Nirnberška suđenja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o nacizmu
Nacizam
Organizacije
Istorija
Ideologija
Rasna ideologija
Konačno rešenje
Nacisti
Nacizam izvan Nemačke
Spiskovi
Srodne teme

Nirnberška suđenja, ili Nirnberški procesi, bila su suđenja istaknutim članovima političke, vojne i ekonomske elite nacističke Nemačke. Pod pojmom suđenja u Nirnbergu podrazumevaju se i suđenja nižim zvaničnicima, ukupno 12 takvih suđenja, pred američkim vojnim tribunalima (vidi Naknadna nirnberška suđenja). Glavno nirnberško suđenje trajalo je od 20. novembra 1945. do 1. oktobra 1946. godine, a odvijalo se u Nirnberškoj palati pravde.

Nastanak suda[uredi | uredi izvor]

Međunarodni vojni tribunal imao je zanimljivu predistoriju. Dileme kako rešiti problem nacističkih ratnih zločina javile su se još 1942. godine kada je Vinston Čerčil, revoltiran ponašanjem, zločinačkim postupcima i načinom ratovanja sila Osovine, predlagao egzekucije po kratkom postupku i posebnom zakonu,[1] od čega je odustao pod uticajem SAD.

Na Teheranskoj konferenciji J. V. Staljin daje još rigorozniji predlog o neselektivnom streljanju pedeset do sto hiljada nemačkih oficira.[traži se izvor] Ovog puta i sam Čerčil se usprotivio streljanju oficira koji nisu imali učešća u zločinima. Jedan od planova iz tog vremena bio je i plan Henrija Morgentaua, američkog sekretara trezora, o denacifikaciji Nemačke kroz raseljavanje, prinudan rad i ekonomske represije.[2] Ovoga puta SSSR se usprotivio tražeći sudske procese.

Posle pregovora na konferencijama u Teheranu, Jalti i Potsdamu buduće suđenje regulisano je Londonskim sporazumom od 8. avgusta 1945. godine. Spisak budućih optuženika ograničen je na veće ratne zločince evropskih sila Osovine. Pravni osnov nađen je u sporazumu o predaji Nemačke, kojim je vlast nad Nemačkom državom data Savezničkom kontrolnom veću i tako omogućavao formiranje organa sa pravnom jurisdikcijom. Predmet rada tribunala ograničen je na povrede pravila ratovanja u periodu posle 1. septembra 1939. godine do kapitulacije.

Mesto suđenja[uredi | uredi izvor]

Predstavnici Sovjetskog Saveza su se zalagali da suđenja budu održana u Berlinu, što SAD nisu prihvatile jer su htele da suđenje bude u njihovoj kontrolnoj zoni. Nirnberg je bio pogodan i zato što je imao i jednu od retkih očuvanih velikih sudnica i veliko zatvorsko odeljenje. Uz to bio je poznat kao grad nacističkih zborovanja pa je suđenje nacistima baš u tom gradu imalo značajnu simboliku.

Sudije i tužioci[uredi | uredi izvor]

Sudije na nirnberškom suđenju, sleva nadesno: Aleksandar Volčkov, Jona Nikičenko, Norman Birket, Džefri Lorens, Frensis Bidl, Džon Parker, Andri Donedije de Vabr i Rober Falko

Svaka od četiri velike sile pobednice imenovala je po jednog sudiju, njegovu zamenu i tužioce. Sastav je bio sledeći:

Optuženi i presude[uredi | uredi izvor]

Pred međunarodnim vojnim tribunalom bilo je optuženo 24 lica i 6 organizacija. Optužnice su bile različite ali su svi bili optuženi za neko ili za sva od sledeća četiri krivična dela:

  1. Učestvovanje u zajedničkom planu ili zaveri za sprovođenje zločina protiv mira.
  2. Planiranje, započinjanje i vođenje agresorskih ratova i drugih zločina protiv mira.
  3. Ratni zločini.
  4. Zločini protiv čovečnosti.

