Nur Inajat Kan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nur Inajat Kan
Nur Inajat Kan
Lični podaci
Puno imeNoor-un-Nissa Inayat Khan
NadimakNora Bejker
Medlin
Medicinska sestra
Žan-Mari Renije
Datum rođenja(1914-01-01)1. januar 1914.
Mesto rođenjaMoskva,  Ruska Imperija
Datum smrti13. septembar 1944.(1944-09-13) (30 god.)
Mesto smrtiKoncentracioni logor Dahau,  Treći rajh
Vojna karijera
Služba1940–1945
Činoficir
JedinicaSOE
Učešće u ratovimaDrugi svetski rat
OdlikovanjaDžordžov krst (Ujedinjeno Kraljevstvo)
Pominje se u izveštaju[a](Komonvelt nacija)
Ratni krst 1939–1945 (Francuska)
Medalja Pokreta otpora (Republika Francuska)

Nur Inajat Kan (engl. Noor-un-Nissa Inayat Khan; Moskva, 1. januar 1914 — Koncentracioni logor Dahau, 13. septembar 1944) bila je britanska tajna agentkinja indijskog porekla. Ona je bila prva žena radio-telegrafistkinja koju je direktor Uprave za specijalne operacije (SOE) u okupiranu Francusku, kako bi pomogla Pokretu otpora. Godine 1943. uhapsio ju je Gestapo i nekoliko meseci kasnije pogubljena je u koncentracionom logoru Dahau.[1]

Nur Inajat Kan takođe je poznata i kao spisateljica za decu. Napisala je knjigu bajki „Dvanaest jataka priča” (Twenty Jataka Tales),[2] u kojoj je tradicionalne indijske Jataka priče, u kojima se opisuju prethodni životi Bude, u ljudskom i životinjskom obliku, prilagodila deci.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor]

Nur Inajat Kan bila je direktan potomak Tipu Sultana, muslimanskog vladara kneževine Misur u Hindustanu iz 18. veka, koji je odbio je da se pokori britanskoj vladavini, zbog čega je ubijen 1799. godine.[4]

Otac joj je bio Indijac Inajat Kan, muzičar i učitelj Sufizma, osnivač reda Sufita na Zapadu.[5][6] Propovedao je veru i nenasilje, u kom duhu je odgajao i svoju decu.[4] Njena majka bila je Amerikanka Ora Rej Bejker.[7] Inajat Kan i Ora Rej Barker upoznali su se u San Francisku i uprkos protivljenju porodice Bejker, venčali su se 1913. godine. Posle udaje promenila je ime u Pirani Amena Begum (Pirani Ameena Begum).[8] Za sobom je ostavila zbirku pesama „Brojanica od sto jedne perle” (Rosary of one hundred and one beads). Neke od 101 pesme izgubljene su u ratu, a preostalih 54 objavljene su 1998. godine.[9]

Posle venčanja Inajat Kan je sa ženom krenuo u Eropu da bi osnovali sufitske „lože blagoslova”. Zanimljivo je da njihov misticizam nije ostao bez odjeka čak i kod znamenitog ruskog monaha Grigorija Raspućina. On je uredio da Inajat bude primljen u Kremlji tu odsedne za vreme svog boravka u Moskvi.[10]

Osim Nur, porodica Kan imala je još troje dece: ćerku Kair (Khair-un-Nisa Inayat Khan, alias Claire Ray Harper) i dva sina, Vilajata (Vilayat Inayat Khan) i Hidajata (Hidayat Inayat Khan).[11] Oba sina bila su pripadnici reda Sufita i nastavila su očevo učenje.[12] Mlađi sin Hidajat bio je poznati kompozitor i dirigent.[13]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Nur Inajat Kan rođena je na Novu godinu 1914. u Moskvi. Još dok je bila novorođenče, porodica se preselila u London, a zatim u Pariz, gde se Nur školovala i učila francuski jezik. Posle završene škole studirala je studirala je dečja psihologiju na Sorboni i muziku na Pariskom konzervatorijumu, komponujući za harfu i klavir. Počela je da piše poeziju i dečije priče i postala redovna saradnica dečjih časopisa i francuskog radija. Godine 1939. u Le Figarou je objavila dvadeset priča za decu, koje je napisala inspirisana tradicionalnim indijskim Jataka pričama,[4] koje su kasnije izdate i kao knjiga „Dvadeset Jataka priča”.[14]

