Oktavijan Avgust

Oktavijan Avgust
Mermerna Avgustova bista, muzej Luvr, Pariz
Lični podaci
Datum rođenja	23. septembar 63. p. n. e.
Mesto rođenja	Rim, Rimska republika
Datum smrti	19. avgust 14. n. e. (75 god.)
Mesto smrti	Nola, Rimsko carstvo
Grob	Avgustov mauzolej
Porodica
Supružnik	(1) Klodija Pulhra (2) Skribonija (3) Livija Druzila
Potomstvo	Julija Starija
Roditelji	Gaj Oktavije Gaj Julije Cezar (usvojitelj) Atija Balba Cezonija
Dinastija	Julijevci-Klaudijevci
Rimski car
Period	16. januar 27. p. n. e. — 19. avgust 14. n. e. (40 god.) Gaj Oktavije (po rođenju) Gaj Julije Cezar Oktavijan (kao Cezarov naslednik) Imperator Cezar Avgust (kao car)
Prethodnik	—
Naslednik	Tiberije

Oktavijan Avgust (lat. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; Rim, 23. septembar 63. p. n. e. — Nola, 19. avgust 14) bio je prvi rimski car i osnivač Rimskog carstva koji je vladao od 27. godine pre nove ere do svoje smrti 14. godine nove ere.

Rođen u staroj, bogatoj konjičkoj porodici plebejaca iz roda Oktavija, Avgust je 44. p. n. e. posmrtno usvojen od strane svog ujaka Gaja Julija Cezara. Zajedno sa Markom Antonijem i Markom Lepidom formirao je Drugi trijumvirat koji je pobedio cezarove ubice. Nakon njihove pobede kod Filipa, trijumviri su među sobom podelili Rimsku republiku i vladali kao vojni diktatori. Trijumvirat se na kraju raspao zbog suparničkih težnji njegovih članova: Lepid je prognan i lišen položaja, a Antonije je izvršio samoubistvo pošto ga je Oktavijan porazio u bici kod Akcija 31. p. n. e.

Iako je bio prvi car, u njegovo vreme uglavnom su sačuvane sve institucije Republike, pa se mehanizam Avgustove vladavine oslanjao na njegov lični prestiž (kako sam kaže u Delima božanskog Avgusta), a ne na autokratski ili diktatorski lični režim. Avgust je počasna titula koju je on dobio u času stupanja na vlast, 27. p. n. e. Augustus na latinskom znači uzvišeni (misli se u religioznom smislu). Kasnije je to postala titula svih rimskih careva koji su vladali nakon njega. Oktavijan Avgust je verovatno najvažnija ličnost u rimskoj istoriji. Tokom svog dugog života i veličanstvene karijere, on je zaustavio osipanje Rimske republike i na novoj, čvršćoj osnovi i uspostavio novi oblik vlasti koji se održao u naredna tri veka. Ovaj novi poredak, principat, obezbedio je Rimu niz careva koji su vladali u snažnoj državi, koja nije imala ozbiljnog suparnika u tadašnjem svetu.

Kao pobednik u građanskom ratu, Avgust je ostao jedini gospodar rimskog carstva. Tokom svoje duge vladavine, Avgust je u svojim rukama koncentrisao sve najvažnije republikanske funkcije. Kao najbogatiji čovek u Rimu, Avgust je raspolagao ogromnom mrežom klijenata, čime je imao presudan uticaj na društveni i politički život rimske države.

Doba mira koje je nastupilo pod Avgustom omogućilo je procvat kulture, umetnosti, arhitekture i trgovine. Sam Avgust lično je finansirao mnogobrojne javne projekte, pa je u Italiji i provincijama podizao hramove, puteve i akvadukte. U Avgustovo doba, udareni su temelji rimske države kakva će opstati sve do vremena Dioklecijana i Konstantina Velikog.

Avgustove vojne, administrativne i političke reforme ostavile su značajnog traga u rimskoj i evropskoj istoriji. Pod Avgustom je osnovana Pretorijanska garda i uvedena profesionalna stajaća vojska.

Svi kasniji rimski carevi nosiće titulu Avgusta kao deo svog imena. Titula će ostati u upotrebi i u narednim vekovima.

Avgusta je senat posthumno proglasio za božanstvo rimske države.

Imena

Avgust je tokom svog života bio poznat pod raznim imenima:

• Na rođenju, dobio je ime Gaj Oktavijan (lat. Gaius Octavius) po svom ocu koji je nosio isto ime. Od svog rođenja do trenutka kada ga je usvojio Gaj Julije Cezar, bio je poznat samo kao Oktavijan ili Oktavije.
• Cezar je testamentom usvojio Oktavijana za svog sina i naslednika, pa je Oktavijan preuzeo njegovo ime, koje je potom glasilo: Gaj Julije Cezar Oktavijan (lat. Gaius Julius Caesar Octavianus) u skladu sa rimskim načinom imenovanja. Ubrzo je ime Oktavijan izostavljeno, pa su ga njegovi savremenici najčešće nazivali imenom Cezar u toku ovog perioda. Istoričari, međutim, koriste ime Oktavijan za period od 44. do 27. godine p. n. e.
• Oktavijan je 42. p. n. e. otpočeo izgradnju hrama posvećenom deifikovanom Juliju Cezaru, Hram božanskog Julija, (lat. Templum Divi Iuli) kada je svom imenu dodao ime Sin Božanskog (lat. Divi Filius) u cilju jačanja svoje političke pozicije. Od tada, Oktavijanovo ime glasilo je: Gaj Julije Cezar Sin Božanskog (lat. Gaius Julius Caesar Divi Filius).
• Oktavijan je 38. p. n. e. zamenio svoj prenomen (lat. praenomen), Gaj (lat. Caius), i nomen Julije (lat. Julius) imenom Imperator, što je bila titula koju su vojnici pobedničke vojske dodeljivali svom generalu, a koja potiče iz doba Republike. Oktavijanovo zvanično ime od tada je glasilo: Imperator Cezar Sin Božanskog (Julija) (lat. Imperator Caesar Divi Filius)
• Nekoliko godina nakon pobede nad Markom Antonijem i Kleopatrom u bici kod Akcija, senat je izglasao nove počasne titule, pa je tako novo Oktavijanovo ime glasilo: Imperator Cezar Sin Božanskog Avgust (lat. Imperator Caesar Divi Filius Augustus). Ovom prilikom, dodeljeno mu je počasno ime Avgust, koje se koristilo tokom ostatka njegovog života, i koje se najčešće koristi i danas.

Mladost

Iako je porodica Oktavijanovog oca poticala iz mesta Veletri (lat. Velitrae), Oktavijan je rođen u Rimu, 23. septembra 63. godine p. n. e. Rođen je u Volovskoj Ulici na Palatinu, blizu rimskog foruma. Dobio je ime Gaj Oktavijan Turin (lat. Gaius Octavius Thurinus). Kognomen Turin verovatno je dat u čast pobede njegovog oca nad Turijima, grupe pobunjenih robova, nazvanih po mestu Turij i južnoj Italiji.

Statua Avgusta koja ga prikazuje u mladosti. Oko 30. p. n. e.

Kako je Rim u to vreme bio prenaseljen, Oktavijan je poslat na odgajanje u kuću svog oca u Veletriju. Porodica Oktavijanog oca bila je viteškog staleža (lat. equites), a Oktavijan ih pominje veoma kratko u svojim memoarima. Njegov pradeda po ocu, takođe Gaj Oktavije, bio je vojnički tribun na Siciliji tokom Drugog punskog rata. Njegov deda zauzimao je nekoliko lokalnih političkih funkcija. Njegov otac, Gaj Oktavije, bio je guverner Makedonije, njegova majka, Atija, bila je nećaka Julija Cezara.

Kada je Oktavijanu bilo četiri godina, njegov otac je umro. Oktavijanova majka preudala se za bivšeg guvernera Sirije, Lucija Marcija Filipa koji je tvrdio da potiče od Aleksandra Velikog i koji je postao konzul 56. p. n. e. Pošto se Filip nije interesovao za mladog Oktavijana, odgajala ga je njegova baka, sestra Julija Cezara, Julija Cezaris. Mladi Oktavijan održao je njen posmrtni govor 52. p. n. e. ili 51. p. n. e. što je označilo njegovo prvo pojavljivanje u javnosti. Ubrzo nakon toga, Oktavijanova majka i očuh preuzimaju aktivniju ulogu u njegovom odgajanju. Četiri godine kasnije, Oktavijan je postao zvanično punoletan (obično između 14. i 18. godine) a 47. p. n. e. izabran je u Kolegijum pontifika.

Otprilike u ovo vreme, Oktavijan je nameravao da se pridruži Cezarovoj pratnji u njegovoj kampanji u Africi ali je morao da odustane zbog protivljenja svoje majke, Atije.

Uz majčinu saglasnost, 46. p. n. e. Oktavijan je trebalo da se pridruži Cezaru u Hispaniji u sklopu Cezarovih borbi protiv preostalih Pompejevih pristalica, ali se razboleo i nije mogao da putuje.

Nakon oporavka, Oktavijan je otplovio za Španiju, ali je doživeo brodolom. Nakon iskrcavanja na obalu u pratnji nekoliko saputnika, prošao je kroz neprijateljsku teritoriju do Cezarovog logora što je impresioniralo samog Cezara.

Rimski istoričar, Marko Velej Peterkul, piše kako je zbog iskazane hrabrosti, Cezar dozvolio Oktaviju da putuje zajedno sa njim u istim kočijama. Po povratku u Rim, Cezar je sačinio novi testament u Vestinom hramu u kome je imenovao Oktavijana za svog glavnog naslednika.

Rana politička karijera i dolazak na vlast

Cezarov naslednik

Oktavijan se nalazio u Apoloniji, u Iliriku gde je prolazio kroz vojničku obuku, kada je Cezar ubijen, na Martovske ide, 15. marta 44. p. n. e. Oktavijan je odbacio savete oficira da nađe utočište sa vojskom u Makedoniji, i odmah je otplovio za Italiju da bi saznao kakav je njegov položaj. Kako Cezar nije imao preživele dece, Oktavijan po rimskom zakonu, kao njegov usvojeni sin bio njegov jedini preostali naslednik. Marko Antonije je kasnije tvrdio da je Oktavijan zadobio položaj Cezarovog naslednika putem seksualnih odnosa, ali Svetonije opisuje Antonijeve optužbe kao politički motivisanu klevetu. Nakon iskrcavanja blizu Brindizija, Oktavijan je saznao za sadržaj Cezarovog testamenta, i tek tada odlučio da postane njegov politički naslednik, ali i naslednik dve trećine Cezarove imovine. Oktavijan je počeo da koristi ime Gaj Julije Cezar, na koje je, kao Cezarov naslednik, imao prava po rimskom zakonu.

Avgustova bista. Kapitolski muzej, Rim

Budući da je raspolagao skromnim novčanim sredstvima, Oktavijan nije mogao da se osloni na bogatstvo da bi se probio u najviše krugove rimske političke hijerarhije. Pošto su ga Cezarovi vojnici toplo dočekali u Brindiziju, Oktavijan je zahtevao deo novca namenjenog za vojni pohod koji je Cezar planirao da preduzme protiv Parćana, što je iznosilo 700 miliona sestercija čuvanih u Brindiziju, pomorskoj luci koja je korišćena kao početka tačka za rimske vojne pohode na istoku.

Kasnija senatska istraga o nestanku javnih sredstava nije preduzela nikakve akcije protiv Oktavijana, pošto je kasnije on iskoristio isti novac da sakupi vojnike u ratu protiv zakletog neprijatelja senata, Marka Antonija.

Oktavijan je povukao još jedan smeo potez, prisvojivši bez zvanične dozvole senata godišnji danak koji je u Rim poslala jedna od njegovih provincija na istoku.

Oktavijan je ojačao sopstvene vojne snage veteranima iz Cezarovih legija i vojnika podignutih za planirani rat protiv Parćana. Oktavijan je sakupljao podršku među brojnim Cezarovim pristalicama ističući svoj status kao Cezarovog naslednika. Na svom putu ka Rimu, idući kroz Italiju, Oktavijan je prikupio brojne pristalice, a njegovo novostečeno bogatstvo privuklo je mnoge bivše vojnike Cezarovih legija stacionirane u Kampaniji.

