Оковани Прометеј

Okovani Prometej
Okovani Prometej Dirka van Baburena
Nastanak
Autor	Eshil
Zemlja	Stara Grčka
Jezik	starogrčki
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	Tragedija
Tema	Mit o Prometeju, grčkom Titanu koji je ljudima dao vatru
Izdavanje
Broj stranica	61
Prevod
Datum izdavanja	Oko 479. p. n. e.
Klasifikacija
ISBN ?	8637906885
Tekst	Okovani Prometej (Vikizvornik)

Okovani Prometej (stgrč. Προμηθεὺς Δεσμώτης, Promētheús Desmṓtēs: Προμηθευς Δεσμωτης) je starogrčka tragedija koja se tradicionalno pripisuje Eshilu i za koju se smatra da je sastavljena negde između 479. p. n. e. 12. p. n. e. [24. godine pre nove ere]. Tragedija je zasnovana na mitu o Prometeju, Titanu koji prkosi Zevsu, štiti i daje vatru čovečanstvu, zbog čega je podvrgnut Zevsovom gnevu i kažnjen.

C. J. Herington tvrdi da Eshil svakako nije mislio da Okovani Prometej bude „samostalno dramsko jedinstvo“, i sugeriše da bi se „većina savremenih studenata predmeta verovatno složila“ da je ovo delo praćeno delom Neokovani Prometej. Herington dodaje da "neki vrlo mali dokazi" ukazuju da je Neokovani Prometej "možda praćen trećom predstavom", Prometej Pirfor (Prometej nosilac vatre); poslednja dva su preživela samo u fragmentima. Neki naučnici su predložili da svi ovi fragmenti potiču iz Neokovanog Prometeja i da su postojale samo dve prometejske drame umesto tri. Pošto su poslednje dve drame trilogije izgubljene, nije poznata autorova namera za delo u celini.

Pripisivanje Eshilu nikada nije dovođeno u pitanje od antike pa sve do relativno nedavnog vremena. Do 1970-ih, i R. P. Vinington-Ingram i Denis Pejdž su postali skeptični u pogledu njegove autentičnosti, ali je većina naučnika i dalje potvrdila tradicionalno pripisivanje autorstva. Nezavisno 1977. i Oliver Taplin i Mark Grifit izneli su snažne slučajeve, na lingvističkim, tehničkim i scenskim osnovama, da dovode u pitanje njegovu autentičnost, stav koji podržava M. L. Vest. Do danas nije postignut konsenzus po ovom pitanju, iako je nedavna kompjuterizovana stilometrijska analiza bacila teret dokazivanja na one koji podržavaju tradicionalnu tvrdnju.

Sinopsis

Pre početka predstave, Kronos, vladar predolimpijskih bogova (Titana), zbačen je od strane pobune koju je predvodio Zevs. U toj pobuni, Prometej je stao na stranu Zevsa. Kao novi kralj, Zevs je nameravao da uništi i zameni čovečanstvo. Prometej je osujetio ovaj plan, pokazujući ljudima upotrebu vatre, koju je Prometej ukrao. Prometej je takođe naučio čovečanstvo umetnosti. Za ova dela prkosa, Zevs namerava da kazni Prometeja tako što će ga vezati lancima za stenu u planinama Skitije.

Komad počinje sa četiri lika na sceni, što je jedinstveno obeležje preživelog korpusa grčke tragedije. Kratos i Bia, personifikacije grube moći i bešćutnog nasilja, angažovani su u vezivanju ćutljivog Prometeja na planinu u Skitiji, a u zadatku im pomaže nevoljni kovač, Hefest. Zevs, lik van scene u ovoj predstavi, prikazan je kao tiranski vođa.

U ovoj sceni govori samo jedan od dva Zevsova agenta, Kratos, koji svoja naređenja objavljuje oštro i drsko. Kratos navodi da je kazna izrečena Prometeju zbog činjenice da je ukrao vatru i otkrio tajnu kako se ona proizvodi čovečanstvu, dodajući da će preduzeta kaznena mera primorati Prometeja da prizna suverenitet Zevsa. Za Prometeja, njegova kazna se dešava zato što se usudio da spase čovečanstvo od uništenja od strane Zevsa. Izrečena kazna je posebno mučna jer je on sam bio ključan u obezbeđivanju Zevsove pobede u Titanomahiji.

Hefest obavlja svoj zadatak, vezujući Prometeja u planinu, nakon čega sva trojica izlaze, ostavljajući Prometeja samog na sceni. Prometej sada govori i poziva se na sile prirode koje su svuda oko njega. On poziva vetar, planinske izvore vode, Zemlju i Sunce — da svedoči kako on nepravedno pati. Pomalo eliptično, on intuitira šta bi budućnost mogla predstavljati u pozitivnom smislu, a njegov bes se smanjuje.

