Pavle Karađorđević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pavle Karađorđević
Knez Pavle u uniformi konjičkog Brigadnog generala 1935. godine
Lični podaci
Puno imePavle Arsena Karađorđević
Datum rođenja(1893-04-27)27. april 1893.
Mesto rođenjaSankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti24. septembar 1976.(1976-09-24) (83 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Porodica
SupružnikOlga Karađorđević
PotomstvoAleksandar Karađorđević, Nikola Karađorđević, Jelisaveta Karađorđević
RoditeljiArsen Karađorđević
Aurora Pavlova Demidov
DinastijaKarađorđevići
Regent Jugoslavije
Knez namesnik Jugoslavije
Period9. oktobar 1934 — 27. mart 1941.
PrethodnikAleksandar I Karađorđević
NaslednikPetar II Karađorđević
Savladarde jure: Ivo Perović
Radenko Stanković
Činarmijski general

Monogram kneza-regenta Jugoslavije
Pavla Karađorđevića

Grb kneza-regenta Jugoslavije
Pavla Karađorđevića

Standarta kneza-regenta Jugoslavije
Pavla Karađorđevića

Pavle Karađorđević (Sankt Peterburg, 15/27. april 1893 — Pariz, 14. septembar 1976) je bio član dinastije Karađorđević i de facto šef države kao knez-namesnik Kraljevine Jugoslavije posle ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića 1934. do 27. marta 1941. godine. Jedini sin kneza Arsena Karađorđevića, rođenog brata kralja Petra I. Veliki poznavalac slikarstva i umetnosti uopšte.

Do atentata na kralja Aleksandra I 1934. godine, uopšte se nije bavio politikom već je živeo povučeno sa svojom porodicom. Iz braka s grčkom princezom Olgom imao je sinove Aleksandra (1924—2016), Nikolu (1928—1954) i kćer Jelisavetu (1936). Posle atentata u Marselju prema oporuci kralja Aleksandra postao jedan od trojice članova namesništva u ime maloletnog kralja Petra II. Ubrzo se nametnuo kao jedina stvarna vlast u Kraljevini Jugoslaviji, dok su namesnici Ivo Perović i Radenko Stanković bili samo figure. U spoljnoj politici provodio je politiku otklona od Francuske, pokušavajući da održi neutralnost u sve složenijim evropskim okolnostima. Svestan unutrašnjih slabosti države i njene ranjivosti u slučaju rata, pokušao je rešiti nacionalne probleme u Jugoslaviji. Rezultat njegovih dogovora sa Vlatkom Mačekom bilo je stvaranje Banovine Hrvatske 1939. godine, kao prvi korak u budućem preuređenju centralizovane države. U svom delovanju kao realni političar suočavao se s velikim otporom srpskih političara, posebno radikala.

Uvidevši da Ujedinjeno Kraljevstvo nema nameru da zaštiti Jugoslaviju, zagovarao je pristupanje Trojnom paktu, što se i dogodilo 25. marta 1941. Samo dva dana kasnije, oboren je s vlasti vojnim pučem, koji je narod masovno podržao. Knez Pavle je nakon državnog udara uhvaćen i proteran u Grčku. Usledio je nemački napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. i kapitulacija nakon samo 12 dana.

Pavla su iz Grčke britanske snage odvele u Keniju i držale u zatočeništvu za vreme Drugog svetskog rata. Nakon puštanja živeo je u Francuskoj, gde je i preminuo 1976. godine.

Treći je Srbin koji je leteo avionom, posle njegove braće od strica Aleksandra i Đorđa, a drugi nad Srbijom posle Đorđa Karađorđevića.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Knez Pavle kao dečak oko 1904. godine u starosrbijanskoj-torlačkoj narodnoj nošnji.

Rođen je u Sankt Peterburgu, 15/27. aprila 1893. godine kao sin kneza Arsena i kneginje Aurore Pavlovne Demidov od San Donata. Njegovi roditelji su 1895. godine raskinuli bračnu vezu i knez Pavle je od 1896. godine živeo u domaćinstvu svog strica, kneza Petra Karađorđevića u Ženevi. Kneginja Aurora je preminula 1904. godine. Sa osam godina, upisali su ga u školu gospođice Brehbul (Brechbuhl), koju su pohađali njegovi rođaci kneginja Jelena, kneževi Đorđe i Aleksandar. Godine 1903, njegov stric Petar, proglašen je za kralja Srbije.

Zajedno sa svojim ocem knezom Arsenom bio je ruski državljanin i srpska vlada je najpre izdejstvovala njihov otpust, a zatim su 1904. godine primljeni u srpsko državljanstvo i postali članovi Kraljevskog Doma. Knez Pavle se upisao u II beogradsku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1912. godine. Naredne, 1913. godine, otišao je u Englesku, gde je upisan na univerzitet Oksford.

