Pređi na sadržaj

Октобар: десет дана који су потресли свет

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Oktobar: deset dana koji su potresli svet
Vladimir Lenjin, kako je prikazan u filmu.
Izvorni naslovОктябрь: Десять дней, которые потрясли мир
Žanrpropagandni film
RežijaSergej Ajzenštajn
ScenarioSergej Ajzenštajn
MuzikaDmitrij Šostakovič
Producentska
kuća		Mosfilm Studio
DistributerSovkino
Godina1928.
Trajanje
115 minuta (Originalna verzija)
100 minuta (Izmenjena verzija)
ZemljaSSSR
Jeziknemi
ruski (originalni međunaslovi)
IMDb veza
Oktobar: Deset dana koji su potresli svet; Ruski međunaslovi, bez titlova

Oktobar: deset dana koji su potresli svet (rus. Октябрь: Десять дней, которые потрясли мир) je sovjetski propagandni film iz 1928. godine, snimljen povodom desete godišnjice Oktobarske revolucije. Uz Oklopnjaču Potemkin (1925), koja je snimljena za dvadesetogodišnjicu Ruske revolucije 1905, Oktobar je najpoznatiji nemi film sovijetskog reditelja Sergeja Ajzenštajna.[1]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Film počinje ushićenjem nakon Februarske revolucije i uspostavljanja Privremene vlade, prikazujući rušenje Carskog spomenika. Međutim, brzo se ističe da je to 'ista stara priča' o ratu i gladi pod Privremenom vladom. Nagomilavanje do Oktobarske revolucije dramatizovano je međunaslovima koji obeležavaju datume događaja.

April 1917 Vladimir Lenjin se vraća na petrogradsku finsku železničku stanicu prepun pristalica.

Jul 1917 Na demonstracije na Nevskom trgu puca vojska. Vlada naređuje da se radnička klasa odseče od centra grada, a u dramatičnom nizu mostovi se podižu na kojima su još uvek tela boljševika dok buržoazija baca primerke boljševičkih novina u reku.

Sjedište boljševika je takođe uništeno od strane vladajuće klase, a Privremena vlada naređuje hapšenje Lenjina, koji je otišao u ilegalu, ali nastavlja da rukovodi planovima za ustanak. Lider Privremene vlade Aleksandar Kerenski je podrugljivo okarakterisan i upoređen sa mehaničkim paunom i Napoleonom, pre nego što je satirično optužen da pretenduje na ruski tron.

General Kornilov napreduje sa svojim trupama ka Petrogradu 'za Boga i zemlju'. Dok je vlada bespomoćna, boljševici se okupljaju u odbranu. Boljševici preuzimaju kontrolu nad gradskim arsenalom i general Kornilov je uhapšen. Leci šire poruke revolucije, a radnici se obučavaju da koriste oružje za 'poslednju i odlučujuću bitku'.

Oktobar 1917. Boljševički komitet glasa za odobravanje Lenjinovog predloga za pobunu.

24. oktobar Lenjin se vraća u Smolni posle četiri meseca skrivanja i preuzima kontrolu nad ustankom uoči 25. oktobra. Upućuje se poruka ljudima koji proglašavaju smjenu Privremene vlade 25. oktobra u 10 časova.

25. oktobar Krstarica Aurora uplovljava dok radnici preuzimaju kontrolu nad mostovima. Ministar vojni poziva trupe u pomoć svrgnutoj vladi, a Kozaci i Ženski bataljon smrti stižu u Zimski dvorac i odmaraju se na Carskom bilijarskom stolu. Privremena vlada sastavlja apel građanima pokušavajući da ponovo potvrdi svoj legitimitet, ali te večeri se održava kongres sa delegatima iz svih delova zemlje i Sovjeti se glasaju na vlast.

