Pređi na sadržaj

Novi horizonti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Novi horizonti
(New Horizons)

Umetničko viđenje sonde Novi horizonti.
Umetničko viđenje sonde Novi horizonti.

Operator NASA
Proizvođač APL, SwRI
Tip misije nadletanje
Datum lansiranja 19. januar 2006.
Kraj misije U toku (>10 godina)[1]
Raketa-nosač Atlas V-551
Mesto lansiranja Svemirski centar Kenedi
Masa 478 kg
Izvor napajanja RTG
Snaga napajanja 228 W
Međunarodna oznaka 2006-001A
Vebsajt pluto.jhuapl.edu

Logo misije Novi horizonti
Logo misije Novi horizonti

Novi horizonti (engl. New Horizons) je naziv svemirske sonde američke svemirske agencije NASA koja je lansirana 19. januara 2006. godine sa lansirne rampe svemirskog centra Kenedi na Floridi. Sonda je sredinom 2015. godine prošla pored Plutona i njegovih meseca i postala je prva sonda koja je iz blizine ispitala ovaj planetoid. Nakon posete Plutona, sonda će možda ispitati još neki od objekata u Kojperovom pojasu, ukoliko budu dovoljno blizu trajektoriji kojom se kreće letelica. Za lansiranje je izabrana raketa–nosač Atlas V u konfiguraciji 551 sa najvećim potiskom (uključuje pet pomoćnih raketnih motora na čvrsto gorivo). Ovako veliki potisak je bio neophodan jer je sonda lansirana direktno ka Plutonu, uz manji gravitacioni manevar pri prolasku pored Jupitera, tako da je morala da joj se saopšti velika početka brzina kako bi uspela da za što kraće vreme stigne do svog odredišta.

Sonda Novi horizonti ima masu 478 kg. Prečnik parabolične antene velikog usmerenja je 2,1 m i treba da obezbedi primanje i slanje signala i na udaljenosti od 5 milijardi kilometara.

Krajem februara 2007. godine sonda je prošla pored Jupitera, dobivši ubrzanje usled dejstva njegove gravitacije. Najbliži prolazak sonde kraj Plutona dogodio se 14. jula 2015. godine u 11.47 UTC, nakon čega sonda nastavlja put kroz Kojperov pojas.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Transport sonde do lansirne rampe.
Put svemirske letjelice od 1. aprila 2018.

Sonda Novi horizonti prva je iz novog programa Nove granice, koji predstavlja kategoriju sondi i letelica za istraživanje svemira koje su gabaritima veće i skuplje od programa Diskaveri, ali manje i jeftinije od najvećih sondi iz programa Flegšip (engl. Flagship Program). Ukupni troškovi misije (uključujući razvoj sonde i instrumenata, raketu-nosač, operativu misije, obradu podataka i promovisanje u javnosti i obrazovnim institucijama) iznose oko 650 miliona $ tokom 15 godina misije (2001–2016). Misija koja je predložena za istraživanje Plutona i Kojperovog pojasa pre sonde Novi horizonti – „Pluton Kojper ekspres“ (engl. Pluto Kuiper Express) – otkazana je 2000. godine zbog manjka sredstava u budžetu agencije NASA. Nakon otkazivanja ove misije, NASA je 8. juna 2001. objavila da od dva predloga nove misije ka Plutonu kojima su odobrena sredstva za dalji razvoj koncepta – Novi horizonti i POSSE (engl. Pluto and Outer Solar System Explorer), sonda Novi horizonti ide u dalji razvoj.[2]

Sonda i njeni instrumenti većinom su izrađeni u Jugozapadnom istraživačkom institutu (engl. Southwest Research Institute, SwRI) i Laboratoriji za primenjenu fiziku Univerziteta Džons Hopkins. Za vodećeg istraživača[a] misije postavljen je Alan Stern iz Jugozapadnog istraživačkog instituta (bivši pomoćnik administratora agencije NASA).

Sondom nakon odvajanja od trećeg stepena rakete-nosača upravlja Centar za operaciju misije (engl. Mission Operations Center, MOC), koji se nalazi u okviru Laboratorije za primenjenu fiziku. Instrumentima sonde se upravlja iz Centra za naučne operacije Klajd Tombo, koji se nalazi u Bolderu (Kolorado).[3]

Planirano je da misija Novi horizonti istraži jedinu planetu Sunčevog sistema koju do tada nije posetila nijedna istraživačka sonda. Kada je sonda lansirana, Pluton je i dalje bio klasifikovan kao planeta, da bi ubrzo nakon toga bio reklasifikovan kao patuljasta planeta od strane Međunarodne astronomske unije (MAU). Neki članovi tima koji radi na misiji Novi horizonti, među njima i vodeći istraživač Alan Stern, ne slažu se sa definicijom MAU i oni Pluton i dalje nazivaju devetom planetom Sunčevog sistema.[4] Plutonovi meseci Nikt i Hidra, koji su otkriveni nakon lansiranja sonde, takođe imaju veze sa njom – prva slova njihovih imena (N i H) su inicijali sonde Novi horizonti. Tim naučnika koji je otkrio ove mesece namerno se potrudio da ih tako nazove u čast lansirane sonde koja će ih i istražiti, a uz to mitski su povezani sa bogom Plutonom (vidi članke Njukta i Lernejska hidra).[5]

Uz naučne instrumente, u sondu je ugrađeno i nekoliko kulturnih aretfakata. To su: kompakt-disk na koji je narezano 434.738 imena[6], deo letelice SpaceShipOne kompanije Scaled Composites (prva letelica koja je namenjena lansiranju svemirskih turista u suborbitalni let),[7] zastava Sjedinjenih Američkih Država, i drugo.[8]

U sondi se nalazi i oko 28 grama (jedna unca) pepela Klajda Toma, u čast njegovog otkrića Plutona 1930. godine.[9][10] Ugrađen je i metalni novčić od 50 centi države Floride, namenski izgraviran u čast istraživanja svemira.[11]

Delovi sonde[uredi | uredi izvor]

Podsistemi[uredi | uredi izvor]

Sonda Novi horizonti izgledom i gabaritima podseća na klavir, a u pali su sondu poredili sa velikim klavirom za koji je zalepljena satelitska antena.[12] Pri konstrukciji sonde inženjeri su se vodili izgledom prethodnih sondi Julises,[13] koje su takođe bile napajane radioizotopnim termoelektričnim generatorima (RTG) i imale su veliku antenu montiranu na kutijasto „telo“ sonde koja se kretala kroz Sunčev sistem. Mnoge komponente ugrađene u sondu Novi horizonti nasleđene su od sonde CONTOUR, koja je opet koristila instrumente čija se izdržljivost pokazala u svemiru na sondi TIMED. Obe sonde je konstruisala i njima upravljala Laboratorija za primenjenu fiziku, koja upravlja i sondom Novi horizonti.

