Narodna verovanja u Turskoj

Narodno verovanje je širok pojam koji obuhvata različita verovanja:

• narodna
• religijska

U rečniku ovaj pojam znači: „ Iskrena vezanost za neku ideju“ ili „Verovanje u Boga ili religiju“. Verske ustanove pak se protive verovanjima i smatraju da spadaju u praznoverja i da izlaze iz okvira religija.

Vrste narodnih verovanja

Narodna verovanja mogu biti:

• Tumačenje snova (Rüya Yorumu) i poricanje sudbine (Fal)
• Posete kultnim mestima ( Yatır Ziyaretleri)
• Prinošenje žrtve (Kurban Kesme)
• Vračanje (Büyü)
• Urok (Nazar)
• Prizivanje kiše ( Yağmur Duası)
• Sujeverje (Batıl İnaçlar)

Posete kultnim mestima

Turbe šeih Mustafe

Kao i kod drugih naroda, tako je i kod Turaka prisutan kult predaka koji potiče još iz preislamskog perioda. Na prostoru Anadolije su se rađale mnoge civilizacije, pa ovaj kult predtsavlja rezultat preplitanja tih civilizacija. U Turskoj je zbog toga prisutno posećivanje grobova svetaca, raznih turbeta i derviških tekija. Kada se odlazi na ova mesta, prisutni su razni običaji i rituali, kao što su: prinošenje žrtve, donošenje hrane, vezivanje krpica za drvo ili žbun pored groba, pranje u svetoj vodi, bacanje novčića u vodu, kao i paljenje sveća. Smatra se da ukoliko se ponese zemlja ili kamenčić s ovog mesta, to može doneti sreću. Ovakve posete mogu biti grupne i organizovane, posete u određenom danu u godini i individualne posete van određenog datuma.

Prinošenje žrtve

Kurban-bajram, odnosno, prinošenje žrtve

Žrtvovanje je čin darivanja predmeta božanstvu. Stara turska plemena su prinosila žrtve kako bi umanjila božji gnev ili zaslužili božju milost, kao i da bi udovoljile prirodnim silama poput vode, vatre, neba i zemlje. Kod Turaka je ovaj običaj prinošenja žrtve bio veoma rasprostranjen. Reč „kurban“ znači žrtva.

Vrste kurbana

Kurban se deli na dve vrste:

1. na krvnu
2. na nekrvnu žtrvu.

Krvna žrtva je najčešće bila u obliku životinje i njome su obeležavali neke razne ceremonije ili slavlja, poput Kurban-bajrama, znak zahvalnosti za ispunjenu želju ili obavljen posao ili započinjanje nekog važnog posla. Nekrvna žrtva se sastojala od jela i pića, a to je najčešće bilo tradicionalno piće kumis, mleko i drugi napici, kao i razna zrnevlja. U današnje vreme može biti u obliku novca koji se baca prilikom rođenja deteta, na svadbama ili za dušu pokojnika.

Vračanje

Magijska verovanja potiču od paganskih, šamanističkih rituala centralne Azije. Turci su sa sobom doneli razne mistične veštine i sposobnosti. Magija se koristi kao veština kojom se pokušava uticati na događaje, prirodne zakone, nečiju svest i ustaljene navike izvođenjem raznih rituala za koje se veruje da mogu postići određen cilj. Magija se deli na dobru i lošu. Postoje razni načini zaštite od magije kao što su: otići do udaljene reke ili vode i preskočiti je, okaditi kuću, zapaliti parče s praga nove kuće, katranom od kleke napraviti znak krsta na pragovima vrata unutar kuće, potopiti parče pamuka u vodu i mnogi drugi. Za skidanje magije se primenjuju protiv mere: pripremiti različite amajlije ili talismane, odneti voće hodži da očita molitvu i onda ga dati zaposednutoj osobi da ga pojede, za ljubavnu magiju u peć ubaciti crvenu papriku da se ljubav rasplamsa, i drugo. Ovo su samo jedni od magijski rituala koji su prisutni kod Turaka.

