Opsada Carigrada (674—678)

Opsada Carigrada
Vreme 674-678 Mesto Konstantinopolj
Sukobljene strane
Vizantija	Omejadski kalifat

Opsada Carigrada (674-678) prva je arapska opsada Carigrada i druga opsada Carigrada u istoriji. Opsada je trajala čitavih 5 ratnih sezona, 674, 675, 676, 677. i 678. Međutim, najjača srednjovekovna tvrđava uspela je da odbije napad.

Pozadina

Nakon smrti Konstansa II na presto Vizantije došao je njegov sin Konstantin IV (668—685). Njegova vladavina predstavlja prekretnicu u Vizantijsko-arapskim ratovima. Još dok je Konstans boravio na zapadu, Muavija je smirio stanje u kalifatu i obnovio ratove sa Vizantijom. 663. godine Arapi se pojavljuju u Maloj Aziji i pustoše zemlju, a stanovništvo odvode u ropstvo. Međutim, odlučujuća bitka u ovom sukobu Vizantije i Arapa odigrala se na moru. Muavijin vojskovođa 670. godine osvaja poluostrvo Kizik na maloazijskoj obali Mramornog mora. Odatle je mogao siguran da krene u pohod na Carigrad. No pre napada na Carigrad, jedan deo arapske flote zauzeo je Smirnu, a ostatak je napao obalu Kilikije.

Opsada

U proleće 674. godine pred Carigradom se pojavljuje velika arapska flota pod zapovedništvom Abd el Rahmana. Kada je vizantijski car Konstantin IV (668—685) saznao za pokret nevernika prema Carigradu, preduzeo je korake da prestonica spremno dočeka napadače. Na drugoj strani, vojskovođa Sufijan ibn Auf, zapovednik arabljanskih kopnenih snaga, došao je do Halkedona. U međuvremenu, na evropsku obalu, nedaleko od carigradskih bedema, sa arabljanskog brodovlja iskrcan je jedan veliki odred koji je trebalo da grad opkoli s kopna, na prostoru od Mramornog mora do zaliva Zlatnog roga. Upravo je istovremeno opkoljavanje Konstantinopolja i s kopna i s mora, bez obzira na njegove snažne zidine i dobar sistem odbrane, bio najveća opasnost za megalopolis na Bosforu. Pri tom, zaliv Zlatnog roga bio je najslabija tačka i „meki trbuh” vizantijske prestonice. Borbe oko Carigrada vodile su se tokom celog leta 674. godine da bi se u jesen arapska vojska povukla u Kizik. Ovo povlačenje omogućilo je stanovnicima Carigrada da obnove zalihe. Opsada je trajala još 4 godine, ali je Carigrad uspeo da odbije napad.

Svoj ogroman uspeh Vizantinci, pre svega, duguju novom izumu, takozvanoj grčkoj vatri, pravom čudu srednjovekovne ratne tehnike. Reč je o tečnom plamenu koji se iz posebnih naprava, takozvanih strepti, pod pritiskom izbacivao i izazivao požare na brodovima. Prema verovanju koje počiva na podatku iz Teofanove hronike i koje je danas u priličnoj meri pokolebano, grčku vatru izumeo je arhitekta Kalinik iz grada Heliopolja u Siriji (ili možda u Egiptu). On je 673/674. godine doneo u Carigrad ovo opasno, ali za Vizantince spasonosno, oružje i ono je odnelo prevagu u sukobu s Arabljanima. Nikada nije utvrđen tačan hemijski sastav ove zapaljive smese, pomoću koje su Romeji odneli niz blistavih vojničkih pobeda, ali se veruje da je jedan od osnovnih sastojaka bila šalitra. Tek nekoliko vekova kasnije flote pojedinih italijanskih pomorskih republika uspele su da bar unekoliko odgovore na izazov grčke vatre. Kako beleži vizantijski istoričar 12. stoleća Jovan Kinam, Venecijanci su oblagali svoje brodove tkaninama natopljenim u sirće kako bi ih zaštitili od razornog tečnog plamena. Georgije Pahimer, istoričar koji piše u prvoj deceniji 14. veka, navodi kako su Đenovljani štitili svoje brodove tako što su njihove bokove oblagali osušenim volujskim kožama.

Pobožni Teofan je zapisao da su Vizantinci odneli pobedu nad Arabljanima pod zidinama Carigrada uz pomoć Boga i Bogorodice. On dodaje da su se verujući u Alaha povukli u golemoj nevolji i s velikim ranama. Međutim, ni to nije bio kraj njihovim nedaćama: jaka bura zahvatila je arabljansko brodovlje kraj obala maloazijske oblasti Pamfilije, nadomak grada Sileja, i desetkovala ga. I, naposletku, i arabljansku kopnenu vojsku u povlačenju porazili su vizantijski odredi koje su predvodile vojskovođe Flor, Petrona i Kiprijan. Postoji podatak da je pobijeno čak 30.000 arapskih vojnika.

Posledice

Posle ovog dvostrukog stradanja, stari kalif Muavija nije imao drugog izbora nego da s vizantijskim vasilevsom Konstantinom IV sklopi ugovor o miru na trideset godina. On se obavezao da će caru godišnje plaćati 3000 zlatnika i da će mu slati pedeset robova i pedeset konja.

Naravno, ova sjajna vizantijska pobeda ostavila je snažan utisak na savremenike i nadaleko je odjeknula širom srednjovekovnog sveta. Zna se da su mnogi onovremeni vladari upućivali poslanstva u Carigrad i vasilevsu Konstantinu IV slali bogate darove i molili ga za mir i prijateljstvo. Hroničar Teofan završava svoju pripovest o prvoj arabljanskoj opsadi Carigrada sledećim rečima: „I nastala je velika bezbrižnost na Istoku i na Zapadu.”

Moderni istraživači istrajavaju na činjenici da je vizantijska pobeda iz 678. godine imala neizmeran značaj. Došla je u pravom, a toliko kritičnom trenutku, jer posle tačno pedeset godina gotovo neprestanih ratova, u kojima Vizantija nije znala ni za jednu veću pobedu, arabljanska najezda konačno je zaustavljena. Reč je o prekretnici od svetske istorijske važnosti, a Carigrad je kao poslednja prepreka islamskoj najezdi uspeo da odoli, što je bio spas ne samo za Vizantijsko carstvo nego i sveukupnu evropsku civilizaciju.

Vidi još

• Druga arapska opsada Carigrada
• Istorija Vizantijskog carstva
• Hronologija istorije Vizantije
• Vizantijsko-arapski ratovi

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.  (42—44)

Spoljašnje veze

• Šta bi bilo da je..?