„Telo“ sonde formira trougao debljine 76 cm. Poređenja radi, sonde Pionir imale su šestougaono „telo“, dok su sonde Vojadžer, Galileo i Kasini-Hajgens imale desetougaono šuplje „telo“. Cev napravljena od legure aluminijuma 7075 čini strukturno jezgro sonde, koje se proteže od adaptera za raketu-nosača pozadi (gledano u lansirnoj konfiguraciji, na donjem kraju sonde) sve do parabolične antene koja se nalazi na prednjem (gornjem) kraju sonde. Titanijumski rezervoari za gorivo nalaze se unutar ove cevi. RTG su prikačeni za „telo“ sonde četvorougaonim titanijumskim nosačem koji podseća na piramidu ili štulu. Titanijum je izabran za mnoge komponente zbog svoje čvrstoće i jer je dobar kao termalni izolator. Ostatak trougla sonde izrađen je većim delom od aluminijumskih ploča debljine samo 0,40 mm, zalepljenih na jezgro do aluminijumskog saća. Telo sonde napravljeno je veće nego što je zaista potrebno, i unutar sonde ima dosta praznog prostora. Cela struktura projektovana je tako da se avionika i instrumenti što bolje zaštite od radioaktivnosti koju stvaraju RTG i koja može uticati na rad elektronskih komponenti. Takođe, pošto je sonda veći deo puta do Plutona provela rotirajući se (radi stabilizacije putanje), veći trougao značio je bolju raspodelu mase.

Cela struktura „tela“ letelice je iznutra obojena u crno. Ovako se izjednačava temperatura unutar letelice putem toplotnog zračenja. Inženjeri su veoma dobro izolovali celu sondu kako bi što lakše mali električni grejači mogli da zagreju avioniku i instrumente. Za razliku od Pionira i Vojadžera, kod sonde Novi horizonti i parabolična antena je obuhvaćena toplotnom izolacijom koja se pruža od spoljnje ivice antene do „tela“ sonde. Toplota se dobija i od RTG-a kada se sonda preseli iz unutrašnjeg u spoljašnji Sunčev sistem, jer tamo do sonde dospeva znatno manje toplote koju zrači Sunce. Međutim, dok se sonda nalazila u unutrašnjem delu Sunčevog sistema, postojala je opasnost od pregrevanja. Da do toga ne bi došlo, sve aktivnosti unutrašnje elektronike sonde su ograničene, dok se višak proizvedene električne energije preusmerava u šantove koji su povezani sa radijatorima, i posebno napravljeni kapci (slični onima na prozorima kuća, samo manji) se otvaraju kako bi se unutrašnjost sonde dodatno „proluftirala“. Zatim, kada sonda pređe u spoljašnje regione Sunčevog sistema, ovi kapci se zatvaraju, a električna energija se iz šantova preusmerava u električne grejače.

Napajanje[uredi | uredi izvor]

RTG namenjeni sondi Novi horizonti prilikom priprema za lansiranje u postrojenju SC Kenedi.

Cilindrično kućište radioizotopnih termoelektričnih generatora (RTG-a) montirano je na jedan od uglova trouglastog „tela“ sonde. Ovi generatori sondi isporučuju 250 W, pri naponu od 30 V jednosmerne struje u vreme lansiranja sa Zemlje. Ova vrednost opada približno 5% svake 4 godine, tako da će pri prolasku kroz Plutonov sistem 2015. godine sondi na raspolaganju biti oko 200 W. RTG, model „GPHS-RTG“ (engl. General Purpose Heat Source — Radioisotope Thermoelectric Generator), napravljen je kao rezerva za misiju Kasini-Hajgens. RTG sonde Novi horizonti sadrže oko 11 kg oksidnih peleta plutonijuma-238. Svaka peleta je presvučena iridijumom, a zatim spakovana u ljusku od grafita. RTG-ove je naručilo i napravilo ministarstvo za energiju SAD u Kompleksu za materijale i goriva, koje se nalazi blizu gradova Arko i Ajdaho Fols.[14] Proizvedeno je manje goriva nego što je bilo planirano, zbog odugovlačenja u sigurnosnim procedurama pri proizvodnji koje je nametnulo ministarstvo za energiju. Parametri misije kao i snaga instrumenata morali su da budu korigovani kako bi mogli da rade sa manjom snagom koja će biti dostupna, pa ipak, opet nije moguće da svi instrumenti rade istovremeno. Sonda ne poseduje nikakve baterije. Oslobođena količina toplote koja se pretvara u električnu energiju preko RTG-a je relativno konstantna, a tranzijentna opterećenja se koriguju upotrebom kondenzatora i brzih automatskih prekidača.

Upotrebi radioaktivnog izvora napajanja umesto baterija na sondi Novi horizonti protivilo se 30-ak ljudi koji su sproveli demonstracije ispred kapija SC Kenedi nekoliko dana pred lansiranje. U RTG-ovima sonde nalazi se 10,9 kg plutonijumskog goriva, što predstavlja trećinu goriva koje je ugrađeno u RTG sonde Kasini-Hajgens, koja je poletela sa istog mesta 1997. godine. Ministarstvo za energije SAD procenilo je da je šansa da dođe do nesreće prilikom lansiranja i ispuštanja radioaktivnih čestica u atmosferu 1 prema 350, tako da su timovi ovog ministarstva budno pratili ovo lansiranje[15], kao što je slučaj uvek kada je u misiju uključen radioaktivni izvor napajanja. Takođe je procenjeno da bi u najgorem scenariju, radioaktivno gorivo bilo raspršeno u atmosferu u prečniku od 105 km, u kojem bi nivo radijacije iznosio 80% godišnje doze koju osobe prime od pozadinske radijacije u Severnoj Americi.[16]

Računar sonde[uredi | uredi izvor]

Sonda Novi horizonti opremljena je sa dva računarska sistema – Sistemom za komande i obradu podataka (engl. Command and Data Handling system) i računarom za kontrolu i navigaciju (engl. Guidance and Control processor). Svaki od ova dva sistema je dupliran zbog pouzdanosti, tako da sonda u stvari poseduje ukupno četiri računara. Za računare je upotrebljen Mungos-V procesor, radijaciono ojačana verzija procesora MIPS R3000 od 12 MHz. U hardver i softver je ugrađeno više satova i vremenskih sekvenci kako bi se sprečila pojava većih grešaka i gašenje računara na duži period.

Kako bi se sačuvala toplota unutar sonde, kao i lansirna masa, sva elektronika sonde je smeštena unutar integrisanih elektronskih modula (engl. Integrated Electronics Modules, IEMs). Postoje dva ovakva kućišta radi sigurnosti. Unutar njih, pored 9 matičnih ploča, nalaze se i uređaji za radio-komunikaciju kao i elektronika instrumenata sonde.

