Neuspela država

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Neuspela država je političko telo dezintegrisano do te mere da vrhovna vlada ne može ispunjavati osnovne uslove i obaveze (pogledati krhka država ili državni kolaps). Takođe, kada nacija oslabi i njen životni standard opadne, nastaje mogućnost totalnog kolapsa države.

Fond za mir navodi sledeće karakteristike neuspele države:

  • Gubitak kontrole nad svojom teritorijom, ili monopola nad upotrebnom fizičke sile
  • Erozija legitimnog autoriteta da donosi kolektivne odluke
  • Nesposobnost omogućavanja javnih službi
  • Nemogućnost interakcije sa drugim državama, kao člana međunarodne zajednice

Česta karakteristika neuspele države podrazumeva vladu toliko slabu ili nesposobnu da poveća poreze ili neki drugi oblik podrške, kao i gotovo nikakvu kontrolu nad većim delom teritorije, zbog čega javne službe nisu u upotrebi. Kada se ovo dogodi, može doći do povećane rasprostranjenosti korupcije i kriminala, intervencije nedržavnih aktera, pojave izbeglica i nehotičnog kretanja stanovništva, kao i oštrog ekonomskog pada.[1]

Nivo kontrole vlade potreban da se izbegne stanje neuspele države značajno se razlikuje među vlastima.[2] .

Osim toga, izjava da je država propala je kontroverzna i kada je zasnovana na autoritetu može imati značajne geopolitičke posledice.[2]

Definicije i problemi[uredi | uredi izvor]

Prema političkim teorijama Maksa Vebera, država je definisana kroz održavanje monopola nad legitimnom upotrebom fizičke sile unutar svojih granica. Kada je ovo narušeno (na primer. kroz dominantno prisustvo vojnih lidera, paravojnih grupa, naoružanih bandi ili terorizma) postojanje države postaje neizvesno i država postaje neuspela. Teškoća određivanja da li vlada održava monopol nad legitimnom upotrebom sile, što uključuje problem definicije 'legitimnog', znači da se ne može precizno reći kada je država neuspela.

Problem legitimiteta može biti rešen razumevanjem šta je Veber podrazumevao pod tim. Veber objašnjava da samo država poseduje neophodna sredstva za proizvodnju fizičkog nasilja. To znači da država ne zahteva legitimitet za ostvarenje monopola nad posedovanjem sredstava nasilja (de facto), ali će joj biti potreban ukoliko želi da ih koristi (de jure).

Obično, termin znači da se država pokazala kao neefikasna i nije sposobna da primeni svoje zakone ravnomerno i obezbedi osnovna dobra i usluge svojim građanima zbog (različito) visoke stope kriminala, pobune, ekstremne političke korupcije, neprobojne i neefikasne birokratije, sudske neefikasnosti, mešanja vojske u politiku, kulturnih situacija u kojima tradicionalni lideri imaju veću moć od države na određenom području. Drugi faktori percepcije mogu biti uključeni. Izveden koncept 'neuspelih gradova' takođe je pokrenut, na osnovu ideje da dok država može funkcionisati u globalu, politika se može srušiti u pogledu infrastrukture, ekonomije i socijalne politike. Određene oblasti i gradovi čak mogu pasti izvan kontrole države, postajući de facto nezavisan deo države.[3]

Ne postoji konsenzus oko definicije 'neuspele države', subjektivna priroda indikatora koji se koriste za merenje neuspeha države doveli su do dvosmislenog razumevanja ovog pojma.[4] Neki naučnici se fokusiraju na kapacitet i efikasnost vlade kako bi utvrdili da li je država neuspela ili ne.[5] Drugi pokazatelj, poput Indeksa krhkih država Fonda za mir naglašava demokratski karakter državnih institucija da bi utvrdili nivo neuspeha.[6] Najzad, drugi naučnici fokusiraju svoj argument na legitimitet države,[7] prirodu države,[8] porast kriminala u državi,[9] ekonomske institucije koje izvlače državu,[10] ili na sposobnost države da kontroliše svoju teritoriju.[11] . Robert Bejts se odnosi prema neuspehu kao prema kompresiji države gde se država pretvara u plen i efektivno gubi svoj monopol nad sredstvima sile.[12]

U okviru rasprave o definiciji neuspeha države, Čarls T. Kol(2010) pokušava odbaciti koncept neuspeha države u potpunosti, jer, kako tvrdi, on promoviše nejasno shvatanje o tome šta državni neuspeh znači.[6] . Zaista, jedan od glavnih doprinosa teoriji 'neuspele države' jeste 'prazan okvir', razvijen od strane Kola(2010). Ovaj okvir gradi se na njegovoj prethodnoj (2008) kritici 'neuspele države', kao koncept korišćen kao sveobuhvatni pojam sa različitim problemima i kao osnov i objašnjenje za univerzalne propise u politici.[13] . On razdvaja koncept 'neuspele države' fokusirajući se na tri praznine koje država nije u stanju da obezbedi kada je u procesu neuspeha: kapacitet, kada državne institucije nisu sposobne da efikasno obezbede osnovna dobra i usluge svojim građanima; bezbednost, kada država nije u stanju da obezbedi sigurnost svojim građanima u slučaju pretnje naoružanih grupa; i legitimitet, 'kada značajan deo političkih elita i društva odbacuje pravila koja regulišu moć i akumulaciju, kao i distribuciju bogatstva.[6] Izgleda da je 'prazan okvir' korisniji od drugih definicija. Umesto pokušaja određivanja stepena neuspeha države, prazan okvir obezbeđuje trodimenzionalno polje korisno za analizu interakcije između vlade i društva na više analitički način. Kol navodi da nije nužno da države koje se suočavaju sa izazovima u okviru ovih praznina treba identifikovati kao neuspele države, umesto toga, predstavlja ideju praznine kao alternativu konceptu neuspeha države.[6] Mada Kol priznaje da koncept praznine sam po sebi ima ograničenja, pošto se države suočavaju sa najmanje dva izazova, njegov konceptualni predlog predstavlja koristan način za precizniju identifikaciju izazova u okviru društva i propisa u politici koji će verovatno biti efikasniji za spoljne i međunarodne aktere koji će ih izvršiti.