Iste godine je ukazom kralja Petra I proizveden u čin konjičkog potporučnika. U jesen 1914. godine uzeo je učešća u ratnim dejstvima. U januaru 1915. godine, razboleo se od hepatitisa. Do odlaska na Krf obavljao je diplomatske misije u Italiji i Engleskoj, a od februara 1916. priključio se glavnom štabu. Na Krfu je radio u Međunarodnom crvenom krstu. Krajem januara 1917. boravio je u Solunu gde je učestvovao u pripremama za prolećnu ofanzivu. Početkom 1918. bio je na lečenju u Londonu. Posle rata stupio je na Oksford, u Koledž Hristova crkva. U Oksfordu postoji njegova zastava.[2]

Venčanje kneza Pavla i kneginje Olge, 22. oktobra 1923.

Kneginju Olgu, najstariju kćer grčkog princa Nikole, upoznao je u Londonu, u julu 1922. godine. Venčali su se 22. oktobra 1923. na dan krštenja prvorođenog sina kralja Aleksandra I Karađorđevića, prestolonaslednika Petra. Venčani kum im je bio vojvoda od Jorka, budući britanski kralj Džordž VI i njegova supruga Elizabeta, vojvotkinja od Jorka. U avgustu 1924. godine, rodio im se sin Aleksandar.

Od 1925. godine stanuju u Beogradu, u Starom dvoru. Leta provode na Bohinjskom jezeru (Slovenija) i na putovanjima. Knez Pavle ima zamisao da osnuje Muzej moderne umetnosti u Beogradu. Od svoje rane mladosti bio je ispoljio veliki interes za umetnost i najveći deo svog slobodnog vremena posvećuje svojoj kolekciji slika i umetničkih predmeta. Kao student u Oksfordu, beše poverio svojim drugovima, da mu je ambicija da postane upravnik muzeja. „Moja zemlja Srbija, nema ni jednu umetničku galeriju, a već mnogo godina želim da otvorim galeriju u Beogradu“ - pisao je knez Pavle svojim rođacima i prijateljima po Evropi. Počeo je da prikuplja slike za svoj muzej (vidi: Muzej kneza Pavla); do proleća 1927. oko pedeset slika mu je obećano ili poklonjeno. Godine 1929. osniva Muzej savremene umetnosti koji je bio smešten u Konaku kneginje Ljubice.[3]

U junu 1928. porodica kneginje Olge i kneza Pavla dobija prinovu - rađa im se drugi sin, Nikola.

Tek sredinom 1933. godine kralj Aleksandar se preselio u novi dvor na Dedinju, a Stari dvor pristaje da pretvori u muzej. Početkom septembra, imenovao je kneza Pavla za šefa svih muzeja u Jugoslaviji.

Regent Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Unutrašnja politika[uredi | uredi izvor]

Knez Pavle 1934. godine.

U Marselju je, 9. oktobra 1934. godine, izvršen atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Testamentom Kraljevim, knez Pavle je bio predviđen za namesnika, zajedno sa Ivom Perovićem i Radenkom Stankovićem. Vlast je u suštini pripala Pavlu Karađorđeviću, jer su druga dvojica namesnika svedena na „prisutne građane“.[4] Na mestu namesnika, knez Pavle je ostao sve do puča 27. marta 1941. godine, kada je otišao u izgnanstvo.

Za vreme parlamentarnih izbora 1935., zbog zabrane nacionalnih imena i institucija u Hrvatskoj i Sloveniji u političke aktivnosti su proticale u znaku otpora nadnacionalnom jugoslovenstvu. Zbog zabrane nacionalnih imena i institucija u Hrvatskoj i Sloveniji stvoreno je neraspoloženje prema nosiocima „omrznutog jugoslovenstva".[5] Izbore je dobila lista aktuelnog predsednika vlade Bogoljuba Jevtića. Knez Pavle je nezadovoljan Jevtićem, mandat za formiranje vlade poverio Milanu Stojadinoviću. Iste godine na kraljev rođendan unapređen je u čin konjičkog brigadnog generala i postavljen na položaj pomoćnika vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije.[6]

U aprilu 1936. godine, kneginja Olga i knez Pavle dobijaju kćerku, Jelisavetu.

Knez Pavle je praktično je od početka svoje vladavine upućivao predloge Vlatku Mačeku, vođi Hrvatske seljačke stranke, nadajući se da će pokrenuti razgovor o hrvatskom pitanju. Na zahtev regenta, premijer Milan Stojadinović i Maček sastali su se u januaru 1937, ali Stojadinović nije bio voljan popustiti.