Do juna 44. Oktavijan je okupio 3.000 lojalnih veterana, a svaki je dobijao platu od 500 denarija.

Rastuće tenzije

Stigavši u Rim 6. maja 44. p. n. e. Oktavijan je zatekao konzula Marka Antonija, Cezarovog bivšeg kolegu i saborca, u krhkom primirju sa diktatorovim ubicama. Njima je dodeljena opšta amnestija, 17. marta, ali Antonije je ubrzo uspeo da većinu njih otera iz Rima, oslanjajući se na podršku rulje, razjarene nakon Cezarovog ubistva.

Antonijev vatreni govor na Cezarovoj sahrani, okrenuo je najveći deo rimskih masa protiv diktatorovih ubica.

Podrška Marku Antoniju brzo je rasla ali Oktavijan je i dalje imao šansu da bude njegov rival za poziciju glavnog predvodnika frakcije Cezarovih pristalica. Marko Antonije je izgubio podršku mnogih Rimljana i Cezarevih pristalica nakon što se ubrzo nakon njegovog ubistva usprotivio predlogu da se Cezaru dodeli božanski status.

Oktavijan nije uspeo da ubedi Antonija da mu preda novac koju mu je Cezar ostavio testamentom. Tokom leta 44. Oktavijan je, međutim, uspešno zadobio podršku Cezarovih simpatizera koji su videli mladog naslednika kao manje zlo, nadajući se da će moći da manipulišu njim, ili ga jednostavno otrpe sve dok se ne reše Marka Antonija.

Rimski aureus sa portretima Marka Antonija (levo) i Oktavijana (desno) iskovan 41. p. n. e. u čast uspostavljanja Drugog trijumvirata od strane Oktavijana, Marka Antonija i Marka Emilija Lepida; obe strane prikazuju natpis: „III VIR R P C” (u prevodu: „Jedan od trojice za upravljanje republikom”)

Oktavijan se sve više približavao Optimatima, bivšim Cezarovim neprijateljima. U septembru, vodeća figura optimatske frakcije, čuveni orator, Marko Tulije Ciceron, počeo je sa napadima na Marka Antonija u seriji govora poznatih kao Filipike u kojima je Antonije predstavljen kao pretnja po Republiku. Kako se javnost u Rimu okretala protiv njega, a konzulski mandat bližio kraju, Antonije je pokušao da usvoji zakone koji bu mu dali kontrolu nad Cisalpskom Galijom. Shodno dogovoru sa Decimom Junijem Brutom Albinom, jednim od Cezarovih ubica, Antoniju je bilo obećano da će dobiti vlast nad ovom provincijom.

U međuvremenu, Oktavijan je okupio privatnu vojsku u Italiji, regrutujući Cezarove veterane, i 28. novembra pridobio je i dve Antonijeve legije putem novčanih obećanja. Suočen sa Oktavijanovim velikim i iskusnim vojnim snagama, Marko Antonije je prepoznao opasnost i napustio Rim; na olakšanje senata, pobegao je u Cisalpsku Galiju, koja je trebalo da mu bude predata na upravljanje 1. januara.

Prvi sukob sa Antonijem

Statua poznata kao Avgust iz Prima-porte, prvi vek

Kada je Decim Junije Brut Albin odbio da preda vlast nad Cisalpskom Galijom Marku Antoniju, došlo do vojnog sukoba. Snage Marka Antonija opsele su Albina u Mutini (današnja Modena, Italija). Antonije je odbio rezolucije usvojene u senatu koje su ga pozivale da okonča sukob, budući da Senat nije imao sopstvenu vojsku koja bi mogla da stane iza njegovih odluka.

Tako je Oktavijan dobio šansu da se istakne u sukobu protiv Antonija, pošto je tada bio jedini osim samog Marka Antonija koji je raspolagao ličnim vojnim snagama. Oktavijan se našao u savezu sa senatskom aristokratijom, pa ga je sam Ciceron branio od Antonijevih podrugljivih opaski koje su isticale nedostatak Oktavijanovog plemenitog porekla i njegovo korišćenje Cezarovog imena. Između ostalog, Ciceron je o Oktavijanu govorio: Nemamo bolji primer tradicionalne čestitosti među našom omladinom.

Na Ciceronovo insistiranje, Senat je uveo Oktavijana u svoje redove, 1. januara 43. p. n. e. i dato mu je pravo da glasa zajedno sa bivšim konzulima. Kao najbitnije, Oktavijanu je dodeljen propretorski imperijum (pravo da vrši civilnu u vojnu vlast u provincijama, posebno da komanduje vojnim trupama) kojime je legalizovan njegov status, koji je prethodno bio potpuno nelegalan. Pošto je sada imao i zvanično ovlašćenje da komanduje legijama, Oktavijan je poslat da razbije opsadu Mutine, zajedno sa konzulima za 43., Hircijem i Pansom. U aprilu iste godine, Antonijeve snage poražene su u bitkama za Galski Forum i Mutinu, primoravši Antonija da se povuče u Narbonsku Galiju sa ostacima svoje vojske. Oba konzula poginula su u bici ili od posledica zadobijenih rana, čime je Oktavijan ostao jedini zapovednik vojske.

Ipak, senat je dodelio mnogo više nagrada za pobedu nad Antonijem Decimu Brutu nego Oktavijanu. Brutu je data i komanda nad konzularnim legijama, međutim, Oktavijan se nije povinovao nalozima senata da prepusti komandu nad vojskom, budući da bi tako ostao prepušten na milost senata i njegovih pristalica. Oktavijan je sa vojskom ostao utaboren u dolini reke Po, odbivši da nastavi sa operacijama protiv Antonijevih snaga. Sa osam legija pod svojom kontrolom, Oktavijana su vojnici proglasili za imperatora i on je zatražio trijumf. Senat je odbio ovaj zahtev, uz navode da je pobeda postignuta nad Rimljanima, a ne stranim narodima, stoga po rimskoj tradiciji nije zavređivala trijumf.

U međuvremenu, Marko Antonije je proglašen za državnog neprijatelja, ali je on brzo konsolidovao svoj položaj i obezbedio podršku Marka Lepida.

Oktavijan je poslao glasnike u Rim, zahtevajući da bude proglašen za konzula, kao i da dekret kojim je Marko Antonije proglašen za državnog neprijatelja bude ukinut. Senat je odbio oba zahteva.

Odmah potom, primivši borbu sa senatom, Oktavijan je sa osam legija ušao u Rim gde nije naišao na otpor. 19. avgusta 43. p. n. e. Oktavijan se nametnuo kao konzul, zajedno sa rođakom Kvintom Pedijem kao kolegom. Oktavijan je inicirao pomirenje sa Antonijem, koga je, kao i Lepida, abolirao, ali i osudio Cezarove ubice in absentia.

Drugi trijumvirat

Glavni članak: Drugi trijumvirat

Proskripcije

Na sastanku blizu Bononije, (današnja Bolonja) u oktobru 43. p. n. e. Oktavijan, Antonije i Lepid formiraju huntu nazvanu Drugi trijumvirat. Članovima trijumvirata dodeljena su specijalna ovlašćenja na period od pet godina koja su izglasana putem narodnih skupština plebejaca. Drugi trijumvirat tako je, za razliku od Prvog (koji su formirali Pompej, Cezar i Marko Kras), imao i zvaničan, legalan karakter. Jedan od prvih poteza trijumvira je serija proskripcija u kojima je više od trista senatora i preko dve hiljade članova reda vitezova proglašeno odmetnicima. Oduzeta im je imovina, a oni koji nisu pobegli izgubili su živote. Brojka od trista senatora zahvaćenih proskripcijama potiče od istoričara Apijana, dok njegov stariji savremenik, Tit Livije pominje „samo” sto trideset proskribovanih senatora. Ovakav potez trijumvira verovatno je bio motivisan potrebom za novcem kojim će se plaćati vojne trupe u predstojećem ratu sa cezaroubicama, koji su pobegli na istok i tamo sakupili devetnaest legija, pripremajući se za rat sa Cezarovim pristalicama.

Najistaknutiji među cezaroubicama, Marko Junije Brut i Gaj Kasije Longin nalazili su se u Grčkoj odakle su prikupljali pristalice širom istočnih provincija.

Bitka kod Filipa i pobeda u ratu protiv Cezarovih ubica

Glavni članak: Rat protiv Cezarovih ubica

Senat je 1. januara 42. p. n. e. posthumno priznao Julija Cezara za božanstvo rimske države, kao božanskog Julija (lat. Divus Iulius). što je Oktavijan iskoristio u svoju korist, dodatno povezujući sebe sa Cezarom i njegovim nasleđem, pa je usvojio ime Divi filius - Sin Božji (ili Božanskog).

Sada pomireni, Marko Antonije i Oktavijan poslali su dvadesetosam legija morem u Grčku, koja je služila kao baza Brutu i Kasiju. Nakon dve bitke kod Filipa u Makedoniji (današnja severna Grčka) u oktobru 42. p. n. e. trijumviri su izašli kao pobednici, a Brut i Kasije izvršili su samoubistvo.

Antonije je kasnije koristio obe ove bitke da bi ponizio Oktavijana, budući da je rat dobijen Antonijevim snagama. Pored toga što je polagao pravo na obe pobede, Antonije je označio Oktavijana kao kukavicu zbog toga što je predao direktnu komandu na bojištu generalu Marku Vipsaniju Agripi.

Podela teritorije

Nakon pobede nad cezaroubicama trijumviri su podelili provincije među sobom. Oktavijanu je pripala uprava nad zapadnim provincijama, Galijom, Hispanijom i Italijom sa Ilirikom dok je Antoniju pripao istok sa bazom u Aleksandriji u Egiptu gde je sklopio savez za Kleopatrom, kraljicom Ptolemejskog Egipta, dok je Lepid dobio Afriku.

Oktavijanu je ostala teška odgovornost naseljavanja desetina hiljada veterana iz rata u Makedoniji, kojima su trijumviri obećali zemljišne posede u Italiji nakon kampanje. Takođe, mnogobrojni vojnici koji su se borili na strani republikanaca i sami su zahtevali zemlju, a da bi izbegao opasnost da sklope savez sa njegovim neprijateljima, Oktavijan je morao da zadovolji i njihove zahteve. Više nije bilo dovoljno državne zemlje za davanje vojnicima, pa je Oktavijan bio suočen sa dve opcije:

• Izazvati nezadovoljstvo mnogih rimskih građana konfiskovanjem njihove zemlje,
• ili izazvati nezadovoljstvo mnogih rimskih vojnika koji bi mogli da predstavljaju ozbiljnu pretnju po Oktavijana unutar njegove zone kontrole.

Tako je Oktavijan izabrao prvo.

Pobune i sklapanje bračnih saveza

Naseljavanje vojnika i konfiskacija zemljišnih poseda izazvali su rašireno nezadovoljstvo Oktavijanovom upravom, što je ohrabrilo mnoge da se okupe oko Lucija Antonija, brata Marka Antonija, koji je uživao većinsku podršku u senatu. U isto vreme, Oktavijan je zatražio razvod od Klodije Pulhre, ćerke Fulvije, supruge Marka Antonija. Vratio je Klodiju njenoj majci, tvrdeći da njihov brak nikada nije konzumiran. Koristeći Oktavijanov razvod od svoje ćerke kao povod za rat, Fulvija je zajedno sa Lucijem Antonijem sakupila vojsku u Italiji, da bi se borila za prava Marka Antonija protiv Oktavijana.

Lucije i Fulvija preuzeli su veliki rizik suprotstavivši se Oktavijanu, budući da je rimska vojska plate dobijala od trijumvira. Lucije i njegovi saveznici na kraju su opsednuti blizu Peruzije (moderna Peruđa) gde ih je Oktavijan primorao na predaju, 40. p. n. e. Lucije i njegova vojska pošteđeni su zbog njegovih porodičnih veza sa Antonijem, dok je Fulvija poslata u progonstvo na jedno od grčkih ostrva. Međutim, Oktavijan nije imao milosti za većinu Lucijevih saveznika.