Dalja kritika načina na koji je koncept 'neuspele države' shvaćen i operacionalizovan donosi napredak u istraživanju Mortena Boasa i Kejtlin M. Dženings, koji su, istražujući pet studija slučaja - Avganistan, Somalija, Liberija, Sudan i Niger, tvrdili da je upotreba epiteta 'neuspela država' u suštini politička i zasnovana, pre svega, na zapadnim percepcijama bezbednosti i interesa zapada.[14] Dalje navode da su zapadni tvorci politike pripisali 'neuspeh' onim državama u kojima se smatra da su ukidanje i informalizacija države pretnja zapadnim interesima. Osim toga, ovo ukazuje na licemeran pristup u ime zapadnih tvoraca politike, zbog činjenice da će karakteristike koje bi označile neke države kao neuspele biti prihvaćene u drugim državama, gde su ove karakteristike u skladu sa zapadnim interesima.[14] Zapravo, ova karakteristika funkcionisanja države nije samo prihvaćena, već i u određenoj meri olakšana, jer stvara pogodno okruženje za poslovni i međunarodni kapital. Ovi slučajevi nisu označeni kao 'neuspele države'.[14]

Značajan doprinos na polju neuspelih država dao je Dž. Goldston u svom delu 'Put do neuspeha država'. On definiše neuspelu državu kao onu koja je izgubila efikasnost i legitimnost. Efikasnost podrazumeva sposobnost izvršavanja državnih funkcija kao što su pružanje sigurnosti ili naplaćivanje poreza. Legitimitet podrazumeva podršku značajnih društvenih grupa. Država koja održava jedan od ova dva aspekta nije propala kao takva; međutim, u velikoj je opasnosti od neuspeha, ako se ništa ne uradi. On navodi pet puteva do neuspeha države:

  1. Eskalacija konflikata javnih grupa (etičkih ili verskih). Primeri: Sirija, Somalija, Mjanmar, Nigerija, Irak, Jemen, Turska, Demokratska republika Kongo, Centralnoafrička republika, Ruanda, Liberija, Jugoslavija, Liban, Pakistan, Avganistan, Sudan, Južni Sudan
  2. Države predacije ( korupcija ili barikada sredstava na račun drugih grupa ). Primeri: Ruska Federacija, Nikaragva, Venecuela, Brazil, Filipini, Sudan, Južni Sudan, Eritreja, Zimbabve, Južna Afrika, Severna Koreja, Saudijska Arabija
  3. Regionalna ili gerilska pobuna. Primeri: Libija, Sirija, Irak, Pakistan, Avganistan, Jemen, Turska, Kongo, Kolumbija, Vijetnam
  4. Demokratski kolaps ( što vodi do građanskog rata ili prevrata ). Primeri: Nigerija, Madagaskar, Nepal
  5. Sukcesija ili reforma krize u autoritarnim državama.

Primeri: Indonezija pod Suhartom, Iran pod Šahom, Sovjetski Savez pod Gorbačovim Iako Goldston navodi puteve do neuspeha države, brzo upozorava na pojednostavljivanje problema. Često obnova legitimiteta ili efektivnosti podrazumeva kompromis sa drugim aspektom države. Pošto ovim državama nedostaje jedan od stubova stabilnosti, opasno je pokrenuti takav kompromis, jer je potrebno vreme da se ponovo izgradi poverenje stanovništva. Iako su brojni naučnici decenijama proučavali neuspeh države ostaje sporan koncept osetljiv na politički, ideološki i ekonomski program rada.

Merenje[uredi | uredi izvor]

Metode merenja neuspeha država su uopšteno podeljeni na kvantitativni i kvalitativni pristup.

Ranjive države prema "Indeksu ranjivih država 2015."[15]
  10-Održive
  40-Stabilne
  70-Upozoravajuće
  100-Alarmantne
  120-Alarmantne+
  Bez informacija / Sporne teritorije

Kvantitavni pristup[uredi | uredi izvor]

Kvantitativno merenje neuspeha država znači kreiranje indeksa i rangiranja, podvlačeći određene indikatore. Da se izmeri neuspeh država „Indeks ranjivih država” (IRD), prethodno nazvan „indeks neuspelih država”, „indeks ranjivosti” (IR) i „indeks ranjivosti država” (IRD) su naročito važni. Međutim brojni drugi indeksi se koriste da opišu slabosti države, često se fokusirajući na stepen razvoja države. Primeri su: Indeks slobodne kuće (FHI), Indeks društvenog razvoja (HDI) ili Indikatori upravljanja Svetskom bankom. Dodatno regionalna procena može dati konkretne detalje o između ostalog, nivou demokratije kao što je Izveštaj o demokratskom razvoju u Latinskoj Americi(Informe de desarrollo democrático de América Latina).[16] Ipak Indeks ranjivih država izazvao je uporedivo mnogo više pažnje od svoje prve objave 2005. pripremljen od magazina Spoljna politika, rangiranje ispituje 178 zemalja zasnovanom na analitičkom istraživanju Alat sistema procene konflikta (KAST) fonda za mir.[17]

FSI objavio je svoj 11. godišnji izveštaj 2015, pripremljen od strane fonda za mir i objavljenog od strane časopisa Spoljna politika. Indeks svrstava države u 4 kategorije, sa varijacijama u svakoj kategoriji. Alarmantna kategorija obeležena je tamno crvenom, upozoravajuća narandžastom, stabilna žutom, a održiva zelenom bojom.

Ukupni zbir FSI sačinjen je od 120, a u 2015. bilo je 178 država koje su činile rangiranje. FSI je najpre rangirao 75 država u 2005. FSI koristi 2 kriterijuma prema kojima se kvalifikuje država kako bi bila uključena na listi: najpre, država mora biti, država članica UN, a zatim mora postojati značajan uzorak sadržaja i podataka dostupnih za tu zemlju kako bi se obezbedila smislena analiza. Postoje tri vrste grupisanja: socijalna, ekonomska i politička sa ukupno 12 indikatora.[18]

Socijalni indikatori:

  • Demografski pritisci
  • Izbeglice ili interno raseljena lica
  • Žalba u grupi
  • Ljudski let i odliv mozgova

Ekonomski indikatori:

  • Neujednačeni ekonomski razvoj
  • Siromaštvo i ekonomski pad

Politički i vojni indikatori:

  • Državni legitimitet
  • Javne službe
  • Ljudska prava i vladavina prava
  • Sigurnosni aparati
  • Faktorizovane elite
  • Spoljna intervencija

Indikatori se obračunavaju na 10, sve do 120. Međutim, da bi se došlo do 120, indikatori se zaokružuju do najbližeg decimalnog mesta.[19] U indeksu za 2015. godinu, Južni Sudan je rangiran brojem jedan, Somalija brojem dva, a Centralna Afrička Republika brojem tri. Finska je trenutno najstabilnija održiva zemlja na listi.[20]

