Pređi na sadržaj

Nićifor Melisin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nićifor Melisin
Datum smrti1104
Mesto smrtiSolun
SupružnikEvdokija Komnin

Nićifor Melisin (grč. Νικηφορος Μελισσηνος, oko 1045 — 17. novembar 1104) je bio vizantijski aristokrata i general iz druge polovine 11. veka. Tokom 1060-ih, Nićifor Melisin je bio na visokim administrativnim položajima u balkanskim i maloazijskim provincijama carstva. Posle [[bitka kod Mancikerta|bitke kod Mancikertađđ, kada su neki od vizantijskih generala pokušali da preuzmu vlast u carstvu, Nićifor Melisin je ostao veran caru Mihailu VII Duki, zbog čega ga je prognao car Nikifor III Votanijat. Godine 1080–1081 Nićifor Melisin je uz pomoć Turaka Seldžuka uspeo da uspostavi kontrolu nad maloazijskim provincijama i proglasio se za cara. Nakon što je Aleksije Komnin uspeo da uspostavi kontrolu nad prestonicom 1081. godine, Nićifor Melisin je priznao njegovu vlast, u zamenu za priznanje dobio je titulu „cezara“.[1]

Poreklo i rana politička karijera[uredi | uredi izvor]

Nićifor Melisin je rođen oko 1045. godine, najverovatnije u Dorileju, gde je njegova porodica držala velike posede. Sa dve strane, Nićifor je poticao iz uglednih aristokratskih porodica – njegov otac je bio iz porodice Vurk, a majka je bila izdanak prestižne porodice Melisini, koja datira iz 8. veka i dala je niz uglednih vojskovođa.[2] Nićifor Melisin se oko 1067. godine oženio Evdokijom Komninom – ćerkom zapovednika vojske Jovana Komnina i sestrom budućeg cara Aleksija I Komnina.[3] Nićifor i Evdokija su imali decu, ali je poznato ime jednog od njihovih sinova, koji se zvao Jovan Komnin[4].[5][6]

Šezdesetih godina 10. veka Nićifor Melisin, je dobio čin magistra, bio je vojvoda Trijadike (Sofija). Godine 1070. Melisin je bio na bojnom polju zajedno sa trupama kojim je komandovao njegov zet, protostrator Manojlo Komnin, koji se borio protiv Turaka Seldžuka u Maloj Aziji. Međutim, Vizantinci su poraženi kod Sevasteje (danas Sivas), a Melsinina i Manojla Komnina uhvatio je turski vođa kojeg su Vizantinci nazvali Hrizoskulom.[7] Međutim, njihovo zarobljeništvo se završilo nakon što je Manojlo ubedio Hrizoskula da pređe na stranu Rimljana.[8]

Nićifor Melisin ostao je veran caru Mihailu VII Duki tokom pobune stratega Anatolikčke teme, Nićifora Votanijata, koja je izbila u oktobru 1077. Kao nagradu, car Mihailo VII je imenovao Nićifora za stratega umesto Votanijata, ali je nakon što je Votanijat ušao u Konstantinopolj, aprila 1078. i postao car, Nićifor Melisin je prognan na ostrvo Kos.[9]

Pobuna protiv Votanijata[uredi | uredi izvor]