Urok

Plavo oko (nazar boncuğu)

U turskom narodnom verovanju urok ima negativno značenje i najčešće je u obliku urokljivog oka koje svojim pogledom može da nanese zlo. To je najčšće oko svetle, plave boje. Urokljivom pogledu su najpodložnija deca, kao i uspešne, poznate i lepe ličnosti. Jedan od načina izbegavanja uroka jeste upućivanje ružnih reči detetu umesto lepih, uz dodatno imitiranje pljuvanja i izgovaranja pu, pu, pu i nezostavne fraze „mašala“ (maşallah- da nije uroka). Ali najčešći i najdelotvorniji vid zaštite od uroka jeste amajlija u obliku plavog oka (nazar boncuğu, nazarlık), koji se zakači detetu za odeću stave na kolevku, okače na ulazna vrata kuće, na zidove).

Prizivanje kiše

"Dodola", slika Uroša Predića

Prizivanje kiše je najstariji paganski ritual koji se javlja u kulturama većine naroda. Kod nas je poznat pod nazivom dodole. U turskoj kulturi se ovaj ritual razlikuje u preislamskom periodu i nakon primanja islama. Ali osnovne karakteristike su sačuvane. Obred je poznat pod nazivom molitva za kišu. Turski folklorista Pertev Naili Boratov je pobrojao i hronološki klasifikovao osnovne karakteristike rituala molitva za kišu:

• Sakupi se veliki broj kamenčića, nad svakim se očita molitva, svi se stave u vreću i potope u reku. Broj kamenčića može biti od 41 pa sve do 70 ili 75 hiljada. Da bi se ritual obavio, neophodno je da se uključi što veći broj učesnika. Kada se zaključi da je kiša dovoljno napadala, kamenčići se vade iz vode pazeći pritom da nijedan ne padne uvodu. Po narodnom verovanju, ako samo jedan kamen ostane u vodi, to može izazvati još veću kišu i poplavu.
• Pevaju se verske pesme, obično na nekom uzvišenom mestu pored sela ili na grobu nekog sveca. Tom prilikom se odeća oblači naopako, ruke se podignu ka nebu, ali tako da prsti budu okrenuti nadole kako si se imitiralo padanje kiše.
• Na mestu molitve siromašnima se deli zajednički pripremljena hrana koju svi podele među sobom. Veruje se da je ovo jedan od načina da se bogovi odobrovolje.
• Takođe u svrhu izazivanja sažaljenja kod bogova, jaganjci se teraju da mekeću, telad da muču, bebe da plaču, kako bi se iskazala potreba zemlje za kišom na isti način kao potreba mladunčadi za mlekom.

U ovom obredu učestvuju i deca koja sa sobom nose lutku koja se zove „kišna nevesta“ i idu od vrata do vrata. Žene polivaju lutku vodom i deci dele hranu.

Sujeverje

Praznoverje je kod Turaka veoma prisutno čak i danas i više predstavlja neku naviku. Najčešća praznoverja su:

• Važne poslove ne treba započinjati utorkom jer će se odugovlačiti i otezati. Reč je o sličnosti između naziva za utorak Salı i glagola sallamak (ljuljati se, biti nesiguran).
• Kad neko odlazi na put, za njim se prosipa voda da bi mu put i posao išli glatko kao voda.
• Donji veš ne treba oblačiti naopako jer će i započeti posao krenuti naopako.
• Kuca se na drvo kad se izgovori neka rečenica koja izaziva sudbinu, kako nešto ne bi krenulo po zlu. Da bi oterali loše uticaje, Turci prvo povuku resicu na desnom uvetu, a onda kucnu u drvo.
• Noću ne treba zviždati.
• Noću se ne treba gledati u ogledalo jer to skraćuje životni vek.
• Crna mačka koja pređe put je loš znak.
• Slomljeno ogledalo donosi nesreću dugu sedam godina.
• Nož se ne daje drugome direktno u ruku jer se veruje da tako nastaje svađa.
• Noću ne treba seći nokte, ako se to i učini, treba ih zakopati.
• Kad se zaradi prvi jutarnji pazar, novčanicom se pređe preko brade.
• Nije dobro ušivati odeću dok je na nekome.
• Kada se osoba uplaši, malo podigne glavu dodirujući palcem vrh gornjih zuba.

Literatura

Aykut, Ksenija (2017). Turski folklor. Lapovo: Kolor Pres. ISBN 978-86-83801-69-5. 

Spoljašnje veze

• Rüya Tabirleri
• Türbe Ziyareti
• Kurban-bajram
• Yağmur Duası