Pavel Jozef Šafarik

Pavel Jozef Šafarik
Lični podaci
Datum rođenja	(1795-05-13)13. maj 1795.
Mesto rođenja	Kobeljarovo, Habzburška monarhija, danas Slovačka
Datum smrti	26. jun 1861.(1861-06-26) (66 god.)
Mesto smrti	Prag, Austrijsko carstvo, danas Češka
Obrazovanje	Univerzitet Fridrih Šiler

Pavel Jozef Šafarik, takođe po novijem Pavol Jozef Šafarik, u Srbiji poznat kao Pavle Josif Šafarik; (slč. Pavel Jozef Šafárik; Kobeljarovo, 13. maj 1795. — Prag, 26. jun 1861) je bio slovački i češki pisac, istoričar, etnograf, filolog i lingvista slovačkog porekla. Osnivač je slavistike kao naučne discipline (pored J. Dobrovskog i J. Kopitara) i jedan od prvih slavista.

Najpoznatiji je po svom delu Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata (nem. „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“), koje otkriva veliki doprinos slovenske kulture opštoj evropskoj kulturi.

Biografija

Portret Šafarika (delo slikara Karla Miloslava Lehotskog)

P. J. Šafarik je u najboljim svojim godinama živeo i radio u Novom Sadu, u koji dolazi 1819. godine, nakon sticanja doktorata. Tada je izabran za direktora i prvog profesora Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, osnovane nekoliko godina pre toga (1810. godine). Tokom novosadskog perioda je za šire istraživačke poduhvate na proučavanju jezika i književnosti Južnih Slovena stekao mnoge pristalice, pa i kneza Miloša u Srbiji, Njegoša u Crnoj Gori i Ljudevita Gaja u Hrvatskoj. U isto vreme, bio je predsednik prvog čitalačko-pretplatničkog i učenog društva Slovaka u Vojvodini (lat. „Societas slavica“). Uticao je i na pokretanje časopisa Serbska letopis 1824. godine, i osnivanje Matice srpske 1826. godine.

U Novom Sadu se 1822. godine oženio Julijom Ambrozi de Seden (slč. Júlia Ambrózyová), koja je bila poreklom iz nižeg slovačkog plemstva. Imali su jedanaestoro dece, od kojih je samo četvoro doživelo odraslo doba. Njihov najstariji sin Vojteh Šafarik napisao je biografiju svog oca: „Co vyprávěl P. J. Šafařík“ (Šta je govorio P. J. Šafarik) a unuk po ćerci Boženi, istoričar, poznati istraživač istorije Slovena Konstantin Jireček, bavio se istorijom Srba i drugih južnoslovenskih naroda. Jireček je i autor studije o svom dedi P. J. Šafariku: „Šafařík mezi Jihoslovany“ (Šafarik među Jugoslovenima).

Bio je jedan od vodećih ljudi Slovačkog narodnog preporoda (drugo razdoblje preporoda), koji su se u prvom redu borili protiv mađarizacije i većinom imali panslavistička ubeđenja. Panslavisti su u to vreme smatrali da su pojedini slovenski narodi samo plemena jedinstvenog slovenskog naroda a njihovi jezici samo dijalekti jedinstvenog slovenskog jezika. Kasnije će ova ubeđenja biti ublažena i prerasti u ideju slovenske uzajamnosti, čiji će Šafarik biti jedan od ideologa. Ideja slovenske uzajamnosti priznavaće posebnost svakog slovenskog naroda i jezika, a u prvi plan će isticati potrebu da svi Sloveni, kao pripadnici bliskih naroda sarađuju i uzajamno se pomažu, pre svega u oblasti kulture. U skladu sa ovakvim svojim ubeđenjima, Šafarik je pokušao da osnuje i novu granu arheologije - slovensku arheologiju.

Godine 1826, postaje dopisni član Učenog društva iz Krakova (polj. Towarzystwo Naukowe Krakowskie), a godinu dana kasnije i član Varšavskog društva prijatelja nauke (polj. Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk).

