Nauru

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Republika Nauru
Republik Naoero  (nauranski)
Republic of Nauru  (engleski)[1]
Krilatica: Божија воља – пре свега
(engl. God's Will First)
Himna: Науру, наша домовино
(naur. Nauru Bwiema)
(engl. Nauru, our homeland)
Položaj Naurua
Glavni gradJaren (де факто)1[a]
Najveći gradDenigomodu
Službeni jeziknauranski, engleski[3][b]
Vladavina
Oblik državeUnitarna parlamentarna republika[6]
 — PredsednikLionel Aingimea
 — Predsednik Parlamenta[7]Siril Buraman
Istorija
NezavisnostOd UK, Australije i Novog Zelanda
31. januara 1968.
Geografija
Površina‍
 — ukupno21,3 km2 (192)
 — voda (%)0,57
Stanovništvo‍
 — 2018.[8]10.670 (226)
 — gustina500,94 st./km2
Ekonomija
ValutaAustralijski dolar
 — kod valuteAUD[9][10]
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC +12[11]
Internet domen‍.nr‍
Pozivni broj+674
1 Jaren je administrativno sedište

Nauru (naur. Naoero, engl. Nauru),[12] ili zvanično Republika Nauru (naur. Republik Naoero, engl. Republic of Nauru)[13] je mala ostrvska država u regionu Mikronezija, koji se nalazi u Okeaniji.[14] Nalazi se 42 km južno od ekvatora.[15][16] Sa površinom od 21,3 km², to je najmanja nezavisna republika na svetu. Zanimljivost je i to što Nauru nema zvanični glavni grad.

Prvi stanovnici ostrva bili su mikronežanski i polinežanski narodi. Tradicionalno na ostrvu živi 12 plemena, što je simbolično predstavljeno zvezdom sa 12 krakova na zastavi.

Ostrvo je otkrio britanski pomorac, kapetan Džon Fern, 1798. godine i nazvao ga je Prijatno ostrvo (engl. Pleasant Island). Nemci su postali kolonijalni vladari ostrva krajem 19. veka. Kasnije su ostrvima zajednički administrirali Australija, Novi Zeland i Ujedinjeno Kraljevstvo. Nauru je stekao nezavisnost 1968. godine.

Ostrvo Nauru je fosfatna stena, i glavna privredna aktivnost od 1907. godine bila je eksploatacija fosfata. Eksploatacija fosfata je ozbiljno naškodila životnoj sredini zemlje, uzrokujući da ostrvska država pati od onoga što se često naziva „prokletstvom resursa“. Fosfat je iscrpljen 1990-ih, a preostale rezerve nisu ekonomski isplative za ekstrakciju.[17] Fond je uspostavljen za upravljanje akumuliranim rudarskim bogatstvom ostrva. Od kada su rezerve iscrpljene, Nauru traži alternativne izvore zarade. Da bi ostvario prihod, Nauru je nakratko postao poreski raj i centar za ilegalno pranje novca.[18]

U različitim trenucima od 2001. godine, Nauru je prihvatao pomoć od Australijske vlade u zamenu za smeštaj Regionalnog procesnog centra, kontroverznog priobalnog objekta za pritvor australijskih imigranata. Kao rezultat velike zavisnosti od Australije, neki izvori su identifikovali Nauru kao klijentsku državu Australije.[19][20][21] Nauru je suverena država, koja je članica Ujedinjenih nacija, Komonvelta nacija i Organizacije afričkih, karipskih i pacifičkih država.

Geografija[uredi | uredi izvor]

Položaj[uredi | uredi izvor]

Isključivi ekonomski pojas oko Naurua
Satelitski snimak Naurua
Klimatski dijagram Naurua

Ostrvo se nalazi u zapadnom Tihom okeanu na 0° 32’ JGŠ i 166° 55’ IGD. Najbliže ostrvo je Banaba koji se nalazi 290 km istočno i koji je takođe bogat fosfatima (treće značajne ostrvo u Tihom okeanu koji je bogat ovim resursom je Makatea u arhipelagu Tuamotu u Francuskoj Polineziji). Nauru ima isključivi ekonomski pojas površine od 308.480 km² (zajedno s teritorijalnim vodama od 570 km²), koji graniči s pojasom Kiribata na istoku 290 km do ostrva Banaba) i s Maršalovim Ostrvima na severu (600 km do atola Ebon). U relativnom susedstvu nalaze se Mikronezija (Kosrae) na severozapadu, Solomonska Ostrva na jugozapadu, Papua Nova Gvineja (Bizmarkova ostrva) na zapadu i Tuvalu na jugoistoku.