Uz oružje i pripreme Vojnorevolucionarnog komiteta, boljševici odmah marširaju na Zimski dvorac i zahtevaju njegovu predaju. Privremena vlada, naizgled povučena, ne daje nikakav odgovor. Ženski bataljon smrti se predaje i ubija svoje pretpostavljene. Grupa Sovjeta infiltrira se u ogromnu palatu kroz podrume i locira vladine snage unutra. Kozaci se predaju i pridružuju Sovjetima. Menjševici su na kongresu apelovali na beskrvni prekid sukoba, prikazan kao 'harping', na gluhe uši.

Signal je dat pucnjem sa Aurore i počinje ozbiljan napad. U epskom vrhuncu, Sovjeti masovno jurišaju na palatu i savladavaju odbrambene snage. Vojnici u palati upadaju u palatu tražeći dragocenosti, da bi im Sovjeti praznili džepove nakon što se predaju. Konačno, Sovjeti su razbili vrata odaja Privremene vlade i uhapsili članove vlade. Vladimir Antonov-Ovsejenko sastavlja zvaničnu izjavu kojom proglašava privremenu vladu. Satovi širom sveta su prikazani kako obeležavaju vreme uspeha revolucije dok Sovjeti navijaju.

26. oktobar Nova vlada kreće u izgradnju nove države, donoseći uredbe o miru i zemlji.

Analiza[uredi | uredi izvor]

Nakon velikog međunarodnog uspeha filma Oklopnjača Potemkin (1925), Ajzenštajn je odlučio da dodatno testira granice kinematografskog izraza, još jednom koristeći vladin zadatak, kako bi stvorio monumentalni avangardni film. Međutim, ovoga puta ova dva cilja su se pokazala nespojiva. Iako Oktobar sadrži epizode skoro traumatičnog intenziteta (demonstracije 3. jula 1917. godine i rušenje spomenika Aleksandru III, između ostalog) i izvor estetskih otkrića, film u celini ostaje hladno idiosinkratičan i preterano intelektualizovan. Njegovo kontinuirano mešanje kvazi-dokumentarnih scena sa neskrivenom komunističkom hagiografijom i kompleksne simbolike sa demagoškim falsifikovanjem istorije otkriva suštinu ovog filma kao ideološkog proizvoda u službi sovijetske političke propagande u zemlji i inostranstvu.[1][2]

Savremena kritika[uredi | uredi izvor]

Ajzenštajnov problematični film povodom desete godišnjice Oktobar konačno je debitovao u martu 1928. godine. Potemkin i Oktobar su Ajzenštajnovi najpoznatiji nemi filmovi, a o poslednjem je mnogo pisano, kako njegov režiser, tako i drugi. Na mnogo načina, to je najpotpunije osmišljen i izveden primer Ajzenštajnove „intelektualne montaže“, jer se nadao da će kroz suprotstavljanje objekata i snimaka izraziti ideje o Kerenskom i Privremenoj vladi i doneti sud o njima na jeziku filma.[3]

Oktobar je mnogo intelektualniji i teži od Potemkina. Iako su neke od njegovih scena među najsjajnijim u Ajzenštajnovom opusu, kao što je ona sa devojkom i mrtvim konjem koji polako padaju sa pokretnog mosta, Oktobru nedostaje ritam i dramatični intenzitet koji Potemkina čine remek-delom. Oktobar (zasnovano na Deset dana koji su potresli svet Džona Rida) trebalo je da bude snimljena rekreacija boljševičkog puča u Petrogradu, po istom redosledu kao i neuspešna Moskva u oktobru Borisa Barneta. Ograničenja snimljene istorije su veoma stroga; u rukama umereno sposobnog reditelja poput Barneta, ova ograničenja su se pokazala pogubnom. Ajzenštajn je, međutim, proizveo zadivljujući, iako neujednačen, film.*°[3]

