Nikolaus Arnonkur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikolaus Arnonkur
Arnonkur 1980. godine
Ime po rođenjuJohann Nikolaus Harnoncourt
Datum rođenja(1929-12-06)6. decembar 1929.
Mesto rođenjaBerlin, Vajmarska republika, Nemačka
Datum smrti5. mart 2016.(2016-03-05) (86 god.)
Mesto smrtiSankt Georgen im Atergau, Austrija
ZanimanjeDirigent
OrganizacijaConcentus Musicus Wien
SupružnikAlis Hofelner
Veb-sajtwww.harnoncourt.info
Potpis

Johan Nikolaus Arnonkur (nem. Johann Nikolaus Graf de la Fontaine und d'Harnoncourt-Unverzagt; Berlin, 6. decembar 1929 — Sankt Georgen im Atergau, 5. mart 2016) bio je austrijski dirigent, posebno poznat po tome što je dirigovao Bečkim novogodišnjim koncertom 2001. i 2003. godine. Počevši kao klasični violončelista, osnovao je sopstveni ansambl Concentus Musicus Wien 1953. godine i postao pionir Pokreta za ranu muziku. Oko 1970. godine, Arnonkur je počeo da diriguje međunarodnim simfonijskim orkestrima i nastupao je u vodećim koncertnim salama, operskim dvoranama i festivalima. Njegov repertoar se potom proširio na kompozitore iz 19. i 20. veka. Arnonkur je napisao nekoliko knjiga, uglavnom o temama istorije performansa i muzičke estetike.[1] [2]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Johan Nikolaus Arnonkur je rođen kao austrijski državljanin u Berlinu, Nemačka. Njegova majka, Ladislaja (1899–1997) rođena ka austrijska Grofica fon Meran Frejn fon Brandhoven. Ladislaja je praunuka habzburškog Nadvojvode Johana, 13. deteta cara Leopolda II, što ga je činilo potomkom Svetih rimskih careva i drugih evropskih kraljevskih porodica.

Nikolausov otac, Eberhard Arnonkur (1896–1970), rođen kao Grof de la Fontejn d'Arnonkur-Unverzagt,[3] bio je austrijski inženjer koji je radio u Berlinu i koji je imao dvoje dece iz prethodnog braka. Dve godine nakon Nikolausovog rođenja, rođen je njegov brat Filip. Porodica se na kraju preselila u Grac, gde je Eberhard dobio mesto u vladi (nem. Landesregierung) Štajerske .

Arnonkur je odrastao u Gracu, a muziku je studirao u Beču. U mladosti je, navodno pod prisilom, služio u Hitlerjugendu, gde je primetio:[4]

Ako niste tamo svake srede i subote, po vas bi došla Hitlerjugend policija. Ošišala bi vas i bacila u grupu sa drugim kažnjenicima koji su bili užasno tretirani.

Na Bečkoj muzičkoj akademiji, Arnonkur je učio violončelo kod Pola Grumera i Emanuela Brabeca. Takođe je učio da svira violu da gambu.[5]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Arnonkur je bio violončelista sa Bečkom simfonijom od 1952. do 1969. godine. Godine 1953. osnovao je instrumentalni ansambl Concentus Musicus Wien sa Alis Hofelner, sa kojom se oženio tokom godine.[6] Ovaj ansambl bio je posvećen sviranjem na instrumentima tog perioda: u to vreme ansambl je svirao violu da gambu i violončelo. Repertoar je uključivao muziku Henrija Persela,[7] Bahovu Muzičku žrtvu,[8] Monteverdijevo Krunisanje Popeje,[9] i Ramoov Kastor i Polideuk.[10] Jedan od poslednjih snimaka Concentus Musicus Wien bio je Betovenova Simfonija br. 4 i 5.[11]

Jedan od razloga zašto je Arnonkur napustio Bečku simfoniju bio je pozicija dirigenta u Milanskoj skali, gde je 1970. godine debitovao dirigujući Monteverdijevu predstavu Povratak Uliksa (ital. Il ritorno d'Ulisse in patria).[12]

Godine 1971. Arnonkur je nagrađen Gremijem za snimak Stradanja po Mateju sa horom Arnolda Šenberga.[13]

Arnonkur je nastupao sa mnogim orkestrima koji su svirali na savremenim instrumentima, ali je uvek pazio na istorijsku autentičnost u smislu tempa i dinamike. Proširio svoj repertoar, nastavljajući da svira barokna dela, ali i zagovarajući repertoar bečke operete. Snimio je Betovenove simfonije sa Kamernim orkestrom Evrope (KOE)[14] i Betovenove klavirske koncerte sa Pjerom Loranom Aimarom i KOE.[15]

Arnonkur je bio gostujući dirigent Bečke filharmonije, sa kojima je napravio nekoliko snimaka.[16] [17] Između 1987. i 1991. dirigovao je četiri nove produkcije Mocartovih opera u Bečkoj državnoj operi (1987–91: Idomeneo; 1988–90: Čarobna frula; 1989: Otmica iz Saraja; 1989–1991). Dirigovao je Novogodišnjim koncertima Bečke filharmonije 2001. i 2003.[18]

1992. godine, Arnonkur je debitovao na Salcburškom festivalu dirigujući koncertom sa Kamernim orkestrom Evrope (KOE). U narednim godinama vodio je nekoliko koncerata sa Kamernim orkestrom Evrope, Bečkom filharmonijom i Concentus Musicus Wien.[19]