U jesen 1080. Nićifor Melisin je uspeo da pobegne sa ostrva Kos i vrati se u Malu Aziju, gde je uspeo da privuče na svoju stranu lokalno stanovništvo i okupi znatnu vojsku, sastavljenu uglavnom od turskih najamnika, uz pomoć kojih je podigao ustanak protiv Votanijata. Nižifor se u svom poduhvatu prvenstveno oslanjao na turska pojačanja, a prema nekim izvorima je zaključio ugovor sa Turcima, po kome im je ustupio veliki deo maloazijskih zemalja.[10] Melisinove trupe uspele su da potčine mnoge maloazijske gradove koji su ga priznali za cara. Najpre je car Nićifor III Votanijat naredio da trupe kojima je komandovao Aleksije Komnin, koji su neposredno pre toga ugušili ustanke Nićifora Vrijenija i Nićifora Vasilakija, krenu protiv Melisina. Aleksije Komnin je, međutim, odbio da izvrši naređenje pod izgovorom da mu je Melisin bliski rođak i da bi svaki neuspeh protiv njega mogao biti pogrešno protumačen.[11] Zbog toga su protiv Melisina poslate trupe kojima je komandovao evnuh Jovan, dvorski štićenik cara.[10] U februaru 1081. godine, Melisinove trupe su zauzele Nikeju, gde je on bio slavljen kao car, i uspele su da pobede snage evnuha Jovana[12], čime su Turci, Melisinovi saveznici, postali de facto vladari cele Male Azije.[10] U martu 1081. Melisin i njegove trupe su stigli do grada Damalisa, gde su do njega stigle vesti o ustanku Komnina protiv Votanijata i proglašenju Aleksija Komnina za cara. Melisin je poslao pismo Aleksiju Komninu sa predlogom da njih dvojica podele vlast nad carstvom, pri čemu Aleksije vlada njenim zapadnim delom, a Melisin ostane na vlasti nad azijskim provincijama, a da, međutim, ni na koji način ne naruši integritet i čvrste temelje države. Ipak, Melisin je takođe insistirao na tome da dobije carsku dijademu i purpurni ogrtač i da bude proglašen za savladara sa Aleksijem, kako bi počasti koje se odaju pripale obojici. Kao odgovor, Aleksije je Nićiforu Melisinu ponudio, u zamenu za njegovo pokoravanje, titulu cezara, počasti koje joj pripadaju i najveći grad u Tesaliji[13]. Iako Komninov predlog nije ispunio želje i očekivanja Melisina, prihvaćen je zbog činjenice da je u ovom trenutku uspeh Komnina u pokoravanju prestonice već izgledao izvesnim i nije se moglo očekivati da će posle toga biti jednako velikodušni u njegovom predloge njemu.

U međuvremenu, car Nićifor III Votanijat je pokušao da spreči potčinjavanje grada Komninima abdikacijom u korist Melisina. U tu svrhu car je poslao glasnike Melisinu, koji su ga uz pomoć flote doveli u grad da prihvati carsku vlast. Votanijatovi planovi su propali – njegovo poslanstvo nije stiglo do Melisene, pošto ih je presreo Georgije Paleolog, koji je nagovorio mornare da pređu na stranu Komnina.[14] Na kraju, 1. aprila, snage Aleksija Komnina su ušle u grad i uspele da uspostave punu kontrolu nad prestonicom,[15] a 8. aprila 1081. godine Nićifor Melisin je ušao u grad.[16] Car Aleksije I Komnin je održao svoju reč i počastio Nićifora Melisina titulom „cezara“ i postavio ga za namesnika Soluna, dodelivši mu deo gradskih prihoda. Kako je Nićifor dobio titulu, do tada drugu po važnosti, a car Aleksije I Komnin se plašio ambicija svog zeta, novi car je svom bratu Isaku dodelio novostvorenu titulu „sevastokratora“, koja je zamenila Cezarsku titulu Melisina .[17]

Služba pod Komninima[uredi | uredi izvor]

Nakon što je priznao vrhovnu vlast Komnina, Nićifor Melisin je ostao veran novom caru i nastavio da mu služi do kraja života.

U jesen 1081. Melisin je pratio cara u njegovim pohodima protiv Normana Roberta Gviskara. U bici kod Drača, u kojoj su Rimljani pretrpeli potpuni poraz od Normana, Nićifor Melisin je komandovao desnim krilom rimske vojske.[18]

Godine 1083., tokom bitke za Larisu, koju su opsedali Normani predvođeni Boemundom, car Aleksije I koristio je Nićifora Melsina kao mamac za normanske trupe: car je Melisinu poklonio carske oznake i postavio ga na čelo dela vojske, koji su Normani krenuli da progone misleći da su to glavne snage Rimljana. Dok su Normani progonili vojsku Melisina prerušenog u cara, car Aleksije I i glavnina njegove vojske napali su i opljačkali normanski logor, primoravajući Boemonda da podigne opsadu i povuče se.[19]

U avgustu 1087. godine, Nićifor Melisin je komandovao levim krilom rimske vojske u bici kod Drustera protiv Pečenega.[20] Bitka se završila teškim gubitkom za Rimljane, a Melisina i mnoge druge su zarobili Pečenezi.[21] Ana Komnina u svojoj "Aleksijadi" pripoveda da su pečeneške vođe u početku planirale da pobiju sve Rimljane zarobljene u bici, ali na opštem saboru narod nije dozvolio da se to dogodi, pošto je cezar Nićifor Melisin uspeo da ubedi većinu Pečenega. da je bilo isplativije zarobljenike razmeniti za otkup.[22] Melisinov predlog su Pečenezi razmotrili i prihvatili, a za transakciju i njenu cenu car je saznao u Beroju, gde su stizala pisma od zarobljenog Melisina. Pošto je dobio dovoljno novca iz prestonice, car je otkupio Melisina i ostale zarobljene generale i vojnike.[23]