Iako je važno napomenuti da se FSI koristi u mnogim delovima istraživanja i čini kategorizaciju država pragmatičnijim, često dobija mnogo kritika zbog nekoliko razloga. Prvo, ne uključuje Indeks ljudskog razvoja kako bi se postigao konačni rezultat, već se fokusira na institucije čije mere se često smatraju i ljudskim aspektima razvoja. Drugo, paralelna je sa krhostima ili ranjivošću država sa njihovom nerazvijenošću. Ovo poređenje prvo pretpostavlja nerazvijenost (ekonomska) stvara ranjivost, pod pretpostavkom da ako je država "razvijena" ona je stabilna ili održiva. Treće, meri neuspeh (ili uspeh) države bez uključivanja napretka drugih područja izvan sfere 12 indikatora, čime se isključuju važne mere razvoja, kao što je smanjenje stope smrtnosti dece i povećani pristup izvorima čiste vode, između ostalog. Ipak, kada se diskutuje o neuspelim državama, važno je spomenuti FSI ne samo za njenu upotrebu od strane vlada, organizacija, vaspitača i analitičara, već i zbog toga što pruža meru procene koja pokušava da reši pitanja koja izazivaju pretnje, kako u zemlji, tako i u svetu.

Kvalitativni pristup[uredi | uredi izvor]

Kvalitativni pristup obuhvata teorijske okvire. Normalno, ova vrsta merenja primenjuje scenske modele koji omogućavaju kategorizaciju stanja. U tri do pet faza istraživači pokazuju neuspeh države kao proces. Značajni istraživači, između ostalog, su Robert I. Rotberg u anglo-američkom i Ulrih Šnekener nemačkoj sferi.

Model faze Ulriha Šnekenera (2006) definiše tri ključna elementa, monopol nad nasiljem, legitimitet i vladavinu prava. Tipologija se zasniva na logici sigurnosti i na taj način pokazuje relevantnost monopola nasilja u odnosu na druga dva dok istovremeno deluje kao preduslov za funkcionalnu državu. Njegova četiri tipa državnosti su:(1) konsolidovane i konsolidujuće države, (2) slabe države, (3) neuspeh i (4) srušene / neuspešne države. Prvi tip je usmeren na funkcionalne države; sve osnovne funkcije države funkcionišu na dugi rok. U slabim državama, monopol sile je i dalje netaknut, ali druga dva područja pokazuju ozbiljan deficit. Državama kojima nedostaje monopol sile, dok druge oblasti funkcionišu bar delimično. Najzad, u kolapsima ili neuspelim državama dominiraju parastatalne strukture koje karakterišu glumci koji pokušavaju stvoriti određeni unutrašnji poredak, ali država ne može dovoljno da služi tri ključna elementa.[21]

Oba istraživanja pokazuju nepravilnosti. Iako kvantitativnom pristupu nedostaje transparentnost u pogledu svojih indikatora i njihovog balansiranja u procesu evaluacije zemalja, kvalitativni pristup pokazuje različitost različitih žarišta. Jedno od glavnih odstupanja je pitanje da li se sve faze moraju preduzimati neprekidno i da li država može preskočiti jednu fazu. Ulrih Šnekener naglašava da njegov model zapravo ne treba tumačiti kao scenski model, jer po njegovom mišljenju države ne moraju nužno da prolaze kroz svaku fazu. Model Roberta Rotberga je osnova redovne logike i stoga implicira da je proces neuspeha države hronološki lanac faza.[22]

Teorijski mehanizmi za državni razvoj[uredi | uredi izvor]

Razvoj države kroz ratne izmene[uredi | uredi izvor]

Čarls Tili (1985) tvrdi da je ratovanje neophodan aspekt državnog razvoja u Evropi kroz sledeće međusobno povezane funkcije:

  • Ratni vladari eliminišu spoljne rivale (zahteva izgradnju vojnih snaga i podrške birokratije)
  • Državni vladari eliminišu unutrašnje rivale i uspostavljaju kontrolu nad njihovom teritorijom (zahteva izgradnju policijskih snaga i birokratija)
  • Zaštitnici donose koristi svojim klijentima eliminišući svoje spoljašnje rivale i garantujući svoja prava (zahteva izgradnju sudova i predstavničkih skupština)
  • Ekstrakcijski vladari izvlače više poreza od svojih subjekata (zahteva izgradnju aparata za naplatu poreza i sredstava). Tilly sumira ovu vezu u čuvenoj frazi: "Rat je stvorio državu, a država je stvorila rat."

Slično tome, Herbst (1990) je dodao da bi rat mogao biti jedina šansa za jačanje sposobnosti izvlačenja jer je primorala vladare da rizikuju svoj politički život zbog dodatnih prihoda i prisilnih subjekata da pristane na plaćanje više poreza. Takođe je važno za razvoj države, jer se povećani prihodi neće vratiti na prvobitni nivo i nakon završetka ratova. Međutim, uprkos evropskim državama, on je takođe istakao da većina zemalja trećeg sveta nema spoljne pretnje i da nije vodila međudržavne ratove, što implicira da ove države verovatno neće preduzimati slične korake u budućnosti.[23]

"Izgradnja nacija" razvijenih zemalja[uredi | uredi izvor]

Stivard i Knaus (2012) su se bavili pitanjem "može li intervencija raditi?" i zaključili da "mi možemo pomoći nacijama da se izgrade" stavljanjem završetka rata i obezbeđivanjem "dobrih humanitarnih intervencija". Oni su kritikovali preteranost kreatora politike o izgradnji nacije (RAND korporacija se čak usudila objaviti knjigu pod nazivom Vodič za početak izgradnje nacija) suprotno uspešnim intervencijama u Bosni (1995) i na Kosovu (1999) uz neuspeh pokušaja izgradnje nacije u Iraku (2003) i Avganistanu (2001) u kojoj su SAD izgubile na hiljade života preko deset godina i potrošile više od biliona dolara bez realizacije svog centralnog cilja izgradnje nacije.[24]

Promovisanje razvoja kroz inostranu pomoć[uredi | uredi izvor]

Pričet, Vulkok i Endru (2013) su analizirali sistematski neuspeh razvoja neuspelih država. Oni su definisali "državnu administrativnu sposobnost za implementaciju” kao ključni aspekt razvoja države i otkrili mehanizam u kojem su se propale države pojavile bez obzira na decenije pokušaja razvijenih praksi, potrošenih milijardi dolara i navodnog "napretka". Ove zemlje usvojile su sledeće tehnike koje su ga podržavale:

  1. sistemska izomorfna mimikrija-prikrivajući disfunkciju stanja sa izgledom koji simulira sistem funkcionalnih stanja.
  2. preuranjena stanja nosivosti - ograničeni kapaciteti preopterećeni su "nerealnim očekivanjima".