Knez Pavle je 1937. godine poveo pregovore o sređivanju odnosa između Rimokatoličke crkve i države. Tadašnji patrijarh Varnava Rosić i Srpska pravoslavna crkva tome su se oštro protivili i ušli u direktan sukob sa vladom. Na dan zasedanja Skupštine na kojoj se raspravljalo o konkordatu 19. jula 1937. godine, zakazani su i molepstvije za bolesnog patrijarha i litija, koja je trebalo da krene od Saborne crkve, prođe knez Mihailovom ulicom i dođe do Crkve Svetog Save. Uprava Beograda je zabranila prolaženje povorke tom trasom, ali ona je ipak krenula i došlo je do sukoba sa žandarmerijom. Konkordat je 23. jula izglasan u Skupštini sa 166 glasova za i 129 protiv. Patrijarh Varnava je preminuo istog dana, a pričalo se da je otrovan.

Zbog tog neuspeha da postigne bilo kakav napredak u rešenju hrvatskog pitanja, a delimično i zbog Stojadinovićevog sve izraženijeg pro-osovinskog stava, knez Pavle je smenio Stojadinovića u februaru 1939.[7] Na njegovo mesto postavio je Dragišu Cvetkovića, poverivši mu posebno zadatak da postigne sporazum s Hrvatima. Od italijanske okupacije Albanije postalo je jasno da se ne može izbeći skoro sigurno mešanje Jugoslavije u predstojeći evropski rat, pa je ovo pitanje postalo od vitalne važnosti, jer ako dođe rat, nezadovoljni ne-srpski narodi, naročito Hrvati, mogli bi zemlji izazvati velike probleme. Skoro šest meseci trajali su pregovori, u ubrzani nakon saznanja da su SSSR i Nacistička Nemačka pred potpisivanjem pakta o nenapadanju, vlada Dragiše Cvetkovića ubrzala je pregovore sa Hrvatima i ubrzo, 23. avgusta, potpisan je sporazum Cvetković-Maček o stvaranju Banovine Hrvatske. Centralna vlada je zadržala kontrolu nad spoljnom politikom, odbranom, spoljnom trgovinom, saobraćajem, religijom, rudarstvom, osiguranjem i obrazovnom politikom. Banovina Hrvatska je dobila svoj Sabor sa sedištem u Zagrebu i svoj budžet.[8]

Po ugledu na zakonodavstvo Hitlerove Nemačke, vlada Cvetković-Maček je 16. septembra 1939. godine donela dve antisemitske uredbe: Uredbu o merama koje se odnose na Jevreje u pogledu obavljanja radnji sa predmetima ljudske ishrane, kojom je jevrejskim trgovcima zabranjeno da prodaju prehrambenu robu i Uredbu o upisu lica jevrejskog porekla za učenike univerziteta, visokih škola u rangu univerziteta, viših, srednjih učiteljskih i drugih srednjih škola“, kojim je navedeno da se u ove obrazovne ustanove može upisati onoliko učenika jevrejske nacionalnosti koliko je proporcionalno ukupnom udelu u stanovništvu.

Na paradi u Berlinu, Hitler i princ Pavle, iza njih Ivo Andrić, u junu 1939. godine. Andrić je tada bio ambasador Jugoslavije u Nemačkoj.
Grb kneza Pavla, člana Reda vitezova Podveznice

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Milan Stojadinović, premijer od 1935. do 1939, pokazivao su sve izraženiju naklonost prema silama Osovine, pa su Italija i Jugoslavija potpisale sporazum o prijateljstvu i nenapadanju 25. marta 1937. godine. Regent Pavle kao nominalni šef države se složio sa takvom odlukom.

Knez Pavle Karađorđević

Na poziv Adolfa Hitlera 1. juna 1939. posetio Berlin, gde mu je priređena vojna parada koja je trebalo da ostavi snažan utisak na kneza Pavla. Nedugo zatim, tokom posete Velikoj Britaniji, 19. jula 1939. godine britanski kralj Džordž VI odlikovan je Ordenom Podvezice, najvišim britanskim odlikovanjem viteškog reda ustanovljenim još 1348. godine.[9] Britanski kralj i kraljica su tim povodom priredili prijem u Bakingemskoj palati na kojem je prisustvovalo 900 zvanica. Kada je izbio Drugi svetski rat, Jugoslavija je proglasila svoju neutralnost.[10] Knez Pavle je od samog preuzimanja odgovornosti za Kraljevinu činio sve što je bilo u njegovoj moći da Jugoslavija ne bude uvučena u rat. To je bilo suprotno interesima politike Ujedinjenog Kraljevstva na Balkanu. Kada je 28. oktobra 1940. Musolinijeva Italija iz Albanije napala Grčku, došlo je do naglog zaoštravanja jugoslovensko-italijanskih odnosa koje je pretilo izbijanjem rata. Uveren da će Italija brzo poraziti Grčku, ministar vojske i mornarice general Milan Nedić je predložio da Jugoslovenska vojska zauzme Solun pre Italijana. Knez i predsednik vlade Dragiša Cvetković smatrali su da Jugoslavija ne sme dopustiti da Italija zauzme Solun. Međutim, knez je istovremeno smatrao da ne može da napadne savezničku zemlju, iz koje je poreklom njegova supruga Olga. Osim izdaje Grčke, zauzimanje Soluna bi se moglo smatrati aktom izdaje prema Velikoj Britaniji i svrstavanje uz sile Osovine. Nedić je takođe smatrao da Jugoslavija treba otvoreno da se svrsta uz Nemačku u tekućem ratu. Zbog toga je knez Pavle smenio Nedića sa mesta ministra vojske i mornarice, navodeći kao razlog nespremnost Jugoslovenske vojske nakon bitoljskog incidenta.[11]