Rat i pogibija[uredi | uredi izvor]

Bista Nur Inajat Kan u Londonu

Kada je 1939. godine izbio Drugi svetski rat, učila je za medicinsku sestru pri Francuskom Crvenom krstu. Neposredno pred nemačku okupaciju Francuske u novembru 1940. godine, Nur je sa majkom i sestrom pobegla u Englesku. U novembru 1940. pridružila se Ženskim pomoćnim vazduhoplovnim snagama (WAAF), gde je poslata na obuku za radio-telegrafiste.[15] Posle završene obuke, krajem 1942. regrutovana je u SOE i juna 1943. godine odletela je u Francusku da bi postala radio-telegrafista mreže Prosper[16] Pokreta otpora. U Parizu je provela leto premeštajući se sa mesta na mesto i izbegavajući hapšenje. U oktobru 1943. uhapsio ju je Gestapo. U novembru je poslata u zatvor u Pforchajmu, u Nemačkoj, gde su je čuvali vezanu u samici. Uprkos mučenjima odbila je da otkrije bilo kakve informacije. U septembru 1944. godine Nur je, sa tri druge agentkinje SOE-a prebačena u koncentracioni logor Dahau, gde je streljana.[1]

Ratne aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Džordžov krst
Francuski Ratni krst 1939–1945

Odlazak na zadatak[uredi | uredi izvor]

Kada je, posle završene obuke, krajem 1942. regrutovana je u SOE kao radio-telegrafistkinja, mnogi njeni instruktori smatrali su da nije podobna za konspirativne zadatke. Njeno otmeno držanje i vladanje privlačilo je pažnju, što nije bilo spojivo sa zadacima koje je primila na sebe. Mišljenje njenog glavnog učitelja konspiracije bilo je negativno, jer je smatrao da je previše emocionalna i impulsivna da bi došla u obzir da postane tajni agent. Drugi njen nastavnik takođe je imao negativno mišljenje, jer je smatrao da nema nikakvog osećaja za konspiraciju, a pri tome ima labilnu i temperamentnu ličnost. Uprkos takvim ocenama, zaključeno je da je Nur „prihvatljiva”. U to vreme britanska obavetšajna služba je oskudevala u radio-telegrafistima, a za nepovoljne izveštaje o kvalitetima ove princeze jedan od njenih pretpostavljenih je dopisao primedbu: „Koješta!”

U noći između 16. i 17. juna 1943. godine, zajedno sa još dve agentkinje, Nur se spustila u blizini Le Mana u Francuskoj. [b]. Odatle su devojke krenule prema železničkoj stanici u Anžeu, gde su se razdvojile i krenule svaka na svoju stranu. Nur je sela na voz i zaputila se ka Parizu, putujući pod kodnim imenom Medlin.[10]

U Parizu je Nur uspela da prođe kontrolu vojne policije na železničkoj stanici, a u kasne popodnevne časove stigla je u stan šefa obaveštajne mreže, Emila - Henrija Garija, kome je trebalo da se stavi na raspolaganje. On iz Londona nije dobio nikakvo obaveštenje o njenom dolasku, što je bio opasan propust i navodi na pomisao da se radilo o špijunu ubačenom od strane neprijatelja. Već sutradan odveli su je u Državnu poljoprivrednu školu, nedaleko od Versaja, gde se nalazio štab mreže. Privremeno je smeštena u stan nekog profesora, gde su neki njeni postupci padali u oči. Po tome što je u šoljicu sipala prvo mleko, a zatim čaj, videlo se da je vaspitana u engleskom, a ne u francuskom duhu. To je bila sitnica, ali takva koja bi teško promakla oku nemačkih obaveštajaca. Posle nekoliko dana Nur je obojila kosu u plavo, što je još više isticalo njenu tamnu indijsku put. Njen stanodavac je jednom čak morao da je ukori što je svoju knjigu šifara zaboravila kraj ogledala u predsoblju.