Imajući u vidu činjenicu da bi mnogim od ovih zemalja verovatno trebali vekovi da dostignu državnu sposobnost razvijenih zemalja, oni su predložili stvaranje " kontekstne institucije", promovisanje "postepenog procesa reformi" i postavljanje "realnih očekivanja" za postizanje cilja značajnog razvoja.[25]

Mos, Tod, Žinila Peterson i Nikolas Van de Vil (2006) su priznali kontroverzu zbog efekta strane pomoći koja se razvila poslednjih godina. Oni su tvrdili da iako postoji poziv za povećanje velikih napora pomoći u Africi od strane međunarodne zajednice, to će zapravo stvarati ono što nazivaju paradoks "pomoćnih institucija”.[26]

Ovaj paradoks se formira zato što veliki doprinosi gotovine koje su Zapadne zemlje dale afričkim zemljama stvorile su institucije koje su "manje odgovorne svojim građanima i pod manjim pritiskom da održe popularni legitimitet". [26]

Oni pominju da postepeno smanjenje pomoći može dovesti do izgradnje dugotrajnih institucija, što se dokazuje naporima Sjedinjenih Država u Koreji nakon Hladnog rata. Berman, Eli, Felter, Šapiro i Troll(2013) takođe su našli slične dokaze koji podržavaju paradoks, navodeći da su veliki američki pokušaji pomoći u afričkoj poljoprivredi rezultirali samo daljim sukobom između građana. Naime, male investicije kao što su grantovi za škole pokazale su da smanjuju nasilje u odnosu na velike investicije, koje stvaraju "podsticaje za hvatanje ekonomskih rata kroz nasilje". [27]

Osim toga, Binjavanga Vajnajna (2009) upoređuje Zapadnu pomoć kolonizaciji, u kojoj zemlje veruju da će veliki doprinosi gotovine za podsticanje afričke ekonomije dovesti do političkog razvoja i manje nasilja. U stvarnosti, ovi novčani doprinosi ne ulažu u rast Afrike ekonomski, politički i najviše društveno.[28]

Starateljstvo[uredi | uredi izvor]

Džejms Firon i Dejvid Laitin sugerišu da se problem neuspelih država može rešiti kroz sistem “starateljstva”, kojeg upoređuju sa “postmodernim imperijalizmom”.[29]Fironova i Laitinova ideja starateljstva uključuje kombinaciju međunarodnih i domaćih organizacija koje pokušavaju da obnove države. Firon i Laitin počinju sa pretpostavkom da neuspele države sadrže problem kolektivne akcije. Neuspele države nameću negativne eksternalije u ostatku međunarodnog sistema, poput izbeglica koje su raseljene ratom. To bi bilo dobro za međunarodni sistem ako bi zemlje radile na razvoju i obnovi neuspelih država. Međutim, intervencija je veoma skupa, i nijedna nacija nema dovoljno snažan podsticaj da deluje kako bi rešila problem neuspele države. Dakle, međunarodna saradnja je neophodna za rešavanje ovog problema kolektivne akcije.

Firon i Laitin identifikuju četiri glavna problema za postizanje kolektivne akcije za intervenisanje u neuspelim državama:

  1. Zapošljavanje - pridobijanje zemalja da učestvuju i plaćaju intevencije
  2. Koordinacija – pružanje dobre komunikacije između svih mirovnih zemalja
  3. Odgovornost - osiguranje da su sve mirovne zemlje koje krše ljudska prava odgovorne
  4. Izlaz – imati neki mehanizam za mirovne zemnje da se povuku

Firon i Laitin predlažu neka rešenja za ove probleme. Da bi rešili problem zapošljavanja, oni tvrde da imaju moćnu državu sa sigurnosnim interesima u neuspeloj državi kako bi preuzeli vođstvo u mirovnim operacijama i imali glavnu ulogu. Imajući jedinstvenu državu, mirovna operacija bi takođe pomogla u rešavanju problema koordinacije. Osnaživanje tela UN-a za istraživanje zloupotrebe ljudskih prava bi rešilo problem odgovornosti. Konačno, prisiljavajući neuspelu državu da doprinese sredstva za mirovne operacije nakon nekoliko godina može smanjiti podsticaje mirovnih snaga da izađu. Firon i Laitin veruju da će multilateralne intervencije koje rešavaju gorepomenuta četiri problema kolektivne akcije biti efikasnija u obnovi neuspelih država kroz “starateljstvo”.[29]

Autonomni oporavak[uredi | uredi izvor]

Džeremi Vejnštejn se ne slaže s tim da je mirovanje neophodno za obnovu neuspelih država, tvrdeći da je često bolje dozvoliti neuspelim državama da se oporave same.[30] Vejnštejn strahuje da međunarodna intervencija može sprečiti državu da razvije snažne interne institucije i sposobnosti. Jedan od Vejnštejnovih ključnih argumenata je je da rat vodi do mira. Ovim, on misli da mirovni sporazumi koje nametne međunarodna zajednica imaju tendenciju da zamrznu nesrazmerne struje koje ne odražavaju stvarnost. Vejnštejn smatra da takva situacija ostavlja državu zrelu za budući rat, dok bi ratu bilo dozvoljeno da igra za jednu stranu da bi odlučno pobedio, budući rat bi bio mnogo manje verovatan. Vejnštejn takođe tvrdi da rat vodi ka razvoju jakih državnih institucija. Vejnštejn pozajmljuje od Čarlsa Tilija da napravi ovaj argument, u kojem se navodi da ratovi zahtevaju velike ekspanzije u državnim sposobnostima, tako da će države koje su stabilnije i sposobnije osvojiti ratove i preživeti u međunarodnom sistemu kroz proces sličan prirodnoj selekciji. Vejnštejn koristi dokaze o uspešnom oporavku Ugande nakon pobede gerilaca u građanskom ratu, snažne secesije Eritreje iz Etiopije i razvoja u Somalilendu i Puntlendu-autonomne regije Somalije-da podrži svoje tvrdnje. Vejnštejn napominje da nedostatak spoljne intervencije može dovesti do masovnih ubistava i drugih zverstava, ali naglašava da se sprečavanje masovnih ubistava mora odmeriti zbog gubitka dugoročnih državnih kapaciteta.[30]