Na godišnjicu Cezarovog ubistva, 15. marta 43. p. n. e, Oktavijan je naredio pogubljenje trista rimskih senatora i vitezova zbog njihovog učešća u Lucijevoj pobuni. Peruđa je spaljena i opljačkana u znak upozorenja ostalima. Ovaj događaj naneo je veliku štetu Oktavijanovoj reputaciji i izazvao kritike mnogih savremenika.

Sklapanje bračnih saveza između znamenitih porodica predstavljalo je jedan od bitnih elemenata politike u republikanskom rimu. Pošto se razveo od svoje prve supruge, Oktavijan je ubrzo posegnuo za novim brakom, kojim je želeo da učvrsti svoju poziciju u Rimu i sklopi nova savezništva.

Sekst Pompej bio je sin Pompeja Velikog. On se odmetnuo još nakon poraza njegovog oca u ratu sa Cezarom. Pompej je uspostavio svoju bazu na Siciliji a shodno dogovoru iz 39. p. n. e. upravljao je i Sardinijom o Korzikom. I Oktavijan i Antonije želeli su savez sa Pompejem.

Oktavijan je uspeo da sklopi savez sa Pompejem kada se 40. p. n. e. oženio Skribonijom, ćerkom Lucija Skribonija Liba, jednim od najvažnijih pristalica Seksta Pompeja. Skribonija je rodila Oktavijanovo jedino biološko dete, ćerku Juliju. Na sam dan njenog rođenja, Oktavijan se razveo od Skribonije i stupio u brak sa Livijom Druzilom, ćerkom jednih od pristalica Cezarovih ubica.

U međuvremenu, Marko Antonije je u Egiptu dobio troje dece iz veze sa Kleopatrom. Svestan sve lošijih odnosa sa Oktavijanom, Antonije je krenuo za Rim, 40. p. n. e. sa jakom vojskom protiv Oktavijana. Antonije je opseo Brindizi. Ovaj konflikt se pokazao neodrživim, pošto su obe vojske odbile da se bore jedna protiv druge. U međuvremenu, Fulvija je iznenada umrla u izgnanstvu pa je pomirenje između Oktavijana i Antonija postalo moguće.

Novim sporazumom, potvrđena je podela teritorija između trijumvira.

Da bi dodatno osigurao savez sa Antonijem, Oktavijan je udao svoju sestru Oktaviju za Marka Antonija. Iz braka sa Markom Antonijem, Oktavija je rodila dve ćerke, Antoniju Stariju i Antoniju Mlađu.

Rat protiv Seksta Pompeja

Glavni članak: Sicilijanski rat

Uprkos privremenom miru nakon Oktavijanove i Antonijeve pobede u ratu protiv Cezarovih ubica, građanski rat nije bio završen. Sekst Pompej je uspeo da okupi velike pomorske snage od pristalica republike i odbeglih robova, te je pomoću tih snaga stalno ometao dovoz hrane u Italiju.

Pompejeva kontrola nad pomorskim putevima predstavljala je veliki problem za Oktavijana, pošto je remetila snabdevanje Italije žitom, što je izazivalo nemire u Rimu i ugrožavalo njegov položaj.

Privremeni mir sklopljen je 39. p. n. e. mirom u Mizenu. Pomorska blokada Italije je podignuta pošto se Oktavijan složio da Pompeju preda upravu nad Sardinijom, Korzikom, Sicilijom i Peloponezom. Pompeju je obećan i konzulski položaj za 35. p. n. e.

Mir između Oktavijana i Seksta Pompeja narušen je nakon što se Oktavijan razveo od Skribonije i oženio Livijom, 17. januara 38. p. n. e. Jedan od Pompejevih pomorskih komandanata izdao ga je i predao Korziku u Sardiniju Oktavijanu. Međutim, Oktavijan nije posedovao resurse da samostalno izađe na kraj sa Pompejem pa je postignut novi dogovor kojim je Drugi trijumvirat produžen za novih pet godina.

Za uzvrat svojoj podršci Oktavijanu, Marko Antonije se nadao da će ga ovaj podržati u njegovoj kampanji na istoku, protiv Parćana, kojom je želeo da osveti težak rimski poraz u bici kod Kare, 53. p. n. e. u kojoj je poginuo sam Marko Kras a Rimljani izgubili vojne standarde

Shodno dogovoru postignutom u Tarentumu, Antonije je dao sto dvadeset brodova Oktavijanu za njegov pohod protiv Pompeja, dok je Oktavijan imao da pošalje dvadeset hiljada svojih legionara da bi pomogao Antonijev pohod na istoku. Okvatijan je, međutim, poslao samo desetinu te cifre, što je Antonije protumačio kao namernu provokaciju.

Oktavijan i Marko Lepid pokrenuli su zajedničku vojnu kampanju protiv Pompejevih snaga na Siciliji, 36. p. n. e. Uprkos početnim neuspesima, pod zapovedništvom Oktavijanovog prijatelja i sposobnog zapovednika, Marka Vipsanija Agripe, novoizgrađena Oktavijanova flota je 3. septembra 36. p. n. e. porazila Pompejevu mornaricu; Sekst Pompej je pobegao u Aziju, gde su ga ubile pristalice Marka Antonija. Nakon Pompejevog poraza, Marko Lepid je pokušao zauzeti Siciliju, ali je Oktavijan pridobio za sebe njegove vojne jedinice. Lepid se nakon toga potpuno povukao iz političkog života, ali je do kraja života ostao na položaju vrhovnog sveštenika. Tako su Oktavijan i Antonije ostali jedini vladari u državi.

Građanski rat protiv Antonija

Glavni članak: Građanski rat između Oktavijana i Antonija

Bitka kod Akcija, delo Lorenca Kastra, 1672, Nacionalni muzej u Londonu

Odnosi između Antonija i Oktavijana stalno su se pogoršavali. Antonijeva vojna kampanja protiv Parćana na istoku doživela je potpuni neuspeh, i sama Antonijeva reputacija kao vojnog zapovednika zbog toga je bila ukaljana. Oktavijan je poslao tek simboličnih dve hiljade legionara Antoniju kao pojačanje, ali to je teško moglo dovesti do bitnih promena.

Antonije, koji se već nalazio u vezi sa Kleopatrom, poslao je svoju zakonitu suprugu, Oktavijanovu sestru Oktaviju, nazad u Rim. Oktavijan je to koristio u propagandne svrhe, navodeći kako je Antonije sve manje Rimljanin, budući da se odrekao svoje rimske supruge u korist orijentalne ljubavnice.

Koristeći Antonijeve poteze da ojača svoj položaj i delegitimiše svog rivala,. Oktavijan se poslužio lukavim političkim trikom: ponudio je da se povuče sa položaja trijumvira, pod uslovom da Antonije učini isto.

Antonije je to odbio. Nesumnjivo, Oktavijanova namera bila je da sebe predstavi kao nekoga ko poštuje tradicionalne rimske republikanske vrednosti, a Antonija prikaže kao autokratu.

U međuvremenu, na istoku su rimski vojnici zauzeli Jermeniju 34. p. n. e., Antonije postavio svog sina sa Kleopatrom, Aleksandra Helija, kao kralja Jermenije. Takođe je okitio Kleopatru istočnjačkom titulom "Kraljice nad kraljevima", što je Oktavijan spremno koristio kao argument da Antonije namerava da podredi Rim svojem istočnom kraljevstvu.

U Rimu, Oktavijan je još jednom izabran za konzula, 33. p. n. e, otvorivši sednicu senata žestokim napadima na Antonijevo darivanje titula i teritorija svojim rođacima i ljubavnici Kleopatri.

Sukob između Antonija i Oktavijana uzrokovao je da se veliki broj senatora, zajedno sa oba konzula za tu godinu, napusti Rim i prebegne u Antonijev kamp.

Oktavijan je - suprotno drevnim rimskim zakonima - nasilno ušao u hram vestalki, u kome su se čuvali testamenti rimskih građana, pa je javno otkrio sadržaj Antonijevog testamenta, u kome ovaj ostavlja rimske teritorije na istoku svojim sinovima sa Kleopatrom i navodi svoju želju da bude sahranjen zajedno sa Kleopatrom u Aleksandriji. Senat je 32. p. n. e. zvanično oduzeo Antoniju konzulske moći i objavio rat Kleopatri. Rane 31. p. n. e. dok su Antonije i Kleopatra boravili u Grčkoj, Oktavijan je postigao prvu pobedu, prebacivši vojsku preko Jadrana pod komandom generala Agripe. Agripa je odsekao Antonijeve i Kleopatrine snage od njihovih pomorskih linija snabdevanja, dok je Oktavijan iskrcao trupe na kopnu preko puta ostrva Kerkira i otpočeo marš prema jugu. Odsečeni i sa kopna i sa mora, dezerteri iz Antonijeve vojske prebegli su Oktavijanu. Pošto je Oktavijan sada raspolagao značajnim snagama, i nalazio se u dobrom strateškom položaju, otpočele su pripreme za odlučujući sukob sa Antonijem.

Antonijeva flota, u očajničkom pokušaju da probije Agripinu blokadu, zaplovila je kroz zaliv Akcij, na obalama zapadne Grčke. Tu se Antonijeva flota suočila sa značajno većom flotom manjih, pokretljivijih brodova pod komandom Agripe i Gaja Sosija, u bici kod Akcija, 2. septembra 31. p. n. e. Tamo je Antonije doživeo potpun poraz, a ostaci njegovih snaga spašeni su samo intervencijom Kleopatrine flote.

Napad na Egipat Oktavijan je preduzeo 30. p. n. e. Otpor Antonija i Kleopatre slomljen je bez značajnih teškoća. Antonije je izvršio samoubistvo, a njegov primer ubrzo je sledila i Kleopatra. Osvajanje Egipta i njegovo pretvaranje u rimsku provinciju donelo je Oktavijanu ogroman plen, koji mu je omogućio da isplati vojnike i sve dugove. U Rim se vratio 29. p. n. e. kao potpuni gospodar čitave rimske države. On će pod imenom Augustus (»Uzvišeni«) organizovati nov oblik državnog uređenja ― carstvo.

Za razliku od nekih prethodnih situacija kada se nemilosrdno obračunao sa svojim pobeđenim neprijateljima što je izazvalo kritike i pokazalo se veoma nepopularnim među narodom, Oktavijan je ovog puta pokazao milost prema mnogim svojim protivnicima nakon pobede kod Akcija, i mnogima je oprošteno.

Oktavijan je poštedeo Antonijevu decu sa Kleopatrom, ali je naredio pogubljenje njegovog najstarijeg sina, Antilija, kao i ubistvo Cezariona, sina Kleopatre i Julija Cezara. Budući da je Oktavijan temeljio svoju političku karijeru i podršku na činjenici da je jedini i neosporni Cezarov naslednik, on nije mogao ostaviti Cezariona u životu.

Principat

Glavni članak: Principat

Kip Avgusta u svojstvu državnog vladara. Glava kipa je iz perioda 30. — 20. p. n. e, dok je telo iz drugog veka

Italsko društvo je nakon dugog perioda građanskih ratova težilo miru, pa je Rimski mir lat. pax Romāna bila parola pod kojom je Oktavijan ujedinio različite slojeve društva. Najaktivniji Oktavijanovi protivnici izginuli su u ratovima, a oni preživeli bili su politički oslabljeni i demoralizovani. Nemiri i ratovi doprineli su popularizaciji ideje o prošlim srećnim vremenima i o jednostavnom životu pobožnih predaka. U skladu s takvim tendencijama ponaša se i Oktavijan, pa je jedna od njegovih prvih mera po povratku u Rim (29. p. n. e.) bila restauracija hramova.

Iako je jedini u državi posedovao vojnu moć, Oktavijan nije želeo da bude prosto vojni despot, nego vladar koji je uspostavio najbolju moguću civilnu vlast, ali tako da ne otvori prostor za nove građanske sukobe. Oktavijan je naredio masovnu demobilizaciju, a zatim je reformisao sastav senata. U novom spisku senatora Oktavijanovo je ime stavljeno na početak, pa odatle njegova titula princeps senatus (lat. princeps senatus). U doba republike princepsi senata nisu imali nikakvih posebnih ovlaštenja, osim što su u senatu prvi glasali. Oktavijanova titula princepsa, međutim, ne označava više samo prvog u senatu, nego i prvog u državi, pa je i oblik vladavine koji je zaveo u istoriji poznat kao principat.

