Niger (reka)

Niger
Reka Niger kod Kulikora
Mapa reke Niger
Opšte informacije
Dužina	4.180 km
Basen	2.117.700 km2
Pr. protok	5.589 m3⁄s
Vodotok
Izvor	Gvinejska visoravan
Ušće	Delta Nigera, Gvinejski zaliv
Geografske karakteristike
Država/e	Gvineja Mali Niger Benin Nigerija
Naselja	Bamako, Nijamej, Port Harkort
Pritoke	Sokoto, Kaduna, Benue, Bani
Reka na Vikimedijinoj ostavi

Niger je najveća reka zapadne Afrike i treća reka kontinenta, posle Nila i Konga, sa dužinom od 4.184 km..

Poreklo imena Niger je nepoznato. Pretpostavlja se da vodi poreklo od latinske reči za „crnac” (niger), ali nema dokaza za to, verovatnije je da su portugalski istraživači koristili sopstvenu reč, negro, kao što su radili na drugim mestima po svetu. Po jednoj hipotezi ime dolazi od tuareške fraze gher n gheren „reka nad rekama” (skraćeno na ngher). Države Niger i Nigerija su dobile ime po reci. Narodi koji žive oko Nigera imaju razna imena za njega, među kojima Dželiba na jeziku Manding, i Isa Ber „velika reka” na Songajskom. Rimljani su čuli za reku i zvali je Dasibari. Donji i srednji tok reke su takođe poznati i pod imenom Kuora, nepoznatog porekla.

Površina basena Nigera je 2.261.763 km², ia protok vode je 6000 m²/s. Niger izvire u blizini planine Loma, na granici Sijera Leone i Gvineje. Zatim teče u pravcu severoistoka kroz Mali, gde prolazi kroz gradove Bamako i Timbuktu. Zatim se okreće prema jugoistoku, prolazeći kroz zapadni deo Nigera i njegov glavni grad Niamej. U toku kroz Nigeriju sve više skreće prema jugu gde se uliva preko velike delte u Gvinejski zaliv u blizini grada Port Harkort.

Tok Nigera se može podeliti na četiri dela:

• gornji Niger, pritoke su:
  • Tinkiso
  • Niandan
  • Milo
  • Sankarani
• unutrašnja delta, pritoke su:
  • Bani
• srednji Niger, pritoke su:
  • Goruol
  • Dargol
  • Sirba
  • Tapoa
  • Gorubi
  • Diamangu
  • Mekru
  • Alibori
  • Soti
• donji Niger, pritoke su:
  • Sakoto
  • Kaduna
  • Benue

Geografija

Veliki zavoj reke Niger, viđen iz svemira, kreira zeleni luk oko smeđeg sahela i savane. Zelena masa na levoj strani je unutrašnja delta Nigera, a krajnje levo su pritoke reke Senegal.

Kuće od blata na centralnom ostrvu u jezeru Debo, široka sekcija reke Niger.

Reka Niger je relativno „čista” reka. Ona nosi samo jednu desetinu količine sedimenata prisutne u reci Nil, pošto Nigerov gornji tok leži na drevnim stenama koje stvaraju malo mulja. Poput Nila, Niger plavi na godišnjoj bazi; taj proces počinje u septembru, dostiže vrhunac u novembru, i završava se u maju.

Jedno neobično svojstvo ove reke je unutrašnja delta Nigera, koja se formira gde njegov gradijent naglo opada. Rezultat je region isprepletanih potoka, močvara, i jezera veličine Belgije; sezonske poplave čine deltu ekstremno produktivnom za ribarstvo i poljoprivredu.

