Nikolaj Morozov (revolucionar)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikolaj Morozov
Lični podaci
Datum rođenja(1854-07-07)7. jul 1854.
Mesto rođenjaselo Borok, Jaroslavska gubernija, Ruska Imperija Ruska Imperija
Datum smrti30. jul 1946.(1946-07-30) (92 god.)
Mesto smrtiBorok, Jaroslavska oblast, Sovjetski Savez Sovjetski Savez
Naučni rad
Poljehemija, astronomija, književnost
NagradeOrden Lenjina (1944, 1945)

Nikolaj Aleksandrovič Morozov (rus. Никола́й Алекса́ндрович Моро́зов; selo Borok, Jaroslavska gubernija Ruske Imperije, 7. jul 1854 – Borok, Jaroslavska oblast, SSSR, 30. jul 1946) bio je ruski naučnik i revolucionar. Pripadao je revolucionarnom narodnjačkom pokretu koji se zalagao za jednaka prava radničke i seoske klase u Rusiji krajem XIX i početkom 20. veka. Kao pripadnika grupe koja je izvršila atentat na imperatora Aleksandra II Nikolajeviča ruske vlasti su ga 1882. osudile na doživotni zatvor. Do 1884. bio je pritvoren u tamnici Petropavlovske tvrđave, a potom je premešten u Šliseljburšku tamnicu gde je bio zatočen sve do 1905. godine.

Nakon revolucije postaje jednim od najznačajnijih naučnih radnika tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Bio je počasni član Sovjetske akademije nauka, a od 1918. pa sve do smrti radio je kao rektor Instituta za prirodne nauke u Petrogradu.

U naučnom radu bavio se najviše astronomijom i hemijom, a napisao je i brojna književna dela sa istorijskom pozadinom. Dvostruki je dobitnik Ordena Lenjina (1944. i 1945) i Ordena crvene zastave za rad (1939. godine).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Morozovljeva radna soba u Moskvi

Nikolaj Aleksandrovič Morozov rođen je 1854. godine na imanju Borok čiji vlasnik je bio njegov otac Pjotr Aleksejevič Ščepočkin (1832—1886), mološki[a] veleposednik i plemić. Njegova majka, poreklom iz Novgoroda, Ana Vasiljevna Morozova (1834—1919) radila je kao radnica na imanju njegovog oca. Iako su njih dvoje imali čak sedmoro zajedničke dece (2 sina i 5 kćeri) svi su nosili majčino prezime i patronim krsnog kuma veleposednika Aleksandra Ivanoviča Radožičkog.[1] Nakon završenog osnovnog školovanja na imanju, godine 1869. upisan je u Drugu moskovsku gimnaziju odakle je zbog lošeg vladanja izbačen, a u periodu 1871–1872. slušao je predavanja na Moskovskom univerzitetu.

Godine 1874. postaje članom narodnjačkog anarhističkog revolucionarnog pokreta „čajkovci“ (rus. чайковцы) čiji članovi su širili određene ideje o pravima radnika među seoskom i radničkom populacijom. Iste godine odlazi za Švajcarsku gde je pisao za revolucionarne časopise „Работник“ i „Вперёд“. U Švajcarskoj je postao članom Internacionale. Nakon povratka u zemlju 1875. uhapšen je i nakon tri godine osuđen za učestvovanje u antidržavnoj i revolucionarnoj propagandi. Nakon izlaska iz zatvora nastavio je sa revolucionarnom delatnošću, a da bi izbegao hapšenje povukao se u ilegalu. U to vreme postao je jedan od lidera revolucionarne organizacije „Zemlja i sloboda“ (rus. «Земля и воля»), te urednik istoimenog lista.

Kao jedan od najtvrđih zagovornika oružane borbe zarad postizanja vlastitih ciljeva učestvovao je u zaveri za ubistvo imperatora Aleksandra II Nikolajeviča 1880. godine. Iste godine sa svojom prvom suprugom Olgom Ljubatovič odlazi iz zemlje, a u decembru se u Londonu sastaje sa Karlom Marksom koji mu je tom prilikom poklonio nekoliko svojih radova prevedenih na ruski jezik, uključujući i Manifest komunističke partije.[2] Prilikom pokušaja povratka u zemlju uhapšen je na granici 28. januara 1881. godine, a na suđenju koje je održano naredne godine osuđen je na doživotni zatvor. Do 1884. bio je pritvoren u tamnici Petropavlovske tvrđave, a potom je premešten u Šliseljburšku tamnicu gde je bio zatočen sve do 1905. godine.