Velika mana je to što za razliku od Potemkina, Oktobru nedostaje ljudski interes. Najrazvijeniji lik (ili karikatura, u zavisnosti od nečije tačke gledišta) je Aleksandar Kerenski (Nikolaj Popov), čiji su maniri izuzetno verno prikazani na osnovu dokumentarnih snimaka u Šubovom Padu dinastije Romanov). S druge strane, dok je radnik Nikandrov, koji je igrao Lenjina, upadljivo podsećao na vođu, on nije oživeo ništa od njegovog ličnog magnetizma. Nikandrovova slabost u ulozi postala je prilično problematična, a Lenjinova udovica, N. K. Krupskaja, bila je veoma kritična zbog Lenjinovog portreta (kao i zbog previše čestih pojavljivanja Kerenskog na ekranu). Krupskajina zapažanja o Oktobru bila su prodorna: dok je hvalila Ajzenštajnova osećanja, verovala je da je njegova simbolika, posebno serija snimaka bogova i idola, nerazumljiva masama.[3]

U Moskvi i Lenjingradu kritička reakcija bila je pomešana. Tipični odgovor je bio nevoljno odobravanje zajedno sa osudom opsesije filma „apstraktnim stvarima“ i simbolima. Dokumentaristkinja Esfir Šub smatrala je da film demonstrira uzaludnost ekranizacije „činjenica’, a kritika filmskih teoretičara (Adrijan Pjotrovski i Konstantin Deržavin) bila je još oštrija, jer je film optužen za dekadenciju, „estetizam“ i „formalizam“.[2] Barem neke od ovih veoma ozbiljnih optužbi za formalizam i estetizam potekle su, začudo, od levičara Osipa Brika i Viktora Percova i formaliste Viktora Šklovskog. Njihovi komentari, iako teški, bili su inteligentni i pravedni. Percov se plašio da će Ajzenštajn, koji se sada nadao da će ekranizovati Marksov Kapital (projekat koji nikada nije realizovan), potpuno je odbacio čoveka na filmu i krenuo ka čistom „stvarizmu“ (vešhizmu). Zaista, Oktobar je sam po sebi mogao da potvrdi potrebu da se razgovara o mestu glumaca i heroja u sovjetskoj kinematografiji, jer je pokazao koliko je sovjetska avangarda bila udaljena od naklonosti običnih gledalaca. Sovjetski Savez je smatran previše siromašnim da bi platio luksuz čiste umetnosti, ma koliko bio veliki umetnik.[3]

Zvanična filmska kritika pod pokroviteljstvom komunističke partije je apsolutno negirala ove optužbe i odlučno podržavala Oktobar zbog njegovog „ogromnog društveno-političkog značaja“, a zvanične recenzije su bile izuzetno entuzijastične, počinjale ili završavale (prema jednom ironičnom izveštaju) rečima: „Oktobar je nova, grandiozna pobeda. Svi radnici, svi partijski i komsomolci treba da vide Oktobar, oktobar je u bioskopu, praznik sovjetske kinematografije.”[3] Sa druge strane, filmski profesionalci (reditelji Vsevolod Pudovkin i Aleksej Popov) branili su film kao originalno delo filmske umetnosti i pravdali njegove nedostatke kompleksnošću istorijskih događaja koje je trebalo preneti na film i veoma kratkim rokom (svega 8 meseci) određenim za snimanje filma.[2]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Rollberg, P. (2009). Historical dictionary of Russian and Soviet cinema. Lanham, Md.: Scarecrow Press. str. 206—207. ISBN 978-0-8108-6072-8. OCLC 228744396. 
  2. ^ a b v The Film factory : Russian and Soviet cinema in documents 1896-1939. Richard Taylor, Ian Christie. London: Routledge & Kegan Paul. 1988. str. 232—233. ISBN 0-7100-9628-3. OCLC 59971246. 
  3. ^ a b v g d Youngblood, Denise J. (1991). Soviet Cinema in the Silent Era, 1918-1935. Austin: University of Texas Press. str. 174-175. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Октобар:_десет_дана_који_су_потресли_свет&oldid=27844528”