Kapacitet sposobnosti neuspelih država[uredi | uredi izvor]

Kapacitet sposobnosti znači da zemlje napreduju veoma sporo u proširenju državnih mogućnosti čak i u savremenom svetu, što je takođe glavni problem neuspelih država.[25] Mnoge zemlje ostaju zaglavljene u uslovima niske produktivnosti koji mnogi zovu “zamajcima siromaštva”. Ekonomski rast je samo jedan aspekt razvoja; druga ključna dimenzija razvoja je proširenje administrativne sposobnosti države, sposobnost vlada da utiču na tok događaja primenom politika i programa.[31] Kapaciteti sposobnosti zatvaraju prostor za novine, uspostavljajući fiksne programe najbolje prakse kao osnovu za procenu neuspelih država. Lokalni agenti su stoga isključeni iz procesa izgradnje sopstvenih država, implicitno potkopavajući ideje koje kreiraju vrednosti lokalnih lidera i radnika na liniji fronta.

Met, Lent i Vulkok iz Vladine škole Harvard Kenedi su predložili pristup koji se naziva “Problem vođen iterativnom adaptacijom” (PVIA), da bi izbegli kapacitete sposobnosti.[32] S obzirom da mnoge razvojne inicijative ne poboljšavaju performanse jer promovišu izomorfnu mimikriju, PVIA se fokusira na rešavanje lokalno nominovanih i prioritetnih problema performansi neuspelih država. To podrazumeva sprovođenje razvojnih intervencija koje uključuju široke grupe lokalnih agenata kako bi osigurale da se reforme politički podržavaju i praktično implementiraju.

Promovisanje demokratije i borba protiv terorizma u neuspelim državama[uredi | uredi izvor]

Promovisanje demokratije u postkonfiktnim i neuspelim državama[uredi | uredi izvor]

Leri Dajmond tvrdi da slabe i neuspele države predstavljaju posebne probleme za promociju demokratije. U ovim državama, izazov nije samo pritisak na autoritarne državne lidere da predaju moć, već da shvate kako da regenerišu legitimnu vlast na prvom mestu.

Postoje uglavnom tri različita tipa slučajeva, a svaki od ovih tri vrste slučajeva zahteva posebne vrste strategija za promociju demokratije:

  1. Postkonfliktne države koje nastaju iz spoljnog ili građanskog rata. Mnoge od ovih zemalja su bile u Africi - Južnoafrička Republika, Mozambik, Sijera Leone, Somalija. Neke su bile u Latinskoj Americi (Nikaragva, Salvador, zapravo veliki deo Centralne Amerike), u Aziji (npr Kambodža i sada se nada Šri Lanka), a na Bliskom istoku (Liban, Alžir i Irak);
  2. Zemlje koje su usred građanskog rata ili u stalnom nasilnom sukobu, gde je centralna državna vlast u velikoj meri srušena, kao u Demokratskoj Republici Kongo;

Uopšteno govoreći, red je najvažniji preduslov za promociju demokratije, koja se u velikoj meri oslanja na formalne demokratske mehanizme, posebno na izbore za promovisanje izgradnje postkonfliktne države. U odsustvu efikasne države, u osnovi postoje tri mogućnosti: ako je postojao građanski rat i pobunjena sila je konačno uspela trijumfovati, onda vakuum može napuniti buntovna vojska i politički pokret jer uspostavlja kontrolu nad državom; drugo, može postojati municija vojske i vojske, bez stvarne centralne države (kao u Somaliji) ili samo jedna veoma slaba. U toj situaciji, sukob se zaista ne završava, ali može se desiti na decentralizovan način, kao u današnjem Avganistanu; treća mogućnost je da međunarodni akter ili koalicija aktera preduzme korake da predstavi privremeni autoritet politički i vojno. Ovo može biti pojedinačna zemlja, koalicija, pojedinačna zemlja ispod tankog furnira koalicije, ili Ujedinjene nacije koje deluju kroz formalne arhitekture postkonfliktne misije UN.[33]

Transnacionalni kriminal i terorizam[uredi | uredi izvor]

Prema Odeljenju Ujedinjenih nacija za pravosudni postupak, advokat Den E. Stigal “međunarodna zajednica se suočava sa sve većim stepenom transnacionalnog kriminala u kojem kriminalno ponašanje u jednoj zemlji ima uticaj u drugoj ili čak nekoliko drugih. Trgovina drogom, trgovina ljudima, kompjuterski zločini, terorizam i mnoštvo drugih zločina mogu uključiti aktere koji rade izvan granica jedne zemlje koja bi mogla imati značajan interes za zaustavljanje aktivnosti i gonjenje počinitelja”.[34]

Studija Kligendel centra za strateške studije[35] objašnjava zašto države koje su podvrgnute neuspesima služe kao svetilišta (koriste se za planiranje, izvršenje, podršku i finansijske aktivnosti) za terorističke organizacije. Kada vlada ne zna za prisustvo organizacije ili ako nije u mogućnosti da oslabi ili ukloni organizaciju, svetilište se naziva “Crna rupa terorista”. Međutim, pored vladinih slabosti, potrebno je da postoje “terorističke komparativne prednosti” koje će region smatrati za “terorističku crnu rupu”. Prema studijama, socijalne tenzije, nasleđe iz građanskog sukoba, geografija, korupcija i neuspeh politike, kao i spoljni faktori doprinose slabosti vlasti. Komparativne prednosti su: religija i etnička pripadnost, nasleđe iz građanskog sukoba, geografija, ekonomske mogućnosti, ekonomska nerazvijenost i regionalni stimulansi. Samo kombinacije dva faktora (vladinih slabosti i terorističkih uporednih prednosti) objašnjavaju koje teritorije koriste teroristi kao svetilišta.

