugostilo mnoge francuske umetnike, uključujući: Dženifer, Žan-Žaka Goldmana, Vanesu Paradi, Džonija Holideja i Mišela Sardua. Takođe, međunarodni umetnici među kojima su: Britni Spirs, Kristina Agilera, Brus Springstin, Grejtful ded, Ališa Kiz, Ejmi Vajnhaus.

Nekoliko bivših muzičkih pozorišta sada redovno održavaju koncerte rok muzike. Među njima je i muzička dvorana Bobino, osnovana 1873. godine, koja je ugostila mnoge od najpoznatijih francuskih pevača, uključujući Žozefinu Bejker i Žilijet Greko. Zatvoren je 1983. godine, ali je ponovo otvoren 1991. godine. Godine 2007. pretvoren je u kabare.

Koncentracije muzičkih klubova nalaze se u ulicama između Šatela, Le Al i Pompidu centra i oko Bastilje, dok se drugi nalaze u spoljnim okruzima. Popularni muzički klubovi su Le Klub u ulici Sen-Denis 14 u 1. arondismanu; La Mechanique Ondulatoire u blizini Bastilje, poznat po pank-u i metalu.

Klubovi u spoljnim arondismanima uključuju LaPlage de Glazart, bivšu autobusku stanicu koja je pretvorena u podzemno muzičko mesto, u 1915 Avenue de la Porte de la Villette u 19. arondismanu; Le Batofar, bivši irski plutajući svetionik koji sada ima malu koncertnu dvoranu, u Porte de la Gare u 13. arondismanu, poznat po regeu, hevi metalu i aerobu; i L'Alimentation Générale, veliki klub koji sadrži izbor brazilskog, kubanskog, zapadnoafričkog haj lajfa, istočnoevropskog džeza i francuskog hip-hopa i elektro-fanka. Drugi poznati klubovi uključuju Flèche d'Or, u bivšoj železničkoj stanici u ulici 102 rue de Bagndet u 20. arondismanu; Le China, kineski restoran i rok klub u ulici Chareton 50, poznat po manuš, R&B, fank i soul muzici; Le Pompon, u aveniji Opere 5, poznat po nezavisnim bendovima i elektro-pop di-džej nastupima. Les Trois Baudets je ugledni klub i koncertna sala u kojoj su nekada svirali muzičari, uključujući Žorža Brasena, Žaka Brela, Žilijet Greko i Serža Gensbura, koji sada predstavlja francusku pop, elektro i rep muziku, koja se nalazi na Bulevaru Kliše 64 u 18. arondismanu.[11]

Džez klubovi[uredi | uredi izvor]

Caveau de la Huchette džez klub

Džez je u Pariz tokom Prvog svetskog rata uveo afroamerički vojni bend koji je predvodio Džejms Riz Evropa. Popularnost je ponovo postala popularna nakon Drugog svetskog rata, gde su džez klubovi cvetali u podrumima kvarta Sen Žermen de Pre.[12] Danas se veliki izbor džeza svira u pariskim klubovima, koji često imaju dva nastupa noću i ostaju otvoreni do četiri ujutru. Značajni klubovi koji su navedeni u istraživanju najboljih pariskih džez klubova iz marta 2015. od strane Vašingon Posta uključuju Caveau de la Huchette, poslednjeg preživelog od podrumskih klubova iz 1950-ih, koji se nalazi u podrumu zgrade iz 16. veka u 5. arondismanu; Improviste, koji se nalazi na barži na Seni, poznat po bi-bap muzici; Bab-Ilo pored Monmartra, poznat po brazilskom i karipskom džezu; Café Universel popularan među studentima i prepopoznat po vokalnoj muzici.

Džez klub Sunset-Sunside

Tri džez kluba koja citira Washington Post, svi postoje od 1980-ih, nalaze se u istom naselju u Rue des Lombardss u blizini Les Halles; 'Duc des Lombards', 'Sunset-Sunside'', koje predstavljaju poznate francuske i internacionalne grupe, i 'Le Baiser Sale', koja predstavlja fjužn i svetsku muziku, i mnoge grupe iz zapadne Afrike. Manouche, ili džipsi džez, tradicionalniji stil koji su proslavili džez muzičari Džango Renart i Stefan Grapeli 1930-ih, je u užem fokusu nekih klubova, posebno „Atelje Šaron“ i „Novog jutra“ u 10. arondisman, gde takođe nastupaju rok i fank grupe.[13]

Muzičke škole[uredi | uredi izvor]

Koncert pripadnika École Normale de Musique de Paris

Grad Pariz ima nekoliko važnih akademskih institucija posvećenih muzičkom obrazovanju. Prvi i najpoznatiji je Pariski konzervatorijum, osnovan 1795. ubrzo nakon Francuske revolucije, formalno poznat kao Conservatoire national supérieur de musique et de danse de Paris ili CNSMDP. Bio je to prvi državni muzički konzervatorijum u Evropi; među poznatim studentima i fakultetima bili su kompozitori Hektor Berlioz, Moris Ravel, Gabrijel Fore, Klod Debisi i Nadija Bulanže. Škola se sada nalazi u Cité de la Musique, u blizini Filharmonije, u 19. arondismanu.

Prva i najpoznatija baletska škola u Francuskoj, École de danse de l'Opéra national de Paris, škola plesa pariske opere, osnovana 1669. za odrasle plesače, a počela je da uzima decu kao studente od 1776. godine. Praktično svi vodeći igrači pariskog baleta su diplomci škole. Godine 1987. baletska škola je izmeštena iz Opere u predgrađe Nantera.[14]

Schola Cantorum de Paris je osnovana 1896. kao rival Konzervatorijumu; akcenat je stavila na tehniku muziciranja, i na proučavanje kasnobaroknih i ranih klasičnih dela, gregorijanskog korala i renesansne polifonije. Među poznatim studentima bili su kompozitori Darijus Mijo, Olivije Mesijan i Alber Rusel . Škola se nalazi u nekadašnjem samostanu u 5. arondismanu.

