Opšta deklaracija o ljudskim pravima

Opšta deklaracija o ljudskim pravima, usvojena od strane Generalne skupštine ujedinjenih nacija na 183. sednici održanoj u Parizu, 10. decembra 1948. godine

Opšta deklaracija o ljudskim pravima je deklaracija usvojena od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (A/RES/217, 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu), čime je predstavljeno opšte viđenje organizacije o pitanjima ljudskih prava garantovanih ljudima. Elenor Ruzvelt je rekla kako bi Deklaracija mogla biti „Magna karta za čitavo čovečanstvo”.

Deklaracija se sastoji od 30 članaka koji afirmišu prava pojedinca koja su, mada nisu pravno obavezujuća sama po sebi, razrađena u naknadnim međunarodnim ugovorima, ekonomskim transferima, regionalnim instrumentima ljudskih prava, nacionalnim ustavima, i drugim zakonima. Deklaracija je bila prvi korak u procesu formulisanja Međunarodnog zakona o ljudskim pravima, koji je kompletiran 1966. godine, i stupio na snagu 1976, nakon što je dovoljan broj zemalja ratifikovao dokument.

Neki pravni naučnici smatraju da pošto se većina zemlja konstantno pozivala na deklaraciju tokom perioda od preko 50 godina, da je ona postala obavezujući deo uobičajenog međunarodnog prava. Međutim, u Sjedinjenim Državama, Vrhovni sud je u slučaju Sosa protiv Alvarez Mačain (2004), izveo zaključak da deklaracija „sama po sebi ne nameće obaveze po pitanjima međunarodnog prava”. Sudovi drugih zemalja su isto tako izveli zaključak da deklaracija nije sama po sebi deo domaćih zakona.

Nastanak

Elenor Ruzvelt sa španskom verzijom Opšte deklaracije o ljudskim pravima (1949)

Pošto su zverstava počinjena od strane nacističke Nemačke izašla na videlo posle Drugog svetskog rata, pojavilo se opšte mišljenje u svetskoj zajednici da Povelja Ujedinjenih nacija ne razjašnjava dovoljno prava koja treba da zaštiti. Tačnije, opšta deklaracija koja u potpunosti razjašnjava prava pojedinaca je bila krajnje neophodna. Kanađanin Džon Peters Hamfri je bio pozvan od strane Sekretarijata Ujedinjenih nacija da radi na projektu i postane glavni stvaralac deklaracije. Hamfriju je asistirala Elenor Ruzvelt iz Sjedinjenih Država, Rene Kasin iz Francuske, Čarls Malik iz Libana, i P. C. Čang iz Kine, između ostalih. Proglašenje je ratifikovano tokom zasedanja Generalne skupštine 10. decembra 1948. godine glasovima 48 za i 0 protiv, sa 8 uzdržanih (Jugoslavija, Čitav Sovjetski blok [Belorusija, Čehoslovačka, Poljska, Ukrajina, SSSR], Južna Afrika i Saudijska Arabija). Iznenađujuće, uprkos centralnoj ulozi koju je igrao Kanađanin Džon Hamfri u pisanju povelje, Kanadska vlada je bila uzdržana pri glasanju za nacrt povelje. Vlada je promenila svoj stav kasnije kada je nacrt izašao pred Generalnu skupštinu.

Struktura i pravne posledice

Dokument je zasnovan na tradiciji civilnog prava, računajući preambulu i trideset odredbi. Pošto je stvorena kao objava ciljeva kojih bi trebalo da se pridržavaju vlade, nije pravno obavezujuća i stoga nema potpisnica. Deklaracija ne predstavlja deo međunarodnog prava, ali predstavlja značajno oruđe u primeni diplomatskih i moralnih pritisaka na vlade koje krše neke ili sve odredbe deklaracije. Međunarodna konferencija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima iz 1968. godine odlučila je da deklaracija „predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice“. Deklaracija je poslužila kao osnova za originalna dva pravno obavezujuća sporazuma Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, Međunarodni sporazum o civilnim i političkim pravima, i Međunarodni sporazum o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima. I danas je često navođena od strane akademika, pravnika, i ustavnih sudova.