Dana 5. decembra 2015, dan pre svog 86. rođendana, Arnonkur je objavio da se povlači: „Moja telesna snaga zahteva od mene da otkažem svoje buduće planove“.[20]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Arnonkur je upoznao svoju suprugu Alis kroz njihovo zajedničko interesovanje za izvedbe barokne muzike i osnivanje ansambla Concentus Musicus Wien.[21] Njihova ćerka je mecosopran Elizabeta fon Magnus. Njihova dva preživela sina su Filip i Franc. Njihov treći sin Eberhard, proizvođač violina, poginuo je 1990. u saobraćajnoj nesreći.[22]

Arnonkur je umro 5. marta 2016. u selu Sankt Georgen im Atergau, severoistočno od Salcburga.[23] Preživela ga je udovica Alis, njihovo troje odrasle dece, sedmoro unučadi i troje praunučadi. Alis je umrla u julu 2022.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Registration information from the Austrian central registration register (Meldeauskunft aus dem Zentralen Melderegister gemäß § 18 Abs. 1 Meldegesetz [1991]): Familienname oder Nachname: Harnoncourt / Vorname: Johann Nikolaus / Geburtsdatum: 6 December 1929. Retrieved on 7 March 2016
  2. ^ Munzinger-Archiv GmbH, Ravensburg. „Nikolaus Harnoncourt”. Pristupljeno 12. 2. 2020.  (Johann Nikolaus Harnoncourt (adelshistorisch: Johann Nikolaus Graf de la Fontaine und d'Harnoncourt-Unverzagt) wurde am 6. Dez. 1929 in Berlin geboren. Die Familie seines Vaters stammt aus luxemburgisch-lothringischem Uradel und führte bis zum Adelsaufhebungsgesetz den Grafen-Titel.)
  3. ^ Munzinger-Archiv GmbH, Ravensburg. „Nikolaus Harnoncourt”. Pristupljeno 12. 2. 2020.  (Johann Nikolaus Harnoncourt (adelshistorisch: Johann Nikolaus Graf de la Fontaine und d'Harnoncourt-Unverzagt) wurde am 6. Dez. 1929 in Berlin geboren. Die Familie seines Vaters stammt aus luxemburgisch-lothringischem Uradel und führte bis zum Adelsaufhebungsgesetz den Grafen-Titel.)
  4. ^ James R Oestreich (6. 3. 2016). „Nikolaus Harnoncourt, Conductor and Early-Music Specialist, Dies at 86”. The New York Times. Pristupljeno 7. 3. 2016. 
  5. ^ Barry Millington (6. 3. 2016). „Nikolaus Harnoncourt obituary”. The Guardian. Pristupljeno 6. 3. 2016. 
  6. ^ Barry Millington (6. 3. 2016). „Nikolaus Harnoncourt obituary”. The Guardian. Pristupljeno 6. 3. 2016. 
  7. ^ Andrew Clements (18. 4. 2003). „Concentus Musicus Wien: A Celebration”. The Guardian. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  8. ^ Wolff, Christoph (jul 1972). „Reviews of Records, Johann Sebastian Bach: Musikalisches Opfer”. The Musical Quarterly. 58 (3): 496—501. doi:10.1093/mq/LVIII.3.496. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  9. ^ Glover, Jane (1975). „Review of Monteverdi's L'incoronazione di Poppea”. The Musical Times. 116 (1590): 715. JSTOR 960052. doi:10.2307/960052.  |hdl-pristup= zahteva |hdl= (pomoć)
  10. ^ Cyr, Mary (april 1973). „Reviews of Records, Rameau: Castor et Pollux”. The Musical Quarterly. 59 (2): 328—333. doi:10.1093/mq/LIX.2.328. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  11. ^ Nicholas Kenyon (21. 2. 2016). „Beethoven: Symphonies 4 & 5 CD review – Harnoncourt bows out with blazing intensity”. The Observer. Pristupljeno 6. 3. 2016. 
  12. ^ James R. Oestreich (2. 3. 2003). „Only the Best Follow His Beat”. New York Times. Pristupljeno 13. 10. 2007. 
  13. ^ „Matthaus-Passion BWV 244 – conducted by Nikolaus Harnoncourt”. Pristupljeno 6. 3. 2016. 
  14. ^ John Rockwell (17. 11. 1993). „Harnoncourt Gives Beethoven a Mild Jolt”. New York Times. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  15. ^ Andrew Clements (28. 2. 2003). „Beethoven: Piano Concertos Nos 1 -5: Aimard/Chamber Orchestra of Europe/Harnoncourt”. The Guardian. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  16. ^ Andrew Clements (2. 10. 2002). „Smetana: Ma Vlast”. The Guardian. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  17. ^ Andrew Clements (24. 10. 2003). „Bruckner Symphony No 9: Vienna Philharmonic / Harnoncourt”. The Guardian. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  18. ^ James R. Oestreich (2. 1. 2003). „A New Year Comes to Old Vienna”. New York Times. Pristupljeno 12. 8. 2007. 
  19. ^ „Salzburger Festspiele / Geschichte Archiv Sucherergebnisse”. archive.salzburgerfestspiele.at. 
  20. ^ „Austrian conductor Nikolaus Harnoncourt dies at 86”. BBC. 6. 3. 2016. Pristupljeno 6. 3. 2016. 
  21. ^ Barry Millington (6. 3. 2016). „Nikolaus Harnoncourt obituary”. The Guardian. Pristupljeno 6. 3. 2016. 
  22. ^ James R. Oestreich (20. 11. 1996). „Following His Fixations, Early Music to Whatever”. New York Times. Pristupljeno 29. 3. 2016. 
  23. ^ Klapper, Bradley; Jahn, George (6. 3. 2016). „Austrian Conductor Nikolaus Harnoncourt Dies at 86”. ABC News. Associated Press. Pristupljeno 6. 3. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николаус_Арнонкур&oldid=27567881”