Svoje radove je pisao na češkom i nemačkom. U njegovo vreme još nije izvršena konačna standardizacija slovačkog književnog jezika a među slovačkim intelektualcima nije ni postojao jedinstven stav o potrebi standardizovanja slovačkog. Situacija je u tom pogledu bila dosta polarizovana. Na jednoj strani su bili čehoslovakisti na čelu sa Janom Kolarom, koji su smatrali da su Slovaci deo jedinstvenog čehoslovačkog naroda, i da kao takvi treba da za svoj književni jezik prihvate ranije standardizovan češki. Na drugoj strani su bile pristalice standardizacije zasebnog slovačkog književnog jezika na čelu sa Ljudovitom Šturom a pre njega Antonom Bernolakom. Šafarik je pokušavao da zauzme pomirljiv stav između ove dve suprotstavljene struje, i bio je pristalica upotrebe slovakiziranog češkog jezika, kao književnog jezika Slovaka. U zbirci tekstova Glasovi o potrebi jedinstva književnog jezika za Čehe, Moravljane i Slovake (češ. „Hlasowé o potřebě jednoty spisowného jazyka pro Čechy, Morawany a Slowáky“), koju je priredio Jan Kolar 1846. godine, Šafarik upućuje kritiku, donekle ublaženu, Ljudovitu Šturu zbog njegovog rada (započetog 1843. godine) na standardizaciji slovačkog književnog jezika. Iako nije video potrebu za zasebnim književnim jezikom Slovaka, Šafarik je smatrao da su Slovaci i Česi dva zasebna etniciteta, što eksplicitno navodi u svom delu Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata.

Šafarik je imao iste poglede na srpski jezik kao i Vuk Stefanović Karadžić. Iako nije pisao na srpskom i nije bio Srbin, u velikoj meri je uticao na filologiju srpskog jezika u 19. veku. I Šafarik i Vuk su imali iste poglede na korpus srpskog jezika i književnosti. Ime Šafarika treba da bude ubeleženo kao ime prijatelja srpskog jezika, pisca prve istorije srpskog jezika i jednog od najznačajnijih srpskih bibliografa svih vremena. Za Srbe je od posebnog značaja delo Šafarika: Srpska čitanka ili istorijsko i kritičko objašnjenje srpskog narodnog jezika, (nem. „Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart“), gde je prvi put dat pravilan pogled na poreklo srpskog jezika i prikazana njegova kratka istorija.

Slovačka 1795–1815. godine

P. J. Šafarik je poreklom iz istočne Slovačke, iz siromašnog mesta Kobeljarovo. Njegov otac Pavel je u mladosti bio učitelj, a kasnije je, najverovatnije iz finansijskih razloga postao evangelički pastor u Kobeljarovu. Šafarikova majka Katarina, rođena Kares (slč. Katarína Káresová), bila je poreklom iz siromašne porodice, koja je pripadala nižem plemstvu. Mladi Šafarik je osnovno obrazovanje stekao u kući, od oca, a kasnije, u periodu od 1806. do 1810. godine, pohađao je gimnaziju najpre u mestu Rožnjava a zatim, od 1808. u obližnjoj Dobšini. U Dobšini je završio tri razreda za dve godine sa odličnim uspehom i dobro savladao latinski, nemački i mađarski jezik.

Završivši gimnaziju u Dobšini iscrpeo je mogućnosti školovanja u zavičaju, pa godine 1810. odlazi u Kežmarok. Tamo provodi sledeće četiri godine studirajući na Evangeličkom liceju, gde sluša filozofiju, teologiju i mađarsko pravo.

Znanje koje je sticao na predavanjima, nadograđivao je samostalnim istraživanjem, u čemu mu je pomagala bogata biblioteka liceja, ali i knjige i časopisi koje je sam kupovao. Tokom studija se družio sa poljskim, srpskim i rusinskim studentima, što je uticalo na njegovu slovensku orijentaciju, kao i na njegovo književno, a naročito pesničko stvaralaštvo. Razvio je ljubav prema slovačkom i češkom jeziku a zatim i srpskom i uopšte, prema svim slovenskim jezicima. Vremenom dolazi do stava, da su svi slovenski jezici u stvari dijalekti jednog jedinstvenog slovenskog jezika.

Po preporuci direktora ili nekog od profesora Šafarik je kao izvanredan student dobio 1812. godine mesto privatnog učitelja u porodici Davida Goldbergera.

Dana 14. decembra iste godine umire njegova majka, a njegov otac se nešto kasnije ženi drugi put.

Studije u Kežmarku Šafarik je apsolvirao 1814. godine, završivši sva tri kursa: filozofski, političko-pravni i teološki.

Nemačka 1815–1817. godine

Godine 1815., posle jednogodišnjeg pedagoškog rada nastavio je, po želji svoga oca, školovanje na Univerzitetu u Jeni, gde je studirao teologiju.