Dana 12. januara 1941. godine, britanski ambasador u Beogradu Ronald Kembel obavestio je kneza Pavla da Velika Britanija smatra da je Jugoslovenska neutralnost postala neodrživa.[12] 14. februara iste godine Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković sastali su se sa Adolfom Hitlerom u Salcburgu. Na ovom sastanku Jugoslaviji su ponuđeni povoljni uslovi za pristupanje Trojnom paktu ali oni nisu prihvaćeni. Suočen sa rastućim nemačkim pritiskom da se što pre reši status Jugoslavije, knez Pavle pokušava da pronađe saveznike koji bi vojnički i finansijski podržali Jugoslaviju u slučaju rata. Međutim britanski ambasador izbegava konkretan odgovor na zahtev za pomoć i sugeriše Pavlu da zajedno sa Grčkom i Turskom oformi vojni savez koji bi se suprotstavio nemačkoj ekspanziji na Balkanu. Knez Pavle zatim šalje svog savetnika dr Vladislava Stakića u Rim u pokušaju da privoli Musolinija da podrži Jugoslovensku neutralnost. Međutim Musolini je ponudio sklapanje novog ugovora između Beograda i Rima koji je između ostalog podrazumevao i italijanske garancije za pristup Jugoslavije Egejskom moru. Knez Pavle nije mogao da prihvati ovakav sporazum zato što je on zadirao u suverenitet tada prijateljske Grčke države. Pavle podršku nije dobio ni od ambasadora SAD u Beogradu Artura Lejna koji je izneo stav da Jugoslavija mora da se suprotstavi agresiji ako želi da sačuva nezavisnost ali nije mogao da da garancije da će SAD blagovremeno pomoći jugoslovensku borbu.[13] Poslednji pokušaj da se očuva neutralnost Jugoslavije učinjen je preko ambasadora Jugoslavije u Moskvi, Milana Gavrilovića. Međutim, prema Gavrilovićevom izveštaju iako nisu otvoreno zagovarali sukob sa Nemačkom, Rusi nisu podržali Jugoslovensku neutralnost jer im je odgovaralo otvaranje novog fronta na Balkanu što bi za neko vreme odložilo neizbežan sukob između Trećeg rajha i SSSR.

Posle neuspešnog pokušaja da obezbedi podršku Jugoslovenskoj neutralnosti od strane velikih svetskih sila, knez Pavle je otputovao 4. marta 1941. godine u Berhtesgarten na tajni sastanak sa Adolfom Hitlerom. Tokom sastanka koji je trajao pet sati i kojem je pored Hitlera i Pavla prisustvovao još samo Ribentrop, na Pavla je izvršen pritisak da Jugoslavija što pre donese odluku o pristupanju Trojnom paktu. 6. marta 1941. godine sastao se Dvorski savet Kraljevine Jugoslavije koji je, nakon što je Pavle informisao prisutne o rezultatima sastanka sa Hitlerom, doneo odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.[14] Donošenju odluke prethodila je rasprava na kojoj je zaključeno da Jugoslavija nije spremna za rat sa Nemačkom i da ne može da računa na vojnu pomoć prijateljskih država.

Pavle i Olga Karađorđević na prijemu sa Hermanom Geringom i Erhardom Milhom.

Vojni puč[uredi | uredi izvor]

U vreme kada se odlučivalo o sudbini zemlje, knez je imao samo dva izbora: da prihvati predlog Adolfa Hitlera za pristupanje Trojnom paktu, ili da mu se suprotstavi sa oslabljenom armijom. Njegova vlada i Dvorski savet odlučili su se za prvu varijantu. Jugoslovenska vlada je 25. marta u Beču potpisala pristupanje Trojnom pakt. Prva nota je obavezivala sile Osovine da poštuju teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije. U drugoj noti sile Osovine su obećale da neće tražiti od Jugoslavije bilo kakvu vojnu pomoć, a u trećoj su obećali da neće tražiti od Jugoslavije dozvolu da prevoz svoje vojske preko jugoslovenske teritorije tokom rata.[15]