Reka gubi gotovo dve trećine svog potencijalnog protoka u unutrašnjoj delti između Segua i Timbuktua usled procurivanja i isparavanja. Sva voda iz reke Bani, koja utiče u deltu kod Moptija, ne kompenzuje za 'gubitke'. Prosečan 'gubitak' se procenjuje na oko 31 km³/godina, mada postoje znatne varijacije između godina. Reci se zatim pridružuju brojne pritoke, ali se dosta vode gubi isparavanjem. Količina vode koja ulazi u Nigeriju merena kod Jola se procenjuje na 25 km³/godina pre 1980-ih i oko 13,5 km³/godina tokom 1980-ih. Najvažnija pritoka Nigera u Nigeriji je reka Benue čije ušće je kod Lokoja u Nigeriji. Totalna zapremina pritoka u Nigeriji je šest puta veća od količine vode koja ulazi u Nigeriju. Protok u blizini ušća reke je oko 177,0 km³/godina pre 1980-ih i 147,3 km³/godina tokom 1980-ih.

Neobična ruta

Niger ima jednu od najneobičnijih ruta među velim rekama. Njegov oblik bumeranga je zbunjivao geografe zadnjih par vekova. Njegov izvor je samo 240 km od Atlantskog okeana, ali reka teče direktno na suprotnu stranu od mora u Saharsku pustinju, zatim pravi oštar zaokret nadesno u blizini drevnog grada Timbuktu (Tombouctou) i nastavlja jugoistočno do Gvinejskog zaliva.

Ova neobična geografija je formirana jer se Niger zapravo sastoji od dve drevne reke koje su spojene. Gornji Niger, od izvora zapadno od Timbuktua do zavoja u sadašnjoj reci u blizini Timbuktua, nekad se praznio u sad isušeno jezero severoistočno od grada, doj je donji Niger počinjao južno od Timbuktua i tekao južno u Gvinejski zaliv. Tokom vremena uzvodna erozija donjeg Nigera je rezultirala u ulivanju potoka iz gornjeg Nigera u donji Niger.

Severni deo reke, poznat kao savijanje Nigera, je važna oblast zato što je to glavna reka i izvor vode u tom delu Saharske pustinje. To ga je učinilo fokalnom tačkom za trgovinu preko zapadne Sahare i centrom sahelijskog kraljevstva Malija i Gaa.

Okružujući sliv reke Niger je jedan od osobenih fiziografskih sekcija provincije Sudan, koji je, pak, deo većeg afričkog masiva.

Evropska istraživanja

Rekonstrukcija Ravenatove kosmografije postavljene na Ptolomejsku mapu. Reka Ger se vidi na dnu. Ona se prema Ptolomeju nalazila neposredno južno od zemlje Garamanta, u modernoj Libiji, čime je kontinent bio ograničen na prostor Sahare na severu.

Mapa Zapadne Afrike iz 1561. godine koji je izradio Đirolamo Rusčeli, na bazi italijanskog prevoda Ptolomejovog atlasa „Geograpfija Klaudija Tolomea Alesandrina” (ital. La Geograpfia Di Claudio Tolomeo Alessandrino, Nouvamente Tradatta Di Greco in Italiano). Autor je pokušavao da upotrebi informacije prikupljene iz portugalske trgovine duž obale u kontekstu Ptolojemeve mape sveta. Pretpostavljalo se da reke Senegal i Gambija utiču u jezero, koje isto tako napaja „Ger”/reku Niger, koja se uliva u „jezero Nil” i reku Nil.