Oktavijan je 27. p. n. e. proglasio uspostavljanje republike i odrekao se vlasti, ali mu je senat izglasao nova ovlašćenja i dodelio mu naziv Augustus - Uzvišeni, po kojem će otada biti poznat. Uspostavljanje republike bilo je samo privid: 23. p. n. e. dodeljuje mu se doživotno vrhovno vojno zapovjedništvo imperijum majus (lat. imperium maius). On stavlja naziv imperator u svoju titulu na prvom mestu, i otada se svi kasniji rimski carevi nazivaju imperatorima. Druga važna funkcija koju je Avgust uzeo doživotno bila je tribunska vlast tribunicia potestas čime je Oktavijan dobio ovlašćenja narodnog tribuna (lat. tribunicia potestas) želeći da pokaže kako njegova vlast ima demokratsko poreklo. Takođe, tribunska ovlašćenja su mu omogućila da se predstavi kao zaštitnik rimskih građana. Kada je umro Lepid, postao je pontifeks maksimus - vrhovni sveštenik, (lat. Pontifex Maximus); 8. p. n. e. osmi mjesec u godini nazvan je po njemu Avgust; 2. p. n. e. dodeljen mu je naziv otac domovine (lat. Pater Patriae).

Avgust je zadržao republikanske državne ustanove, ali se njihova uloga značajno promenila. Najviši organ rimske države ― senat, koji je u republici odlučivao o unutrašnjoj i spoljnoj politici kao i o pitanjima kulta i finansija, dobio je sada zakonodavne i sudske funkcije. Njegove odluke imaju snagu zakona i, premda je formalno smatran najvišim državnim organom, on je poslušno primao Avgustove predloge i radio prema njegovim uputstvima. Godine 27. p. n. e. provincije su podeljene na senatske i carske. Prihodi iz prvih stizali su u senatsku blagajnu (aerarium) i njima je raspolagao senat, ali uz carev nadzor. Prihodi iz carskih provincija priticali su u carsku blagajnu (fiskus) i njima je raspolagao sam car.

Narodne skupštine su se i dalje sastajale i na njima su se donosili zakoni koje bi predlagao sam car ili drugi magistrati. One su birale i magistrate, ali izbori nisu bili slobodni, nego se glasalo samo za one kandidate koje je predlagao sam Avgust po pravu preporuke (lat. Ius comendacionis).

Magistrature su takođe formalno zadržane, ali su izgubile svoj raniji značaj. Osim dva redovna konzula (lat. consules ordinarii), birani su i drugi parovi koji su se tokom godine smenjivali po određenom redosledu i zvali se sufektni konzuli (lat. consules suffecti). Cenzura je izgubila značaj, jer je cenzus i spiskove senata vršio sam Avgust. Sudski poslovi pretora takođe su prešli u nadležnost cara i njegovih stalnih sudskih komisija (lat. quaestiones perpetuae). Avgust je sudio krivična djela, najposle tamo gde je bila predviđena smrtna kazna. Uz već postojeće magistrature u Avgustovo se doba počinje snažno razvijati državni činovnički aparat. Iz redova senatora biran je prefekt Rima (lat. praefectus urbi), koji je bio zadužen za očuvanje mira i reda u gradu. Upravnici carskih provincija (legāti) takođe su birani iz senatorskih redova. Najvažnija funkcija na koju su birani pripadnici viteškog staleža bio je položaj zapovednika pretorijanske garde (prefekt pretorija). Pretorijanci su bili lična careva garda, neka vrsta policije koja je čuvala samog cara i nadzirala red u Rimu i Italiji. Važna je bila i funkcija prefekta Egipta koji je ovom provincijom upravljao kao ličnom carevom imovinom. Prokuratori su se starali za ubiranje poreza i upravljali su manjim provincijama.

Ustavne i političke reforme

Posle svoje pobede u bici kod Akcija, Oktavijan se nalazio u poziciji da o svemu odlučuje, i već je de-fakto bio jedini gospodar države. Decenije građanskih ratova gurnule su Republiku u stanje bezakonja, ali, to nije značilo spremnost da Oktavijan bude prihvaćen kao despotski vladar.

Iako Oktavijan nije nameravao da se odrekne svojih moći, od tog trenutka pa nadanje, njegov glavni cilj biće da vrati Rim u stanje stabilnosti, a moć u legalne okvire.

Prvi dogovor sa senatom

Oktavijan se 27. p. n. e. javno odrekao svojih ovlašćenja koje je vratio senatu. Čak se odrekao kontrole nad provincijama i njihovim vojskama. Ipak, kako je on i dalje bio konzul, senat nije mogao da sam inicira zakonsku proceduru i predlaže zakone na raspravu. Oktavijan više nije imao direktnu kontrolu nad provincijama i vojskom, ali je svakako još uvek uživao lojalnost vojnika i veterana. Štaviše, Oktavijan je imao razgranatu mrežu svojih klijenata kojima je služio kao patron i posedovao je ogromno lično bogatstvo, verovatno najveće u rimskoj državi.

Veliki deo ovog novca, Oktavijan je koristio za javne projekte, a donirao je i veliku svotu državnoj riznici.

Uskoro je senat ponovo ponudio Oktavijanu da preuzme kontrolu nad provincijama, čije je praktično ratifikovana njegova moć koja je prevazilazila tradicionalni rimski ustav. Usled svog dogovora sa senatom, Avgust je omogućio da se njegova lična vlast vrši kroz konstitutivne okvire republike, poštujući već uspostavljena pravila i zakone.

Iako je javno sebe prikazivao kao nevoljnog javnog slugu, Avgust je prihvatio ponudu senata, i na deset godina preuzeo upravljanje provincijama, pod izgovorom da to radi radi smirivanja haotičnog stanja u pojedinim provincijama koje su trpele u seriji građanskih ratova u prvom veku p. n. e.

Senat je tako dao kontrolu Avgustu nad većinom provincija, uključujući celu Hispaniju, Galiju, Siriju, Kilikiju, Kipar i Egipat. Kontrola nad ovim provincijama, obezbedila je Avgustu i kontrolu nad većim delom vojske.

Teritorija rimskog carstva pod Avgustom. Žuta boja predstavlja teritoriju rimske republike 31. p. n. e, predeli obojeni zelenom područja pripojena rimu tokom Avgustove vladavine dok ružičasto obojena područja obeležavaju rimska vazalna kraljevstva

Ipak, Avgust nije imao potpuni monopol nad političkom i vojnom vlašću, iako je očigledno bio vodeća ličnost u rimskoj državi koja je uživala ogromno poštovanje i autoritet i među rimskom elitom, i među nižim društvenim klasama.

Senat je, 16. januara 27. p. n. e, Oktavijanu dodelio titule avgusta i principsa. Njegove nove titule i počasti jasno su ga izdigle kao sakralnu figuru, pa je Oktavijan smatran i drugim osnivačem Rima.

Bez obzira na sve počasti, uvek oprezni Oktavijan odbio je da nosi skiptar i dijademu kao i zlatni venac i purpurnu togu, na koje je kao Cezarov naslednik imao pravo. Naposletku ga je senat nagradio postavljanjem zlatnog štita na mestu gde se senat sastajao. Na štitu su stajali natpisi: virtus, pietas, clementia, iustitia — hrabrost, čestitost, blagost i pravdoljublje.

Drugi dogovor sa senatom

Avgustova dominantna pozicija u rimskom političkom životu i činjenica da je redovno bio biran za konzula, dovela je do laganog umiranja republikanskog sistema vlasti koji je omogućavao najambicioznijim rimskim političarima da se takmiče za poziciju konzula koja je bila najviša funkcija u rimskoj državi.

Do određenih političkih problema dovodila je i Avgustova želja da ga njegov rođak, Marko Klaudije Marcel, nasledi na mestu princepsa. Avgustova namera da proglasi Marcela svojim naslednikom izazvala je nezadovoljstvo njegova tri najbliža saveznika, Agripe, Mecene i Livije.

Avgust se obratio senatu za pomoć. Poznati republikanac, Kalpurnije Pizon, imenovan je za Avgustovog kolegu konzula, 23. p. n. e. Tokom proleća iste godine, Avgust se ozbiljno razboleo. Uveren da umire, Avgust je najverovatnije nameravao da izabere naslednika i obezbedio kontinuitet vlasti.

Sudeći po određenim izvorima, Avgustov prvi izbor za naslednika bio je njegov dugogodišnji prijatelj, Agripa, ali je u deo svojim zvaničnih ovlašćenja preneo na Pizona.

Međutim, Avgust je svoj prsten-pečatnik predao Agripi, čime je postalo jasno da je upravo Agripa njegov nezvanični naslednik. Štaviše, Agripa je uživao veliku popularnost u vojsci i njegov izbor za Avgustovog naslednika činio se logičnim.

Avgust se naposletku oporavio ali se povukao sa mesta konzula. Na tom položaju Avgust se našao još samo dva puta, 5. i 2. p. n. e. pri čemu je svoj položaj iskoristio da svoje unuke predstavi senatu.

Ovo je bio deo Avgustove političke strategije koja je imala za cilj da se očuvaju republikanski mehanizmi vlasti. Iako je tokom Avgustove vladavine ovo postajao samo privid, Avgust je pažljivo održavao odnose sa senatom i prikazivao sebe samo kao prvog među jednakima. Pošto se povukao sa mesta konzula, Avgust je tako dao šansu ostalim senatorima da dođu do najviše funkcije u državi, ali je time mogao i da deluje kao patron čitave senatske klase.

Iako se odrekao konzulske funkcije, Avgust je zadržao svoj konzularni imperijum, ne samo u provincijama, nego u čitavom carstvu.

Ovakva raspodela vlasti dovela je do takozvanog drugog dogovora između Avgusta i senata.

Senat jeste bio najviše zakonodavno telo u rimskoj državi i sve republikanske institucije nastavile su da funkcionišu, međutim, Avgustov imperijum davao je princepsu široka ovlašćenja.

Raspodela vlasti

Budući da se Avgust odrekao svoje konzulske funkcije, više nije imao zvaničnu vlast nad rimskom državom, ali njegova moć bila je neumanjena. Kao prokonzul, Avgust je i dalje imao vlast nad carskim provincijama. Dok je bio konzul, Avgust je imao moć da interveniše u provincijama čije je guvernere postavljao senat. Kada se odrekao pozicije konzula, Avgust je izgubio ova ovlašćenja, pošto je kao prokonzul imao moć samo nad carskim provincijama. Avgust je želeo da zadrži moć da se meša u senatska postavljenja u poslove u senatskim provincijama.

Jedan problem dodatno je istakao potrebu da dođe do novog o raspodeli vlasti između senata i princepsa. Naime, tokom kasne 24. ili rane 23. godine pre nove ere, podignute su optužbe protiv Marka Prima, bivšeg guvernera provincije Makedonije, zbog vođenja rata bez prethodnog odobrenja senata. Meta Primovih ratnih operacija bilo je Odrisko kraljevstvo u Trakiji čiji je kralj bio rimski saveznik. Na suđenju je Prima zastupao Lucije Licinije Murena koji je sudu rekao da je njegov klijent dobio instrukcije od Avgusta koji mu je naredio napad na ovu klijentsku državu.

Kasnije, sam Prim svedočio je da je naređenje zapravo došlo od Marcela, koji je nešto ranije preminuo.

Ovakva naređenja, u slučaju da su zaista bila data, kršila bi prava senata uspostavljena prvim dogovorom iz 27. p. n. e. pre nego što je Avgustu dat imperijum majus (lat. imperium proconsulare maius), budući da je Makedonija bila senatska provincija pod jurisdikcijom senata a ne carska provincija pod Avgustovom upravom.