Nakon što mu je Dragiša Cvetković podneo izveštaj o potpisivanju Trojnog pakta, knez Pavle je vozom pošao na odmor u Brdo kod Kranja. Pristupanje Trojnom paktu je izazvalo burna negodovanja u zemlji, vojni udar i preuzimanje vlasti od kralja Petra II, maloletnog sina kralja Aleksandra.[16] Knez Pavle je za puč čuo dok je voz bio u Vinkovcima, ali je nastavio put. Sutradan ujutro, novi predsednik vlade Dušan Simović je naredio generalu Petru Nedeljkoviću da se Pavle sprovede iz Zaprešića kod Brežica u Zagreb. Po dolasku u Zagreb, knez Pavle je sproveden u Banski dvor. U kratkom susretu sa Vlatkom Mačekom, Maček mu je ponudio da prihvati usluge Četvrte armije koja je u potpunosti bila sastavljena od Hrvata i da otpočne pregovore sa pučistima.[14] Pavle je odbio Mačekovu ponudu zato što nije želeo da izazove građanski rat i ugrozi život članova svoje porodice koji su se, u tom trenutku nalazili u Beogradu. Do Beograda je stigao u pratnji bana Ivana Šubašića. Po dolasku u Beograd, u Ministarstvu Vojske, knez Pavle je potpisao svoju ostavku u prisustvu generala Simovića i Mirkovića i profesora Radoja Kneževića, nakon čega mu je dozvoljeno da se sastane sa svojom porodicom. Ostavljeno im je četiri sata da se spakuju i u jedanaest sati uveče, knez Pavle i njegova porodica ukrcali su se u specijalni voz koji ih je odvezao do grčke granice. Istog dana maloletni kralj Petar je proglašen punoletnim.

Nemački napad na Jugoslaviju počeo je 6. aprila 1941. godine. Slabo naoružana i još gore pripremljena za rat protiv neuporedivo jačeg neprijatelja, Jugoslavija je bila okupirana za samo jedanaest dana. Predstavnici vrhovne komande Vojske kraljevine Jugoslavije potpisali su 17. aprila 1941. godine bezuslovnu kapitulaciju.

Egzil[uredi | uredi izvor]

Knez Pavle sa sinovima
Knez Pavle i princeza Jelisaveta

Prinuđen da ode u egzil, knez Pavle je iz Beograda otišao sa porodicom u Grčku, zatim u Kairo. Posle nekoliko nedelja, pod budnim okom britanske obaveštajne službe, preseljen je u Najrobi (Kenija). Tamo je, što zbog klime, što zbog udaljenosti od sveta kome je pripadao, imao teškoća sa zdravljem. U takvim, naročito teškim uslovima života, porodica će ostati sve do početka juna 1943. godine, kada će biti prebačeni u Južnu Afriku, u Johanezburg.

Dolaskom komunista na vlast u Kraljevini Jugoslaviji njemu i celokupnoj porodici Karađorđevića je zabranjen povratak u otadžbinu. Odlukom Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, knez Pavle Karađorđević proglašen je izdajnikom naroda jer je vodio spoljnu politiku približavanja silama Osovine.

Sudbina mu se osmehnula tek početkom 1947. godine, kada su britanski kralj Džordž i kraljica Elizabeta posetili Johanezburg i tom prilikom primili u audijenciju kneza Pavla i kneginju Olgu. Sa novim pasošem i švajcarskom vizom stigao je u Ženevu krajem oktobra 1948. godine. Ubrzo mu je bilo dopušteno da poseti i Ujedinjeno Kraljevstvo. Povodom smrti kralja Džordža VI, februara 1952. godine, bio je pozvan u Vindzor i prisustvovao je sahrani odanog prijatelja. Naredne godine je, kao kraljevski srodnik, pozvan je i na krunisanje britanske kraljice Elizabete II.

Na dan 12. aprila 1954. godine, velika nesreća zadesila je porodicu kneza Pavla i kneginje Olge. U automobilskom udesu u blizini Londona knez Nikola je izgubio život. Knez Pavle nikada nije prežalio smrt sina.

Poživeo je još 22 godine, stanujući u Parizu. Putovao je manje nego ranije. Njegova ljubav za lepe umetnosti, međutim nije prestajala. Pred kraj, poklanjao je svojim omiljenim muzejima i galerijama slike i retke umetnine.

Knez Pavle Karađorđević je preminuo 14. septembra 1976. godine, u Američkoj bolnici u Neiju, kraj Pariza. Sahranjen je na groblju u Lozani, u Švajcarskoj, odakle je ekshumiran 28. septembra 2012.[17] da bi bio sahranjen na Oplencu. Posmrtni ostaci kneza Pavla, kneginje Olge i njihovog sina kneza Nikole preneti su u Sabornu crkvu u Beogradu 4. oktobra 2012. godine. Dana 5. oktobra, posmrtni ostaci su preneti u crkvu na Oplencu gde su sahranjeni 6. oktobra 2012. uz najviše državne počasti.[18][19] Događaju na Oplencu su prisustvovali članovi porodice Karađorđević, kao i njihovi srodnici iz drugih kraljevskih kuća, skupu se obratio predsednik Srbije Tomislav Nikolić, zatim kratko kneginja Jelisaveta Karađorđević i potom princ Aleksandar Karađorđević na srpskom i na engleskom jeziku.[20][21][22]

Veroslav Rančić je napisao roman „Konačna istina“ o životu porodice kneza Pavla, u pripremanju građe za ovo delo pomogla je i princeza Jelisaveta Karađorđević tako što je opširno odgovorila na 186 pitanja. Po tom romanu napisana je istoimena drama.