Istraživanje Džejmsa Pjace iz Državnog univerziteta u Pensilvaniji otkriva dokaze da su zemlje pogođene iskustvom neuspele države i proizvele su više terorističkih napada.[36] Savremeni transnacionalni zločini “iskorišćavaju globalizaciju, liberalizaciju trgovine i eksploziju novih tehnologija za izvršenje različitih zločina i trenutno prebacuju novac, robu, usluge i ljude radi vršenja nasilja u političke svrhe”.[37]

Doprinos prethodnom istraživanju o ovom pitanju, Tifani Hovard[38] razmatra drugačiju dimenziju veze između neuspeha države i terorizma, zasnovanog na dokazima iz podsaharske Afrike. Ona tvrdi da "građani neuspešnih država privlače političko nasilje zbog pogoršanja uslova unutar ove vrste država".[38]Fokusirajući se na pojedinačne modele odlučivanja građana, predloženo je da "osobe koje žive u neuspešnim državama privlače političko nasilje jer je sistem slomljen - država nije uspela u svojoj dužnosti".[38] Ovaj nalaz je zasnovan na empirijskim dokazima koji koriste podatke iz istraživanja barometra. Taj pristup na individualnom nivou, koji se razlikuje od prethodnog istraživanja koji se fokusirao na atraktivnost neuspelih država za teroriste i pobunjenike[39] [40], utvrdio je da "propala država ugrožava preživljavanje pojedinca, što ih na kraju dovede do stvaranja opipljivih političkih i ekonomskih resursa putem drugih sredstava, koji uključuju upotrebu političkog nasilja".[38] Ovaj nalaz ima značajne implikacije za međunarodnu zajednicu, kao što je činjenica da "ovaj oblik lišavanja čini pojedince u ovim državama podložniji uticaju međunarodno sponzorisanih terorističkih grupa"- Kao posledica toga, neuspešne države predstavljaju razmnožavajuće teroriste, koji izvozi svoje radikalne ideologije u druge delove sveta kako bi stvorili terorističke pretnje širom sveta".[38]

Međutim, veza između propusta države (i njegovih karakteristika) i terorizma, nije jednoglasno prihvaćena u naučnoj literaturi. Istraživanje Alberta Abadi, koje gleda na determinante terorizma na nivou zemlje, ukazuje na to da "teroristički rizik nije značajno veći za siromašnije zemlje, kada se uzmu u obzir efekti drugih karakteristika specifičnih za državu, kao što su nivo političke slobode."[41] Zapravo, kako tvrdi argument, "pokazuje se da se politička sloboda objašnjava terorizmom, ali to čini na ne-monotonski način: zemlje u nekim srednjim granicama političke slobode pokazuju da su sklonije terorizmu nego zemlje sa visokim nivoima političke slobode ili zemlje sa visoko autoritarnim režimima".[41] Iako siromaštvo i nizak nivo političke slobode nisu glavne karakteristike propalih država, ipak su važni.[42] Iz tog razloga Abadijevo istraživanje predstavlja moćnu kritiku ideji da postoji veza između neuspeha države i terorizma. Ovu vezu postavljaju i drugi naučnici, kao što je Korinne Graf, koji tvrdi da "jednostavno nema robusnih empirijskih veza između siromaštva i terorističkih napada".[43]

Štaviše, "problemi oslabljenih država i transnacionalnog kriminala stvaraju neobičan spoj koji je jedinstveni izazov. Kada kriminalac funkcioniše izvan teritorije uvređene države, uvređena država može da apeluje na državu iz koje kriminalac deluje, kako bi se krivično gonio počinioc ili izručivanjem počinioca tako da se on ili ona može suočiti sa kaznom. Ipak, u situacijama kada vlada nije u mogućnosti (ili ne želi) sarađivati u hapšenju ili gonjenju kriminalna, uvredena država ima nekoliko opcija za povratak ".[34]

Kritike koncepta[uredi | uredi izvor]

Termin "neuspešna država” se suočila sa kritikama duž dva glavna područja. Prvi tvrdi da se pojam preporučuje prekomerizaciji, smanjivši različite probleme upravljanja među različitim zemljama i bez obzira na varijacije upravljanja unutar država.[44] Druga se bavi političkom primenom termina kako bi se opravdale vojne intervencije i izgradnja države zasnovane na zapadnom modelu države.[45]

Olivije Naj, Villiam Easterli i Laura Fresi su se žalili da koncept neuspeha države "nema koherentnu definiciju", sa indeksima koji kombinuju različite indikatore performansi države s proizvoljnim težinama kako bi došli do nejasnih i agregiranih merenja stanja krhkosti.[46] Kal (2008) tvrdi da je etiketa "neuspešnog stanja” toliko široko primenjena da je efektivno postala beskorisna.[47] Pošto nije postignut konsenzus o tome kako definisati propale države, karakteristike koje se obično koriste za identifikovanje neuspešnog stanja su brojne i izuzetno raznolike, od kršenja ljudskih prava, siromaštva, korupcije do demografskih pritisaka.[48] To znači da se širok spektar visoko divergentnih država kategorizuje zajedno kao neuspela (ili neuspešna) stanja. Ovo može sakriti složenost specifičnih slabosti identifikovanih unutar pojedinačnih država i rezultirati u jednoj veličini koja odgovara svim pristupima koji se tipično fokusiraju na jačanje kapaciteta države za red. Osim toga, upotreba termina "neuspela država" je upotrebljena od strane nekih stranih sila kao opravdanje za invaziju jedne zemlje ili određivanje specifičnog odredbenog spoljnopolitičkog cilja. Nakon 2001. godine, Kal poziva da su SAD izjavile da su neuspele države bile jedna od najvećih bezbednosnih pretnji s kojima se suočava zemlja, na osnovu pretpostavke da država sa slabim ili nepostojećim državnim institucijama obezbeđuje sigurno utočište za teroriste i delovati kao uzgoj ekstremizma.

Kal (2008) sugeriše da bi umesto da označavaju zemlje kao neuspešne države, mogli bi ih kategorizirati u relevantnijim razumljivijim terminima. Na primer, "srušena država” označava zemlju u kojoj se državni aparat u potpunosti raspada i prestaje da postoji već nekoliko meseci. Ovo bi se odnosilo samo na zemlju u kojoj apsolutno nema osnovnih funkcija države, a nedržavni akteri su obavljali takve zadatke. "Slaba država” mogla bi se koristiti za države u kojima neformalne institucije sprovode više javnih usluga i kanališu robu nego formalne državne institucije. "Ratno razbijena" država možda neće funkcionisati zbog sukoba, ali to ne znači nužno da je to kolapsirano stanje. Rotburg je tvrdio da sve neuspele države doživljavaju neku vrstu oružanog sukoba. Međutim, izazovi za državu mogu biti veoma različiti u zavisnosti od vrste oružanog sukoba i da li obuhvata zemlju kao celinu i velike teritorije ili je posebno fokusiran oko jedne regionalne oblasti. Druga vrsta države koja je tradicionalno stavljena pod krovni pojam "propala država” mogla bi biti "autoritarna država”. Dok bi autoritarni lideri mogli da dođu na vlast nasilnim sredstvima, oni mogu da odbrane opoziciju jednom na vlasti i kao takav osiguraju da u njihovom režimu postoji malo nasilja. Kal(2008) tvrdi da su okolnosti i izazovi sa kojima se suočava izgradnja države u takvim režimima veoma različiti od onih postavljenih u državi u građanskom ratu. Ove četiri alternativne definicije nagoveštavaju mnoge različite okolnosti koje mogu dovesti do toga da se država kategorizuje pod krovnim pojmom "neuspešna država", a opasnost usvajanja propisnih pristupa političkom pristupu u jednoj veličini za veoma različite situacije