24 optužena su bili:

"O" optužen      "K" optužen i oglašen krivim      "º" nije optužen

Ime   Optužba Kazna     Napomene
  1     2     3     4        

Martin Borman		 O º K K Smrt Naslednik Hesa kao sekretar NSDAP. Osuđen na smrt u odsustvu, posmrtni ostaci nađeni 1972. godine. [1]

Karl Denic		 O K K º 10 godina Zapovednik ratne mornarice (Kriegsmarine) od 1943, nasledio Redera. Začetnik podmorničke kampanje. Postao predsednik Nemačke po Hitlerovoj smrti.[2].

Hans Frank		 O º K K Smrt Načelnik generalne uprave u okupiranoj Poljskoj. Iskazao kajanje [3]

Vilhelm Frik		 O K K K Smrt Hitlerov ministar unutrašnjih poslova. Izdao nirnberške rasne zakone [4]

Hans Friče		 O O O º Oslobođen Popularni radio komentator i vođa odeljenja za vesti u nacističkom ministarstvu propagande. Suđeno mu umesto Jozefa Gebelsa.[5]

Valter Funk		 O K K K Doživotni zatvor Hitlerov ministar ekonomije. Nasledio Šahta na čelu Rajhsbanke. Oslobođen usled lošeg zdravlja 16. maja 1957. godine.[6]

Herman Gering		 K K K K Smrt Rajhsmaršal, komandant Luftvafe-a i nekoliko odeljenja SS-a. Izvršio samoubistvo noć pre izvršenja smrtne kazne. [7]

Rudolf Hes		 K K O O Doživotni zatvor Hitlerov zamenik, preleteo avionom u Škotsku 1941. godine [8]

Alfred Jodl		 K K K K Smrt Generaloberst Vermahta, potčinjeni Kajtelu. Jodla je 28. februara 1953. godine posthumno oslobodio nemački sud za denacifikaciju [9]

Ernst Kaltenbruner		 O º K K Smrt Najviši preživeli oficir SS-a. Šef RSHA, centralnog obaveštajnog organa nacista. Komandovao mnogim Einsatzgruppen-odredima i nekoliko koncetracionih logora[10]

Vilhelm Kajtel		 K K K K Smrt Zapovednik Vrhovne komande Vermahta (OKW).[11]

Gustav Krup fon Bolen und Halbah		 O O O O ---- Veliki nacistički industrijalac. Zdravstveno nesposoban za suđenje

Robert Laj		 O O O O ---- Vođa DAF, Nemačkog radničkog fronta. Izvršio samoubistvo pre početka suđenja 25. oktobra 1945. godine

Konstantin fon Nojrat		 K K K K 15 godina Ministar inostranih poslova do 1938. godine, nasledio ga Ribentrop. Kasnije, Protektor Bohemije i Moravske. Dao ostavku 1943. usled nesporazuma sa Hitlerom. Pušten zbog lošeg zdravlja 6. novembra 1954. godine [12]

Franc fon Papen		 O O º º Oslobođen Kancelar Nemačke 1932. godine i vice-kancelar pod Hitlerom od 1933. godine. Kasnije, ambasador u Turskoj. Iako ovde oslobođen, kasnije je osuđen kao ratni zločinac pred sudom za denacifikaciju na 8 godina teškog rada, ali je pušten posle žalbe, 2 godine kasnije. [13]

Erih Reder		 K K K º Doživotni zatvor Zapovednik ratne mornarice do penzije 1943. godine, nasledio ga Karl Denic. Pušten usled lošeg zdravlja 26. septembra 1955. godine. [14]

Joahim fon Ribentrop		 K K K K Smrt Ministar inostranih poslova [15]

Alfred Rozenberg		 K K K K Smrt Glavni ideolog rasne teorije. Kasnije, Protektor Istočnih okupiranih teritorija.[16]

Fric Zaukel		 O O K K Smrt Glavni ideolog nacističkog programa ropskog rada.[17]

Hjalmar Šaht		 O O º º Oslobođen Predratni predsednik Rajhsbanke. Priznao kršenje Versajskog ugovora.[18]

Baldur fon Širah		 O º º K 20 godina Vođa Hitlerjugenda, kasnije gaulajter Beča. Iskazao kajanje [19]

Artur Zajs-Inkart		 O K K K Smrt Glavni protagonista Anšlusa. Kasnije, gaulajter okupirane Holandije. Iskazao kajanje.[20]