Jedinica za komande i obradu podataka je 19. marta 2007. godine doživela grešku u sistemu i resetovala se, pa je sonda prešla u sigurnosni mod rada (engl. Safe mode). Sonda se u potpunosti oporavila i vratila u normalan rad dva dana kasnije, mada je izgubljena manja količina podataka o magnetosferi Jupitera. Ne očekuje se da će ovaj događaj imati uticaja na rad sonde u budućnosti.[17]

Telekomunikacija i obrada podataka[uredi | uredi izvor]

Komunikacija sa sondom obavlja se putem X pojasa u mikrotalasnom delu elektromagnetskog spektra. Brzina protoka podataka između sonde i stanica na Zemlji je u trenutku kada se sonda nalazila kod Jupitera iznosila 38 kbit/s, ali se očekuje da će kada sonda stigne do Plutona ta brzina opasti na svega 1 kbit/s. Osim smanjene brzine protoka podataka, u trenutku kada sonda bude u blizini Plutona javlja se još jedan problem koji kontrolori moraju uzeti u obzir – radio-talasima je potrebno 4,5 sati da pređu udaljenost između Zemlje i sonde (za povratni signal potrebno je najmanje 9 sati). Za slanje instrukcija sondi od kada je prošla orbitu Jupitera koristi se velika antena prečnika 70 m u kompleksu Goldstoun, deo Mreže dubokog svemira. Sonda za komunikaciju koristi dva radio-predajnika i dva radio-prijemnika (po dva radi sigurnosti, u slučaju da se jedan pokvari, preuzima drugi), i levu ili desnu kružnu polarizaciju. Signal se pojačava dvostrukim (opet radi rezerve) cevima sa progresivnim talasom, snage 12 W, montiranih na telo sonde odmah ispod antene. Prijemnici radio-signala koriste novu tehnologiju, i u odnosu na prijemnike korišćene u ranijim svemirskim sondama troše znatno manje energije. Moguće je da u isto vreme rade obe cevi sa progresivnim talasom, i tako se duplira protok podataka.

Instrumenti[uredi | uredi izvor]

Ukupna potrošnja sedam naučnih instrumenata koje nosi sonda je oko 21 W (mada neće svi instrumenti raditi istovremeno), a njihova ukupna masa je 31 kg. Instrumenti sonde su:

  • „Ralf“ (engl. Ralph) je kamera za mapiranje u četiri boje sa infracrvenim spektrometrom, namenjena za mapiranje površine, sastava i temperature Plutona i Harona;
  • „Alis“ (engl. Alice) je ultraljubičasti spektrometar namenjen za proučavanje strukture i sastava gornjih slojeva Plutonove atmosfere;
  • „Lori“ (engl. Long Range Reconnaissance Imager, LORRI) je kamera visoke rezolucije povezana sa teleskopom. Njena namena je da posmatra Pluton tokom poslednjih meseci puta do Plutona i da snima fotografije visoke rezolucije tokom prolaska pored planete;
  • „Pepsi“ engl. Pluto Energetic Particle Spectrometer Science Investigation, PEPSSI i „Svap“ (engl. Solar Wind At Pluto, SWAP) su plazma senzori, namenjeni za beleženje i merenje odlivanja Plutonove atmosfere;
  • „Reks“ (engl. Radio Science Experiment, REX) je radio instrument namenjen za prijem jakog signala Mreže dubokog svemira agencije NASA, dok letelica bude zaklonjena Plutonom, posmatrano sa Zemlje. Prelamanje signala u Plutonovoj atmosferi će omogućiti „Reksu“ da odredi gustinu i temperaturu u donjim slojevima atmosfere ovog nebeskog tela;
  • „SDC“ (engl. Venetia Burney Student Dust Counter, VBSDC) je namenjen za merenje gustine međuplanetarne prašine u najudaljenijim delovima Sunčevog sistema i u Kojperovom pojasu.
  • „Ralf“
    „Ralf“
  • „Lori“
    „Lori“
  • „Svap“
    „Svap“
  • „SDC“
    „SDC“
  • Lokacije instrumenata na sondi
    Lokacije instrumenata na sondi

Misija u Kojperovom pojasu[uredi | uredi izvor]

Nakon proleta pored Plutona, sonda Novi horizonti nastaviće svoje kretanje dublje u Kojperov pojas. Planeri misije su započeli potragu za nebeskim telima prečnika 50–100 km pored kojih bi sonda mogla da proleti i izuči ih na isti način kao što će to učiniti pored Plutona. Zbog ograničene količine goriva za manevrisanje sonde i korekciju putanje, taj objekat morao bi da bude dovoljno blizu trenutne putanje sonde kako bi joj bio u dometu. Ovim je isključena svaka mogućnost da se poseti Eris, trans-Neptunski objekat koji je veličinom sličan Plutonu.[18] Region kojim sonda može proleteti nalazi se veoma blizu disku Mlečnog puta, tako da je teško uočiti objekte zbog pozadinske svetlosti, a isti region nije detaljnije posmatran prilikom ranijih opservacija Kojperovog pojasa u potrazi za objektima sličnih Plutonu, a smatra se da ih ima na desetine ili čak stotine.

Namenska potraga za objektima koje bi sonda mogla da poseti započeta je 2011. godine zemaljskim teleskopima. Za pretraživanje noćnog neba uglavnom su korišćeni teleskop Subaru (prečnik ogledala 8,5 m) na Havajima, i Magelanovi teleskopi u Čileu (prečnik ogledala 6,5 m).[19] Ljudi iz šire javnosti su pomogli u pretraživanju fotografija koje su prikupile ove dve opservatorije, a projekat je dobio naziv „Ledeni lovci“ (engl. Ice Hunters).[20][21] Ova potraga uz pomoć zemaljskih teleskopa rezultirala je pronalaskom 50 novih objekata iz Kojperovog pojasa, ali nijedan od njih nije u dometu sonde Novi horizonti.[19]

U junu 2014. godine započela je potraga pomoću teleskopa Habl. Ovaj teleskop lakše može pronaći pogodne „mete“ u Kojperovom pojasu jer se nalazi u svemiru, i svetlost od veoma tamnih objekata ne mora da prođe kroz debelu atmosferu Zemlje da bi stigla do kamere teleskopa. Pred početak potrage, šanse da se pronađe pogodan kandidat za sondu Novi horizonti naučnici su procenili na 95%.[22] Nakon četiri meseca pretrage, 15. oktobra 2014. objavljeno je da su pronađena tri potencijalna objekta[23][24][25], koja su od strane naučnog tima Novi horizonti nazvani PT1, PT2 i PT3 (skraćeno od potential target, što na engleskom znači potencijala meta). Sva tri objekta imaju prečnik u rasponu od 30–55 km, i bili su previše mali da bi zemaljski teleskopi mogli da ih uoče. Svi objekti se nalaze na udaljenosti oko 43–44 AJ od Sunca, tako da bi sonda do njih stigla negde oko 2018–2019. godine.[23] Mogućnost da se putanja promeni sa raspoloživom količinom goriva i stigne do svakog od ovih objekata proračunata je na 100%, 97% i 7% respektivno za PT1, PT2 i PT3.[23] Objekat PT1 (na sajtu teleskopa Habl dobio je naziv 1110113Y[26]), koji je najbolje pozicioniran za prolet sonde, predstavlja „hladan“ (mala inklinacija, mali ekscentricitet orbite) klasičan objekat Kojperovog pojasa, magnitude 26,8 i prečnika 30–45 km. Sonda bi pored ovog objekta proletela u januaru 2019. godine. Za promenu putanje kako bi se ovaj objekat dosegnuo bilo bi potrebno oko 35% preostalog goriva u rezervoarima sonde.[23]

NASA je 28. avgusta 2015. izabrala objekat MU69 (PT1). Za prolet pored ovog objekta potrebno je da agencija odobri budžet za produžetak misije, što će se dogoditi krajem septembra 2016. godine.[27][28] Krajem oktobra 2015. godine sonda je sprovela niz paljenja svojih raketnih motora kojima je kurs promenjen ka objektu PT1. Motor je radio 22, 25, 28. oktobra i 4. novembra, i pritom je sondi saopšteno ukupna brzina od 57 metara u sekundi. Pored svoje sledeće mete, udaljene oko 1,45 milijardi kilometara, proleteće oko tri godine kasnije, a u tom trenutku sonda je bila 5,1 milijardu kilometara od Zemlje.[29]

Ključni datumi misije[uredi | uredi izvor]

Lansiranje[uredi | uredi izvor]

Uzletanje rakete-nosača Atlas V sa sondom Novi horizonti.