Pakistan se koristi kao primer kako unutrašnje varijacije u upravljanju podrivaju koncept neuspeha države. Britanski pisac Anatol Lieven pravi razliku između "istinski propalih i neuspešnih" država u podsaharskoj Africi sa državama u Južnoj Aziji, čiji vladari tvrdi "nisu tradicionalno vršili direktnu kontrolu nad ... većinom svoje teritorije i uvek su se suočavali sa kontinuiranim oružanim otporom negde ili drugog ". Iako priznaje da se Pakistan može smatrati "neuspelim" u poređenju sa industrijalizovanim državama zapadne Evrope, on kritikuje kako komentatori koriste rat u severozapadnom Pakistanu da bi označili Pakistan "propalim".[49]

Pored prethodnih kritike koncepta "neuspešnog stanja", Alek Maroi tvrdi da je izraz "neuspeh" ograničen u svom pristupu. On predlaže da je "to model državnosti zasnovan na teritorijalno suverenoj, širokoj centralnoj vladi koji je pogađao većinu sveta, a pogotovo područja bivših evropskih imperija".[50] Umesto da proizvedu države koje odražavaju zapadni sistem, ove države treba da razviju sopstveni model državnosti, koji ne koristi prisilu kao oblik vladavine. Autor zapravo tvrdi da su radikalno decentralizovani koncepti države, umesto krutih granica koji su doprineli sukobu i nestabilnosti. Maroja je 2003. godine tvrdila da bi određene "Neuspele države" mogle biti bolje pod decentralizovanom vladom. Umesto da se ove države označavaju kao "neuspešne" i gotovo "osuđene" na trajne sukobe, literatura treba da se fokusira na alternative kao što su više nivoa upravljanja i regionalne integracije. Drugim rečima, "diskurs međunarodnih odnosa mora da se odmakne od blistavog govora o" neuspešnosti države "i prema kritičkom shvatanju vrsta država koje su se razvile u bivšim graničnim oblastima".[50]