U Jeni je, živeći veoma skromno, proveo dve godine. Ovde se pored studija, bavio i pesničkim stvaralaštvom, a rezultat toga je sedamnaest pesama napisanih u periodu 1815–1816. godine, koje su izašle u Beču.

Tri semestra studija u Jeni bila su vrlo značajna u formiranju Šafarika kao naučnika. U Jeni je savladao kritičke metode naučnog istraživanja i stekao temeljnu metodološku pripremu za naučni rad. Posle tri semestra otišao je iz Jene nerado, ali ipak sa svedočanstvom koje je izdao prorektor Danzo. Razlozi za njegov preuranjeni odlazak objašnjavaju se na dva načina, ili administrativnom zabranom austrijskih vlasti mladićima iz Ugarske da studiraju u Nemačkoj ili problemima finansijske prirode. Vraća se u Slovačku preko Lajpciga i Praga (u kome se zadržao mesec dana).

Slovačka 1817—1819. godine

Tokom leta 1817. godine Šafarik dobija ponudu Gašpara Kubinija (slč. Gašpar Kubíny) iz Požuna, da bude privatni učitelj njegovog sina Ladislava. Ponudu je prihvatio, jer je porodica Kubini bila uticajna u krugovima vezanim za naučni i kulturni život Ugarske, a i zbog činjenice da mu je ovakvo postavljenje omogućavalo naučni rad. Kubinijevi su jako dobro nagrađivali njegove usluge, smatrali su ga za porodičnog prijatelja, među Šafarikom i njima vladali su skoro familijarni odnosi.

Pedagoški rad kod Kubinijevih u Požunu (današnja Bratislava) se za Šafarika završio krajem jula 1819. godine. Sledi odlazak iz tih krajeva, što će Slovaci i Česi smatrati svojim gubitkom. Odlazi u Novi Sad a poslednje dane pre toga provodi u rodnom kraju, u koji se kasnije neće vraćati.

Među Srbima 1819–1833. godine

Bista Šafarika u Kulpinu

Slika srpskog jezičnog prostora prema Pavlu J. Šafariku, Prag 1842. godine

Šafarik je po dolasku u Novi Sad, među Srbe doneo evropski duh i slovensko bratstvo. Povezao se sa tadašnjom srpskom inteligenijom, pokrenuo mnoga kulturna pitanja i uspostavio sveslovenske veze. Bio je poznanik arhimandrita šišatovačkog Lukijana Mušickog, Jovana Hadžića, Platona Atanackovića, Georgija Magaraševića i drugih. Funkciju direktora Srpske velike pravoslavne gimnazije P. J. Šafarik je preuzeo posle svečanog govora, koji je održao na latinskom jeziku. U govoru je izneo istoriju gimnazije, govorio je o profesorima i njihovim dužnostima a zatim o svojim pedagoškim pogledima na koncepciju škole. Upoznao je prisutne sa predlogom reformi, koje je planirao da sprovede.

Novi direktor je ostavio na Srbe vrlo povoljan utisak. U gimnaziji, u kojoj su osim njega svi profesori bili Srbi, je na funkciji direktora proveo punih pet godina. Kao direktor imao je jako ambiciozne planove. Njegova koncepcija se sastojala u stvaranju gimnazije prema klasičnim grčkim uzorima. Odmah po dolasku na dužnost napravio je manje izmene u programu, i uveo i proširio predmete u vezi sa crtanjem i slikanjem. Inicirao je i prikupljanje knjiga za buduću biblioteku gimnazije. Prilikom inauguracije rekao je da će sam da predaje matematiku (algebru i geometriju), fiziku, logiku, retoriku, poeziju, stilistiku. Predavao je i jezike: latinski i nemački a kasnije, po stupanju na snagu mađarizatorskih zakona, i mađarski jezik kao nastavni predmet.

Tokom prve dve godine boravka u Novom Sadu stanovao je kod bogatog građanina Servickog. Godine 1821, Šafarik je zamoljen od strane Toše Stratimirovića (1778—1832), sinovca mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića, veleposednika iz porodice Stratimirović iz Kulpina, pokrovitelja slovačke kulture, da preuzme brigu o obrazovanju njegovog sina Miloša. U porodici Stratimirović bila je tradicija da se za obrazovanje i vaspitanje sinova, angažuju privatni učitelji iz redova obrazovanih ljudi, uglavnom Slovaka evangelika. U znak zahvalnosti, dobio je na raspolaganje deo kuće u Novom Sadu, gde je stanovao a za hranu se brinula posluga, koju su plaćali njegovi stanodavci. Šafarik je Milošu držao časove u gradu, ali je posećivao i imanje Stratimirovića u Kulpinu, i tu radio na svojim naučnim delima.