Glavni principi

Postoji ukupno trideset članova koji okvirno sačinjavaju ljudska prava, ali za najznačajnije principe se smatraju sledeći:

• zabrana ropstva (čl. 4),
• zabrana mučenja (čl. 5.),
• zabrana diskriminacije (čl. 2. i 7.),
• pravo na život (čl. 3.),
• pravo na slobodu (čl. 3.),
• pravo na ličnu bezbednost (čl. 3.),
• pravo svake osobe na pravično suđenje i zabrana samovoljnog hapšenja (čl. 9—12.),
• pravu na zaštitu privatnosti (čl. 12.),
• pravo čoveka da se slobodno kreće unutar svoje države, da teritoriju svoje države napusti i da se u svoju državu sme slobodno vratiti (čl. 13.),
• pravo na utočište (azil) u drugim zemljama, od nepravednog progona u svojoj zemlji (čl. 14.),
• pravo čoveka da bude državljanin barem jedne zemlje i da se može odreći državljanstva (čl. 15.),
• pravo punoletnih muškaraca i žena da sklope građanski brak i time osnuju porodicu, koja se štiti kao temeljna društvena jedinica (čl. 16.),
• pravo na vlasništvo (čl. 17.),
• pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti (čl. 18.),
• pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, koja uključuje pravo na širenje ideja putem bilo kojeg medija (čl. 19.),
• pravo na slobodu okupljanja i udruživanja (čl. 20.),
• pravo na sudelovanje u upravljanju svojom zemljom, putem izbora i pravom na pristup javnim dužnostima (čl. 21.),
• pravo na socijalnu zaštitu u svrhu osiguranja temeljnog dostojanstva čoveka (čl. 22.),
• pravo čoveka da radi i slobodno izabere zaposlenje, te da bude plaćen bez diskriminacije - jednako kao i drugi ljudi koji rade jednak posao (čl. 23.),
• pravo na sindikalno organizovanje radnika (čl. 23.),
• pravo na dnevni odmor i plaćeni odmor od rada (čl. 24.),
• pravo na dostojanstven životni standard (čl. 25.),
• pravo na zaštitu materinstva i detinjstva, koje uključuje i zaštitu vanbračne dece (čl. 26.),
• pravo na obrazovanje, koje uključuje obavezno osnovno obrazovanje, besplatno srednjoškolsko obrazovanje, te pravo na pristup visokoškolskom obrazovanju "jednako dostupno svima na osnovu uspeha" (čl. 26.),
• pravo prvenstva roditelja u izboru vrste obrazovanja za svoju decu (čl. 26.),
• pravo na pristup kulturi i nauci (čl. 27.),
• pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proizlaze iz kulturnog i naučnog stvaralaštva (čl. 27.)
• pravo na društveni i međunarodni poredak u kojem se mogu ostvarivati ljudska prava (čl. 28.).

Prava čoveka

Stalan cilj Organizacije ujedinjenih nacija treba da bude doprinos poštovanju prava čoveka i naroda da raspolažu sami sobom. Ovaj cilj je upisan u Povelju, koja u tome vidi način da se mir među nacijama unapredi.

Opšta deklaracija o pravima čoveka je od izuzetno velikog značaja, pošto afirmiše građanska, politička, ekonomska, društvena i kulturna prava ljudske porodice. Ona je bila, međutim, samo izraz jednog ideala i nije sadržao pravnu obavezu. Stoga je dopunjena 1966. godine sa dva međunarodna ugovora podneta državama na ratifikovanje

• Ugovor o građanskim i političkim pravima
• Ugovor o društvenim, ekonomskim i kulturnim pravima.

Oni ugovori, koji su stupili na snagu 1976. godine, i koje nisu ratifikovale sve države članice, i dalje predstavljaju samo skromnu garanciju.

Među drugim sporazumima predloženim državama za ratifikaciju u oblasti prava čoveka mogu se naglasiti sledeći:

• za sprečavanje i suzbijanje genocida (1948);
• za odstranjivanje svih formi rasne diskriminacije (1969);
• za odstranjivanje i suzbijanje zločina aparthejda (1973);
• za odstranjivanje diskriminacije prema ženama (1979);
• protiv torture (1984);
• o pravima deteta (1989).