Poreklo imena reke je i dalje nejasno. Ono što je jasno je da se naziv „Niger” koristio u mediteranskom svetu bar od vremena klasične ere, kada je poznavanje ovog područja među Evropljanima bilo krajnje rudimentarno. Pažljivo izučavanje klasičnih zapisa o unutrašnjosti Sahare počelo je sa Ptolomejom, koji pominje dve reke u pustinji: reku „Gir” (Γειρ) i dalje južno, „Nigir” (Νιγειρ). Prva je od tada identifikovana kao Vadi Gir na severnoj ivici Tuata, duž sadašnje granice Maroka i Alžira. To bi verovatno bilo za koliko je Ptolomej imao dosledne zapise. Ni-Ger je verovatno bila spekulacija, iako se ime zadržalo kao reka južno od „poznatog sveta” Mediterana. Gaj Svetonije Trankvil je izvestio o Rimljanima koji su putovali do „Gera”, mada pri izveštavanju bilo kojeg imena reke izvedenog iz berberskih jezika, u kojima gher znači „vodotok”, moglo je lako da dovede do zabune. Plinije je povezao ove dve reke kao jedan dugi vodeni tok koji je tekao (preko jezera i podzemnih sekcija) do Nila, što je gledište koje se zadržalo u arapskom i evropskom svetu sve do 19. veka. On je isto tako dodao reku Senegal kao „Ger”. Veza sa rekom Nil nije napravljena jednostavno zato što je ona u to vreme bila poznata kao velika reka „Etiopije” (kako su sve zemlje južno od pustinje nazivali klasični pisci), nego zato što je Nil plavio svakog leta. U Evropi i Zapadnoj Aziji, poplave su očekivane u proleće, nakon topljenja snega. Klasični autori su objasnili ljetnje poplave izračunavajući vreme koje bi bilo potrebno za poplavne vode da se pomere niz reku, i izračunavajući koliko duga bi reka Nil morala da bude da bi voda putovala iz planinskog područja u proleće. Međutim, ciklusi Nila su pod uticajem tropskih kišnih paterna umesto topljenja snega, što je karakteristika koja nije bila poznata u klasičnom mediteranskom svetu. Kroz opise Lea Afrikanusa i čak Ibn Batute – uprkos toga što je on boravio na reci – mit kojim je povezivan Niger sa Nilom se zadržao.

Dok je pravi kurs Nigera verovatno bio poznat lokalnom stanovništvu, on je ostao misterija za spoljašnji svet do kraja 18. veka. Antički Rimljani kao što je Plinije (N.H. 5.10) smatrali su da je reka u blizini Timbuktua bila deo reke Nil, što je verovanje koje je takođe držao Ibn Batuta, dok su rani evropski istraživači smatrali da teče zapadno i da se spaja sa rekom Senegal.

Mnoge evropske ekspedicije za određivanje kursa reke bile su neuspešne. Godine 1788, Afrička asocijacija je bila formirana u Engleskoj radi promovisanja eksploracije Afrike u nadi da će locirati Niger, i u junu 1796. škotski istraživač Mango Park je bio prvi Evropljanin koji je video središnji deo reke od antičkog doba (a možda i ikad). Pravi kurs je opisan u njegovoj knjizi Putovanja u unutrašnjost Afrike, koja je objavljena 1799. godine. Afrička asocijacija je bila neuspešna u prodorima sa severa (Tripoli), istoka (Kairo) i zapada (Gambija). Članstvo je tada predložilo da se pokuša pristup sa juga. Mesto izabrano za početak pohoda u unutrašnjost kontinenta 1804. godine je bila britanska trgovinska postava u Gvinejskom zalivu. Kad je Henri Nikols bio poslat da traži reku Niger, Evropljanima nije bilo poznato da je rečno ušće koja se praznilo u zaliv pripadalo samom Nigeru.

Dana 24. oktobra 1946. tri Francuza, Žan Sovi, Pjer Ponti i kinematograf Žan Ruš, bivši državni službenici u afričkim francuskim kolonijama, krenuli su da proputuju čitavom dužinom reke, kao što to niko drugi nije učinio ranije. Putovali su od samog početka reke u blizini Kisiduga u Gvineji Bisao, hodajući prvo dok splav nije mogao da se koristi, zatim koristeći razna plovila kako se reka širila i sužavala. Dvoje njih je doseglo do okeana 25. marta 1947, dok je Pjer Ponti morao da napusti ekspediciju u Nijameju, nakon nešto više od polovine puta. Oni su nosili sa sobom 16mm filmsku kameru, i rezultujući snimci su omogućili Žan Rušu da napravi svoja prva dva etnografska dokumentarna filma: „U zemlji crnih vračeva” ("Au pays des mages noirs"), i „Lov na hipopotamuse” ("La chasse à l’hippopotame"). Kamera je korištena za ilustrovanje naknadne Žan Ruševe knjige „Niger u kanuu” ("Le Niger En Pirogue") (Fernand Natan, 1954), kao i Žan Sovijevog dela „Spuštanje Nigerom” (“Descente du Niger”) (L'Harmattan 2001). Oni su nosili i pisaću mašinu na kojoj je Pjer Ponti pisao novinske članke koje je slao poštom kad god je to bilo moguće.