Geologija i reljef[uredi | uredi izvor]

Nauru je atol koji se nalazi na vrhu podvodnog ugašenog vulkana. Korali sežu do 2.000 m duboko u more, a nalaze se maksimalno 60 m iznad mora. Ova najviša tačka ostrva nalazi se u istočnom Aivu, a poznata je pod nazivom Command Ridge. U poređenju s ostalim atolima Nauru ima vrlo malu lagunu. Već jedan kilometar od obale dubina mora prelazi 1.000 m. U unutrašnjosti ostrva nalaze se fosfati koji su nastali od izmeta morskih ptica. Oko 2 km² ostrva je šumovito.

Flora i fauna[uredi | uredi izvor]

Vrhovi korala na plaži

Na Nauruu ne postoje velike životinje; osim insekata ovde prebivaju samo morske ptice, kao npr. Fregata minor. Na ostrvu postoji samo jedna vrsta pijavica, a to je Acrocephalus rehsei, koja je endemska vrsta. Na ostrvu je moguće često videti i mačke, pse i svinje, koji su dovezeni iz drugih zemalja.

Od biljnog sveta na ostrvu se mogu naći kokosove palme, pandanusi, smokve, hibiskusi i sl. Mnogo biljnog sveta nestalo je zbog degradacije okoline koju je uzrokovalo rudarenje.

Što se tiče okolnog mora (pogotovo koralnog pojasa koji okružuje ostrvo) on je poprilično ugrožen, takođe zbog vađenja fosfata i urbanizacije. Ovde su ranije u velikom broju živeli mekušci i rakovi.

Klima[uredi | uredi izvor]

Zbog blizine ekvatora (42 km severno), temperature su poprilično ujednačene tokom cele godine, s mesečnim prosekom od 27,5 °C. Tokom dana temperature su između 26 i 35 °C, i između 25 i 28 °C tokom noći. Godišnje padavine poprilično variraju i zavise od fenomena El Ninjo. Godišnji prosek padavina je 1900 mm.

Globalno zagrevanje direktno utiče na Nauru, jer drastični rast nivoa mora preti nestajanju ostrva. Zbog ovog problema vlada je više puta tražila akciju od Ujedinjenih nacija i sastanke sa SAD i drugim industrijskim zemljama.

Klima Jarenskog okruga, Nauru
Pokazatelj \ Mesec .Jan. .Feb. .Mar. .Apr. .Maj. .Jun. .Jul. .Avg. .Sep. .Okt. .Nov. .Dec. .God.
Apsolutni maksimum, °C (°F) 34
(93) 		37
(99) 		35
(95) 		35
(95) 		32
(90) 		32
(90) 		35
(95) 		33
(91) 		35
(95) 		34
(93) 		36
(97) 		35
(95) 		37
(99)
Maksimum, °C (°F) 30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		31
(88) 		31
(88) 		31
(88) 		30,3
(86,5)
Minimum, °C (°F) 25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77)
Apsolutni minimum, °C (°F) 21
(70) 		21
(70) 		21
(70) 		21
(70) 		20
(68) 		21
(70) 		20
(68) 		21
(70) 		20
(68) 		21
(70) 		21
(70) 		21
(70) 		20
(68)
Količina padavina, mm (in) 280
(11,02) 		250
(9,84) 		190
(7,48) 		190
(7,48) 		120
(4,72) 		110
(4,33) 		150
(5,91) 		130
(5,12) 		120
(4,72) 		100
(3,94) 		120
(4,72) 		280
(11,02) 		2,080
(81,89)
Dani sa padavinama 16 14 13 11 9 9 12 14 11 10 13 15 152
Izvor: Weatherbase

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pretkolonijalno doba[uredi | uredi izvor]

Naurski ratnik 1880. godine

Prvi stanovnici Naurua bili su Mikronežani i Polinežani pre više od 3.000 godina[22]. Na ostrvu je tradicionalno postojalo 12 klanova ili plemena koje danas predstavlja dvanaestokraka zvezda na zastavi države. Nauruanci su svoje poreklo pratili po ženskoj liniji.