U proleće 1091. godine, Nićifora Melisina car je poslao kod Enosa da prikupi vojsku među Bugarima i vlaškim rudarima.[24] Trupe koje je Melisin uspeo da podigne pridružile su se carskim snagama na vreme neposredno pre bitke kod Levuniona, iako su ih po njihovom dolasku Rimljani prvobitno pomešali sa vojskom Pečenega.[25] Međutim, obaveze regrutovanja dodatnih pojačanja za vojsku sprečile su samog Melisina da stigne na vreme za bitku kod Levuniona 29. aprila – Cezar je stigao dan kasnije,[26] pa je morao da uči iz carevih izveštaja o događajima koji su prethodili na razbijanje varvarskih hordi.[27]

Nešto kasnije, iste godine, cezar Melisin je prisustvovao Komninskom porodičnom savetu u Filipolju, koji je održan povodom optužbi da je Teofilakt Ohridski planirao pobunu protiv dračkog vojvode Jovana Komnina, koji je bio sin sevastokrator Isak Komnin i carev sinovac. Na ovom saboru sevastokrator Isak Komnin je lično optužio cezara Melisina i njegovog brata Hadrijana za širenje klevete protiv njegovog sina.[28]

Tokom pohoda protiv Kumana 1095. godine, Nićifor Melisin, Georgije Paleolog i Jovan Taronit su dobili zadatak da brane Beroe i okolinu od napada Kumana.[29] U vezi sa ovim događajima, Nićifor Melisin se poslednji put pominje u "Aleksijadi", Ane Komnine.

Cezar Nićifor Melisin umire 17. novembra 1104. godine.[30]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stiernon 1964, str. 188.
  2. ^ ODB, "Melissenos" (A. Kazhdan), p. 1335; Nikolia 2003, Chapter 1.
  3. ^ Uspenski 1948, Glava II; Stiernon 1964, str. 188.
  4. ^ Nikolia 2003, Chapter 1.
  5. ^ Varzos 1984, str. 80, 84.
  6. ^ Skoulatos 1980, str. 240, 244.
  7. ^ Vrijenije 1997, kn. I, t.11.
  8. ^ Vrijenije 1997, kn. I, t. 11; Nikolia 2003, Chapter 2.
  9. ^ Skoulatos 1980, str. 240–241; Nikolia 2003, Chapter 2.
  10. ^ a b v Mutafčijev 2006, str. 537.
  11. ^ Mutafčijev 2006, str. 537; Uspenski 1948, Glava II.
  12. ^ Angold 1997, str. 119; Treadgold 1997, str. 610; Nikolia 2003, Chapter 3.
  13. ^ Komnena 2000, Alexiada, Book II, vii, s.44.
  14. ^ Uspenski 1948, Glava II; Skoulatos 1980, str. 242.
  15. ^ Uspenski 1948, Glava II..
  16. ^ Anonimna vizantiйska hronika № 16, ald-bg.narod.ru.
  17. ^ Skoulatos 1980, str. 242; Angold 1997, str. 128, 149; Treadgold 1997, str. 613; Komnena 2000, Book III, iv, pp. 55.
  18. ^ Skoulatos 1980, str. 242; Angold 1997, str. 150; Komnena 2000, Book IV, iv, pp. 77; Nikolia 2003, Chapter 4.
  19. ^ Skoulatos 1980, str. 242–243; Komnena 2000, Book V, v, vi, vii, pp. 91– 93.
  20. ^ Komnena 2000, Book VII, iii, str. 123.
  21. ^ Skoulatos 1980, str. 243; Nikolia 2003, Chapter 4.
  22. ^ Zlatarski 1972, str. 194–195; Komnena 2000, Book VII, iv, pp. 126.
  23. ^ Skoulatos 1980, str. 242; Komnena 2000, Book VII, iv, str. 126.
  24. ^ Zlatarski 1972, str. 204; Komnena 2000, Book VIII, iii, str. 141.
  25. ^ Komnena 2000, Book VIII, iv, str. 143.
  26. ^ Skoulatos 1980, str. 243–244; Komnena 2000, Book VIII, vi, str. 146.
  27. ^ Komnena 2000, Book VIII, vi, pp. 146.
  28. ^ Komnena 2000, Book VIII, vii, viii, str. 148 – 149.
  29. ^ Zlatarski 1972, str. 212.
  30. ^ Anonimna vizantiйska hronika № 16, ald-bg.narod.ru; Stiernon 1964, str. 188; Skoulatos 1980, str. 244; Nikolia 2003, Chapter 4.

Literatura[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нићифор_Мелисин&oldid=27682572”