Opšta deklaracija o pravima čoveka

Smatrajući da poštovanje ličnog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice su temelj slobode, pravde i mira u svetu;

• smatrajući da su nepoštovanje i ravnodušnost prema pravima čoveka dovodili do varvarskih postupaka, koji su sramota za savest čovečanstva, i da je dolazak sveta u kojem ljudska bića uživati slobodu govora i verovanja i u kojem neće biti terora ni bede proglašeni za najuzvišeniju težnju svakog čoveka;
• smatrajući da je od suštinske važnosti da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom kako čovek ne bi bio primoran da ustaje protiv tiranije i ugnjetavanja;
• smatrajući da su narodi Ujedinjenih nacija u Povelji ponovo izrazili svoju veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost čovekove ličnosti i ravnopravnost muškaraca i žena i da su odlučni da podstiču društveni napredak i poboljšavaju životni standard u potpunoj slobodi;

Značaj i pravno dejstvo

Značaj

U minijaturnoj knjizi

Godine 1948. je UN rezolucijom A/RES/217(III)[A] usvojena deklaracija u vidu dvojezičnog dokumenta na engleskom i francuskom, i zvaničnim prevodima na kineski, ruski i španski. Godine 2009. Ginisova knjiga rekorda je opisala deklaraciju kao „najviše prevođeni dokument” na svetu (370 različitih jezika i dijalekata). Unikod konzorcijum čuva 431 od 503 zvaničnih prevoda dostupnih na OHCHR (ažurirano: jun 2017.).

U njenom uvodu, vlade obavezuju sebe i svoje narode na progresivne mere kojima se obezbeđuje univerzalno i efektivno poštovanje ljudskih prava postavljenih deklaracijom. Elenor Ruzvelt je podržavala usvajanje deklaracije u obliku deklaracije, pre nego u vidu sporazuma jer je smatrala da bi tako imala istu vrstu uticaja na globalno društvo kao što je i Deklaracija nezavisnosti SAD imala na Sjedinjene Države. Pokazalo da je bila u pravu. Mada ovaj dokument nije pravno obavezujući, deklaracija je bila prihvaćena ili je uticala na većinu nacionalnih ustava od 1948. Ona je isto tako služila kao osnova za sve veći broj nacionalnih zakona, međunarodnih zakona i ugovora, kao i sve većeg broja regionalnih, podnacionalnih i nacionalnih institucija koje štite i promovišu ljudska prava.

Po prvi put u međunarodnom pravu, termin „vladavina prava” je bio korišten u uvodu deklaracije. Treći paragraf uvoda deklaracije sadrži sledeće: „Budući da je esencijalno, ako čovek nije prisiljen da pribegne, kao poslednjem sredstvu, pobuni protiv tiranije i represije, da ljudska prava treba da budu zaštićena vladavinom prava.”

Pravno dejstvo

Iako ona nije ugovor sama po sebi, deklaracija je bila eksplicitno prihvaćena s ciljem definisanja termina „temeljne slobode” i „ljudska prava” koji se javljaju u povelji Ujedinjenih nacija, koja je obavezujuća za sve države članice. Iz tog razloga, Opšta deklaracija o ljudskim pravima je fundamentalni konstitutivni dokument Ujedinjenih nacija. Osim toga, mnogi međunarodni pravnici smatraju da deklaracija sačinjava deo uobičajenog međunarodnog zakona i da je moćno oruđe u primeni diplomatije i moralnog pritiska na vlade koje krše bilo koji njenih članaka. Godine 1968. Međunarodna konferencija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima je iznela stanovište da deklaracija „predstavlja obavezu za članove međunarodne zajednice” prema svim osobama. Deklaracija je služila kao osnova za dva obavezujuća sporazuma UN o ljudskim pravima: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Principi deklaracije su razrađeni u međunarodnim ugovorima kao što su Međunarodna konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, Konvencija o pravima deteta, Konvencija OUN protiv torture, i mnogim drugim. Deklaraciju i dalje citiraju vlade, akademici, advokati i ustavni sudovi, kao i pojedinci koji se pozivaju na njene principe radi zaštite svojih priznatih ljudskih prava.

Reakcije

Pohvale

Opšta deklaracija je dobila pohvale od velikog broja značajnih ljudi. Libanski filozof i diplomata Čarls Malik ju je nazvao „međunarodnim dokumentom od prvorazredne važnosti”, dok je Elenor Ruzvelt — prva predsednica Komisije za ljudska prava koja je proizvela nacrt deklaracije — izjavila da će to „možda postati međunarodna Magna karta svih ljudi svuda”. U svom govoru od 5. oktobra 1995, papa Jovan Pavle II nazvao je deklaraciju „jednim od najviših izraza ljudske savesti našeg vremena”, mada Vatikan nikada nije usvojio deklaraciju. U jednoj izjavi 10. decembra 2003. u ime Evropske unije, Marčelo Spatafora je rekao da je deklaracija „postavila ljudska prava u centar okvira principa i obaveza koji oblikuju odnose unutar međunarodne zajednice”.