Postojala je opasnost da dođe do narušavanja politike restauracije republike, koju je Avgust pažljivo gradio, čime bi bila razotkrivena kao laž Avgustova tvrdnja da je on samo prvi građanin i prvi među jednakima.

Mercelovo učešće u ovoj aferi pokazivalo je da je Avgustova politika opasna, budući da je Avgust postavio potencijalno nesposobnog mladića kao svog naslednika.

Sama Avgustova želja da ga nasledi neko iz njegove porodice dovodila je do optužbi da on želi da uvede monarhiju.

Situacija je bila tako ozbiljna da se sam Avgust pojavio na Primovom suđenju, iako nije bio pozvan kao svedok. Pod zakletvom, Avgust je rekao da nije dao takvo naređenje. Murena nije verovao Avgustu i bio je nezadovoljan njegovim pokušajem da ometa suđenje koristeći svoj auktoritas. Grubo je zahtevao da zna zašto se Avgust pojavio na suđenju na koje nije bio pozvan. Avgust je odgovorio da je došao zbog javnog interesa. Prim je proglašen krivim, ali pojedine sudije glasale su da bude oslobođen, što je značilo da nisu svi verovali Avgustovom svedočenju.

Kolosalna Avgustova statua. Car je prikazan u sedećem položaju i nosi lovorov venac

Naposletku, drugi dogovor između Avgusta i senata dogodio se da bi razrešio konfuziju i formalizovao Avgustov zakonski autoritet da interveniše u poslovima senatskih provincija.

Senat je tako dodelio Avgustu opšti imperium proconsulare, prokonzulski imperijum (u prevodu moć zapovedanja) koji je važio širom carstva, ne samo u carskim provincijama.

Avgustu je dodeljen i imperium proconsulare maius koji je imao da važi širom carstva i bio je iznad svih ostalih prokonzula u carstvu.

Ovo je Avgustu dalo ustavna ovlašćenja koja su bila veća od svih ostalih prokonzula u carstvu.

Avgustov imperium maius obnovljen je 13. p. n. e.

Proširenje vlasti

U sklopu drugog dogovora sa senatom, Avgustu su dodeljene tribunske moći (lat. tribunicia potestas) i to doživotno, iako ne i zvanična titula tribuna. Tokom nekoliko godina, Avgustu je dodeljen i imunitet od gonjenja (lat. tribunicia sacrosanctitas) koji je u doba republike davan Plebejskom tribunu.

Avgust je sada imao sve moći magistrature, koje su se automatski obnavljale svake godine. Ova ovlašćenja omogućila su Avgustu da saziva senat i građane po svojoj želji. Štaviše, Avgust je mogao da stavi veto na odluke senata i narodnih skupština, da predsedava izborima i govori prvi na svim javnim skupovima.

U Avgustove tribunicijske moći bila su uključena i ovlašćenja koju su tradicionalno pripadala cenzoru. Ova ovlašćenja uključivala su prava nadgledanja javnog morala i kontrola zakona da bi se osiguralo da budu u javnom interesu.

Koristeći svoje cenzorske moći, Avgust je želeo da ponovo uspostavi tradicionalne rimske vrline, stoga je zabranio nošenje bilo koje druge odeće na forumu osim tradicionalne toge.

Ipak, u rimskom zakonu nije postojao presedan za kombinovanje ovlašćenja tribuna i cenzora, a sam Avgust nikad nije izabran na poziciju cenzora. Slične moći dodeljene su Juliju Cezaru, kome je bilo povereno staranje o državnom moralu.

Međutim, Cezaru nisu dodeljena dodatna ovlašćenja kao u Avgustovom slučaju. U mnogo čemu, Avgustu je uspostavljao presedan.

Avgustove moći dalje su proširene kada mu je dodeljen imperijum nad samim gradom Rimom, a uz to, njegov imperium maius i tribunske moći učinjene su doživotnim.

Po republikanskoj tradiciji, prokonzuli (guverneri provincija) gubili su svoj prokonzularnim imperijum čim bi prešli svete granice grada - pomerijum (lat. Pomerium)

Pošto je Avgustu dodeljen vrhovni imperium proconsulare maius njegove moći nisu prestajale kada bi se nalazio u granicama grada Rima.

Pre ovih reformi, sve vojne jedinice u gradu nalazile su se pod kontrolom gradskih pretora i konzula, ali sada su stavljene pod direktnu Avgustovu kontrolu.

Najveći deo rimske vojske nalazio se u carskim provincijama pod Avgustovom kontrolom, koji je njima upravljao putem legata, koji su delovali u svojstvu carskih predstavnika u provincijama. U slučaju da dođe do bitke na teritoriji senatskih provincija, Avgustov prokonzularnim imperijum davao mu je pravo da komanduje ili preuzme zasluge za postignutu pobedu.

Zavera

Avgust je bio veoma popularan među plebejcima. Dogovori o raspodeli vlasti između Avgusta i senata nisu nailazili na razumevanje među plebsom koji je često zahtevao da Avgust učestvuje u carskim poslovima. Kada se Avgust nije kandidovao za konzula 22. p. n. e. među narodom se proširilo verovanje da aristokratski senat želi da isključi princepsa iz upravljanja državom.

U Rimu je u tri navrata, tokom 22. 21. i 19. p. n. e, dolazilo je do nereda i narod je dozvolio da bude izabran samo jedan konzul, navodno da bi drugo mesto ostalo upražnjeno za Avgusta.

Već 22. p. n. e. došlo je do nestašica hrane u Rimu što je dovelo do panike. Mnogi pripadnici gradskog plebsa zahtevali su od Avgusta da preuzme diktatorska ovlašćenja da bi lično rešio ovu krizu.

Nakon teatralnog odbijanja da primi diktatorske moći, Avgust je naposletku javno prihvatio da upravlja snabdevanjem grada žitom. Kriza je ubrzo rešena. Nakon još jedne krize sa snabdevanjem hranom iz 8. n. e. Avgust je uspostavio funkciju praefectus annonae, prefekta koji je bio zadužen za snabdevanje grada žitom.

Uprkos Avgustovoj velikoj popularnosti među plebsom i autoritetom koji je uživao među senatskom klasom, bilo je onih koji su se protivili proširenju Avgustovih ovlašćenja koje mu je senat dodelio u sklopu drugog dogovora.

Ovo nezadovoljstvo došlo je do izražaja u zaveri Fenija Cepiona.

Nešto pre 1. septembra 22. p. n. e, izvesni Kastricije obavestio je Avgusta o zaveri koju je predvodio Fenije Cepion. Lucije Licinije Murena, daroviti govornik i konzul koji je branio Marka Prima na suđenju, imenovan je kao jedan od zaverenika.

Zaverenicima je suđeno u odsustvu, a Tiberije je bio tužilac. Porota ih je proglasila krivim, ali presuda nije doneta jednoglasno. Svi optuženi su osuđeni na smrt zbog izdaje i pogubljeni čim su uhvaćeni, a da im nije omogućeno da se brane.

Avgust se pobrinuo da fasada republikanskih procedura nastavi da funkcioniše a okolnosti zavere i kasnijih događaja su prikriveni.

Avgust u odori vrhovnog sveštenika

Usled proširenja svojih ovlašćenja iz 19. p. n. e. Avgustu je dozvoljeno da oznake konzulske vlasti u javnosti i pred senatom, kao i da sedi u stolici između dva konzula i drži fasces, simbol konzulske vlasti. Narod je bio umiren. Bez obzira da li je Avgust bio konzul ili ne, mogao je u javnosti da se pojavljuje kao konzul i vrši konzulsku vlast ako je to potrebno.

Nakon smrti Marka Emilija Lepida, 6. marta 12. p. n. e., Avgust je preuzeo dužnost vrhovnog sveštenika (lat. Pontifex Maximus), najvažniju poziciju u rimskoj religiji.

Avgust je, 5. februara 2. p. n. e., poneo počasnu titulu oca otadžbine (lat. Pater Patriae).

Učvršćivanje vlasti

Konačni razlog za drugi dogovor sa senatom je uspostavljanje ustavne stabilnosti i obezbeđivanje kontinuiteta vlasti u slučaju da se nešto desi princepsu Avgustu.

Avgustova bolest 23. p. n. e. i Cepionova zavera pokazali su krhkost principata i činjenicu da režim zavisi od samo jednog čoveka - Avgusta, koji je patio od nekoliko opasnih i ozbiljnih bolesti tokom svog života.

Ako bi Avgust umro prirodnom smrću ili bio ubijen, Rim bi mogao da zapadne u novi građanski rat. Uspomene na bitku kod Farsala, Martovske ide, proskripcije, bitku kod Filipa i Akcija bile su i dalje jaki u sećanju Rimljana. Građanski ratovi koji su zahvatili Rim sredinom i krajem prvog veka p. n. e. trajno su izmenili staru republiku. Avgust je, pre svega, doneo mir i preko potrebnu stabilnost rimskoj državi. Međutim, principat kao politički sistem i dalje je bio u samom začetku, i postojale su bojazni da bi Avgustovom smrću moglo doći do novog perioda nestabilnosti.

Avgust prikazan u staroegipatskom stilu, hram u Nubiji.

Da bi se obezbedila ustavna stabilnost, generalu Agripi je dat prokonzularni imperijum na pet godina.

Nakon 23. p. n. e. i drugog dogovora sa senatom Avgustove moći bile su kompletne. Avgust je računao svoju vladavinu od 1. jula 23. p. n. e, datuma kada je postignut drugi dogovor.

Otprilike u ovo vreme, principat je postao stabilniji. Kasniji imperatori uglavnom su dobijali sva ovlašćenja koja su data Avgustu, mada bi novopostavljeni imperatori često odbijali počasti dodeljivane Avgustu da bi pokazali skromnost.

Najčešće, imperatori bi postepeno prihvatali sve titule i ovlašćenja tokom svoje vladavine, bez obzira na to da li im je senat dodelio titule ili ne.

Kasniji imperatori obično su nosili lovorov venac (lat. Corona Civica), konzulske insignije kao i purpurnu togu (lat. toga picta) koji su u doba republike nosili samo pobednički generali prilikom trijumfa. Sve ovo ostalo je deo carskih insignija sve do kasno-vizantijskog doba.

Ratovi i proširenje carstva

Avgust je izabrao da njegovo ime počinje titulom Imperator (lat. Imperator Caesar Divi Filius Augustus), što je značilo „pobednički zapovednik” (ili general). Avgust je ovime želeo da bude povezan sa samim pojmom pobede i vojnog trijumfa. Avgust se hvalio činjenicom da su ga njegovi vojnici 21 put proglasili „imperatorom” što je titula koja je u doba republike dodeljivana pobedničkim generalima.

Veliki deo svojih postignuća poznatih pod imenom Res Gestae Divi Augusti (Dela božanskog Avgusta), Avgust je posvetio svojim vojnim pobedama i mnogim počastima koje je dobio od senata.

Avgust je takođe promovisao ideal superiorne rimske civilizacije čiji je zadatak bio vladavina nad (Rimljanima) poznatim svetom. Ova ideja najbolje je izražena u stihovima pesnika, i Avgustovog prijatelja, štićenika i savremenika, Vergilija:

Tu regere imperio populos, Romane, memento [Ti, o Rimljanine, svojom snagom vladaš narodima - zapamti!]

Želja za ekspanzijom je, izgleda, bila jaka među svim društvenim klasama, a svoju najjaču potvrdu nalazi u stihovima koje izgovara Jupiter, u prvoj knjizi Vergilijeve Enejide, u kojima obećava Rimu: imperium sine fine, vlast bez kraja.

Do kraja Avgustove vladavine, Rimljani su osvojili severnu Hispaniju (današnju Španiju i Portugal) i alpske regije, Reciju i Norik (delove današnje Švajcarske, Bavarske u Nemačkoj, Austrije i Slovenije), Ilirik i Panoniju (današnja Albanija, Hrvatska, Mađarska i Srbija) a proširene su i granice provincije Afrika prema istoku i severu.

Rim se značajno proširio i na istoku. Judeja je anektirana i prisajedinjenja provinciji Siriji, kada je Avgust zbacio sa prestola Iroda Arhelaja, naslednika Iroda Velikog koji je vladao kao rimski vazalni kralj.