Sonda Novi horizonti pristigla je u svemirski centar Kenedi 24. septembra 2005. godine teretnim avionom Američkog ratnog vazduhoplovstva – C-17 Globmaster III, kako bi se na vreme izvršile sve pripreme i provere sonda pred lansiranje.[30] Lansiranje je prvobitno bilo zakazano za 11. januar 2006. godine, ali je odloženo za 17. januar kako bi se sprovela inspekcija boroskopom rezervoara za skladištenje kerozina rakete-nosača Atlas V. Lansiranje je zatim ponovo odloženo i u naredna dva dana, zbog gustih oblaka koji su se nalazili na trajektoriji rakete, jakih vetrova na većoj nadmorskoj visini, kao i određenih tehničkih problema koji nisu bili vezani za raketu-nosača.[31][32] Mada su postojali prozori za lansiranje i u februaru 2006. kao i u februaru 2007. godine, samo prvi lansirni prozor, koji je trajao 23 dana početkom 2006. godine, omogućavao je da sonda proleti pored Jupitera. U slučaju lansiranja u kasnijim prozorima, sonda bi morala da koristi direktnu trajektoriju do Plutona, bez ubrzanja koje bi se dobilo gravitacionim manevrom pored Jupitera, tako da bi do Plutona stigla 2–4 godine kasnije. Sonda je napokon poletela raketom Atlas V–551 sa LK41 vazduhoplovne baze Kejp Kanaveral, 19. januara 2006. godine u 19.00 UTC.[33][34]

Drugi stepen rakete – Kentaur, nakon prvog gorenja se ugasio i određeno vreme proveo lebdeći u privremenoj orbiti, a zatim se ponovo upalio u 19.30 UTC. Nakon toga, upalio se motor Star 48B, koji je predstavljao treći stepen rakete, i saopštio sondi Novi horizonti treću kosmičku brzinu (brzinu neophodnu za napuštanje Sunčevog sistema). Sondi je ovom brzinom trebalo samo devet sati da prođe Mesečevu orbitu oko Zemlje, i nju je prešla oko 04.00 narednog dana po UTC. Radi poređenja, tokom projekta Apolo, letelicama sa ljudskom posadom je trebalo skoro tri cela dana da pređu udaljenosti između Zemlje i Meseca.

Poletanje sonde Novi horizonti iz Kejp Kanaverala, 19. januara 2006.

Sonda je lansirana raketom-nosačem Atlas V-551, koju proizvodi kompanija Lokid Martin. Ovo je najmoćnija konfiguracija ove rakete-nosača, koja u prvom stepenu koristi raketni motor na tečno gorivo RD-180 ruske proizvodnje, sa potiskom od 4,15 MN na nivou mora, raketni motor RL-10 za pogon drugog stepena, i pet pomoćnih raketnih motora na čvrsto gorivo, koji zajedno pri poletanju obezbeđuju dodatnih 6,35 MN. Za lansiranje sonde Novi horizonti korišćen je i dodatni treći stepen rakete sa motorom Star 48B na čvrsto gorivo, kako bi se sondi saopštila treća kosmička brzina. Ovo je takođe bilo prvo lansiranje RN Atlas V u konfiguraciji sa pet pomoćnih raketnih motora (prethodno je letela bez njih, ili sa dva ili tri dodatna motora). Serijski broj rakete bio je AV-010, i pred poletanje njena masa je iznosila preko 570.000 kg. Prilikom montaže rakete Florida se našla na udaru uragana Vilma, i 24. oktobra 2005. došlo je do oštećenja jednog od pomoćnih raketnih motora na čvrsto gorivo kada su na njega pala vrata zgrade za montažu. Menadžeri zaduženi za raketu su odlučili da zamene taj ceo motor, umesto da ga poprave i vrate na Atlas V.[35]

Sonda Novi horizonti često se naziva „najbržom svemirskom sondom ikada lansiranom“, jer je ona najbrže napustila Zemlju od svih letelica koje su do sada lansirane u eri istraživanja svemira. Takođe je prva svemirska sonda koja je lansirana direktno u trajektoriju koja vodi van Sunčevog sistema, za šta je neophodna brzina od 16,5 km/s (59.000 km/h), plus gubici, a koju je sondi morala da saopšti raketa-nosač. Međutim, iako je ovo sonda kojoj je saopštena najveća početna brzina pri lansiranju sa Zemlje, neće biti i sonda sa najvećom brzinom pri izlasku iz Sunčevog sistema. Taj rekord i dalje drži sonda Vojadžer 1, koja se u odnosu na Sunce kreće relativnom brzinom od 17,145 km/s (61.720 km/h). Ova sonda je imala manju početnu brzinu pri lansiranju, ali je na putu kroz spoljašnji Sunčev sistem proletela pored Jupitera i Saturna, od kojih joj je putem gravitacionog manevra (ponekad se ovaj postupak naziva i gravitaciona „praćka“) saopšteno dodatno ubrzanje.

I treći stepen rakete – raketni motor na čvrsto gorivo Star 48B, nalazi se na hiperboličnoj trajektoriji koja ga vodi izvan Sunčevog sistema, i stigao je do Jupitera pre sonde Novi horizonti koju je lansirao. Međutim, pošto se ovaj stepen rakete nakon odvajanja od sonde kreće bez kontrole, nije proleteo pored Jupitera takvom trajektorijom kojom bi mu bilo saopšteno dodatno ubrzanje kao sondi, tako da će Star 48B poleteti pored Plutona na udaljenosti od oko 200 miliona kilometara.[36] Kentaur, drugi stepen rakete-nosača, nije dostigao treću kosmičku brzinu, i nalazi se u heliocentričnoj orbiti.[37]

Lansiranje RN Atlas V bilo je posvećeno Danijelu Sarokonu, koji je bio deo tima kontrolora koji upravljaju raketom-nosačem tokom lansiranja, kojeg su zvaničnici svemirskog programa opisali kao „jednu od najuticajnijih osoba u istoriji svemirskih letova“.[38]

Datum Događaj Opis Reference
8. jun 2001. Misija Novi horizonti izabrana od strane agencije NASA. Nakon tromesečne studije koncepta pred podnošenje predloga, dva projekta su se takmičila da njihov predlog bude izabran: POSSE (Pluto and Outer Solar System Explorer) i Novi horizonti.|

[2]

13. jun 2005. Sonda je napustila Laboratoriju za primenjenu fiziku kako bi prošla kroz finalno testiranje.

