M. Stenli Vitingam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
M. Stenli Vitingam
M. Stenli Vitingam
Lični podaci
Datum rođenja(1941-12-22)22. decembar 1941. (82 god.)
Mesto rođenjaNotingem, Ujedinjeno Kraljevstvo
DržavljanstvoBritanac  ; Amerikanac
ObrazovanjeUniverzitet Oksford (doktorat 1968); Univerzitet Stanford
Naučni rad
Poljehemija
InstitucijaUniverzitet Bingamton, Njujork
Poznat politijum-jonskoj bateriji
Nagrade Nobelova nagrada za hemiju (2019)

M. Stenli Vitingam (engl. M. Stanley Whittingham) rođen je 22. decembara 1941. u Notingemu u Ujedinjenom Kraljevstvu u Engleskoj. Dobitnik je Nobelove nagrade za hemiju 2019. godine za razvoj litijum-jonskih baterija. Nagradu deli sa još dva naučnika a to su Džon B. Gudinaf ( engl. John B. Goodenough) i Akira Jošino (engl. Akira Yoshino).[1]

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

M. Stenli Vitingam je studirao na Oksfordskom univerzitetu u Oksfordu i tamo doktorirao 1968. godine.

Postdoktorat je odbranio na Univerzitetu Stanford ( Stanford, Kalifornija), u Sjedinjenim Državama.

Posle postdoktorata radio je za naftne kompanije Ekson mobil i Schlumberger pre nego što je 1988. postao profesor na Državnom univerzitetu Bingamton u Vestalu (Njujork, SAD).[1]

Razvoj litijum-jonske baterije[uredi | uredi izvor]

Tokom naftne krize 1970-ih postavljen je temelj litijum-jonske baterije.

Stenli Vitingam radio je na razvoju energetskih tehnologija koje se ne oslanjaju na fosilna goriva. Otkrio je titanijum disulfid - energijom bogat materijal - koji je koristio za pravljenje katoda u litijumskim baterijama. Napravio je anodu od litijuma. To je imalo veliku prednost za oslobađanje elektrona, čineći ih pogodnim za baterije. Na taj način je nastao uređaj koji je mogao da oslobodi samo nešto više od dva volta.[2]

Džon B. Gudinaf da bi unapredio litijum-jonsku bateriju, iskoristio je kobalt oksid da poboljša potencijal litijumskih baterija na četiri volta. Sa Gudinafovom katodom kao bazom Akira Josino je napravio prvu komercijalno isplativu bateriju 1985. godine.[3]

Značaj otkrića[uredi | uredi izvor]

Razvitak litijum-jonskih baterija omogućio je značajan doprinos napretku uređaja koji se koriste u svakodnevnom životu. Batrija koja se može puniti koristi se u mobilnim telefonima, laptopovima i električnim automobilima. Prednost litijum-jonskih baterija je ta što se ne zasnivaju na hemijskim reakcijama koje razgrađuju elektrode, već na litijum-jonima koji teku između anode i katode.

Nobelova nagrada[uredi | uredi izvor]

Nobelov komitet je u svom saopštenju izneo o značaju otkrića: „Litijum-jonske baterije koriste se globalno da napune prenosive elektronske uređaje koje koristimo za komunikaciju, posao, učenje, slušanje muzike i potragu za znanjem."

Članica komiteta Sara Snogerup Lins, sa Univerziteta u Lundu je rekla o otkrićima i laureatima: "Dobili smo pristup tehnološkoj revoluciji. Laureati su razvili laku bateriju visokog potencijala za primenu u mnogim uređajima."

Profesor Ramstrom, član Nobelovog komiteta sa Univerziteta u Masačusetsu rekao je: „Ova baterija je vrlo, vrlo dobra. Ima veliku snagu i visoko energičnu efikasnost, pa je našla primenu gotovo svuda."[4]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „M. Stanley Whittingham”. Nobelprize.org. Pristupljeno 15. 10. 2020. 
  2. ^ „Nosioci Nobelove nagrade za 2019.”. Dijaspora online. Pristupljeno 15. 10. 2020. 
  3. ^ Milošević, Milan. „Nobelova nagrada za hemiju (2019)”. Svet nauke.org. Pristupljeno 15. 10. 2020. 
  4. ^ „Imamo novog najstarijeg nobelovca: Sa 97 godina dobio nagradu za hemiju”. BBC NEWS. Pristupljeno 15. 10. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=М._Стенли_Витингам&oldid=27794486”