Ceremonija pripajanja Nemačkoj 1888. godine

Britanski kapetan i lovac na kitove Džon Fern bio je prvi Evropljanin koji je posjetio ostrvo 1798. Godine i nazvao ga je Prijatno ostrvo. Od sredine 1830-ih Nauruanci su imali kontakte s evropskim kitolovcima i trgovcima koji su na ostrvu obnavljali svoje zalihe. Ostrvljani su trgovali hranom za palmino vino i oružje koje je kasnije korišćeno u desetogodišnjem ratu koji je počeo 1878. godine, kojim je stanovništvo na ostrvu smanjeno s 1400 na 900 ljudi.

Kolonijalno doba[uredi | uredi izvor]

Ostrvo je anektirala Nemačka 1888. godine, te ga priključila nemačkom protektoratu Maršalovih ostrva. Dolazak Nemaca okončao je rat, a kraljevi su počeli da vladaju ostrvom, od kojih je najpoznatiji kralj Ayweyida. Hrišćanski misionari s Gilbertovih ostrva su takođe došli su na ostrvo 1888. godine.[23]

Fosfate je 1900. godine na ostrvu otkrio Albert Elis, a u dogovoru s Nemačkom Pacific Phosphate Company je počela koristiti nalazišta 1906. godine. Prva izvezena pošiljka bila je 1907. godine[24] Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, ostrvo su zauzele australijske snage 1914. godine. Nakon rata Liga naroda je mandat nad teritorijom dala Ujedinjenom Kraljevstvu, koje je dogovorilo podelu te dužnosti s Australijom i Novim Zelandom 1923. godine[25]. Vlade ovih država potpisale su sporazum 1919. godine, čime je stvorena Britanska komisija za fosfate, koja je preuzela prava za vađenje fosfata.

Američko bombardovanje ostrva

Japanske snage zauzele su ostrvo 26. avgusta 1942. godine[26]. Aerodromska pista koju su sagradili Japanci na ostrvu bombardovana je u martu 1943, kako bi se sprečilo snabdevanje ostrva. Japanci su deportovali 1200 Nauruanaca kako bi služili kao radna snaga na ostrvima Čuk gde ih je 463 preminulo.[27] Ostrvo je oslobođeno 13. septembra 1945. godine, kada su se dolaskom australijskog ratnog broda HMAS Dijamantajna japanske snage predale. Deportovani Nauruanci vraćeni su sa ostrva Čuk u januaru 1946. brodom Trijenca.[28] Godine 1947. Ujedinjene nacije su ponovo dodelile upravljanje ostrvom Australiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i Novom Zelandu.

Nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Nauru je počeo sa samostalnom upravom u januaru 1966. godine, a potpuno nezavisna država postao je 1968, pod vođstvom predsednika Hamera Deroburta. Godine 1967, Nauruanci su od BPC-a otkupili prava na vađenje fosfata te je u junu 1970. godine, osnovano lokalno društvo za vađenje fosfata pod nazivom Nauru fosfejt korporejšen. Ovo nacionalizovano društvo omogućilo je Nauruu jedan od najvećih standarda života u Pacifiku, te je ova zemlja u to vreme bila druga najbogatija zemlja sveta po glavi stanovnika.