[39]

24. sep. 2005. Sonda prebačena u SC Kenedi Sonda je prošla kroz Vazduhoplovnu bazu Endruz unutar vojnog teretnog aviona Boing C-17 Globemaster III.|

[30]

17. dec. 2005. Sonda spremna za postavljanje u omotač rakete Sonda je prebačena iz zgrade za servisiranje u postrojenje za vertikalnu montažu u okviru lansirnog kompleksa 41 svemirskog centra Kenedi.
11. jan. 2006. Otvoren primarni prozor za lansiranje Lansiranje sonde je odloženo kako bi se sprovelo dodatno testiranje.
16. jan. 2006. Raketa-nosač prevezena do lansirne rampe. RN Atlas V , serijski broj AV-010, prevezena je do lansirne rampe kompleksa 41.
17. jan. 2006. Lansiranje odloženo Prvi pokušaj lanisranja odložen je zbog vremenskih uslova (brzina vetra bila je viša od dozvoljenih vrednosti).|

[31][32]

18. jan. 2006. Lansiranje ponovo odloženo Drugi pokušaj lansiranja takođe nije uspeo jer je u jutarnjim časovima došlo do nestanka struje u Laboratoriji za primenjenu fiziku.
19. jan. 2006. Uspešno lansiranje u 19.00 UTC Sonda je uspešno lansirana raketom-nosačom Atlas V u konfiguraciji 551 (što predstavlja najmoćniju verziju ove rakete), nakon kratkog odlaganja zbog vremenskih uslova (guste oblačnosti), koja je ponovo pretila da odloži poletanje.|

[33][34]

7. apr. 2006. Sonda proleće Mars Sonda proletela orbitu Marsa; udaljenost od Zemlje – 1,7 AJ.|

[40][41]

13. jun 2006. Prolet pored asteroida 132524 APL Sonda proleće pored asteroida 132524 APL, koji se nalazi u glavnom asteroidnom pojasu, na udaljenosti od 101.867 km u 04.05 UTC. Sonda je upotrebila svoje kamere kako bi snimila fotografije.|

[42]

28. nov. 2006. Prva fotografija Plutona

[43]

10. jan. 2007. Navigacione provere blizu Jupitera Opservacije jednog od spoljašnjih meseca Jupitera, Kaliroe, sa velike udaljenosti kao test za navigaciju sonde pri ispitivanju nekog nebeskog tela.|

[44]

28. feb. 2007. Prolet pored Jupitera Prolet pored Jupitera dogodio se u 05.43.40 UTC na udaljenosti od 2,305 miliona kilometara, pri brzini od 21,219 km/s.|

[45]

8. jun. 2008. Prolazak Saturnove orbite

[45][46]

29. dec. 2009. Sonda je bliža Plutonu nego Zemlji Pluton je tada bio 32,7 AJ od Zemlje, dok je sonda bila na 16,4 AJ od Zemlje. [47][48][49]
25. feb. 2010. Sonda prešla pola puta Sonda prevalila polovinu od planiranih 2,38×109 km do Plutona.|

[50]

18. mar. 2011. Sonda prešla Uranovu orbitu

[51][52]

2. dec. 2011. Novi horizonti prišla je bliže Plutonu od bilo koje misije pre nje

[53]

11. feb. 2012. Novi horizonti na 10 AJ od Plutona

[54]

1. jul 2013. Sonda Novi horizonti snima prvu fotografiju meseca Harona Na fotografiji se Haron vidi odvojeno od Plutona (mada je rezolucija i dalje prilično loša). Fotografija snimljena kamerom LORRI.|

[55][56]

25. okt. 2013. Sonda Novi horizonti na 5 AJ od Plutona

[54][57]

20. jul 2014. Fotografije Plutona i Harona

[58]

25. avg. 2014. Sonda prolazi Neptunovu orbitu

[59]

6. dec. 2014. Sonda Novi Horizonti uspešno „probuđena“ iz hibernacije

[60]

jan. 2015. Opservacije objekta VNH0004 u Kojperovom pojasu

[61]

15. jan. 2015. Sonda započinje opservacije Plutonovog sistema

[62]

feb. 2015. Opservacije Plutona

[45]

5. maj 2015. Bolje od Habla Fotografije koje prikupi sonda biće bolje rezolucije od onih koje su dostupne sa svemirskog teleskopa Habl.|

[45]

14. jul 2015. Prolet pored Plutona, Harona, Hidre, Nikta, Kerbera i Stiksa Prolet pored Plutona oko 11.47 UTC na udaljenosti od 13.695 km, pri 13,78 km/s. U tom trenutku Pluton je 32,9 AJ od Sunca. Prolet pored Harona, Hidre, Nikta, Kerbera i Stiksa oko 12.01 UTC na udaljenosti od 29.473 km pri 13,87 km/s.|

[45]

2016–2020. Mogući prolet pored jednog od objekata iz Kojperovog pojasa

[63]

2026. Očekivani kraj misije

[64]

2038. Novi horizonti će biti na 100 AJ od Sunca. Ukoliko sonda bude i dalje u funkciji izvršiće ispitivanja spoljne heliosfere. [65]

Prolet pored Plutona[uredi | uredi izvor]

Umetničko viđenje kako će izgledati Pluton (desno) i Haron (levo) gledano sa sonde prilikom proleta.

Opservacije prilikom prilaska Plutonu počele su 4. januara 2015. godine kamerom „Lori“ i teleskopom „Ralf“.[66] U tom trenutku, Pluton i njegovi meseci zauzimali su samo nekoliko piksela na fotografijama ovih instrumenata. Nakon još 70 dana puta ka Plutonu, 5. maja 2015. godine, rezolucija fotografija premašiće rezoluciju onih koje je snimio teleskop Habl[45], i ostaće tog kvaliteta i dve sedmice nakon proleta. Ova posmatranja pomoći će u otkrivanju prstenova (ukoliko postoje) i prirodnih satelita oko Plutona (rezolucija će biti dovoljno dobra da će moći da se vide prirodni sateliti prečnika samo 2 km). Prikupljene fotografije biće od velike pomoći inženjerima pri navođenju sonde i izbegavanju potencijalno opasnih objekata koji su previše blizu putanji kojom se sonda kreće, kao i pri planiranju opservacija svih objekata u okolini Plutona. Fotografisanje površine Plutona i Harona počeće 3,2 dana pre najbližeg proleta, kako bi se prikupile fotografije rezolucije 40 km po pikselu one polulopte ovih tela koja će pri najbližem proletu biti okrenuta od sonde, pa će biti nemoguće snimiti ih. Cela površina oba tela biće fotografisana dva puta dnevno kako bi se uočile promene usled snega ili kriovulkanizma (ukoliko ih uopšte bude). I pored svega, deo severne polulopte Plutona neće biti vidljiv jer će se taj deo nalaziti u konstantnom mraku zbog nagiba ose rotacije.

Primarni ciljevi (zahtevani)
  • Karakterizacija globalne geologije i morfologije Plutona i Harona
  • Mapiranje hemijskog sastava površine Plutona i Harona
  • Karakterizacija neutralne nejonizovane atmosfere Plutona i brzinu njenog nestajanja.

Ukoliko se samo jedan od ovih ciljeva ne ostvari smatraće se da je misija bila neuspešna.