Kuća u kojoj je živela porodica kneza Pavla u Parizu 1998. godine, postala vlasništvo Filipa Ceptera.[23]

Među odlikovanjima kneza Pavla treba izdvojiti sledeća: Orden belog orla I stepena, Orden Karađorđeve zvezde I stepena, Orden Jugoslovenske krune I stepena, Orden Svetog Save I stepena, danski Orden belog slona, Orden Legije časti I reda i Orden podvezice, kojim ga je britanski kralj Džordž VI odlikovao 17. jula 1939. godine. Ovo je odlikovanje viteškog reda osnovanog 1348. godine, i dodeljuje se za izuzetne vrline, u retkim prilikama.

Osvrt o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu[uredi | uredi izvor]

U egzilu je od 1950. do 1976. vodio prepisku sa Kostom St. Pavlovićem prilikom koje su razmenili nekoliko pisama. U pismu koje je napisao oko godinu dana pre smrti, 22. oktobra 1975, i za koje je Pavlović rekao da je najduže koje je napisao, dotakao se i pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Odlomak iz tog pisma je glasio:[24]

...Moj jedini cilj je bio prvo da sredim prilike u zemlji — ako se sećate odmah sam vratio i oslobodio tolike političare — pa zatim gledao da se ponovo vrati demokratija i stare partije. A najglavnije da rešim hrvatsko pitanje. Kao što znate bili smo okruženi neprijateljima— Janka Pusta u Mađarskoj, bogzna kakva pusta u Bugarskoj, a da ne govorim o Italiji. Francuzi nisu dopustili da se spomene Italija na procesu u Eksu[a] (to mi je rekao Pol Bonkur) a Englezi su pravili veliki pritisak da ne prouzrokujemo ma šta protiv Italije. (Posle, kad je buknuo rat sa Etiopijom drukčije su mislili). Dakle, još je samo trebalo da se posvađamo sa Nemačkom i da se ona složi sa Italijom i našim drugim neprijateljima te da propadnemo. To mi i danas izgleda da je bio jedini izlaz iz jedne teške situacije, jer nas niko ne bi spasavao niti se za nas borio. Na žalost i danas ima ljudi koji to neće razumeti. G-đa Oti mi je preporučena od velikog prijatelja. koji je imao veliki položaj u Engleskoj jer, studirajući arhiv, bila je preneražena koliko su mnogi pisci netačno opisali moju politiku. Vi ćete možda verovati da sam uvek bio napadan i nikad se nisam branio. Ostavljam mlađim generacijama da pronađu istinu i mislim da su već počeli drukčije da gledaju na izvesne događaje. Sad moram da se zaustavim, jer u mojim godinama i sa mojom bolešću brzo se zamorim.

Rehabilitacija[uredi | uredi izvor]

Za više informacija Proces rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića

Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu decembra 2011. godine.[25][26]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Petar Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
8. Karađorđe Petrović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Marica Živković
 
 
 
 
 
 
 
4. Aleksandar Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Nikola Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
9. Jelena Petrović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Bosiljka
 
 
 
 
 
 
 
2. Arsen Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Jakov Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
10. Jevrem Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Nerandža
 
 
 
 
 
 
 
5. Persida Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Mladen Milovanović
 
 
 
 
 
 
 
11. Jovanka Milovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Bosiljka
 
 
 
 
 
 
 
1. Pavle Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Nikolaj Nikitič Demidov
 
 
 
 
 
 
 
12. Pavel Nikolajevič Demidov
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Jelisaveta Aleksandrovna Stroganova
 
 
 
 
 
 
 
6. Pavel Pavlovič Demidov
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Carl Johan Stjernvall
 
 
 
 
 
 
 
13. Aurora Karamzina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Baroness Eva Gustava von Willebrand
 
 
 
 
 
 
 
3. Aurora Demidova
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Prince Nikita Pyotrovich Trubetskoy
 
 
 
 
 
 
 
14. Pjotr Nikitič Trubeckoj
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Aleksandra Aleksandrovna Nelidova
 
 
 
 
 
 
 
7. Elena Petrovna Trubeckaja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Prince Esper Aleksandrovič Belosel'skij-Belozerskij
 
 
 
 
 
 
 
15. Elizaveta Esperovna Beloseljskaja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Elena Pavlovna Bibikova
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Kneginja Olga
11. jun 1903. 16. oktobar 1997.