U bližoj prošlosti, norveški avanturista Helg Hjeland je napravio još jedno putovanje kroz celu dužinu reke Niger, počevši u Gvineje Bisau 2005. godine. Putovanje je snimio sam avanturista i od snimka napravio dokumentarni film sa naslovom „Najokrutnije putovanje”.

Uprava i razvoj

Voda u slivu reke Niger delimično se reguliše putem brana. U Maliju brana Selinž na reci Sankarani se uglavnom koristi za proizvodnju električne energije, a u nekoj meri i za navodnjavanje. Dve skretničarske brane, jedna kod Sotuba neposredno nizvodno od Bamaka, i jedna kod Markale, u blizini Sežua, se koriste za navodnjavanje površine od oko 54.000 hektara. U Nigeriji se brane Kenži i Žeba koriste za kao hidroelektrane.

Vodeni resursi reke Niger su pod pritiskom zbog povećane upotrebe vode za navodnjavanje i zbog uticaja klimatskih promena. Konstrukcija hidrocentrala je u toku ili je u planu da bi se ublažile hronične nestašice struje u zemljama sliva reke Niger.

Organizacija za hranu i poljoprivredu procenjuje da je potencijal za navodnjavanje svih zemalja u slivu reke Niger oko 2,8 miliona hektara. Samo 0,93 miliona hektara (ha) je bilo navodnjavano krajem osamdesetih godina. Procenjuje se da je irigacioni potencijal u Nigeriji 1,68 miliona hektara i u Maliju 0,56 miliona hektara, dok su navodnjavane površine bile 0,67 miliona hektara i 0,19 miliona hektara.

Nigerski sliv i investicioni plan

Da bi bolje koordinisale svoje napore, priobalna zemlje reke koje sačinjavaju Upravu nigerskog područja su u aprilu 2008. godine usvojile vodni plan u Nigerskog sliva. Radi se o tridesetogodišnjem investicionom planu za celokupni sliv. Ovim planom se promoviše Integrisano upravljanje vodnim resursima, definišu procedure za ispitivanje i odobravanje novih projekata, obezbeđuje okvir za raspodelu vodnih resursa između sektora, obavezuje se očuvanje integriteta vodenih ekosistema i definišu mehanizmi za rešavanje sporova između zemalja i za učešće korisnika. Ulaganja obuhvataju proširenje poljoprivredne irigacije radi poboljšanja prehrambene sigurnosti, izgradnju brane Tausa (ili Tosaje) u Maliju i Kandaži u Niger (potonja od koji je bila u izgradnji od avgusta 2008), kao i obnavljanje brana Kenži i Žeba u Nigeriji.

Finansiranje

Većina investicija se finansira ili se očekuje da će se finansirati kroz pomoć. Na primer, branu Kandaži finansira Islamska banka za razvoj, Afrička razvojna banka i Razvojni fond OPEKa. Svetska banka je odobrila meki zajam od 500 miliona dolara u julu 2007. godine za finansiranje projekata u slivu u periodu od 12 godina. Sredstva će biti dodeljena u dve faze. Početni kredit od 185 miliona dolara ide u Nigeriju, Gvineju, Benin, Mali i Niger. Druga investicija od 315 miliona dolara namenjena je za Burkinu Faso, Kamerun, Čad i Obalu Slonovače. Pored finansiranja sanacije brana u Nigeriji, kredit će finansirati i „održivo upravljanje odabranim degradiranim ekosistemima i rehabilitaciju infrastrukture malih voda” i izgradnju infrastrukture.