Snimak sistema Pluton–Haron teleskopima ALMA.
Sekundarni ciljevi (očekivani)
  • Karakterizacija promena površine i atmosfere Plutona tokom vremena
  • Stereo-fotografisanje odabranih oblasti Plutona i Harona
  • Mapiranje terminatora Plutona i Harona (granice između dana i noći) u visokoj rezoluciji
  • Mapiranje hemijskog sastava pojedinih oblasti Plutona i Harona u visokoj rezoluciji
  • Karakterizacija gornjih slojeva atmosfere Plutona (jonosfere), i njenu interakciju sa solarnim vetrom
  • Potraga za vodonikom, ugljovodonikom, cijanovodoničnom kiselinom i drugim nitrilima u atmosferi Plutona
  • Potraga za atmosferom na Haronu (ukoliko postoji)
  • Određivanje bolometrijskog Bondovog albeda za Pluton i Haron
  • Mapiranje površinskih temperatura Plutona i Harona
  • Ukoliko bude moguće, mapiranje površine jednog od manjih meseca.

Očekuje se, ali se i ne zahteva, da većina ovih zahteva bude ispunjena.

Tercijarni ciljevi (željeni)
  • Karakterizacija energetskih čestica u okolini Plutona i Harona
  • Tačnije merenje gabarita Plutona i Harona (prečnika, mase, gustine), kao o njihovih orbita
  • Potraga za planetarnim prstenovima ili ovim prirodnim satelitima.

Ispunjavanje ovih ciljeva pokušaće se samo ako bude viška vremena sa instrumentima, ali primat će uvek imati primarni i sekundarni ciljevi misije. Cilj da se izmeri magnetsko polje oko Plutona je skinut sa liste, jer magnetometar nije mogao da stane na sondu a da se ne prekorači maksimalna masa.

Heliosfera[uredi | uredi izvor]

Ukoliko sonda bude u funkciji, najverovatnije će istražiti spoljašnji deo heliosfere i mapirati granicu heliopauze. Heliopauza bi po trenutnim procenama trebalo da bude dostignuta oko 2047. godine, više od 40 godina nakon lansiranja.[67]

Iako je lansirana većom početnom brzinom, sonda Novi horizonti nikada neće prestići sonde Vojadžer 1 i Vojadžer 2 koji će ostati najudaljeniji objekti napravljeni ljudskom rukom. Prolet pored Saturna i Titana sondi Vojadžer 1 saopštio je dodatno ubrzanje. Kada sonda Novi horizonti dostigne udaljenost od 100 astronomskih jedinica od Sunca kretaće se brzinom od oko 13 km/s, što je oko 4 km/s sporije od brzine kojom se kretao Vojadžer 1 na istoj udaljenosti.[65]

Trenutni status[uredi | uredi izvor]

Lokacija sonde 1. maja 2015. godine. (vidi trenutnu poziciju sonde).

Najnovije vesti i fotografije vezane za ovu misiju mogu se videti na veb-sajtu agencije NASA ovde Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. maj 2020).

Sondu su inženjeri sa Zemlje uspešno „probudili“ iz hibernacije 6. decembra 2014. godine.[60]

Po podacima od 19. maja 2015. sonda se nalazila:

  • 0,45 AJ (67.320.000 km) od Plutona
  • 32,44 AJ (4.853.000.000 km) od Sunca
  • 31,75 AJ (4.750.000.000 km) od Zemlje

Sonda putuje brzinom od 14,56 km/s (52.416 km/h), ili 3,07 AJ godišnje (u odnosu na Sunce). Radio signalima treba oko četiri i po sata da sa Zemlje stignu do sonde.[68]

Jačina svetlosti Sunca iz pozicije na kojoj se sonda trenutno nalazi je magnitude -19,2.[69] Sonda Novi horizonti se kreće u pravcu sazvežđa Strelac.[69] Očekuje se da misija bude okončana nakon proleta pored nekog od manjih objekata u Kojperovom pojasu.[64]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Sonda tokom priprema za lansiranje
    Sonda tokom priprema za lansiranje
  • Poletanje rakete Atlas V sa sondom Novi horizonti
    Poletanje rakete Atlas V sa sondom Novi horizonti
  • Erupcija vulkana na Jupiterovom mesecu Ija
    Erupcija vulkana na Jupiterovom mesecu Ija
  • Slika Jupitera i njegovog meseca Ije, tokom proleta 2007. godine
    Slika Jupitera i njegovog meseca Ije, tokom proleta 2007. godine

Fotografije Plutona u fazi prilaska[uredi | uredi izvor]