Deca[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
Knez Aleksandar 13. avgust 1924. 12. maj 2016. Kneginja Marija; Kneginja Barbara
Knez Nikola 29. jun 1928. 12. april 1954. nije bio oženjen
Kneginja Jelisaveta 7. april 1936. Hauard Oksenberg; Nil Balfur; Manuel Uljoa Elijas

Državna sahrana 6. oktobra 2012.[uredi | uredi izvor]

Knez Pavle na naslovnoj stranici Tajma, 12. decembar 1938.[27]

Državna sahrana održana 6. oktobra. 2012 godine[28] u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu gde su bili sahranjeni posmrtni ostaci Kneza Pavla, Kneginje Olge i Kneza Nikole, nakon što su bili preneti iz Lozane, Švajcarska.

Prisutni[uredi | uredi izvor]

Srpska kraljevska porodica[uredi | uredi izvor]

Veliki broj članova dinastije bili su prisutni sahrani:

Titule i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 27. april 1893 - 15. jun 1903: Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Pavle Karađorđević
  • 15. jun 1903 - 1. decembar 1918: Njegovo Visočanstvo knez Pavle Karađorđević od Srbije
  • 1. decembar 1918 - 24. septembar 1976: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo knez Pavle Karađorđević od Jugoslavije

Početkom 1935. je unapređen u konjičkog pukovnika.[29]

Ulica u Zemunu imenovana je po njemu.[30]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Domaća odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Strana odlikovanja[uredi | uredi izvor]

  • Orden Đorđa I (Kraljevina Grčka)
  • Orden Slona (Kraljevina Danska)
  • Orden Presvete Blagovesti (Kraljevina Italija).
  • Orden Svetog Mauricija i Lazara (Kraljevina Italija).
  • Orden krune Italije (Kraljevina Italija).
  • Orden Karola Prvog (Kraljevina Rumunija)
  • Orden Legije časti (Francuska)
  • Orden Podvezice (Ujedinjeno Kraljevstvo)
  • Kraljevski Viktorijanski orden (Ujedinjeno Kraljevstvo)

Crkvena odlikovanja[uredi | uredi izvor]

  • Orden Zlatne mamuze (Sveta stolica)