Vidi još

• Spisak najdužih reka svijeta

Literatura

• de Gramonte, Sanche (1991). The Strong Brown God: Story of the Niger River. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-56756-2. 
• Kryza, Frank T. (2006). The Race for Timbuktu: In Search of Africa's City of Gold. New York: HarperCollins. str. 46. ISBN 978-0-06-056065-2. 
• Staab, Franz (1976). „A study of some sources of the Anonymous Cosmographer of Ravenna”. Viator (Medieval and Renaissance Studies) (na jeziku: engleski). Volume 7. University of California Press. ISBN 978-0-520-03136-4. 
• Thomson, Joseph (1890). Mungo Park and the Niger. London: G. Philip and Son. 
• McKnight, Tom L. "The Fluvial Processes"; Hess, Darrel (2005). „16,”. Physical Geography: A Landscape Appreciation (8th izd.). Upper Saddle River, New Jersey: Pearson, Prentice Hall. str. 462. ISBN 978-0-13-145139-1. 
• Gleick, Peter H. (2000). The World's Water, 2000-2001: The Biennial Report on Freshwater. Island Press. str. 33. ISBN 978-1-55963-792-3. ; online at Google Books
• Reader, John (2001). Africa. Washington, D.C.: National Geographic Society. ISBN 978-0-620-25506-6. 
• Thomson, J. Oliver (1948). History of Ancient Geography. Biblo & Tannen Publishers. ISBN 978-0-8196-0143-8. 
• Welcomme, R.L. (1986). „The Niger River System”. Ur.: Davies, Bryan Robert; Walker, Keith F. The Ecology of River Systems. Springer. str. 9—60. ISBN 978-90-6193-540-7. 
• Descroix, L.; et al. (2009), „Spatio-temporal variability of hydrological regimes around the boundaries between Sahelian and Sudanian areas of West Africa: A synthesis”, Journal of Hydrology, 375 (1–2): 90—102, Bibcode:2009JHyd..375...90D, doi:10.1016/j.jhydrol.2008.12.012 .
• Fisher, William; Meierotto, Lisa; Russel, Ryan (2001), The Talo Dam Project: Projet de Mise en Valeur Des Plaines Du Moyen Bani (PDF), Clark University, Arhivirano iz originala (PDF) 26. 7. 2011. g. .
• Golitzen, Katherin George, ur. (2005), The Niger River Basin: A vision for sustainable management (PDF), Washington, DC.: World Bank .
• Mahé, Gil (2009), „Surface/groundwater interactions in the Bani and Nakambe rivers, tributaries of the Niger and Volta basins, West Africa”, Hydrological Sciences–Journal des Sciences Hydrologiques, 54 (4): 704—712, S2CID 128610095, doi:10.1623/hysj.54.4.704 .
• Meierotto, Lisa (2009), „The uneven geographies of transnational advocacy: The case of the Talo Dam” (PDF), Journal of Environmental Management, 90 (Suppl. 3): S279—S285, PMID 19008033, doi:10.1016/j.jenvman.2008.07.024, Arhivirano iz originala (PDF) 07. 02. 2014. g., Pristupljeno 23. 4. 2013 .
• Zwarts, Leo; van Beukering, Pieter; Kone, Bakary; Wymenga, Eddy, ur. (2005), The Niger, a lifeline: Effective water management in the Upper Niger Basin (PDF), Veenwouden, the Netherlands: Altenburg & Wymenga, ISBN 978-90-807150-6-6, Arhivirano iz originala (PDF) 24. 7. 2011. g., Pristupljeno 5. 11. 2018 .

Spoljašnje veze

• Information and a map of the Niger's watershed
• Niger Currents: Exploring life and technology along the Niger River
• Pierre Maas and Geert Mommersteeg, Fishing in the Pondo, 1990, Saudi Aramco World

Međunarodni zakon i reka Niger

• Bibliography on Water Resources and International Law
• Fabio Spadi, „The ICJ Judgment in the Benin-Niger Border Dispute: the interplay of titles and ‘effectivités’ under the uti possidetis juris principle”, Leiden Journal of International Law Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2006) https://openaccess.leidenuniv.nl/handle/1887/13541(2005) 4, pp. 777–794.