Albert Šper		 O O K K 20 godina Hitlerov omiljeni arhitekta i lični prijatelj. Nadležan za nekoliko industrijskih resora (pos. Ministar naoružanja) i jedna od centralnih figura u rukovodstvu. Iskazao kajanje.[21]

Julijus Štrajher		 O º º K Smrt Propagirao mržnju i ubistva Jevreja kroz svoj nedeljnik Der Stürmer.[22]

"O" optužen      "K" optužen i oglašen krivim      "º" nije optužen

Francuske sudije predlagale su da se smrtne kazne izvršavaju streljanjem za osuđena vojna lica kako je to bila praksa vojnih tribunala - ali su se Bidl i sovjetske sudije usprotivile. Oni su smatrali da su ova lica prekršila sva vojna etička pravila i da nisu dostojna streljačkog voda tako da je utvrđeno da se smrtna kazna izvršava vešanjem.

Osuđeni na vremenske kazne izdržavali su kaznu u zatvoru Špandau u Berlinu.

Od organizacija su optužene:

Od ovih organizacija za zločine nisu proglašene krivim Reichsregierung (kriminalnim je proglašeno samo najuže vođstvo stranke), Vrhovna komanda Nemačke armije, Sturmabteilung jer se najveći deo zločina ove organizacije desio pre početka rata i nije bio istraživan i deo SS-a poznat kao Reiter-SS.

Tok suđenja[uredi | uredi izvor]

Međunarodni vojni tribunal zvanično je konstituisan 18. oktobra 1945. godine u zgradi Vrhovnog suda u Berlinu. Prvom sednicom Suda predsedavao je sovjetski predstavnik Jona Nikičenko. Za predsednika suda je dogovorom saveznika izabran ser Džefri Lorens, britanski predstavnik.

Optužnice protiv optuženih lica i organizacija podignute su 19. oktobra 1945. godine a samo suđenje započelo je mesec dana kasnije, 20. novembra 1945. godine. Pre početka suđenja optuženi su se nalazili u zatvoru u Luksemburgu. Optuženi Robert Laj je 25. oktobra u zatvoru izvršio samoubistvo.

Svi optuženi su se izjasnili da nisu krivi, posle čega je počelo izlaganje dokaza protiv optuženih lica kao grupe. Izlaganje dokaza trajalo je do 18. decembra 1945. godine. Najveći utisak na javnost ostavili su stravični filmski snimci nacističkih zločina, kao i materijalni dokazi iz koncentracionog logora Bukenvald, gde je komandantova supruga volela da tetoviranu ljudsku kožu koristi kao abažure za lampe i druge delove nameštaja a ljudska glava korišćena kao držač za knjige.

Posle izvođenja dokaza za grupu optuženih lica počelo je izlaganje dokaza protiv kriminalnih organizacija, koje je trajalo do 8. januara 1946. godine. Prilikom izlaganja dokaza protiv Nemčake vrhovne komande posebno se istakao pukovnik Telford Tejlor što će ga preporučiti za položaj glavnog tužioca na kasnijim nirnberškim suđenjima.

Zatim su sledili dokazni postupci protiv svakog optuženog pojedinačno. U ovim postupcima smenjivali su se tužioci iz svih zemalja saveznica, pa su tako dokazi protiv optuženih izlagani u fazama (američka, britanska, francuska i ruska). Najpotresnija svedočenja vezuju se za zločine u Aušvicu kao i za potresne filmove zločina počinjenih na teritoriji Sovjetskog Saveza. Za optužbe protiv visokih nemačkih vojnih zvaničnika Geringa, Jodla i Kajtela posebno je bilo bitno svedočenje feldmaršala Fridriha Paulusa. Izlaganje optužbe završeno je 6. marta 1946. g.

Odbrana optuženih je započela svoje izlaganje 8. marta 1946. godine. Tokom izlaganja odbrane ispitani su i unakrsno ispitani svi optuženi, kao i niz drugih nacističkih vojnih zvaničnika koji su često u stanju kajanja ozbiljno inkriminisali optužene. Takav je slučaj sa Rudolfom Hoesom koji je bio komandant u Aušvicu i do detalja opisao metode sprovođenja holokausta. Ispitivanja su trajala do 21. juna 1946. godine. Odbrana je iznela svoje viđenje celokupnog postupka do tada 4. jula - a optužba je to učinila 26. jula 1946. g.