  • Prvi snimak u boji Plutona i Harona sonde Novi horizonti[70][71]
    Prvi snimak u boji Plutona i Harona sonde Novi horizonti[70][71]
  • Pogled na Pluton instrumentom LORRI 12. maja 2015. sa udaljenosti od 75 miliona km[72]
    Pogled na Pluton instrumentom LORRI 12. maja 2015. sa udaljenosti od 75 miliona km[72]
  • Rotacija Plutona sa udaljenosti od 50–55 miliona km
    Rotacija Plutona sa udaljenosti od 50–55 miliona km
  • Hemisfera Plutona preko koje će sonda preleteti, viđena 18. juna sa udaljenosti od 31 milion km
    Hemisfera Plutona preko koje će sonda preleteti, viđena 18. juna sa udaljenosti od 31 milion km
  • Fotografija Plutona (u boji) snimljena 27. juna sa udaljenosti od oko 18 miliona km
    Fotografija Plutona (u boji) snimljena 27. juna sa udaljenosti od oko 18 miliona km
  • Pogled na Plutonov sistem u junu 2015.
    Pogled na Plutonov sistem u junu 2015.
  • Pluton (levo) i njegov najveći satelit Haron u junu 2015.
    Pluton (levo) i njegov najveći satelit Haron u junu 2015.
  • Dve hemisfere Plutona – ona koja je okrenuta od Harona (levo) i prema Haronu (desno).
    Dve hemisfere Plutona – ona koja je okrenuta od Harona (levo) i prema Haronu (desno).
  • Dva „lica“ Plutona u boji.
    Dva „lica“ Plutona u boji.
  • Pluton i Haron snimljeni sondom Novi horizonti početkom jula 2015.
    Pluton i Haron snimljeni sondom Novi horizonti početkom jula 2015.
  • Crno-beli snimci Plutona u julu 2015.
    Crno-beli snimci Plutona u julu 2015.
  • Fotografija u boji početkom jula 2015.
    Fotografija u boji početkom jula 2015.
  • Snimak u boji na kojem se vidi „srce“ na površini Plutona.
    Snimak u boji na kojem se vidi „srce“ na površini Plutona.
  • Prvi znaci geoloških odlika na površini Plutona.
    Prvi znaci geoloških odlika na površini Plutona.
  • Fotografija sonde Novi horizonti, 11. jul 2015. Ovo je poslednji snimak ove strane Plutona.
    Fotografija sonde Novi horizonti, 11. jul 2015. Ovo je poslednji snimak ove strane Plutona.
  • Snimak Plutona 11. jula 2015. sa oznakama.
    Snimak Plutona 11. jula 2015. sa oznakama.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vodeći istraživač (engl. Principal investigator) je vodeći naučnik ili inženjer koji radi na nekom istraživačkom projektu, poput laboratorijskih ispitivanja, eksperimenata u fizici, hemiji, ili istraživanju svemira.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gipson, Lillian (19. 1. 2016). „New Horizons Marks 10 Years Since Launch”. NASA. Arhivirano iz originala 21. 01. 2016. g. Pristupljeno 20. 1. 2016. 
  2. ^ a b Savage, D. (29. 11. 2001). „NASA Selects Pluto-Kuiper Belt Mission For Phase B Study”. NASA. Arhivirano iz originala 12. 1. 2011. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  3. ^ „Departments of Space Studies & Space Operations” (PDF). Southwest Research Institute Planetary Science Directorate website. Southwest Research Institute. Pristupljeno 14. 3. 2010. 
  4. ^ „Unabashedly Onward to the Ninth Planet”. New Horizons website. JHU/APL. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 25. 10. 2008. 
  5. ^ „Pluto's Two Small Moons Christened Nix and Hydra”. New Horizons website (Saopštenje). Johns Hopkins APL. Arhivirano iz originala 13. 01. 2011. g. Pristupljeno 25. 10. 2008. 
  6. ^ „Send Your Name to Pluto”. New Horizons website. Johns Hopkins APL. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 30. 1. 2009. 
  7. ^ „Pluto Mission to Carry Piece of SpaceShipOne”. Space.com. 20. 12. 2005. Arhivirano iz originala 24. 12. 2010. g. Pristupljeno 10. 2. 2015. 
  8. ^ „To Pluto, With Postage”. collectSPACE. 28. 10. 2008. Arhivirano iz originala 17. 2. 2015. g. Pristupljeno 10. 2. 2015. 
  9. ^ „New Horizons launches on voyage to Pluto and beyond”. spaceFlightNow. 19. 1. 2006. Arhivirano iz originala 30. 11. 2010. g. Pristupljeno 1. 12. 2010. 
  10. ^ „To Pluto, with postage: Nine mementos fly with NASA's first mission to the last planet”. collectSPACE. Pristupljeno 29. 10. 2013. 
  11. ^ „NASA - A 'State' of Exploration”. Nasa.gov. 8. 3. 2006. Arhivirano iz originala 06. 04. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013. 
  12. ^ Moore 2010, str. 35
  13. ^ Fountain, Glen H.; Kusnierkiewicz, David Y.; Hersman, Christopher B.; Herder, Timothy S.; Coughlin, Thomas B.; Gibson, William C.; Clancy, Deborah A.; Deboy, Christopher C.; Hill, T. Adrian; Kinnison, James D.; Mehoke, Douglas S.; Ottman, Geffrey K.; Rogers, Gabe D.; Stern, S. Alan; Stratton, James M.; Vernon, Steven R.; Williams, Stephen P. (2008). „The New Horizons Spacecraft”. Space Science Reviews. 140 (1–4): 23—47. Bibcode:2008SSRv..140...23F. S2CID 119216290. arXiv:0709.4288 Slobodan pristup. doi:10.1007/s11214-008-9374-8.  Tekst „noedit ” ignorisan (pomoć)
  14. ^ Friederich, Steven (16. 12. 2003). „Argonne Lab is developing battery for NASA missions”. Idaho State Journal. Arhivirano iz originala 17. 02. 2004. g. Pristupljeno 16. 1. 2015. 
  15. ^ Pluto Probe Launch Scrubbed for TuesdayJanuary 18, 2006
  16. ^ „Draft Environmental Impact Statement for the New Horizons Mission” (PDF). New Horizons Website. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 11. 2014. g. Pristupljeno 16. 5. 2014. 
  17. ^ „The PI's Perspective: Trip Report”. NASA/Johns Hopkins University/APL/New Horizons Mission. 27. 3. 2007. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 5. 8. 2009. 
  18. ^ Atkinson, Nancy (11. 11. 2010). „Stellar Occultation by Eris”. Universe Today. Arhivirano iz originala 01. 01. 2011. g. Pristupljeno 29. 5. 2011. 
  19. ^ a b Pluto-bound probe faces crisis (nature.com 20 May 2014)
  20. ^ „IceHunters”. Zooniverse. 2011. Arhivirano iz originala 5. 5. 2014. g. Pristupljeno 27. 6. 2011. 
  21. ^ „IceHunters project complete”. Zooniverse. 2012. Pristupljeno 7. 8. 2012. 
  22. ^ [1] Arhivirano 2014-06-25 na sajtu Archive.today spacenews.com 25 June 2014)
  23. ^ a b v g Lakdawalla, Emily (15. 10. 2014). „Finally! New Horizons has a second target”. Planetary Society blog. Planetary Society. Arhivirano iz originala 15. 10. 2014. g. Pristupljeno 15. 10. 2014. 
  24. ^ „NASA's Hubble Telescope Finds Potential Kuiper Belt Targets for New Horizons Pluto Mission”. press release. Johns Hopkins Applied Physics Laboratory. 15. 10. 2014. Arhivirano iz originala 16. 10. 2014. g. Pristupljeno 16. 10. 2014. 
  25. ^ Wall, Mike (15. 10. 2014). „Hubble Telescope Spots Post-Pluto Targets for New Horizons Probe”. Space.com. Arhivirano iz originala 15. 10. 2014. g. Pristupljeno 15. 10. 2014. 
  26. ^ „Hubble to Proceed with Full Search for New Horizons Targets”. HubbleSite news release. Space Telescope Science Institute. 1. 7. 2014. Pristupljeno 15. 10. 2014. 
  27. ^ „NASA's New Horizons Team Selects Potential Kuiper Belt Flyby Target”. Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory. 15. 8. 2015. 
  28. ^ McKinnon, Mika (28. 8. 2015). „New Horizons Locks Onto Next Target: Let's Explore the Kuiper Belt!”. io9. 
  29. ^ „NASA's New Horizons Completes Record-Setting Kuiper Belt Targeting Maneuvers”. NASA. 5. 11. 2015. 