Kritike i ostalo

Određeni krugovi su kritikovali Opštu deklaraciju o ljudskim pravima kao suprotnost ljudskim pravima. Smatrajući da određena „ekonomska prava“ ne mogu biti ljudska prava jer moraju biti obezbeđena od strane drugih putem prisile, npr. oporezivanjem. Smatraju da su individualna prava upravo ono što dokument teži da uništi. Tome dodaju činjenicu da su nacistička Nemačka i komunistički Sovjetski Savez primenili ova „ekonomska prava“ na svoje vlade i ustave i završile stvarajući kolektivističke režime odgovorne za smrt miliona. Kapitalisti povremeno zagovaraju dokumenta dajući primer Severne Koreje koja se visoko kotira u ekonomskim pravima, dok se Sjedinjene Države prema deklaraciji nisko kotiraju, iako su Sjedinjene Države daleko perspektivnije i slobodnije nego Severna Koreja.

Ginisova knjiga rekorda svrstava deklaraciju kao „najprevođeniji dokument“ u svetu, koja je do 2004. godine prevedena na 335 jezika i dijalekta. Druga dela su, međutim, prevođenija; na primer, Biblija je takođe svrstana u Ginisu kao „prevedena na 2.233 jezika i dijalekata.“ Neki od prevoda dostupnih na UNHCHR sajtu sadrže neispravljene greške.

Vidi još

• Kirov Cilindar, drevna Persija, 559—530. PNE
• Magna Karta, Engleska, 1215.
• Engleski zakon o pravima, 1689.
• Virdžinijska deklaracija o pravima, jun 1776.
• Deklaracija nezavisnosti Sjedinjenih Država, jul 1776.
• Zakon o pravima Sjedinjenih Država, završen 1789, prihvaćen 1791.
• Deklaracija o pravima čoveka i građana, 1789.
• Ustav Sovjetskog Saveza, first 1918.
• Evropska konvencija o ljudskim pravima, 1950.
• Kanadska povelja o pravima i slobodama, 1982.
• Konvencija o pravima deteta, 1990.
• Kairska deklaracija o ljudskim pravima u Islamu, 1990.
• Povelja Evropske unije o osnovnim pravima, 2000.

Literatura

• D, Anthony A.'Amato (1987). International law: process and prospect. Transnational Publishers. str. 123—147. ISBN 978-0-941320-35-1. 

• John Peters, Humphrey (23. 5. 1979). „The universal declaration of human rights, Its history, impact andjuridical character”. Ur.: Bertrand G., Ramcharan. Human Rights: Thirty Years After the Universal Declaration : Commemorative Volume on the Occasion of the Thirtieth Anniversary of the Universal Declaration of Human Rights. The Hage: Nijhoff. str. 37. ISBN 978-90-247-2145-0. 
• Brown, Gordon (2016). The Universal Declaration of Human Rights in the 21st Century: A Living Document in a Changing World. Open Book Publishers. ISBN 978-1-783-74218-9. 
• Glendon, Mary Ann (2002). A world made new: Eleanor Roosevelt and the Universal Declaration of Human Rights. Random House. ISBN 978-0-375-76046-4. 
• Hashmi, Sohail H. (2002). Islamic political ethics: civil society, pluralism, and conflict. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11310-4. 
• Morsink, Johannes (1999). The Universal Declaration of Human Rights: origins, drafting, and intent. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1747-6. 
• Price, Daniel E. (1999). Islamic political culture, democracy, and human rights: a comparative study. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-96187-9. 
• Williams, Paul (1981). The International bill of human rights. United Nations General Assembly. Entwhistle Books. ISBN 978-0-934558-07-5. 
• Feldman, Jean-Philippe (1999). „Hayek's Critique of the Universal Declaration of Human Rights”. Journal des Economistes et des Etudes Humaines. 9 (4). doi:10.2202/1145-6396.1172. 
• Nurser, John. "For All Peoples and All Nations. Christian Churches and Human Rights.". (Geneva: WCC Publications, 2005).
• Universal Declaration of Human Rights pages at Columbia University (Centre for the Study of Human Rights), including article by article commentary, video interviews, discussion of meaning, drafting and history.
• Introductory note by Antônio Augusto Cançado Trindade and procedural history on the Universal Declaration of Human Rights in the Historic Archives of the United Nations Audiovisual Library of International Law

Spoljašnje veze

• (jezik: srpski) Tekst deklaracije na srpskom
• (jezik: engleski) Zvanična strana UN-a o opštoj deklaraciji
• (jezik: engleski) Pitanja i odgovori u vezi deklaracije