Sirija je, poput Egipta nakon poraza Marka Antonija i Kleopatre, bila pod upravom prefekta iz konjičkog staleža, a ne prokonzula ili legata.

Zlatni aureus sa Oktavijanovim likom, iskovan oko 30. p. n. e.

Rim je 25. godine p. n. e. bez borbe anektirao Galaciju, kraljevstvo u centralnoj Anadoliji (današnja Turska) nakon smrti poslednjeg kralja.

Plemena Asturijaca i Kantabra najzad su poražena u Kantabrijskim ratovima, čime je dovršeno dugotrajno rimsko osvajanje Iberijskog poluostrva.

Ove oblasti bile su bogate zlatom i uskoro su otvoreni mnogi rudnici koje su Rimljani obilato koristili u narednim vekovima.

Osvajanje Alpa bilo je od posebne važnosti po Rim jer je uspostavljena tampon zona između Italije i rimskih neprijatelja na severu, u Germaniji.

Horacije je posvetio pesmu u čast pobede, spomenik pod imenom „Avgustov Trofej” podignut je blizu današnjeg Monaka.

Nakon osvajanja alpske regije, Tiberije je 12. p. n. e. otpočeo ofanzivu protiv panonskih plemena u Iliriku, dok je njegov brat, Neron Klaudije Druz, istovremeno ratovao protiv germanskih plemena na obalama Rajne. Obe kampanje bile su uspešne: Druzove snage izbile su na reku Elbu, 9. p. n. e, ali sam Druz ubrzo je umro.

Prema svedočenjima, ožalošćeni Tiberije pešačio je ispred tela svog brata tokom čitavog puta nazad za Rim.

Odnosi sa Parćanima

Da bi se zaštitio od Parćanskog carstva na istoku, Avgust se oslanjao na vazalne kraljevina koje su bile tampon zona između dve sile. Da bi se dodatno zaštitio, Avgust je stacionirao rimsku vojsku u Siriji, a poslao je i svog usvojenog sina i uspešnog generala, Tiberija, da pregovara sa Parćanima u sklopu diplomatske misije.

Zahvaljujući Tiberiju, Tigran V vraćen je na presto Jermenije, koja je takođe služila kao tampon zona između Parta i Rimljana.

Tiberijev najveći uspeh bio je povratak rimskih vojnih zastava koje su pale u ruke Parćana nakon katastrofalnog poraza Marka Krasa u bici kod Kare. Zastave su povraćene diplomatskim pregovorima i ovo je predstavljalo veliku moralnu satisfakciju za Rim, budući da je gubitak legionarskih zastava bila velika mrlja na rimskoj vojničkoj časti.

Ovaj događaj Avgust je iskoristio u propagandne svrhe. Povratak vojnih zastava prikazan je na Avgustovom oklopu u na statui poznatoj kao „Avgust od Primaporte”.

Iako je Partija bila opasnost po Rim, veća opasnost po carstvo dolazila je sa severa. Front protiv Germanskih i Sarmatskih plemena uspostavljen je na Rajni i Dunavu.

Bitka u Teutoburškoj šumi

Jedan od najvećih vojnih poraza u rimskoj istoriji dogodio se u bici u Teutoburškoj šumi, 9. godine nove ere. Snage rimskog generala Publija Kvintilija Vara uhvaćene su u zasedu u uništene u Teutoburškoj šumi od strane saveza germanskih plemena, koje je predvodio Arminije, oficir germanskog porekla koji je služio u pomoćnim odredima Varove vojske i bio rimski građanin. Arminije je stekao rimsko vojno obrazovanje, što mu je omogućilo da prevari rimske generale i predvidi taktičke poteze rimske vojske.

U bici su uništene čak tri rimske legije, sedamnaesta, osamnaesta i devetnaesta, kao i šest pomoćnih kohorti. Rimske žrtve procenjene su na oko šesnaest do dvadeset hiljada.

Ovaj poraz označio je kraj rimskih ambicija o osvajanju čitave Germanije, uprkos tome što je u narednim vekovima Rim uspešno ratovao protiv Germanskih plemena. Kasnija istorija dala je veliki simbolički značaj ovoj bici, kao prekretnici u istoriji Evrope.

Prema Svetoniju, nakon što je čuo vesti o katastrofi u Teutoburškoj šumi, Avgust je bio toliko potresen da je udarao glavom o zid svoje palate, neprekidno vičući:

Quintili Vare, legiones redde! [Kvintilije Varu, vrati mi moje legije!]

Poslednje godine i smrt

Još prilikom Avgustove bolesti 23. p. n. e, postalo je jasno da stabilnost sistema koji je on uspostavio počiva na poziciji princepsa. Nejasna situacija oko pravila nasledstva zapravo je ostala jedna od najvećih slabosti principata i izvor nestabilnosti, još tokom Avgustovog života. Formalno, Rim je ostao republika i nikada nije proglašeno carstvo, ali najveći deo političke i vojne moći bio je koncentrisan u rukama jednog čoveka - princepsa.

Mapa rimske države u Avgustovo doba koja prikazuje senatske provincije (roze) i one pod kontrolom princepsa (crveno)

Avgust je svoje ogromne moći koristio krajnje oprezno, uvek pažljivo održavajući privid legalnosti i poštovanja republikanskih tradicija. Sa druge strane, Avgust je nameravao da prenese svoje moći na nekog člana svoje porodice, ali je naišao na ozbiljne probleme.

Avgust je imao samo jedno biološko dete, Juliju Stariju, sa svojom drugom suprugom, Skribonijom. Iz braka sa Livijom, Avgust nije imao dece, pa se morao okrenuti ostalim članovima svoje porodice i sklapanju dinastičkih saveza.

Nakon što je svoju kćer, Juliju, udao za Marka Klaudija Marcela, Avgust je naznačio da bi Marcel mogao da bude njegov naslednik. Marcel je, međutim, umro već 23. p. n. e. a pojedini antički istoričari okrivili su spletke Avgustove žene Livije za njegovu smrt.

Nakon Marcelove smrti Avgust se okrenuo svom dugogodišnjem prijatelju, generalu Agripi, koji se oženio Julijom.

Njihov brak bio je uspešan, uprkos velikoj razlici u godinama, i proizveo je petoro dece, Gaja Cezara, Lucija Cezara, Juliju Mlađu, Agripinu Stariju i Agripu Postuma. Nakon drugog dogovora između senata i Avgusta, Agripi su dodeljena velika ovlašćenja.

Mlade Gaja i Lucija Cezara, Avgust je lično predstavio senatu čime su otpočele njihove političke karijere. Kada je Avgust i zvanično usvojio Gaja i Lucija, postalo je jasno da ih smatra svojim naslednicima. Dvojica njegovih unuka kandidovani su za konzule 1. i 4. godine nove ere.

Avgust je pokazivao naklonost i prema deci svoje supruge Livije, Druzu i Tiberiju. Obojica su komandovali vojskom i izabrani na javne funkcije.

Agripa je umro 12. godine p. n. e. pa je Avgust po treći put udao svoju ćerku, Juliju. Ovoga puta za njenog supruga izabran je Tiberije. Avgustova namera mogla je biti ujedinjenje julijevske i klaudijevske grane carske porodice, dok pojedini antički istoričari pripisuju ovaj brak Livijinim spletkama i njenoj želji da njen sin Tiberije nasledi Avgusta.

Tiberije je, najverovatnije pod pritiskom samog Avgusta, bio nateran da se razvede od svoje žene, Vipsanije da bi se oženio Julijom.

Tako je Tiberije postao prvi kandidat da nasledi Avgusta, ali on se iz nerazjašnjenih razloga povukao iz javnog života i otišao na Rodos. Njegov brak sa Julijom bio je nesrećan, što je mogao biti jedan od razloga za Tiberijevo povlačenje.

Međutim, Lucije i Gaj umrli su 2., odnosno 4. godine nove ere a ranije je umro i Tiberijev brat Druz.

Tiberije je pozvan u Rim odmah nakon smrti Avgustovih unuka Gaja i Lucija. Avgust ga je usvojio kao sina, pod uslovom da Tiberije usvoji svog rođaka Germanika, čime je Avgust želeo da obezbedi da politička vlast nad rimskom državom ostane u rukama njegove porodice i posle njegove smrti.

U narednom periodu, Tiberije je uzdignut za glavnog Avgustovog naslednika. Date su mu tribunske i prokonzulske moći a 13. godine nove ere nagrađen je trijumfom a njegov imperijum izjednačen je sa Avgustovim.

Jedini preostali rival koji je mogao ugroziti Tiberijev položaj Avgustovog naslednika, Agripa Postum, prognan je 7. n. e. i Avgust ga se odrekao.

Ostareli Avgust umro je 19. avgusta 14. nove ere dok je bio u poseti mestu Nola, mesto smrti svog oca. Tacit i Kasije Dion pominju glasine da je Livija otrovala Avgusta namazavši sveže smokve otvorom. Međutim, većina istoričara odbacuje ove tvrdnje kao fabrikacije onih koji su favorizovali Agripu Postuma za Avgustovog naslednika.

Livija je dugo bila meta glasina da je otrovala niz članova carske porodice da bi dovela svog sina Tiberija na vlast, ali većina ovih glasina najverovatnije nisu istinite.

Kao mogućnost se pominje da je Livija zaista dala Avgustu otrovane smokve, ali kao deo prethodnog dogovora sa samim Avgustom. Carevo zdravlje već nekoliko meseci bilo je loše i on je želeo da se postara da nakon njegove smrti dođe do mirne smene na vlasti. Donekle nerado, Avgust je prihvatio Tiberija za naslednika.

Nije se očekivalo da se princeps živ vrati iz Nole, ali njegovo se u međuvremenu popravilo. Prema pojedinim glasinama, Avgust i Livija dogovorili su se da Avgust umre u određenom trenutku, pošto su sve pripreme oko političke tranzicije već bile pripremljene, a sve sa ciljem da prenos vlasti na Tiberija ne bude ugrožen.

Navodno, Avgustove poslednje reči bile su:

Jesam li dobro odigrao ulogu? Aplauz dok izlazim.

Kao glumac koji napušta pozornicu života, Avgust je odigrao skoro savršenu ulogu.

U javnosti, umirućem princepsu pripisivale su se reči:

Gledajte! Zatekao sam Rim od gline a ostavljam vam ga od mermera!

Ogromna pogrebna procesija pratila je Avgustovo telo od Nole do Rima. Na dan njegove sahrane obustavljeni su svi privatni i javni poslovi u gradu. Tiberije i njegov sin, Druz, održali su posmrtni govor. Avgustovo telo u kovčegu kremirano je blizu mauzoleja koji je podigao za sebe i svoju porodicu.

Avgust je proglašen za božanstvo i postao je novi član panteona rimskih bogova. Četiri vekova kasnije, tokom pljačkanja Rima 410. godine, Vizigoti su provalili u mauzolej; Avgustov i pepeo drugih imperatora je rasut.

Nasleđe

Avgust je postavio temelje sistema vladavine koji će, uz povremene krize, potrajati u narednih petnaest vekova, do propasti Zapadnorimskog carstva 476. i pada Carigrada 1453. Titule cezara i avgusta postale su deo carske titulature u narednim vekovima.

Kult božanskog Avgusta nastavio se sve do uvođenja hrišćanstva kao državne religije u carstvu 391. godine. Postoji mnogo preživelih statua i bisti prvog rimskog cara. Kao vrhunski propagandista, Avgust se pobrinuo da iza sebe ostavi spisak svojih postignuća, Res Gestae Divi Augusti — Dela božanskog Avgusta. Sam ovaj spomenik bio je postavljen ispred Avgustovog mauzoleja.

Sadržaj sa spomenika kopiran je širom carstva posle Avgustove smrti. Natpis na latinskom pratio je i grčki prevod i postavljen je na mnogim javnim mestima, poput hrama u Ankari.

Sam Avgust bavio se poezijom i napisao pesme, Sicilija, Epifan i Ajaks kao i autobiografiju sastavljenu od trinaest knjiga. Delovi njegovih radova sačuvani su, što je omogućilo istoričarima da otkriju više činjenica o Avgustovom privatnom životu.