Ruska revolucije iz 1905. za posledicu je imala amnestije brojnih političkih zatvorenika, a među njima je bio i Nikolaj Morozov koji je u novembru 1905. pušten na slobodu nakon 25 godina robije. Boraveći u zatvoru Morozov se potpuno posvetio nauci, izučio je 11 svetskih jezika i napisao 26 tomova različitih naučnih radova iz oblasti hemije, fizike, matematike, astronomije, filozofije, a po izlasku iz zatvora počinje sa pripremama za štampanje svojih radova.[3]

Morozov sa suprugom Ksenijom Borislavskom 1910. godine

Početkom januara 1907. venčao se sa novinarkom, pijanistkinjom i prevoditeljicom Ksenijom Borislavskom (1880—1948), a venčanje je obavljeno u malenoj crkvi u selu Kopanj u Jaroslavskoj oblasti. Iste godine primljen je za člana masonske lože „Polarna zvezda Velikog istoka Francuske“ (franc. Grand Orient de France).[4][5]

Krajem januara 1909. godine Morozov je postavljen na mesto predsednika Ruskog amaterskog društva za negovanje prirodnih nauka (rus. Русское общество любителей мироведения), prvenstveno fizike, matematike, astronomije i geofizike. Na toj funkciji ostao je do ukidanja organizacije 1939. godine.[3][6] Zbog nekih kritičkih tekstova na račun vlasti ponovo je uhapšen 1911. godine, i gotovo celu tu godinu je proveo u zatvoru. Poslednji put je uhapšen 1912. godine na Krimu, i sve do početka 1913. bio je u pritvoru u zatvoru u Daugavpilsu. Sve ukupno Nikolaj Morozov je u zatvoru proveo 30 godina.

Na njegovu inicijativu je u njegovom rodnom selu Borki otvoren naučni centar 1939. godine, a danas tamo radi Institut za proučavanje kopnenih voda, te Geofizička opservatorija.[7][3]

Na vlastitu inicijativu je 1939, u dobi od 85 godina uspešno završio obuku za korištenje balističkog oružja, te je docnije tri godine aktivno učestvovao u ratnim operacijama na Volhovskom frontu tokom Drugog svetskog rata. Za ratne zasluge nagrađen je dvostrukim Ordenom Lenjina.[8]

Po vlastitoj želji sahranjen je u parku u rodnoj Borki, a na mestu njegove grobnice podignut je bronzani spomenik.[9]

Politički stavovi[uredi | uredi izvor]

U svojim političkim pogledima Morozov nije delio ideale boljševizma. Smatrao je da je socijalizam jedino idealno političko društvo i da se ka tom cilju može stići isključivo kroz razvoj nauke, tehnike i obrazovanjem širokih narodnih masa. Smatrao je da je kod tranzicije neophodna postepena nacionalizacija proizvodnih pogona, a nikako nasilna eksproprijacija. U svojim radovima često je kritikovao model socijalističke revolucije za koji je smatrao da je neprimenjiv na području jedne pretežno ruralne zemlje kakva je u to vreme bila Ruska Imperija. Štaviše o tom pitanju je bio direktan oponent i samom Lenjinu. Smatrao je da bez buržoazije ni proleterijat ne može da postoji. Bio je jedan od osnivača Ustavotvorno-demokratske partije (popularno nazvane Kadeti).

Uoči izbijanja Oktobarske revolucije Morozov je znatno približio svoje stavove revolucionarnom pokretu, a kao članu Kadetske partije ponuđeno mu je mesto ministra prosvete u budućoj revolucionarnoj vladi, što je on odbio.

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Od 1918. pa do kraja svog života Nikolaj Morozov je radio kao direktor Instituta prirodnih nauka P. S. Lesgafta u Lenjingradu. Izradio je vlastiti model odela za letove na velikim visinama, svojevrsni prototip savrmenog svemirskog skafandera.

Nikolaj Morozov napisao je mnoštvo knjiga i naučnih članaka vezanih za astronomiju, kosmogoniju, fiziku, hemiju, biologiju, matematiku, geofiziku, meteorologiju, vazduhoplovstvo i avijaciju, filozofiju, političku ekonomiju, lingvistiku i istoriju nauke. Mnoga njegova dela nemaju strogo naučni karakter, već su više popularnog i prosvetiteljskog pravca.