Dana 17. juna 1822. godine se oženio 19-godišnjom Julijom Ambrozi. Rođena je u Velikoj Kikindi 19. novembra 1803. godine a njeni roditelji su bili poreklom iz Slovačke. Kako navode njegovi biografi, Šafarikova supruga je bila jako inteligentna i temperamentna osoba, a govorila je i četiri slovenska jezika: slovački, srpski, češki i ruski, te je svome suprugu mnogo pomagala u radu.

Šafarikova karijera je ozbiljno ugrožena 1824. godine, kada su austrijske vlasti zabranile Srpskoj pravoslavnoj crkvi zapošljavanje evangeličkih itelektualaca iz Ugarske u gimnazijama i u svojim službama. Šafarik je predstavljao izuzetak, s tim da više nije mogao biti direktor. Ipak, tada počinju da mu se događaju razne poteškoće a finansijski problemi se gomilaju.

Tokom novosadskog perioda je bračni par Šafarik dobio petoro dece. Pošto više nije bio direktor, Šafarikova primanja su se smanjila i to upravo u vreme kada mu je novac bio preko potreban, jer su mu se intenzivno rađala deca. Pokušavao je da nađe profesorsko mesto u Slovačkoj, ali iz različitih razloga nije prihvatio neke prilično dobre ponude. U to vreme radi na sakupljanju materijala i izdavanju slovačkih narodnih pesama. U ovom periodu nastaje i njegovo najpoznatije delo Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata.

U Novom Sadu Šafarik je sakupio mnogo raznovrsnog materijala, koji je kasnije, tokom boravka u Pragu, koristio za svoj rad. Podatke je prikupljao koristeći privatne biblioteke bogatijih građana Novog Sada, fruškogorskih manastira i Mitropolijsku biblioteku u Sremskim Karlovcima. Dosta materijala dobio je od Lukijana Mušickog i drugih ličnosti iz kulturnog i javnog života, sa kojima se susretao ili vodio prepisku.

Dana 22. decembra 1832. godine daje ostavku na mesto profesora, a 6. aprila 1833. godine napušta Novi Sad. Posle neuspelog pokušaja da dobije mesto profesora i bibliotekara u Rusiji, odlazi na poziv prijatelja preko Budimpešte i Požuna u Prag. Njegovu slovensku kulturnu misiju nastaviće u Srbiji sinovac lekar dr Janko Šafarik, profesor i rektor Beogradskog Liceja, veliki kulturni i naučni radnik.

Mladi, rano preminuli "prvi srpski dramski pisac" Stevan N. Stefanović (1806—1828) iz Novog Sada je napisao Odu Dr Pavlu Šafariku. Ista je objavljena tek 1841. godine u Bačkoj Vili. Talentovani Stefanović se zahvalio svom profesoru i u ime svih profesorovih poznavalaca i poštovalaca Srba.

Češka 1833–1861.

Spomen ploča u Pragu

Šafarik sa porodicom stiže u Prag 4. maja 1833. godine. On tada pokušava da pre svega obezbedi svoju porodicu, ali i da stekne mogućnosti za svoj naučni rad. Ovde će, između ostalog biti upravnik (od 1841. godine) a kasnije (od 1848) direktor Univerzitetske biblioteke a uređivaće i časopise „Muzejník“ (časopis češkog Narodnog muzeja) i „Světozor“. Od svojih čeških prijatelja dobijaće iznos od 380 zlatnika godišnje kako bi svoje radove pisao isključivo na češkom jeziku. Sve vreme boravka u Pragu, a naročito tokom 40-tih godina, egzistencija Šafarikovih zavisiće od tog novca. Porodica će se proširiti, dobiće još dece. Sa druge strane naučni rad biće glavni smisao Šafarikovog života tokom boravka u Pragu.

Revolucionarne 1848. godine uglavnom je prikupljao materijale za knjige iz oblasti istorije starih Slovena. Te godine postao je direktor Univerzitetske biblioteke u Pragu i profesor slovenske filologije na praškom Univerzitetu, ali je 1849. podneo ostavku na ovo drugo i ostao je samo šef Univerzitetske biblioteke. Razlog za ostavku bilo je njegovo učešće tokom revolucije 1848-1849. na Sveslovenskom kongresu u Pragu u junu 1848. godine. Jedan je od glavnih organizatora ovog kongresa, a prisutni poslanici su ga cenili kao "slovenskog apostola". Ovime je postao sumnjiv za austrijske vlasti. Tokom apsolutističkog perioda nakon poraza revolucije, živeo je povučeno i proučavao posebno staru češku književnost i staroslovenske tekstove i kulturu.