Mnogi smatraju Avgusta najvećim rimskim carem. Bez sumnje, Avgustova politička veština stabilizovala je carstvo i omogućila dug i prosperitetan period u rimskoj istoriji nazvan Pax Romana — Rimski mir, ili Pax Augusta — Avgustov mir.

Prilikom stupanja imperatora na vlast, senat bi im poručio: Budi srećniji od Avgusta i bolji od Trajana.

Zidne freske unutar Avgustove kuće, njegove rezidencije tokom većeg dela vladavine

Iako nije posedova harizmu Julija Cezara, Avgust je bio inteligentan, odlučan i pre svega vešt političar. Grad Rim doživeo je velike promene za vreme Avgustove vladavine te je postao prva metropola u svetskoj istoriji. Avgust je osnovao prvu gradsku policiju, vatrogasnu službu kao i položaj gradskog prefekta.

U Avgustovo doba uspostavljena je i pozicija prefekta straže (lat. praefectus vigilum) koji je komandovao vigilima. Upravo su vigili (lat. Vigiles Urbani) delovali i kao jedna vrsta gradske milicije i kao vatrogasci. Sam grad Rim za vreme duge Avgustove vladavine postao je metropola i prema pojedinim procenama istoričara koje se baziraju na podacima iz popisa rimskih građana tokom Avgustove vladavine, mogao je imati između milion i milion i po stanovnika.

Pod Avgustom je po prvi put formirana i stajaća vojska od 28 legija sa ukupno 170.000 vojnika. Međutim, postojale su brojne pomoćne jedinice od kojih je svaka imala po 500 vojnika. Pripadnici pomoćnih jedinica uglavnom su regrutovani iz područja koja su tek potpala pod rimsku vlast.

Avgust se takođe starao o valjanom održavanju puteva, posebno onih u Italiji. Zasnovan je kurirski sistem. Pored puteva su podignuta brojna odmorišta gde su putnici mogli da se okrepe i promene konja. Nadzor nad putevima bio je poveren vojnom oficiru (lat. praefectus vehiculorum).

Izgradnja novih i proširenje postojećih puteva omogućilo je rimskoj vojsci da brzo maršira. Putna mreža u Italiji takođe je pogodovala rastu trgovine.

Jedna od poznatijih institucija zasnovanih pod Avgustom je Pretorijanska garda. Pretorijanci su isprava služili kao telesna garda na bojnom polju koja se kasnije pretvorila u elitnu carsku gardu i postala značajan faktor u rimskoj politici. Pretorijanci su stekli moć da zastraše senat, postavljaju i svrgavaju careve čija je vlast često zavisila od njihove podrške.

Nepouzdanu pretorijansku gardu raspustio je Konstantin Veliki u ranom četvrtom veku, nakon skoro tri veka postojanja.

Avgust je nastojao da bude oličenje tradicionalnih rimskih vrlina, ali je takođe težio da zadobije široku podršku masa. Shodno tome, Avgust je potrošio ogromne sume novca; 29. godine p. n. e, Avgust je platio 400 sestercija svakom od ukupno 250 hiljada rimskih građana, 1000 sestercija veteranima iz legija. Dodatnih 700 miliona sestercija potrošeno je da bi se kupila zemlja na kojoj je Avgust naselio svoje legionare.

Kako bi pokazao svoje poštovanje tradicionalne rimske religije, Avgust je obnovio 82 različita hrama.

Tokom 28. p. n. e, Avgust je istopio 80 srebrnih statua podignutih u njegovu čast, da bi se prikazao štedljivim i skromnim.

Vergilije čita Enejidu Avgustu i njegovoj sestri, Oktaviji. Žan-Žozef Talason, 1787.

Sama dužina Avgustove vladavine umnogome je zaslužna za potonji uspeh principata i mir i blagostanje u rimskoj državi tokom prvog i drugog veka posle Hrista. Tacit piše kako mlađe generacije Rimljana, rođenih i odgajanih za vreme Avgustove vladavine, nisu poznavale nijedan drugi oblik vlasti osim principata. Pored mnogobrojnih reformi i same Avgustove političke veštine, njegovo najveće nasleđe jesu mir i prosperitet u rimskoj državi. Nema sumnje da je sam Avgust bio centralna ličnost u transformaciji rimske države iz nestabilne republike u neku vrstu monarhije. Sam Avgust postao je paradigma dobrog cara i primer koji je trebalo da slede njegovi naslednici.

Svi kasniji imperatori nosili su ime Avgust kao deo carske titulature. U Vizantiji se titula Avgusta održala sve do kasnog srednjeg veka, a koristila se čak i u ranom modernom dobu.

Sam Avgust bio je autokrata a njegova vladavina bila je predmet kritika. Pojedini Avgustovi savremenici iz viših klasa rimskog društva otvoreno su kritikovali Avgustov režim.

Na samom početku svojih Anala, Tacit piše da je Avgust lukavo doveo Republikanski Rim u poziciju ropstva. Tacit daje i dva kontradiktorna viđenja o Avgustu. Jedno u kome je Avgust, kao najsposobnija ličnost od svih Cezarovih naslednika, najzad okončao period haosa i ratova i doneo mir rimskoj državi i drugo u kome je Avgust bio lukavi manipulator, koji je postigao mir brutalnim metodama i tiranijom.

Moderni istoričari poput Entonija Everita, smatraju kako ove dve krajnosti nisu međusobno isključive.

Tokom rane moderne istorije, mnogi zapadni mislioci videli su Avgusta kao makijavelistu.

Poreska reforma

Avgustova reforma javnih prihoda igrala je glavnu ulogu u prosperitetu rimske države za vreme principata. Avgustovom zaslugom sređeni su odnosi između Rima i njegovih provincija. Za vreme kasne republike, Rim je uspostavio komplikovani, često proizvoljni sistem sakupljanja danka od svojih novoosvojenih provincija. Danak je često varirao od provincije do provincije, a dolazilo je i do čestih zloupotreba u sakupljanju poreza. Avgust je uspostavio sistem direktnog sakupljanja poreza što je povećalo i stabilizovalo državne prihode. Avgustovim reformama bolje su regulisani finansijski odnosi između Rima i njegovih provincija.

Oporezivanje provincija zavisilo je od popisa lokalne populacije a uvedene su i fiksne kvote za svaku provinciju. Rimski građani u Rimu u Italiji plaćali su svoje poreze indirektno, dok su stanovnici provincija plaćali direktne poreze. U indirektne poreze spadali su:

• Porez na cenu roba od 4%
• Porez od 1% za dobra prodata na aukciji
• Porez na nasledstvo od 5% za imanja čija je vrednost veća od 100.000 sestercija

Jedna od najvažnijih reformi je ukidanje privatnih sakupljača poreza. Ovakav sistem sakupljanja poreza uveo je Gaj Grah 123. p. n. e. da bi se povećala efikasnost u sakupljanju poreza. Prvobitno je sistem primenjen u samom Rimu ali se ubrzo raširio i na provincije. Grahov sistem predviđao je da teret sakupljanja poreza Rimska država prepusti privatnim licima ili grupama. U suštini, privatna lica ili udruženja preuzimala su na sebe obavezu da na ime poreza sakupe određenu sumu za državnu blagajnu. Obično su imali nadležnost nad jednom oblašću (ili celom provincijom) i imali određen vremenski period u kome su morali sakupiti ugovorenu sumu poreza. Međutim, ovakav sistem je privatnim sakupljačima omogućio da, povrh sume koju je trebalo da sakupe za državnu blagajnu, steknu lični profit tako što će od stanovnika provincije naplaćivati veći porez. U praksi je to dovodilo do teških nameta u provincijama i raširenim zloupotrebama.

Privatna lica ili udruženja koja su sakupljala porez na ovakav način zvali su se Publikani. U okviru ovog sistema, na svakih par godina održavale su se javne aukcije na kojima je rimska država publikanima prodavala prava za sakupljanje poreza u određenoj provinciji ili oblasti. U teoriji, vrednost koja bi se prodavala na aukciji bila je približna ukupnoj sumi poreza koja se se mogla sakupiti u jednom regionu za dat vremenski period.

Suma koju bi publikani plaćali državnoj blagajni tretirana je kao zajam. Publikani su tako ostvarivali pravo na kamatu na kraju perioda predviđenom za sakupljanje poreza.

Publikani su ostvarivali čist profit ukoliko bi sakupili veću od ugovorene svote.

Avgustovim reformama učinjen je kraj ovakvoj praksi a publikani su zamenjeni javnim službenicima koji su primali platu iz državne blagajne. Već za vreme kasne republike, dolazilo je do brojnih zloupotreba u provincijama, budući da su Publikani koristili svoj položaj da izvuku maksimalni lični profit. Teški nameti u provincijama i potpuno neregulisani, privatizovani sistem oporezivanja, remetio je ekonomiju. Ovim problemom se bavio sam Julije Cezar, ali njegove reforme do kraja je sproveo Avgust.

Nakon pripajanja Egipta carstvu 30. p. n. e, Avgust je na raspolaganju imao ogromne površine plodne zemlje koja je iznajmljivana privatnim licima. Ovime su značajno povećani državni prihodi. Štaviše, Egipat nije bio provincija, već je smatran ličnim Avgustovim posedom. Drugim rimskim provincijama upravljao je legat ili prokonzul, ali Egiptom je upravljao prefekt iz viteškog staleža. Pozicija prefekta Egipta postala je, uz mesto prefekta Pretorijanske garde, najznačajnije političko dostignuće za članove viteškog staleža. Prefekt Egipta brinuo se o trgovini, starao o lukama i kao najvažnije, garantovao nesmetano snabdevanje Rima i Italije žitom.

Plodna Egipatska zemlja obezbeđivala je ogromne prihode koje su Avgust i njegovi naslednici koristili da finansiraju javne radove i vojne pohode, kao i javna davanja rimskim masama i priređivanje igara.

Mesec Avgust

Mesec Avgust (lat. Augustus) dobio je ime po samom caru, u sklopu brojnih počasti koje je senat izglasao u njegovu čast. Prethodno se ovaj mesec nazivao Sekstil, pošto je bio šesti mesec u godini u Rimskom kalendaru. Rimski pisac iz V veka, Makrobije, tvrdi da je mesec Sekstil dobio ime po Avgustu jer su se najznačajniji događaji u njegovoj vladavini odigrali u ovom mesecu.

Građevinski poduhvati

Avgustova duga vladavina umnogome je doprinela je političkoj i ekonomskoj stabilizaciji Rima. Car je u Rimu i Italiji poduzeo velike građevinske poduhvate od javnog značaja. Mnoge od građevina koje je Avgust podigao slavile su samog cara i njegovu porodicu, ali pre svega, mir koji je doneo rimskoj državi. Najbolji primer jeste Oltar Mira (lat. Ara Pacis Augustae ) žrtvenik Paks (lat. Pax) rimskoj boginji mira, koji je senat podigao na Marsovom polju nadomak Rima u čast carevog povratka iz Španije.

Među znamenitim građevina koje je podigao Avgust su Cezarov hram (lat. Templum Divi Iuli), Agripine terme (lat. Thermae Agrippae), Avgustov forum i Hram marsa ultora.

Avgust je ohrabrivao podizanje novih građevina a finansirao je i veliki broj projekata u ime svojih saradnika ili članova svoje porodice.

U čast svoje pobede u bici kod Akcija, Avgust je dao podići slavoluk blizu hrama Kastora i Poluksa. Postoji mnogo građevina izvan Rima koje su podignute u Avgustovu čast, kao što su Teatar u Meridi i hram posvećen Avgustu i Liviji u Vjeni, današnjoj Francuskoj. Grad Avgustodunum u Galiji osnovan je za vreme Avgustove vladavine i poneo je njegovo ime.

Tokom Avgustove vladavine, znatno je porastao Helenistički uticaj u arhitekturi i umetnosti. Mnoge najpoznatnije Avgustove statue i biste izrađene su u Helenističkom stilu, i prikazuju idealizovanu sliku cara kao mladog i snažnog čoveka. Tako je došlo do raskida sa realizmom u umetnosti koji je karakterisao umetnost Rimske republike.