Prometej postaje svestan da se nešto približava. Čuje lupanje krila, i udiše miris okeana. Ulazi hor, sastavljen od kćeri Okeanusa. Iz svojih dubokih morskih pećina čuli su zvuk udaranja i bili su privučeni radoznalošću i strahom. Stigli su bez zaustavljanja da obuju sandale. Pre nego što se približe, lebde u vazduhu tik iznad Prometeja, koji im nagoveštava da čuva tajnu zbog koje će na kraju imati moć nad Zevsom. Refren misli da on govori iz besa, a možda i nije proročanski. Odgovarajući na njihova pitanja, Prometej priča priču o svom uvredu protiv Zevsa priznajući da je to namerno. Žali se da je kazna prestroga. Konačno, Prometej poziva hor da prestane da lebdi i da se spusti na zemlju, da više sluša šta ima da kaže. Oni se slažu i organizuju se dole da bi slušali.

Prometejevu priču prekida ulazak Okeana — oca hora nimfi. Okean stiže kočijom koju vuče krilata zver — grifon. Okean je stariji bog, titan sin Zemlje, koji je sklopio mir sa Zevsom. Čuo je za Prometejeve nevolje i došao je da ponudi saosećanje i savet. Prometej je ponosan i povređen je ovom ponudom. Prometej odgovara hladno i pita se zašto bi Okean napustio svoje pećine i potoke da bi video tako jadan prizor vezan za stenu. Prometej sugeriše da Okean ne bi trebalo da interveniše, iz brige za sopstvenu bezbednost. Okeana to nervira, ali želi da pomogne i nudi da ode tek kada mu Prometej kaže da će, ako pokuša da interveniše, to samo povećati kaznu koju Prometej trpi. Okean napominje da je njegova krilata zver željna da se vrati kući u svoju štalu i izlazi.

Prometej je ponovo sam sa horom Okeanovih ćerki, koje nisu govorile dok im je otac bio u poseti. Prometej govori horu okeanskih nimfi. On traži pomilovanje za svoje ćutanje, jer je razmišljao o nezahvalnosti bogova. On opisuje pozitivne stvari koje je učinio za ljude. U takozvanom Katalogu umetnosti (447—506) on otkriva da je ljude podučavao svim civilizacijskim umetnostima, kao što su pisanje, medicina, matematika, astronomija, metalurgija, arhitektura i poljoprivreda. On sugeriše da će jednog dana biti oslobođen lanaca, ali će to biti zbog intervencije Nužde, što je nešto što je režirala Sudbina, a ne Zevs. Na pitanje kako će se to dogoditi, on to drži u tajnosti. Hor peva odu koja je molitva da nikada neće preći Zevsa.

Stiže Io, ćerka Inahovog kralja Arga. Io je postao predmet Zevsovih naklonosti i želja, što je naljutilo Zevsovu ženu, Heru. Iov otac je savetovao da protera svoju ćerku iz svoje kuće, što je i učinio. Io tada luta Zemljom. Hera je Io pretvorila u junicu, a stočar Argus ju je proterao od zemlje do zemlje. Nakon što je Hermes ubio Argusa, Iou je zadata nova muka — pošast muva. Sada je stigla na pusto mesto gde je Prometej okovan. Prometeju je poznata njena priča i ona ga prepoznaje kao velikog prijatelja ljudi. Hor ne zna za Iovu prošlost i ubeđuje Prometeja da dozvoli Iou da im kaže. Hor je šokiran i tužan i traži od Prometeja da ispriča o Iovim budućim lutanjima. Okleva jer zna da će biti bolno.

Kratak dijalog otkriva da su i Prometej i Io žrtve Zevsa i da će u budućnosti Prometeja na kraju osloboditi Joovi potomci. Prometej traži od Io da izabere: Da li želi da čuje ostatak svoje budućnosti ili ime svog potomka koji će ga spasiti? Refren prekida — žele oboje: jedan odgovor za Io i jedan za sebe. Prometej predviđa da će se Iova lutanja završiti na ušću Nila. Tamo će je Zevs obnoviti. Rodiće sina Epafa, koji će roditi pedeset kćeri, koje će sve ubiti svoje muževe, osim jedne, koja će nositi lozu kraljeva, i još jedne koja će izbaviti Prometeja od njegovih muka. Prometejev budući spasilac nije imenovan, ali se zna da je Herakle. Io odlazi.

Prometej izjavljuje da bez obzira koliko Zevs bio veliki, njegova vladavina će na kraju doći do kraja. Zevs može učiniti najgore, ali to neće biti zauvek. Refren izražava oprez, na koji on odgovara sa još većim prkosom. Prometejeve reči su doprle do Zevsa, čiji glasnik Hermes, izgleda, poziva Prometeja da otkrije svoju tajnu o braku koji preti Zevsu. Hermes otkriva Zevsove sopstvene pretnje — zemljotres, pad planine koja će sahraniti Prometeja, orla koji će napasti Prometejeve vitalne organe. Prometej ponovo izjavljuje da zna sve što dolazi i da će to izdržati. Prometej upozorava hor da stoji po strani. Oni nemaju. Dolazi kraj: zemljotres, oluja prašine, nazubljene munje, vihor. Dok Zevs pušta Prometeja u Tartar dole u ​​utrobu zemlje, Prometej ima poslednju liniju drame: „O sveta majko moja, o ti nebesko svod koji okreće zajedničku svetlost svih, vidiš nepravde koje trpim!“ Prometej nestaje zajedno sa refrenom.