  30. ^ a b „NASA'S Pluto Space Probe Begins Launch Preparations”. SpaceDaily. 27. 9. 2005. Arhivirano iz originala 31. 12. 2009. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  31. ^ a b „Winds Delay Launching for NASA Mission to Pluto”. New York Times. 17. 1. 2006. 
  32. ^ a b „Launch of NASA's Pluto Probe Delayed for 24 Hours”. Space.com. 17. 1. 2006. Pristupljeno 3. 6. 2013. 
  33. ^ a b Amir, A. (19. 1. 2006). „Planetary News: New Horizons (2006) New Horizons launched on its way to Pluto”. The Planetary Society. Arhivirano iz originala 12. 1. 2011. g. Pristupljeno 14. 3. 2011. 
  34. ^ a b Harwood, W. (19. 1. 2006). „New Horizons launches on voyage to Pluto and beyond”. Spaceflight Now Inc. Arhivirano iz originala 12. 1. 2011. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  35. ^ „Damage prompts booster replacement for Pluto probe”. spaceFlightNow. Arhivirano iz originala 5. 8. 2007. g. Pristupljeno 31. 7. 2007. 
  36. ^ Malik, Tariq. „Derelict Booster to Beat Pluto Probe to Jupiter”. Space.com. Arhivirano iz originala 2. 5. 2008. g. Pristupljeno 22. 9. 2006. 
  37. ^ „Where Is the New Horizons Centaur Stage?”. Johns Hopkins APL. Arhivirano iz originala 11. 2. 2015. g. Pristupljeno 10. 2. 2015. 
  38. ^ „Spacecraft will carry memory of Sagamore native”. TribLIVE. Pristupljeno 3. 6. 2013. 
  39. ^ New Horizons at the Cape Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2015) The Johns Hopkins Applied Physics Laboratory 26 September 2005
  40. ^ Malik, T. (7. 4. 2006). „Pluto-Bound Probe Passes Mars' Orbit”. Space.com. Arhivirano iz originala 27. 11. 2011. g. Pristupljeno 14. 1. 2011. 
  41. ^ „Distance between Mars and Earth on 7 April 2006”. 
  42. ^ Olkin, Catherine B.; Reuter; Lunsford; Binzel; Stern (2006). „The New Horizons Distant Flyby of Asteroid 2002 JF56”. Bulletin of the American Astronomical Society. 38: 597. Bibcode:2006DPS....38.5922O. 
  43. ^ Beisser, K. (28. 11. 2006). „New Horizons, Not Quite to Jupiter, Makes First Pluto Sighting”. JHU/APL. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
  44. ^ „New Horizons Jupiter Encounter Timeline”. The Planetary Society. Pristupljeno 24. 10. 2014. 
  45. ^ a b v g d đ „New Horizons Web Site”. Pluto.jhuapl.edu. Arhivirano iz originala 03. 10. 2012. g. Pristupljeno 1. 8. 2012. 
  46. ^ „Distance between Saturn and Earth on 8 June 2008”. Pristupljeno mart 2011.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  47. ^ Villard, R. (29. 12. 2009). „New Horizons Crosses Halfway Point to Pluto”. Discovery Communications, LLC. Arhivirano iz originala 25. 12. 2010. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  48. ^ „Distance between Pluto and Earth on 29 December 2009”. Pristupljeno mart 2011.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  49. ^ „New Horizon properties on 29 December 2009”. Pristupljeno mart 2011.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  50. ^ „Spacecraft Hits Midpoint on Flight to Pluto”. Space.com. 26. 2. 2010. Pristupljeno 11. 8. 2011. 
  51. ^ „Space Spin – New Horizons ventures beyond Saturn's orbit”. 9. 6. 2008. Arhivirano iz originala 23. 7. 2011. g. Pristupljeno 14. 3. 2011. 
  52. ^ SPACE.com Staff (18. 3. 2011). „NASA Pluto Probe Passes Orbit of Uranus”. SPACE.com. Pristupljeno 19. 3. 2011. 
  53. ^ Twitter.com – NewHorizons2015
  54. ^ a b „New Horizons on Approach: 22 AU Down, Just 10 to Go”. JHU/APL. 10. 2. 2012. Arhivirano iz originala 13. 11. 2014. g. Pristupljeno 22. 3. 2012. 
  55. ^ Plait, Phil (11. 7. 2013). „New Horizons Gets a First Glimpse of Pluto's Moon Charon”. Slate. 
  56. ^ „Charon Revealed! New Horizons Camera Spots Pluto's Largest Moon”. New Horizons; Headlines. The Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory. 10. 7. 2013. Arhivirano iz originala 8. 12. 2013. g. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  57. ^ „On the Path to Pluto, 5 AU and Closing”. New Horizons; Headlines. The Johns Hopkins University Applied Physics Laboratory. 25. 10. 2013. Arhivirano iz originala 13. 11. 2014. g. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  58. ^ „New Horizons Spies Charon Orbiting Pluto”. Arhivirano iz originala 8. 8. 2014. g. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  59. ^ „New Horizons Web Site”. Pluto.jhuapl.edu. 18. 3. 2011. Arhivirano iz originala 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 3. 4. 2012. 
  60. ^ a b NASA New Horizons (@NASANewHorizons) | Twitter
  61. ^ NewHorizons2015. „About the Jan 21o5 KBO, It's VNH0004”. Twitter. Pristupljeno 21. 8. 2012. 
    • Buie, Marc W. „Orbit Fit and Astrometric record for VNH0004”. User pages. Southwest Research Institute Planetary Science Directorate. Pristupljeno 21. 8. 2012. 
  62. ^ „New Frontier News”. 6. 12. 2014. Arhivirano iz originala 8. 1. 2015. g. Pristupljeno 8. 1. 2015. 
  63. ^ „Why Go to Pluto?”. NASA. Arhivirano iz originala 23. 7. 2008. g. Pristupljeno 14. 7. 2011. 
  64. ^ a b NASA (20. 7. 2011). „New Horizons”. NASA Solar System Exploration. National Aeronautics and Space Administration. Arhivirano iz originala 26. 10. 2003. g. Pristupljeno 21. 2. 2012. 
  65. ^ a b „New Horizons Salutes Voyager”. New Horizons. 17. 8. 2006. Arhivirano iz originala 9. 3. 2011. g. Pristupljeno 3. 11. 2009. 
  66. ^ „New Horizons Commanded into Last Pre-Pluto Slumber”. 29. 8. 2014. Arhivirano iz originala 13. 11. 2014. g. Pristupljeno 7. 10. 2014. 
  67. ^ Vojadžer 1 je stigao do heliopauze na udaljenosti od 121 AJ od Sunca, odnosno 88 AJ od Plutona. Ako se sonda Novi horizonti bude kretala brzinom od 13 km/s (2,7 AJ/godišnje), dostignuće tu udaljenost oko 2047. godine.
  68. ^ „New Horizons Current Position”. JHU/APL. Arhivirano iz originala 9. 5. 2010. g. Pristupljeno 15. 8. 2014. 
  69. ^ a b Peat, Chris (14. 6. 2013). „Spacecraft escaping the Solar System”. Heavens-Above. Pristupljeno 14. 6. 2013. 
  70. ^ Redd, Nola Taylor (15. 4. 2015). „1st Color Image of Pluto Snapped by Approaching NASA Probe (Photo)”. Space.com. Pristupljeno 15. 4. 2015. 
  71. ^ Stromberg, Joseph (14. 4. 2015). „NASA's New Horizons probe is visiting Pluto — and just sent back its first color photos”. Vox. Pristupljeno 14. 4. 2015. 
  72. ^ „New Horizons Sees More Detail as It Draws Closer to Pluto”. JPL – Johns Hopkins Applied Physics Laboratory. 27. 5. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Moore, Patrick (2010). The Sky at Night. Springer. str. 35. ISBN 978-1-4419-6408-3. </ref> Pri konstrukciji sonde inženjeri su se vodili izgledom prethodnih sondi Julises,<ref>Fountain, Glen H.; Kusnierkiewicz, David Y.; Hersman, Christopher B.; Herder, Timothy S.; Coughlin, Thomas B.; Gibson, William C.; Clancy, Deborah A.; Deboy, Christopher C.; Hill, T. Adrian; Kinnison, James D.; Mehoke, Douglas S.; Ottman, Geffrey K.; Rogers, Gabe D.; Stern, S. Alan; Stratton, James M.; Vernon, Steven R.; Williams, Stephen P. (2008). „The New Horizons Spacecraft”. Space Science Reviews. 140 (1–4): 23—47. Bibcode:2008SSRv..140...23F. S2CID 119216290. arXiv:0709.4288 Slobodan pristup. doi:10.1007/s11214-008-9374-8.  Tekst „noedit ” ignorisan (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нови_хоризонти&oldid=27737322”