Kada je Nur stigla u Pariz, mreža Prosper kojoj je dodeljena, već je počela da se osipa. Tada je dobila drugi stan, na samoj ivici Bulonjske šume, kod stanodavke koja je bila podagent u mreži. Ponovo je neoprezno ostavila knjigu šifara na vidnom mestu i sa otvorenom stranicom koja je važila za taj dan. Montirala svoj odašiljač u ulici koja se nalazila nedaleko od obaveštajnog centra Nemačke u Parizu. Bilo je očigledno da bi joj više opreznosti dobrodošlo, ali je to pokazivalo i da joj hrabrost ne manjka. Pričalo se, čak, da joj je antenu za radio-odašiljač montirao neki sused Nemac, kome je objasnila da je to žica za sušenje rublja.

Ubrzo je morala i po treći put da menja stan, a njen odašiljač ostao je u prethodnom. Od Garija je saznala da je šef Prospera uhapšen, zajedno sa najbližim pomoćnicima i odmah je o tome obavestila London. Iz Londona joj je savetovano da se neko vreme pritaji i ne radi apsolutno ništa, čega se ona pridržavala jedva nedelju dana, da bi opet došli do izražaja njena neopreznost i neiskustvo. Stavila je na glavu upadljivo plavi šal, omotan u vidu turbana, što je još više isticalo njene indijske crte i krenula je u posetu kući u kojoj je živela kao devojka. Usput je čak posetila nekoliko svojih nekadašnjih prijateljica. Kada je major Bodington doleteo iz Londona da se uveri u obim katastrofe koja je zadesila Prosperovu mrežu, video se sa Nur samo nakratko, ali je po onome što je od Garija čuo zaključio da bi je hitno trebalo vratiti u Englesku. To joj je i naložio i trebalo je da u London poleti u noći 15. avgusta 1943. zajedno sa Bodingtonom i još nekoliciko agenata Prospera. Svi su odleteli, osim Nur, koja je odbila da putuje, rekavši da će tu ostati dok joj ne stigne zamena.[16]

Kuća u ulici rue de la Tuilerie à Suresnes 23 u kojoj je živela Nur Inajat Kan tokom misije u Parizu

Hapšenje[uredi | uredi izvor]

Krematorijum u koncentracionom logoru Dahau

Iako je nemačka služba bezbednosti znala za nju, Nur je ostala na slobodi još puna dva meseca. Nemci su došli i do njenih pisama rođacima i prijateljima u Engleskoj, ali nisu znali adresu na kojoj stanuje. Do tog podatka su došli tek posle izdaje, pa je Nur uhapšena 13. oktobra 1943. godine, da bi odmah bila sprovedena u parisko središte Gestapoa. Prilikom hapšenja i saslušavanja, Nur je bila prisebna, tako da su i Nemci ostali zadivljeni njenim držanjem. Ispitivao ju je lično šef odseka za špijunažu nemačke službe bezbednosti u Parizu, koji u početku nije želeo da upotrebi mere prisile. Izgubio je strpljenje kad je pokušala da pobegne, i to dva puta. Oba puta Nur je uspela čak da istrči iz zgrade na ulicu, ali su je Nemci stigli i vratili nazad.[16] Osuđena je i odvedena u zatvor u Pforchajmu, u Nemačkoj, gde su je čuvali vezanu u samici. Odbila je da otkrije bilo kakve informacije, uprkos deset meseci premlaćivanja, gladi i mučenja od strane nacista. Uprkos pacifističkom odgoju, Nemci su je označili kao „veoma opasnu”. U septembru 1944. prebačena je, sa još tri agentkinje SOE-a, u koncentracioni logor Dahau.[4] Streljana je 23. septembra 1944. godine.[1]

Počasti i priznanja[uredi | uredi izvor]