École Normale de Musique de Paris su 1919. godine osnovali Ogist Manžo i pijanista Alfred Korto, a danas je pod patronatom Ministarstva spoljnih poslova.[15] U školi su predavali mnogi značajni muzički pedagozi.

Konzervatorijum Rahmanjinov je privatna muzička škola koju su između 1923. i 1931. osnovali emigranti koji su bežali od ruske revolucije, uključujući Feodora Šaljapina i Aleksandra Glazunova. Njen počasni predsednik bio je kompozitor Sergej Rahmanjinov. Danas pruža muzičku nastavu na francuskom i ruskom jeziku.

Vojna muzika[uredi | uredi izvor]

Parada na Dan Bastilje 2013

Francuska vojska u Parizu ima nekoliko muzičkih ansambala, bendova i horskih grupa. Najpoznatiji je bend Garde Republicaine, od kojih neki muzičari nastupaju na konjima. Oni su tradicionalni deo godišnje parade na Jelisejskim poljima kojom se slavi Dan Bastilje 14. jula. Bend i gudački orkestar koji pripada Garde Republicaine, sviraju na predsedničkim prijemima u Jelisejskoj palati i drugim zvaničnim prilikama. Ministarstvo odbrane ima muzičku školu, Konzervatorijum vojne muzike Kopnene vojske, koji se nalazi u Versaju.

Žandarmerija, ili nacionalna policija, formalno deo francuske vojske, ima svoj bend i orkestar. Prefektura policije u Parizu, odvojena od Žandarmerije, ima svoj orkestar pod nazivom Musikue des Gardiens de la Paik, koji pripada Compagnies Républicaines de Sécurité ili CRS, najpoznatijoj kao Pariska policija za nerede. Nalazi se u Veliziju, u predgrađu Pariza. Brigada pariskih vatrogasaca, takođe formalno pripadnika vojske, ima muzičku jedinicu pod nazivom Musique de la brigade de sapeurs-pompiers de Paris. Uključuje orkestar, bend, mali džez-rok bend i nekoliko manjih ansambala.

Izvođači na ulici i metrou[uredi | uredi izvor]

Ulični svirača u Parizu postoji još od srednjeg veka – ulični pevači i muzičari su imali svoj profesionalni ceh. Počevši od 17. veka. Danas se ulični muzičari svih varijanti mogu naći na trgovima i ulicama u centru Pariza, gde god se ljudi okupljaju. Muzičari koji nastupaju u tunelima pariskog metroa spadaju u posebnu kategoriju; zbog ograničenog prostora, oni moraju na audiciju i bivaju izabrani za dodelu određenih lokacija.[16]

  • A Mongolian Tovshuur player
    Mongolski svirač tovšura
  • The Hot Sugar Band at Saint=Germain-des-Pres
    The Hot Sugar Band tokom nastupa
  • Musicians in the Paris Metro stations must pass an audition to have a place
    Muzičari u stanicama pariskog metroa moraju proći audiciju da bi imali svoje mesto
  • A brass band on the Pont des Arts
    Duvački orkestar na Mostu umetnosti

Festivali[uredi | uredi izvor]

Egipatski plesači, Fete de la Musique, 2013

Brojni muzički festivali se anualno održavaju u Parizu, uključujući Pariski džez festival i rok festival Rock en Seine.[17] Fete de la Musique, koji se održava svake godine 21. juna (Letnja dugodnevnica), uključuje besplatne nastupe rok muzike, klasične muzike, džeza i svetske muzike na mestima širom Pariza.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Interview with the President of the Board of the Opéra
  2. ^ a b Company profile, Tous à l'Opéra 2012 press release Arhivirano 2016-03-03 na sajtu Wayback Machine pp 52,53
  3. ^ Andante (2004). „Orchestre de Paris”. Andante.com. Pristupljeno 3. 7. 2013. 
  4. ^ Sources Vives, L'èglise Saint-Gervais, pages 119-123
  5. ^ Laurenson, John (22. 8. 2012). „Gospel music in Paris flourishes”. BBC News Magazine. 
  6. ^ „Les dimanches musicaux - les Arts George V”. Arhivirano iz originala 14. 07. 2022. g. Pristupljeno 14. 07. 2022. 
  7. ^ http://www.concerts-lamadeleine.com/
  8. ^ Fierro 1996, str. 1033–1035.
  9. ^ Dregni 2008, str. 19.
  10. ^ Dregni 2008, str. 32.
  11. ^ The Guardian (5. 5. 2011). „10 best music clubs in Paris”. TheGuardian.com. Pristupljeno 1. 3. 2016. 
  12. ^ Vila 2007, str. 268–269.
  13. ^ Washington Post. „The best jazz clubs in Paris”. The Washington Post. Pristupljeno 28. 2. 2016. 
  14. ^ Fierro 1996, str. 702.
  15. ^ „ENMP”. Ecole Normale de Musique de Paris. Arhivirano iz originala 5. 7. 2013. g. Pristupljeno 11. 7. 2013. 
  16. ^ YouOriginal (2017-07-14), Amazing Violinist Busking in The Subway, Pristupljeno 2017-10-24 
  17. ^ „Rock en Seine '13”. Efestivals.co.uk. Pristupljeno 23. 4. 2013. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Muzika u Parizu na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музика_у_Паризу&oldid=27822370”