U svojim radovima vezanim za hemiju pisao je o složenoj strukturi atoma, te o mogućnostima transmutacije i klasifikacije elemenata, čime je na sebe skrenuo pažnju čak i Dmitrija Mendeljejeva. U radovima iz fizike čak je pokušao da pobije Ajnštajnovu Teoriju relativiteta.[10]

Razvio je jednu od varijanti vakcine protiv boginja, ali ta vakcina nikada nije ušla u upotrebu zbog nekih praktičnih nedostataka.[traži se izvor]

Njegovu autobiografsku knjigu „Povest mog života“ koja se odnosi na deo njegovog života proveden u Šliseljburnškoj tvrđavi, pozitivno je kritikovao čak i Lav Tolstoj.[11]

Prvu zbirku pesama pod naslovom „Iza rešetaka“ (rus. «Из-за решётки») objavili su njegovi prijatelji u Ženevi 1877. godine. Kasnije su usedile zbirke „Zidine ropstva“ (rus. «Из стен неволи», 1906) i „Zvezdane pesme“ (rus. «Звёздные песни», 1910). Zbog knjige Zvezdane pesme koja je sadržavala revolucionarne poglede na svet uhapšen je 1911. godine i celu tu godinu je proveo u zatvoru.

Njegova dela o istorijskim temama kasnije su dobila karakter pseudoistorijskih fikcija.

Memoralije[uredi | uredi izvor]

U čast Nikolaja Morozova brojne ulice širom Rusije nose njegovo ime. Asteroid glavnog asteroidnog pojasa 1210 Morosovia i jedan krater na Mesecu takođe nose ime po njemu. Njemu u čast nazvana je i varošica Morozovljeva Varoš u Lenjingradskoj oblasti.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Napomena[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mologa je bio grad koji se nalazio na području današnjeg Ribinskog jezera čijom gradnjom je potopljen.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zaharova 2005, str. 7.
  2. ^ „Жуков Н. Н. Воспоминания о Марксе и Энгельсе — Фридрих Энгельс и Карл Маркс Собрание сочинений”. Arhivirano iz originala 08. 02. 2015. g. Pristupljeno 08. 07. 2015. 
  3. ^ a b v Arhiv počёtnogo akademika N. A. Morozova na saйte Rossiйskoй akademii nauk
  4. ^ Ложа «Полярная звезда» Санкт-Петербург
  5. ^ Avreh 1990.
  6. ^ Priglašenie S. V. Muratovыm N. A. Morozova. — RAN RF. Arhiv početnogo akademika N. A. Morozova. Opisь 04, delo 1251, pp. 2
  7. ^ „Geofizičeskaя observatoriя «Borok»”. Arhivirano iz originala 09. 08. 2020. g. Pristupljeno 08. 07. 2015. 
  8. ^ Sergeev S. Poslednee slovo // izvestia.ru 2.07.2007
  9. ^ Zaharova 2005, str. 8.
  10. ^ Morozov N. A. Princip otnositelьnosti i absolюtnoe. Эtюd iz oblasti volnoobraznogo dviženiя.— Pb.: GI3, 1920.
  11. ^ L. N. Tolstoй, PSS, t.77, pp. 78-79: Knigu vašu я polučil i pročel i pri čtenii eё opravdalosь moe predpoloženie o moeй nekompetentnosti v astronomičeskih soobraženiяh. Tože i po otnošeniю avtora otkroveniя. Voobщe dolžen skazatь, čto predmet эtot malo interesuet menя. Drugoe delo vaši zapiski, kotorыe я pročel s veličaйšim interesom i udovolьstviem. Očenь sožaleю, čto net ih prodolženiя. L. T. 6 aprelя 1907. Zapiski N. A. Morozova 22 яnvarя 1907 goda čital Tolstomu vsluh po ego prosьbe M. S. Suhotin, po vospominaniяm kotorogo: «Lьvu Nikolaeviču nravilosь. Talantlivo napisano. Interesno vzglяnutь v dušu revolюcionerov». Sm. takže drugie vыskazыvaniя L. N. Tolstogo o Morozove: «On udivitelьno, dolžno bыtь, darovitый. Veroяtno, iz teh lюdeй na vsё sposobnыh — i vo vsem nedalek», «Strannaя kniga. On [avtor] zamečatelьno darovitый» (O knige «Otkrovenie v groze i bure» 6 яnvarя 1908 g.)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nikolaj Morozov na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николај_Морозов_(револуционар)&oldid=26951314”