Zbog svoje hrabrosti, Nur Inajat Kan je 1949. godine posthumno odlikovana Džordžovim krstom, kao i francuskim ordenom Ratni krst 1939–1945. Jedna je od samo tri žene, pripadnice SOE-u kojoj je dodeljen Džordžov krst. Ostale dve, Violeta Sabo i Odet Halous, dobile su daleko više priznanja, uključujući i filmove koji su snimljeni o njihovim životima.[17]

Godine 2006. objavljena je knjiga Šrabani Basu „Princeza Špijunka: život Nur Inajat Kan”, jedna od najinspirativnijih priča iz Drugog svetskog rata, ispričana kroz životnu priču ove hrabre žene.[18] Njen lik, kao Medlin, se pojavljuje u mini seriji iz 1979. godine „Čovek zvani Neustrašivi” (A Man Called Intrepid), a tumači je Barbara Herši.[19]

U novembru 2012. u Londonu je otkrivena je spomen-bista Nur Inajat Kan, što je prvi spomenik jednoj Azijatkinji i Muslimanki podignut u Velikoj Britaniji.[17]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pripadnik oružanih snaga koji se spominje u izveštaju je onaj čije se ime pojavljuje u zvaničnom izveštaju koji je napisao nadređeni oficir i poslao visokoj komandi, u kojem je opisana njegova hrabrost ili značajna akcija pred neprijateljem
  2. ^ Postoje tvrdnje da su već tada bile izdate i da su ih u blizini mesta gde su se spustile već čekali nemački agenti, koji su ih pustili su da krenu Anžeu

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Noor Inayat Khan (1914 - 1944)”. BBC - History. BBC. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  2. ^ „Twenty Jataka Tales”. JacketFlap. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  3. ^ „Jataka”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  4. ^ a b v g Dalton, Samantha. „Noor Inayat Khan: The Indian princess who spied for Britain”. BBC - News. BBC. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  5. ^ Curtis, Edward E. (2009). The Columbia Sourcebook of Muslims in the United States (PDF). Columbia University Press. str. 46-53. Arhivirano iz originala (PDF) 01. 07. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  6. ^ Gowins, Phillip (2010). Practical Sufism: A Guide to the Spiritual Path Based on the Teachings of Pir Vilayat Inayat Khan. Quest Books. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  7. ^ Overton Fuller, Jean (1971). Noor-un-nisa Inayat Khan (Madeleine), George Cross, MBE, Croix de Guerre with Gold Star. Den Haag: East-West Publications. str. 30—32, 47—49. 
  8. ^ Basu 2006, str. 19-21
  9. ^ Baker, Pirani Ameena Begum Ora Ray (2008). Rosary of a Hundred Beads. Petama Project. ISBN 9783907643037. 
  10. ^ a b Đukić, Ranko (11. 12. 2006). „Princeza - tajni agent”. Novosti. 
  11. ^ „Noor-un-Nisa Inayat Khan”. geni.com. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  12. ^ Van Bruinessen,, Martin; Day Howell, Julia (2007). Sufism and the 'modern' in Islam. I.B.Tauris. str. 265. ISBN 978-1-85043-854-0. 
  13. ^ Arnold, Alison (2000). The Garland Encyclopedia of World Music. Taylor & Francis. str. 563—564. ISBN 978-0-8240-4946-1. 
  14. ^ Tonkin, Boyd (20. 2. 2006). „Noor Anayat Khan: The princess who became a spy”. The Independent. London. Pristupljeno 5. 6. 2016. 
  15. ^ Kramer 1995, str. 135
  16. ^ a b v Đukić, Ranko (12. 12. 2006). „Tajna preko žice”. Novosti. 
  17. ^ a b „Noor Inayat Khan: remembering Britain's Muslim war heroine”. Guardian. 23. 10. 2012. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  18. ^ „A heroine of India was tortured to death; amazing story of Noor Inayat Khan, princess, author, spy”. India today. 15. 9. 2017. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  19. ^ „A Man Called Intrepid”. IMDb. IMDb.com, Inc. Pristupljeno 20. 11. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нур_Инајат_Кан&oldid=27779974”