Godine 1989, država je podnela tužbu protiv Australije na Međunarodnom sudu pravde zbog spornih poteza na Nauruu za vreme australijskog upravljanja, ovo se posebno odnosilo na nesprečenu ekološku štetu koja je nastala zbog vađenja fosfata. Ovaj spor je rešen vansudskom nagodbom koja je uključivala obnavljanje iskorišćenih područja na Nauruu. Smanjivanjem rezervi fosfata dovelo je do privrednog pada, što je dovelo do političke nestabilnosti koja traje od sredine 1980-ih. Samo u razdoblju od 1989. do 2003. godine, vlast se promenila 17 puta.[29] Poslednjih godina u vođstvu zemlje izmenjivali su se Rene Haris i Bernard Dowiyogo, da bi nakon Dovijogove smrti u martu 2003. Ludvig Skoti bio izabran za predsednika. Skoti je puni mandat dobio u oktobru 2004. godine. Smenjen je 19. decembra 2007. nakon glasanja o nepoverenju u parlamentu, a novi predsednik je postao Markus Stefan.

Od 2001. do 2007. godine, važan deo državnih prihoda činila je australijska pomoć. Za ovu pomoć Nauru je upravljao centrom za azilante. Jedna od takvih grupa azilanata koju su činile 433 osobe iz raznih država, spasena je u moru 2001. godine i upućena u prihvatni centar u Nauruu. Nakon političkih promena u Australiji 2007, ovaj centar je zatvoren a Nauru su ponovo pogodili finansijski problemi.

Nauru je u poslednje vreme alternativni izvor finansiranja našao priznavanju separatističkih regiona u zamenu za novac, pa je tako priznao Tajvan, samoproglašeno Kosovo, Abhaziju i Južnu Osetiju. U slučaju Tajvana, Nauru je nekoliko puta menjao odluku primajući za to novac i od jednih i od drugih, a prilikom priznavanja Abhazije svaki stanovnik Naurua dobio je 3.500 dolara pomoći od vlade Rusije.[30]

Administrativna podela[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledati: Distrikti Naurua

Distrikti Naurua

Nauru je podeljen na 14 administrativnih distrikta:

Privreda[uredi | uredi izvor]

Politika[uredi | uredi izvor]

Po političkom uređenju Nauru je parlamentarna demokratska republika.

Politički sistem[uredi | uredi izvor]

Raspodela vlasti u Nauruu

Politički sistem sastoji se od sledećih elemenata:

U nauruskom parlamentu, nalazi se 18 poslanika koji se obično biraju svake tri godine. Poslanici između sebe biraju predsednika države koji se obično imenuje nakon nacionalnih parlamentarnih izbora, i to je obično poslanik iz poslaničke grupe skupine koja ima relativnu većinu u parlamentu. Predsednik tada imenuje članove kabineta, koji se sastoji od pet ili šest ministara. Predsednik je ujedno i šef države i šef vlade.

Političke stranke[uredi | uredi izvor]

