Nepokrenuti pokretač
Nepokrenuti pokretač (grč. τὸ κινοῦν ἀκίνητον) je, u Aristotelovoj filozofiji, ono što je uzrok svem kretanju, a samo nije pokrenuto. Aristotel ovim izrazom označava umove koji pokreću planetarne sfere.[1]
Stari Grci su verovali da prirodu karakteriše težnja da se stavi u pokret ono što je potencijalno; svaka promena je rukovođena stremljenjem prema cilju. Cilj je inicijator kretanja pošto je njegov krajnji uzrok. Na taj način, kretanje prirode je podstaknuto stvarima koje privlači nepokretni pokretač.[2]
U mazdaizmu se verovalo da je vreme nepokretni pokretač, budući da se samo ne kreće, a ipak upravlja svime.[3]
Za srednjovekovnu sholastiku je posebno važan pojam prvi pokretač (lat. Primum Mobile) ili prvi nepokrenuti pokretač (grč. τὸ πρῶτον κινοῦν ἀκίνητον) koji označava izvor svakog kretanja, savršeno biće. Nepokretni pokretač je samodovoljan sebi i njegovo pokretanje nije uzrokovano potrebom da aktuelizuje bilo kakav potencijal. Paradoksalno zvuči s obzirom da su stari Grci verovali da određeni uzrok stavlja u kretanje ono što je potencijalno, a gorenavedena teorija kaže da nepokretni pokretač nema potrebu da aktuealizuje bilo kakav potencijal. Na taj način ispada da je aktuelizovanje materijalnog potencijala „kolateralna šteta“ i da se materija aktuelizuje tako što se slučajno našla u delokrugu nepokretnog pokretača. Pre će, ipak, biti da nepokretni pokretač pokretanjem materije ima cilj da je dovede do neke savršene aktuelizacije, što je zapravo i priroda aristotelovog nepokretnog npokretača. Budući da je potpuno obuzet sobom, nepokretni pokretač ne može da dejstvuje u svetu, pa je ovaj aspekt Aristotelovog učenja formalno osuđen na hrišćanskom Zapadu 1277. godine.[2]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ up. Fizika VII-VIII; Metafizika XII)
- ^ a b Nepokretni pokretač, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
- ^ Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216-219), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