Koncept je kritikovan zbog toga što je teleološki, aistoričan i odražava zapadnu pristrasnost onoga što čini uspešnu državu.[47] Sadržaj koncepta neuspešne države je pretpostavljena povezanost sa terorizmom i drugim transnacionalnim pretnjama. Ponekad ih opisuju kao inkubatori za međunarodni terorizam.[51]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Fragile States FAQ Number 6: What Does "State Fragility" Mean?”. the Fund for Peace. Arhivirano iz originala 4. 1. 2015. g. Pristupljeno 4. 1. 2015. 
  2. ^ a b Patrick, Stewart (2007). „'Failed' States and Global Security: Empirical Questions and Policy Dilemmas”. International Studies Review. Blackwell Publishing. 9 (4): 644—662. doi:10.1111/j.1468-2486.2007.00728.x. 1079-1760. 
  3. ^ Braathen, Einar: Brazil: Successful country, failed cities? (NIBR International Blog 24.01.2011 Arhivirano 2011-04-30 na sajtu Wayback Machine).
  4. ^ Nay, Olivier (2013). „Fragile and Failed States: Critical Perspectives on Conceptual Hybrids”. International Political Science Review. 34 (3): 326—341. doi:10.1177/0192512113480054. 
  5. ^ Patrick, S. (2007). „‘Failed’ States and Global Security: Empirical Questions and Policy Dilemmas”. International Studies Review. 9 (4): 644—662. doi:10.1111/j.1468-2486.2007.00728.x. 
  6. ^ a b v g Call, C. T. (2011). „Beyond the 'failed state': Toward conceptual alternatives”. European Journal of International Relations. 17 (2): 303—326. doi:10.1177/1354066109353137. 
  7. ^ Kaplan 2008
  8. ^ Gros, J.-G. (1996). „Towards a taxonomy of failed states in the New World Order: Decaying Somalia, Liberia, Rwanda and Haiti”. Third World Quarterly. 17 (3): 455—472. doi:10.1080/01436599615452. 
  9. ^ Rotberg 2004
  10. ^ Levitt, S. (2012). Why Nations Fail? The Origins of Power, Prosperity and Poverty. UK: Profile Books. 
  11. ^ Taylor, A. (2013). State Failure. Global Issues. UK: Palgrave MacMillan. 
  12. ^ Bates, Robert H. (2008). „State Failure”. Annual Review of Political Science. 11: 1—12. doi:10.1146/annurev.polisci.11.060606.132017. 
  13. ^ Call, C. T. (2008). „The Fallacy of the ‘Failed State’”. Third World Quarterly. 29 (8): 1491—1507. doi:10.1080/01436590802544207. 
  14. ^ a b v Bøås, M.; Jennings, K. M. (2007). „‘Failed states’ and ‘state failure’: Threats or opportunities?”. Globalizations. 4 (4): 475—485. doi:10.1080/14747730701695729. 
  15. ^ „Indeks ranjivih država 2015 - The Fund for Peace”. Fund for Peace. Arhivirano iz originala 27. 6. 2015. g. Pristupljeno 15. 2. 2016. 
  16. ^ see: Konrad-Adenauer-Foundation & Polilat 2013, see Report for Latin America.
  17. ^ Fund for Peace (FFP), 'The Methodology Behind the Index', Methodology Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2015)
  18. ^ „Indicators | The Fund for Peace”. fsi.fundforpeace.org. Arhivirano iz originala 13. 1. 2016. g. Pristupljeno 25. 1. 2016. 
  19. ^ „Fragile States Index FAQ”. Arhivirano iz originala 6. 2. 2015. g. Pristupljeno 29. 1. 2015. 
  20. ^ „The Fund for Peace”. Arhivirano iz originala 27. 6. 2015. g. Pristupljeno 25. 1. 2016. 
  21. ^ Schneckener, Ulrich (2004) 'States at Risk – zur Analyse fragiler Staatlichkeit. Welcome back – Staatszerfall als Problem der internationalen Politik', in Schneckener, Ulrich, (2004), ed., States at Risk. Fragile Staaten als Sicherheits- und Entwicklungsproblem, SWP Studie Berlin, http://www.swp-berlin.org/fileadmin/contents/products/studien/2004_S43_skr_ks.pdf
  22. ^ Rotberg 2004.
  23. ^ Herbst, Jeffrey (proleće 1990). „War and the State in Africa”. International Security. 14 (4): 117—139. doi:10.2307/2538753. 
  24. ^ Gerald, Knaus. Can intervention work?. ISBN 9780393342246. OCLC 916002160. 
  25. ^ a b Pritchett, Lant; Woolcock, Michael; Andrews, Matt (1. 1. 2013). „Looking Like a State: Techniques of Persistent Failure in State Capability for Implementation”. The Journal of Development Studies. 49 (1): 1—18. ISSN 0022-0388. doi:10.1080/00220388.2012.709614. 
  26. ^ a b Moss & Pettersson 2006, str. 1, 2, 3, 19
  27. ^ Eli Berman; Felter, Joseph H.; Shapiro, Jacob N.; Troland, Erin (2013). „Effective Aid in Conflict Zones”. VoxEU.org. 
  28. ^ Binyavanga, Wainaina (27. 8. 2009). „The Ethics of Aid: One Kenyan's Perspective”. On Being. Pristupljeno 19. 5. 2017. 
  29. ^ a b Fearon, James D.; Laitin, David D. „Neotrusteeship and the Problem of Weak States”. International Security (na jeziku: engleski). 28 (4): 5—43. doi:10.1162/0162288041588296. 
  30. ^ a b „Autonomous Recovery and International Intervention in Comparative Perspective - Working Paper 57”. Center For Global Development (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 5. 2017. 
  31. ^ Migdal 1988
  32. ^ Andrews, Matt; Pritchett, Lant; Woolcock, Michael (1. 11. 2013). „Escaping Capability Traps Through Problem Driven Iterative Adaptation (PDIA)”. World Development. 51: 234—244. doi:10.1016/j.worlddev.2013.05.011. 
  33. ^ Diamond, Larry (2006). „Promoting democracy in post-conflict and failed states”. Taiwan Journal of Democracy. 2 (2): 93—116. 
  34. ^ a b Dan E. Stigall, Ungoverned Spaces, Transnational Crime, and the Prohibition on Extraterritorial Enforcement Jurisdiction in International Law Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2016). February 3, 2013. The Notre Dame Journal of International and Comparative Law 1 (2013)
  35. ^ Korteweg, Rem; Ehrhardt, David (2006). Terrorist Black Holes: A study into terrorist sanctuaries and governmental weakness. (2nd ed.). Den Haag: Clingendael Centre for Strategic Studies. 
  36. ^ James A. Piazza,Incubators of Terror: Do Failed and Failing States Promote Transnational Terrorism? Arhivirano 2010-06-11 na sajtu Wayback Machine, International Studies Quarterly, 2008, 3: 469-488. str. 470: "States rated highly in terms of state failures, irrespective of the type of state failure experienced, are more likely to be targeted by terrorist attacks, more likely to have their nationals commit terrorist attacks in third countries, and are more likely to host active terrorist groups that commit attacks abroad."
  37. ^ Bruce Zagaris, Revisiting Novel Approaches to Combating the Financing of Crime: A Brave New World Revisited. Villanova Law Review. Volume 50. Issue 3. 2005. str. 509.
  38. ^ a b v g d Howard, T., 2010. Failed states and the spread of terrorism in Sub-Saharan Africa. Studies in Conflict & Terrorism, 33(11). str. 960-988.
  39. ^ Newman, Edward. 2007. Weak states, state failure and terrroism. Terrorism and Political Violence 19(4): 463–488
  40. ^ Freedman, Lawrence, ed. 2002. Superterrorism: Policy responses. Oxford, UK: Blackwell Publishing
  41. ^ a b Abadie, Alberto (2005). „Poverty, Political Freedom, and the Roots of Terrorism”. American Economic Review. 95 (4): 50—56. doi:10.1257/000282806777211847. 
  42. ^ Failed States
  43. ^ Graff, C., 2010. Poverty, Development and Violent Extremism in Weak States. Confronting Poverty: Weak States and US National Security. str. 42-89. https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/2010_confronting_poverty.pdf
  44. ^ Woodward, Susan (2017). The Ideology of Failed States. Cambridge University Press. 
  45. ^ Grimm, Sonja; Lemay-Hebert, Nicolas; Nay, Olivier (2016). The Political Invention of Fragile States: The Power of Ideas. Routledge. 
  46. ^ Nay Olivier. "Fragile and Failed States: Critical Perspectives on Conceptual Hybrids", International Political Science Review 33.1 (2013): 326-341, Poverty, From (13. 1. 2010). „Top 5 reasons why "failed state" is a failed concept”. Aidwatchers.com. Arhivirano iz originala 17. 09. 2010. g. Pristupljeno 12. 6. 2011. 
  47. ^ a b Charles T. Call (2008) The Fallacy of the Failed State
  48. ^ „The Failed States Index 2013”. Arhivirano iz originala 6. 2. 2015. g. Pristupljeno 29. 1. 2015. 
  49. ^ Lieven 2011, str. 19–21
  50. ^ a b Alex Maroya (2003) Rethinking the Nation-State from the Frontier
  51. ^ Stewart Patrick (2006) Weak States and Global Threats: Fact or Fiction?

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Korteweg, Rem; Ehrhardt, David (2006). Terrorist Black Holes: A study into terrorist sanctuaries and governmental weakness. (2nd ed.). Den Haag: Clingendael Centre for Strategic Studies. 
  • Levitt, S. (2012). Why Nations Fail? The Origins of Power, Prosperity and Poverty. UK: Profile Books. 
  • Kaplan, S. (2008). Fixing Fragile States. A new paradigm for development. US: Praeger Security International. ISBN 978-0-275-99828-8. 
  • Rotberg, R. (2004). When States Fail. Causes and Consequences. Princeton, US: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11671-6. 
  • Taylor, A. (2013). State Failure. Global Issues. UK: Palgrave MacMillan. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

For a critical approach, see:

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неуспела_држава&oldid=27674697”