Izlaganje odbrane optuženih organizacija počelo je 30. jula 1946. godine i završeno je posle mesec dana, 30. avgusta, čime je završen celokupni postupak izvođenja dokaza. Optuženi su izneli svoje završne reči 31. avgusta. Sudije su započele većanje o presudama 2. septembra 1946. godine.

Posle dužeg većanja, presude su donete 1. oktobra 1946. godine, 7 godina i mesec dana posle početka Drugog svetskog rata. Optuženi su uložili žalbe Savezničkom kontrolnom veću kao drugostepenoj instanci, koje je sve žalbe odbilo i potvrdilo presude 13. oktobra 1946. godine. Herman Gering je uspeo da izbegne vešanje i izvrši samoubistvo prokrijumčarenom pilulom cijanida u noći između 15. i 16. oktobra. Svi osuđeni na smrt obešeni su 16. oktobra 1946. godine čime je završen glavni Nirnberški proces.

Nirnberški principi[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Nirnberški principi

Suđenje najvećim ratnim zločincima u Nirnbergu bilo je bez sumnje presedan u dotadašnjoj praksi, kako u pogledu organizacije i sastava suda, tako i primenjivanih pravila, kako materijalnog tako i procesnog karaktera. Usled nespornog negativno obeleženog značaja krivičnih dela za koje se sudilo javila se potreba da se formulišu neki osnovni principi proistekli iz ovog suđenja koji bi služili kao smernica u nekim eventualnim budućim suđenjima.

Formulisanje principa stavljeno je u zadatak Ujedinjenim nacijama. Generalna skupština UN je za to zadužila Komisiju UN za međunarodno pravo svojom Rezolucijom broj 177 (II) od 21. novembra 1947. godine. Posle dužeg rada, koji ukazuje na značaj ovog pitanja i pažnju koja mu je posvećena, Komisija je objavila ove principe u izveštaju o radu Komisije od 5. juna do 29. jula 1950. godine.

Primedbe suđenju[uredi | uredi izvor]

I pored toga što neophodnost jednog ovakvog suđenja kakvo je bilo u Nirnbergu niko ne dovodi u pitanje, pojavile su se tokom vremena i određene primedbe vezane za osnov postojanja ovog suda i legalitet njegovog rada.

Jedna od primedbi je bila da optuženi nisu bili u prilici da ulože žalbu na sastav sudijskog veća tako da usled „pobedničke pravde“ veće nije bilo neutralno i da je bilo neprijateljski nastrojeno prema optuženima. Na ovo je oksfordski profesor A. L. Gudhart odgovorio da to nije nikakav specifikum ovog Suda i da se ni u redovnim postupcima prestupnik, npr. provalnik ne može žaliti zbog toga što mu u poroti sede pošteni građani.

Druge primedbe su se odnosile na sovjetskog sudiju Nikičenka kome je zamerano učešće na Staljinovim montiranim sudskim procesima 1936-38. godine što nije imalo nikakvog konkretnog efekta u radu samog Tribunala jer je ovo pitanje postavljeno posle početka Hladnog rata.

Zamerka je upućena i na to što je Tribunal postupao bez unapred jasno utvrđenih pravila dokaznog postupka, mada se to može pravdati do tada nezabeleženim raznovrsnim potrebama dokazivanja.

Primedba koja ima ozbiljan pravni osnov je da su za učestvovanje u zaveri za napad na Poljsku optuženi nacistički ali ne i sovjetski zvaničnici iako su Nemačka i SSSR imale zajednički plan od 23. avgusta 1939. godine o podeli Poljske. Ovde je očigledno presudila politička realnost na račun pravde i prava - koja je suđenje zvaničnicima Sovjetskog Saveza u tom trenutku, kao jednoj od zemalja pobednica i to sa najviše žrtava u ratu, činila nemogućim i nezamislivim.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kochavi, Arieh J. (januar 1998). Prelude to Nuremberg: Allied War Crimes Policy and the Question of Punishment. Univ of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2433-7. 
  2. ^ Kochavi 1998, str. 81–87. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFKochavi1998 (help)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nirnberška suđenja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нирнбершка_суђења&oldid=27533487”