U svojoj 61. godini Šafarik se razboleo, počeo je i da pati od raznih fobija. Patio je i od depresije, iako više nije imao materijalnih poteškoća i nije morao da brine o porodici. Depresija je bila uzrok njegovog skoka u reku Vltavu 23. maja 1860. godine. Bio je spašen, a ceo slučaj je izazvao mnogo uzbuđenja u javnosti.

Početkom oktobra 1860. godine daje otkaz na mesto direktora univerzitetske biblioteke. Car Franc Jozef I prihvata njegov otkaz svojeručno mu napisavši pismo sa odgovorom, pri čemu mu daje penziju u iznosu pune plate. U to vreme Šafarik se kreće samo uz pomoć štapa i zdravlje ga naglo napušta.

Umro je 26. juna 1861. godine. Sahranjen je u Pragu, na evangeličkom groblju Karlin. Godine 1900, njegovi posmrtni ostaci su preneti na najveće praško groblje - Olšansko groblje. Na njegovom nadgrobnom spomeniku uklesan je epitaf, u kome je citiran prvi stih iz Pohvale knezu Lazaru u izvornoj crkvenoslovenskoj verziji: „V krasnih mira sego v’spital se jesi ot junosti svojeje“.

Dela

Poezija

• Loučení s Můzou – "Rastanak sa muzom"
• Zdání Slavomilovo – "Pričinjenje Slavomilovo"
• Ode festiva…, (Ljevoča, 1814), oda baronu Ondreju Marijašiju, patronu Evangeličkog liceja u Kežmarku
• Tatranská múza s lýrou slovanskou, (Ljevoča, 1814) – "Tatranska muza sa lirom slovenskom", zbirka pesama inspirisana klasičnom evropskom književnošću toga vremena (Fridrih Šiler) i slovačkim narodnim predanjima (Juraj Janošik)