Nauruski parlament

U državi postoji manji višestranački sistem. Dve službene stranke, suprotne političke orijentacije su Naoero Amo i Demokratska stranka Naurua. Takođe postoji još jedna neslužbena politička stranka imena Stranka centra. Obe stranke su stvorene kako bi se ojačala uloga parlamenta. Danas je Naoero Amo najvažnija politička stranka, dok Demokratska stranka i Stranka centra imaju malu političku moć.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nauru nema zvaničnu prestonicu, ali Jaren je sedište parlamenta.[2]
  2. ^ Većina stanovništva široko govori engleski i on se obično koristi u vladi, zakonodavstvu i trgovini zajedno sa nauruanskim. Zbog istorije Naurua i odnosa sa Australijom, australski engleski je dominantni varijetet.[4][5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Franks, Patricia C.; Bernier, Anthony, ur. (2018-08-10). International Directory of National Archives. Rowman & Littlefield. str. 263. 
  2. ^ Worldwide Government Directory with Intergovernmental Organizations. CQ Press. 2013. str. 1131. 
  3. ^ „REPUBLIC OF NAURU Revenue Administration Act Act No. 15 of 2014” (PDF). Pristupljeno 28. 1. 2023. „All Bills are to be drafted in English, the official language of Nauru.” 
  4. ^ Central Intelligence Agency (2015). „Nauru”. The World Factbook. Pristupljeno 8. 6. 2015. 
  5. ^ „Background Note: Nauru”. State Department Bureau of East Asian and Pacific Affairs. 13. 3. 2012. Arhivirano iz originala 17. 10. 2012. g. 
  6. ^ A. N. Bušnev; A. P. Pritvorov (2017). Atlas mira: Maksimalьno podrobnaя informaciя. Moskva: AST. str. 96. 
  7. ^ „Nauru's Constitution of 1968 with Amendments through 2015” (PDF). constituteproject.org. Pristupljeno 17. 3. 2023. 
  8. ^ „National Report on Population ad Housing” (PDF). Nauru Bureau of Statistics. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 9. 6. 2015. 
  9. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. www.imf.org. 
  10. ^ „Human Development Report 2023/2024” (PDF) (na jeziku: engleski). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. Arhivirano (PDF) iz originala 13. 3. 2024. g. Pristupljeno 13. 3. 2024. 
  11. ^ Department of Justice and Border Control (21. 12. 1978). „Nauru Standard Time Act 1978” (PDF). Pristupljeno 11. 9. 2020.  Because of the peculiar way the legislation is worded the legal time is not GMT+12.
  12. ^ „Nauru Pronunciation in English”. Cambridge English Dictionary. Cambridge University Press. Arhivirano iz originala 17. 2. 2015. g. Pristupljeno 16. 2. 2015. 
  13. ^ „Nauru – Definition, pictures, pronunciation and usage notes”. Oxford Advanced Learner's Dictionary. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 2. 1. 2015. g. Pristupljeno 2. 1. 2015. 
  14. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 04. 2014. 
  15. ^ „Nauru and Ocean Island”. II(8) Pacific Islands Monthly. 15. 3. 1932. Pristupljeno 26. 9. 2021. 
  16. ^ „Yaren | district, Nauru”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2. 9. 2019. 
  17. ^ Hogan, C Michael (2011). „Phosphate”. Encyclopedia of Earth. National Council for Science and the Environment. Arhivirano iz originala 25. 10. 2012. g. Pristupljeno 17. 6. 2012. 
  18. ^ Hitt, Jack (10. 12. 2000). „The Billion-Dollar Shack”. The New York Times. Arhivirano iz originala 16. 1. 2018. g. Pristupljeno 29. 1. 2018. 
  19. ^ „Pacific correspondent Mike Field”. Radio New Zealand. 18. 6. 2015. Arhivirano iz originala 10. 12. 2015. g. Pristupljeno 8. 12. 2015. 
  20. ^ „Nauru's former chief justice predicts legal break down”. Special Broadcasting Service. Arhivirano iz originala 10. 12. 2015. g. Pristupljeno 8. 12. 2015. 
  21. ^ Ben Doherty (28. 10. 2015). „This is Abyan's story, and it is Australia's story”. The Guardian. Arhivirano iz originala 26. 2. 2017. g. Pristupljeno 12. 12. 2016. 
  22. ^ Nauru Department of Economic Development and Environment. 2003. First National Report To the United Nations Convention to Combat Desertification (UNCCD) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jul 2011), Pristupljeno 15. 4. 2013.
  23. ^ Ellis 1935, str. 29–39.
  24. ^ Ellis 1935, str. 127–139.
  25. ^ Agreement between Australia, New Zealand and United Kingdom regarding Nauru], Pristupljeno 15. 4. 2013.
  26. ^ Lundstrom, John B., The First Team and the Guadalcanal Campaign, Naval Institute Press. str. 175
  27. ^ Haden, J. D. 2000. Nauru: a middle ground in World War II Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. фебруар 2012) Pacific Magazine
  28. ^ Garrett, J. 1996. Island Exiles. ABC. 1994. ISBN 978-0-7333-0485-9. str. 176–181.
  29. ^ Australian Department of Foreign Affairs and Trade. Republic of Nauru Country Brief - November 2005 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2014), Pristupljeno 15. 4. 2013.
  30. ^ Tiny Nauru struts world stage by recognising breakaway republics, Pristupljeno 15. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Науру&oldid=27735840”