Očnjaci

Očnjaci
Labijani i mezijalni aspekt gornjeg i vestibularni aspekt donjeg očnjaka
Stalni zubi, pogled sa desne strane
Detalji
Identifikatori
Latinski	dentes canini
MeSH	D003481
TA	A05.1.03.005
FMA	55636
Anatomska terminologija

Očnjaci (lat. dentes canini) su najvažniji zubi mesoždera, jer služe za prihvatanje i razdiranje plena, a kod zmija to su i otrovni zubi (namenjeni kako hvatanju plena, tako i odbrani). Naziv canini je izveden od latinske reči canis (što u prevodu znači pas). U humanoj denticiji postoje četiri očnjaka, po dva u gornjem i donjem dentalnom luku i sa klasom sekutića oni čine tzv. prednje zube (lat. dentes anteriores s. frontales). Očnjaci se često nazivaju i „ugaoni zubi“, jer mezijalna polovina njihove vestibularne površine pripada prednjim, a distalna polovina bočnim zubima, omogućavajući postepeni prelom i skretanje zubnih lukova.

Klasa očnjaka

Klasi očnjaka pripadaju četiri zuba, smeštena na trećem mestu od medijalne linije u sva četiri kvadranta:

• gornji očnjak (desni i levi) – dens caninus superior dexter et sinister;
• donji očnjak (desni i levi) – dens caninus inferior dexter et sinister.

Unutar klase, sličnog su oblika i funkcije. Masivan koren, dobra alveolarna podloga i bogatstvo proprioreceptora u potpornim tkivima čine ove zube izuzetno značajnim i u anatomskom i u funkcionalnom pogledu.

Očnjaci su sposobni da izdrže veliki mastikatorni stres i deluju kao „amortizeri“, pružajući podršku bočnim zubima u toku žvakanja. Njihova osnovna uloga je kidanje i razdiranje hrane, što čini sredinu između sečenja (karakterističnog za sekutiće) i gnječenja i mlevenja (karakterističnog za bočne zube). Svojom labijalnom površinom podupiru uglove usana, pa doprinose i fiziognomskom izgledu osobe, a njihove oralne površine sa dobro razvijenim cingulumom imaju veliki značaj pri lateralnim kretanjima mandibule.

Što se njihovog izgleda tiče, očnjaci sa proksimalnog aspekta liče na sekutiće (pošto imaju sečivni greben, cingulum i marginalne grebene), a sa vestibularnog i oralnog na pretkutnjake. Kruna gornjeg očnjaka je malo šira i kraća od krune donjeg, a i jedni i drugi pokazuju pravilan znak ugla i luka. Koren ovog zuba je izuzetno dobro razvijen i širok vestibulo-oralno, pa je dobro fisiran u alveolarnoj kosti i očnjak često služi kao oslonac raznim protetskim nadoknadama u ustima pacijenta (proteze, mostovi i sl).

Vestibularne i oralne površine očnjaka imaju oblik petougla, a bočne strane (mezijalna i distalna) oblik trougla sa bazom u cervikalnom delu (slično sekutićima).

Atributi klase

Dispozicionirani i retenirani očnjaci

Postoje tri zajednička obeležja, karakteristična za očnjake kao klasu zuba.

To su jedini zubi u dentalnom luku koji imaju samo jednu kvržicu – solitarna kvržica (lat. cuspidus). Lingvalna jama je prisutna kao kod sekutića, ali je lingvalnim kvržičnim grebenom podeljena na mezijalni i distalni deo. Očnjaci imaju najduži koren od svih zuba u pripadajućem dentalnom luku, a pošto je on i masivan uzrokuje veliko ispupčenje na alveolarnoj kosti.

Vidi još

• Topografsko-anatomska obeležja zuba
• Posebne morfološke karakteristike zuba
• Dentalna nomenklatura
• Karijes

Reference

• Željko Martinović: Osnovi dentalne morfologije, II izdanje („Službeni glasnik“ Beograd). 2000. ISBN 978-86-7549-175-0.;
• Olga Janković, Verica Vunjak: Morfologija zuba, VII издање („Завод за уџбенике и наставна средства“ Београд). 2001. ISBN 978-86-17-08912-0.;
• Darinka Stanišić-Sinobad : Osnovi gnatologije, I издање („БМГ“ Београд). 2001. ISBN 978-86-7330-139-6., COBISS-ID 94080780;