U arhitekturi, Korintski red, jedan od glavnih arhitektonskih stilova drevne Grčke, postaje dominantan građevinski stil pod Avgustom i njegovim naslednicima. Svetonije piše kako Rim pre Avgusta nije bio dostojan statusa prestonice najmoćnije države sveta. Avgust i Agripa umnogome su odgovorni za transformaciju Rima u najveću metropolu antičkog sveta. Arhitektura carskog Rima po mnogo čemu je nastojala da oživi slavu klasične Grčke. Ipak, u Avgustovo doba i tokom procvata Rimske imperije u prvom i drugom veku nove ere, dolazi do mnogih, tipično rimskih inovacija u arhitekturi. Grade se veliki akvadukti u Italiji i provincijama. Zbog sve brojnije populacije Rima i Italije, javlja se potreba za proširenjem luka da bi se omogućio prihvat većih brodova koji su dovozili žito i ostala dobra iz provincija i dalekih zemalja na istoku. Pošto dolazi do rasta trgovine, Avgust i njegovi naslednici posebno ulažu u obnovu postojećih i izgradnju novih puteva širom imperije. Upravo u Avgustovo doba uvodi se poseban činovnik koji se stara o putevima.

Carska porodica i kult cara

Avgustov mauzolej u Rimu

Počevši od Avgusta uvedena je još jedna novina, koja je ranije bila nezamisliva i potpuno strana republikanskom uređenju, naime prelaz na nasledni oblik vlasti. Avgust je pobedu izvojevao delom i zato što je bio Cezarov naslednik, pa je i sam pokazivao znatnu brigu oko vlastitoga naslednika. Članovi carske porodice su bili u privilegovanom položaju i dodeljivane su im raznovrsne političke i vojne dužnosti. Avgust nije imao muških potomaka, a unutrašnje intrige, naročito oko njegovog naslednika, u kojima je glavnu ulogu imala njegova treća žena Livija, bile su daleko od službeno proklamovanih etičkih vrednosti.

Za neprocenjivi dar mira mnogi pojedinci, pa čak i cele zajednice, u Italiji i drugde, spontano su izražavali svoju zahvalnost obožavajući Avgusta i njegovu porodicu kao božanstva. Međutim, i zvanično je podstican kult cara kao fokusa zajedničke lojalnosti u šarolikom carstvu. Da bi se naglasila prevlast Italije, u provincijama je zvanični kult bio posvećen Rimu i Avgustu (Roma et Avgustus). Kada je trebalo slaviti taj kult, predstavnici provincijskih zajednica sastajali bi se na skupštini (konzilijum provincije) i odande ponekad, pored poruka zahvalnosti, caru upućivali i žalbe. Ovaj je sistem nastao u istočnim oblastima, gde je odavno postojao običaj da se vladari obasipaju božanskim počastima. Na zapad se širio veoma sporo, ali je 12. p. n. e. u galskom gradu Lugdunu postojala skupština za tri carske provincije u Galiji. U Italiji je zvanični kult bio posvećen Avgustovom geniju (genius Avgusti), a u samom je Rimu bio spojen sa kultom duha predaka (Lares kompitales). Njegovi glavni sveštenici (sevĭri Augustāles) bili su obično oslobođenici. I senat i car imali su vrhovnu kontrolu nad tom ustanovom: senat je mogao odbiti posthumnu deifikaciju cara (njegovo proglašenje za božanstvo), a car je mogao prihvatiti ili odbiti prijedlog iz neke provincije da se ustanovi kult cara ili da se izgradi hram za taj kult, te predloge oko obrednih detalja.

Lukavi političar, Avgust je istovremeno bio i vešt propagandista. Rimski svet prekriven je hramovima u čast Avgusta i njegove porodice. Avgustov lik prikazivan je na novcu a postoji i ogroman broj njegovih bista i statua u svim delovima rimskog sveta. Carska propaganda imala je dominantnu ulogu u mnogim aspektima života. Kao patron rimske države, Avgust je bio sveprisutan u građanskom, religioznom, ekonomskom i vojnom životu rimskog sveta.

Procvat kulture i umetnosti

Dugotrajno razdoblje mira u doba Avgustove vladavine veoma se povoljno odrazilo na razvoj kulture i umetnosti. U to doba svoj najveći procvat doživljava rimska književnost, posebno poezija. Jedan od bliskih Avgustovih prijatelja bio je bogati vitez Gaj Kilnije Mecena, koji je kao veliki ljubitelj umetnosti uviđao i njenu propagandnu snagu u slavljenju careve politike. On je oko sebe okupio i materijalno pomagao krug pesnika, među kojima su bila imena iz samog vrha cele rimske književnosti: Vergilije, Horacije i dr. U to vrijeme stvaraju Tibul, Propercije i Ovidije, kao i istoričar Tit Livije. Nastavljajući se s jedne strane na sopstvenu tradiciju, a s druge strane prihvatajući uticaje grčke umjetnosti, književnost toga doba se u spokoju »Avgustovskoga mira« (paks Avgusta) razvila do svoga vrhunca, pa se to razdoblje obično i naziva »zlatnim vekom« rimske književnosti. Autori u svojim delima često veličaju Avgusta i njegovu vladavinu slaveći stare ideale koje je Avgust želeo da obnovi svojim političkim programom.

Avgustov i Livijin hram u Vijeni, današnja Francuska, sagrađen krajem I veka pre nove ere

Osim književnosti veliki procvat u Avgustovo doba doživljavaju arhitektura i likovne umetnosti. Prema rečima starih pisaca, Rim je iz grada od opeke prerastao u grad od mermera. Podižu se pozorišta, vodovodi, terme, hramovi. Mnoge građevine finansirao je Avgustov vojskovođa i zet Marko Vipsanije Agripa, koji je naredio da se sagradi i velelepni hram svih bogova ― Panteon. I Forum je obnovljen i ukrašen novim zgradama. Posebno je mesto zauzeo »Žrtvenik mira« (Ara Pacis), bogato ukrašen ornamentima i bareljefima. Na njemu je blagostanje i plodnost italskog tla prikazivala je personifikacija Italije kao žene-hraniteljke. Drugi sačuvani reljef prikazuje Avgustovu porodicu u verskoj povorci. Sva ova dela trebalo je da odražavaju snagu Rima i uzvise julijevsku porodicu i samog Avgusta.

Res gestae divi Augusti

Avgust se okušao i u književnosti: prema antičkim svedočanstvima, napisao je jednu manju pesmu, zbirku epigrama i druga manja dela, ali nam se ništa od toga nije sačuvalo. Za istoriju rimske književnosti od velike je važnosti njegov autobiografski spis u kojem je opisao svoja politička i vojna dela. Taj je spis bio uklesan pred carevim mauzolejom u Rimu, odakle je prepisivan i postavljan po mnogim gradovima Carstva. Jedan takav prepis otkriven je 1555. godine u Ankari, pa mu odatle i naziv Spomenik iz Ankare (lat. Momentum Ankuranum). Za njegovo je otkriće bio zaslužan i hrvatski humanist Antun Vrančić koji je kao član poslanstva koje su uputili Habzburzi putovao kroz Malu Aziju osmanskom sultanu. Drugi mu je naziv, po samoj sadržini, Dela božanskog Avgusta (lat. Res gestae divi Augusti).

Pored svoje religiozne komponente, mnogi spomenici koje je podizao Avgust imali su za cilj promovisanje jedinstva rimske države, tradicionalnih rimskih vrednosti, ali, iznad svega, Avgustovu ulogu kao ujedinitelja i spasioca, koji je rimskom svetu doneo mir nakon haosa građanskih ratova. Iako se Avgust postojano držao republikanskih tradicija i težio obnovi starih republikanskih vrednosti, njegova vladavina zasnovala je lični režim, koji se bazirao na njegovom ogromnom bogatstvu i prestižu.

Kao patron najvažnijih pesnika, pisaca i istoričara svog vremena, Avgust je promovisao svoju ulogu patrona i zaštitnika rimske države.

Fizički izgled

U svom delu "Dvanaest Cezara" antički istoričar Svetonije daje detaljan opis Avgustovog fizičkog izgleda i njegovih svakodnevnih navika. Svetonije opisuje Avgusta kao čoveka prijatne spoljašnosti i dostojanstvenog držanja u svim perioda svog života. Sam car nije obraćao mnogo pažnje na svoj izgled. Zauzet brojnim dužnostima, imao je nekoliko berberina koji bi se užurbano brinuli o njegovoj kosi i bradi, dok je on čitao ili pisao. Imao je svetlo plave oči i prodoran pogled, dok je u kasnijem periodu svog života imao slabiji vid. Njegovi zubi bili su razdvojeni, a kosa neznatno kovrdžava i plave boje. Imao je spojene obrve, orlovski nos i neznatno tamniji ten. Svetonije prenosi da je bio niskog rasta, ali istovremeno navodi tvrdnje carevog oslobođenika i člana njegove pratnje, prema kojima je car bio visok 1,75 m.

Tokom čitavog života, Avgust je imao problema sa zdravljem i patio od nekoliko opasnih bolesti. Zbog krhkog zdravlja bio je sprečen da lično učestvuje u pohodima, posebno u mladosti. Svestan svojih ograničenih vojničkih sposobnosti, Avgust je vojnu komandu prepuštao sposobnijim generalima. Avgust je imao izrazito skromne navike. Hranio se umereno i živeo u privatnoj kući na Palatinu. Bio je dobar poznavalac grčke književnosti a bio je i vešt orator.

Porodično stablo

4. Gaj Oktavije

2. Gaj Oktavije

1. Oktavijan Avgust

12. Marko Acije Balb

6. Marko Acije

26. Sekst Pompej

13. Pompeja (Strabonova sestra)

27. Lucilija

3. Acija Balba Cezonija

28. Gaj Julije Cezar II

14. Gaj Julije Cezar III

29. Marcija Regija

7. Julija Cezaris (sestra Julija Cezara)

30. Lucije Aurelije Kota

15. Aurelija Kota

31. Rutilija

Vidi još

• Spisak rimskih careva
• Julijevsko-Klaudijevsko porodično stablo

Literatura

• Bourne, Ella (1918). Augustus as a Letter-Writer. 49: 53—66.
• Bowersock, G. W. (1990). Kurt A. Raaflaub and Mark Toher (urd.), ur. Between Republic and Empire: Interpretations of Augustus and his Principate. Berkeley. str. 380—394. ISBN 978-0-520-08447-6. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak urednika (veza)
• Bunson, Matthew (1994). Encyclopedia of the Roman Empire. New York: Facts on File Inc. ISBN 978-0-8160-3182-5. 
• Chisholm, Kitty; Ferguson, John (1981). Rome: The Augustan Age; A Source Book. Oxford. ISBN 978-0-19-872108-6. 
• Dio, Kasije (1987). The Roman History: The Reign of Augustus. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044448-3. 
• Eck, Werner (2003). The Age of Augustus. Oxford. ISBN 978-0-631-22957-5. 
• Eder, Walter (2005). „Augustus and the Power of Tradition”. Ur.: Karl Galinsky. The Cambridge companion to the Age of Augustus. Cambridge, New York. str. 13—32. ISBN 978-0-521-80796-8. 
• Everitt, Anthony (2006). Augustus: The Life of Rome's First Emperor. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6128-0. 
• Green, Peter (1990). Alexander to Actium: The Historical Evolution of the Hellenistic Age. Hellenistic Culture and Society. Berkeley, CA; Los Angeles; London. ISBN 978-0-520-05611-4. 
• Gruen, Erich S. (2005). Augustus and the Making of the Principate. Cambridge, MA; New York. str. 33—51. ISBN 978-0-521-80796-8. 
• Kelsall, Malcolm (1976). Augustus and Pope. 39 (2): 117—131.
• Rowell, Henry Thompson (1962). The Centers of Civilization Series: Volume 5; Rome in the Augustan Age. Norman. ISBN 978-0-8061-0956-5. 

Spoljašnje veze

• Res Gestae Divi Augusti
• Svetonijeva biografija
• Rimska istorija Kasija Dija
• Avgustov život iz pera Nikole od Damaska
• Galerija antičke umetnosti: Avgust