Naučna literatura

• Promluvení k Slovanům, (Beč, 1817) – "Govoreći Slovenima", delo inspirisano Herderom, poziv Moravljanima, Slovacima i Česima da sabiraju svoje narodne umotvorine
• Počátkové českého básnictví, obzvláště prozodie, (Požun, 1818) – "Počeci češkog pesništva, naročito prozodije", zajedno sa Františekom Palackim, gde se bavi pretežno tehničkim detaljima pesničkog stvaralaštva
• Novi Graeci non uniti ritus gymnasii neoplate auspicia feliciter capta. Adnexa est oratio Pauli Josephi Schaffarik, (Novi Sad, 1819)
• Písně světské lidu slovenského v Uhřích. Sebrané a vydané od P. J. Šafárika, Jána Blahoslava a jiných. 1 – 2, (Pešta, 1823 – 1827) – "Svetovne pesme naroda slovačkog u Ugarskoj. Sabrali i izdali P. J. Šafarik, Jan Blahoslav i drugi. 1 - 2"
• Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten, (Pešta, 1826) – "Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata", knjiga enciklopedijskog karaktera, prvi pokušaj sistematskog i celovitog prikaza slovenskih jezika. Ovde izlaže istoriju jezika i književnosti svih Slovena, koje shvata kao jedan narod a pojedine jezike kao dijalekte.
• Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, (Budim, 1828) – "O poreklu Slovena prema Lorencu Surovjeckom", delo zamišljeno kao reakcija na tekst Surovjeckog, koje je preraslo u knjigu o prapostojbini Slovena.
• Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833 – "Pregled najnovije književnosti ilirskih Slovena do god. 1833."
• Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart (Pešta, 1833) – "Srpska čitanka ili istorijsko i kritičko objašnjenje srpskog narodnog jezika", gde objašnjava karakter, poreklo i istorijski razvoj srpskog jezika
• Národnie zpiewanky – Pisne swetské Slowáků v Uhrách, (Budim, 1834 – 1835) – "Narodna pevanja – Svetovne pesme Slovaka u Ugarskoj", zajedno sa Janom Kolarom
• Slovanské starožitnosti, (Prag, 1837) – "Slovenske starine", njegovo životno delo, prva veća knjiga o slovenskoj istoriji i književnosti, gde je objasnio da su Sloveni starosedelački narod u Evropi, poput ostalih evropskih naroda. Ovde opisuje poreklo i istorijske okolnosti naseljavanja Slovena na osnovu obimnog izvornog materijala. Delo je imalo veliki odjek i uticaj na recepciju Slovena u svetu. Hteo je da napiše i drugi deo o kulturi Slovena, ali nije uspeo.
• Monumenta Illyrica, (Prag, 1839), delo o staroj knjižnjevnosti Južnih Slovena
• Die ältesten Denkmäler der böhmischen Sprache... , (Prag, 1840) – "Najstariji spomenici češkog jezika...", zajedno sa Františekom Palackim
• Slovanský národopis, (Prag, 1842) – "Slovenska etnografija", njegovo po značaju drugo delo, pokušaj celovitog prikaza slovenske etnografije. Sadrži osnovne podatke o pojedinim slovenskim narodima, naseljima, jezicima i etničkim granicama prikazanim na geografskoj karti. I ovde ponavlja tezu da su Sloveni jedinstven narod podeljen u podgrupe, koje naziva narodnim celinama. Smatra da je raniji naziv za sve Slovene bio Srbi/Serbi/Sorabi a još stariji - Iliri. Po njemu, slovenski narod je kasnije podeljen na manja plemena a dva od njih zadržala su svoje prvobitno ime: Lužički Srbi (danas manjina u Nemačkoj) i balkanski Srbi.
• Počátkové staročeské mluvnice, (1845) – "Osnove staročeške gramatike"
• Juridisch – politische Terminologie der slawischen Sprachen Oesterreich, (Beč, 1850) – "Pravno – politička terminologija slovenskih jezika Austrije", rečnik napisan zajedno sa Karlom J. Erbenom
• Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském, (1847) – "Neke gramatičke forme u jeziku slovenskom"
• Památky dřevního pisemnictví Jihoslovanův, (Prag, 1851) – "Spomenici drevne pismenosti Južnih Slovena", sadrži značajne staroslovenske tekstove
• Památky hlaholského pisemnictví, (Prag, 1853) – "Spomenici pismenosti na glagoljici"
• Glagolitische Fragmente, (Prag, 1857) – "Glagoljički fragmenti", zajedno sa Konstantinom fon Heflerom
• Über den Ursprung und die Heimat des Glagolitismus, (Prag, 1858) – "O poreklu i postojbini glagoljice"
• Geschichte der südslawischen Litteratur 1 – 3, (Prag, 1864 – 65) – "Istorija književnosti južnih Slovena 1 - 3", posthumno izdanje, priredio K. Jireček

Sačuvan je deo njegove korespondencije, koji nije uništio spaljivanjem.

Po Šafariku su imenovani

• Univerzitet Pavla Jozefa Šafarika u Košicama.
• Šafarikova - ulica u mnogim slovačkim gradovima.
• Grad Šafarikovo u godinama 1948 — 1990. danas Tornalja.
• Osnovna škola P. J. Šafarika u Tornalji [1].
• Gimnazija P. J. Šafarik u Rožnjavi.
• Šafarikov trg u Bratislavi.
• U Novom Sadu i Beogradu su po njemu imenovane ulice, kao i u mnogim slovačkim naseljima u Srbiji.
• U Srbiji Slovački kulturni centar Pavel Jozef Šafarik u Novom Sadu.
• U Srbiji Slovačko kulturno prosvetno društvo Šafarik u Dobanovcima.

Literatura

• Članak je delom prema istoimenim člancima objavljenim na engleskoj, slovačkoj i češkoj Vikipediji
• Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925.- 1929.
• Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
• SPOMENICA 1789-1989, 200 godina škole u Kulpinu, Miroslav Krivak 1989. Kulpin
• Mala enciklopedija Prosveta, 4. izdanje, Prosveta. . Београд. 1986. ISBN 978-86-07-00495-9. . ISBN 978-86-07-00498-0.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU
• Pavel Josef Šafařík (1795–1861) – bibliografie
• Pavel Jozef Šafárik : Geschichte der serbischen Literatur (Praha 1865)
• Slovanské starožitnosti oddíl dějepisný, okres druhý (Praha 1863)

Galerija

• 
  Naslovna strana Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Pešta, 1826)
• 
  Naslovna strana Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart (Pešta, 1833)
• 
  Naslovna strana Slovanský národopis (Prag, 1842)
• 
  Naslovna strana Geschichte der südslawischen Litteratur I (Prag, 1864)