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Bio je iste visine kao njegov otac Arsen i brat od strica Aleksandar I Karađorđević,[32] a pošto je Aleksandar bio iste visine kao Kemal Ataturk[33] Pavle je bio visok 1,74m.[34]
  • Živeo je sa stricem Petrom Karađorđevićem u Ženevi u trenutku kada je on izabran za kralja. Sa njegovom porodicom je živeo tamo od 1895. i razvoda njegovih roditelja, a duže je bio sa njim i od njegove dece koja su uglavnom boravila u Rusiji.[24]
  • Nakon što je sa oko 2 godine prešao da živi kod strica, nije nikada posetio Rusiju i Sankt Peterburg u kome se rodio.[24]
  • Po svom sećanju, njegov brat od strica Aleksandar I Karađorđević nikako nije želeo da 1934. godine preko Italije poseti Francusku. Kada su njih dvojica preko Crne Gore došli u Kotor čuli su da je more nemirno, a Aleksandar je teško podnosio takve uslove, tj "bio je loš mornar", dok je kraljica Marija bolovala od žuči. Pavle im je preporučio da odu vozom, što je kralj odbio pošto je mislio da sve pruge do Francuske vode preko Italije koju je on hteo da izbegne. Pavle mu je na to rekao da može vozom ići preko Austrije i Švajcarske, što je posle izvesnog vremena Aleksandar i ukapirao i isprva prihvatio. Ujutru se on ponovo predomislio jer, kada je rekao mornarima da će ići vozom, oni su se razočarali što neće dobiti francuska odlikovanja. Kao kompromisno rešenje je on išao brodom, a njegova žena vozom.[35] Ispostaviće se da je ubrzo po dolasku broda u Marselj na njega izvršen atentat.
  • Mislio je da Italija stoji iza atentata na kralja Aleksandra. To je spomenuo u jednom podužem pismu iz 1947. svojoj tašti.[36] U prepisci sa Kostom St. Pavlovićem je spomenuo da Francuska nije htela da dozvoli da se na sudskom procesu u Eks an Provansu, započetom posle Marseljskog atentata, spomene Italija, a i da je Ujedinjeno Kraljevstvo vršilo pritisak na Jugoslaviju da ne prouzrukuje ništa protiv nje.[24]
  • Uoči nove 1973. godine Tatomir Budisavljević bio je gost na Brionima, na poziv Jovanke Budisavljević Broz. Tito je tada ispričao da je u toku rata zamalo sreo na Krfu kneza Pavla, koji je isto tada bio na Krfu. Tito je rekao za Pavla da su mogli biti i prijatelji, imali su isti cilj da sačuvaju Jugoslaviju, samo to nije Pavlu pošlo za rukom, a njemu, Titu, jeste. Pozitivno se izrazio i o starom kralju Petru i rekao kako je to bio jedan fini čovek, pravi, istinski demokrata. Preskočio je kralja Aleksandra, pa je nastavio da priča o Petru Drugom, rekavši da je to strašno šta su Englezi s tim mladim čovekom učinili. To je bio privatni razgovor gde Broz govori kao čovek, a ne kao političar koji mora da gleda partijsku ideologiju.[37]
  • Njegovo vlasništvo je bila Vila Pratolino u Toskani koju je nasledio od svog dede po majci.
  • Treći je Srbin koji je leteo avionom, posle njegove braće od strica Aleksandra i Đorđa, a drugi nad Srbijom posle Đorđa Karađorđevića.[1]
  • Tvrdio je da nije bio mason, iako su mnogi mislili da jeste.[38]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Misli se na sudski proces koji je započet posle atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Vladimir Lepojević (11. avgust 2013). „Letenje mladih Karađorđevića u pionirskom dobu vazduhoplovstva”. vazduhoplovnetradicijesrbije.rs. Vazduhoplovne tradicije Srbije. Arhivirano iz originala 19. maj 2022. g. Pristupljeno 18. maj 2022. 
  2. ^ Nikolić, Dragan (3. 8. 2022). „The Flag of Prince Paul of Yugoslavia returned in Oxford”. diplomacy and commerce. Pristupljeno 4. 8. 2022. 
  3. ^ Janković 2007, str. 244.
  4. ^ Petranović 1988, str. 211.
  5. ^ Petranović 1988, str. 265.
  6. ^ Vojni ukaz, Službene novine, Broj 33, 1935.
  7. ^ Tomasevich 1975, str. 23.
  8. ^ Hoptner 1962, str. 154.
  9. ^ Janković 2007, str. 57.
  10. ^ Hoptner 1962, str. 167.
  11. ^ Petranović 1992, str. 53.
  12. ^ Janković 2007, str. 13.
  13. ^ Janković 2007, str. 15.
  14. ^ a b Janković 2007, str. 53.
  15. ^ Hoptner 1962, str. 240.
  16. ^ Hoptner 1962, str. 266.
  17. ^ Lozana: Ekshumirana kneževska porodica („Večernje novosti“, 28. septembar 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  18. ^ Srbija dočekala kneza Pavla („Večernje novosti“, 4. oktobar 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  19. ^ Posmrtni ostaci kneza Pavla preneti u Sabornu crkvu („Blic“, 4. oktobar 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  20. ^ knez Pavle počiva u Srbiji („Politika“, 6. oktobar 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  21. ^ Oplenac: Knez konačno našao mir među svojima („Večernje novosti“, 6. oktobar 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  22. ^ Sahranjen knez Pavle na Oplencu, pomirili se Karađorđevići („Blic“, 6. oktobar 2012), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  23. ^ LOPUŠINA, Marko. „Cepterovi: Najuspešniji srpski par u Evropi („Večernje novosti“, 25. mart 2011)”. Novosti.rs. Pristupljeno 27. 2. 2014. 
  24. ^ a b v g Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa Knezom Pavlom (1950—1976) (28. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 21. januar 2023. „Sredina 28. strane u dokumentu” 
  25. ^ Rehabilitacija Karađorđevića: knez Pavle nije izdao („Večernje novosti“, 14. decembar 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  26. ^ knez Pavle konačno rehabilitovan („Pres“, 15. decembar 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  27. ^ Tajm časopis, 12. decembar 1938. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. август 2010), Приступљено 8. 4. 2013.
  28. ^ Oplenac: Knez konačno našao mir među svojima | Reportaže | Novosti.rs
  29. ^ "Политика", 3. јан. 1935
  30. ^ https://www.politika.rs/scc/clanak/493272/Ko-je-sve-dobio-ulicu-u-Beogradu-od-cara-Justinijana-do-Vladete-Jerotica
  31. ^ Petar I Karađorđević (24. jul 1903). „Službeni deo”. digarhiv.nbs.rs. Novine srpske. „Kolona skroz levo ispod proglasa o protokolu.” 
  32. ^ Na ovoj razglednici su Arsen, Pavle i kralj Aleksandar iste visine,
  33. ^ Na slici kralja Aleksandra i Kemala Ataturka se vidi da su njih dvojica skoro iste visine. Ataturk nosi šešir skroz desno na slici.
  34. ^ „Atatürk's real height revealed by Turkish General Staff”. hurriyetdailynews.com (na jeziku: engleski). 18. februar 2013. Pristupljeno 21. januar 2023. 
  35. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa Knezom Pavlom (1950—1976) (13. i 14. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 21. januar 2023. „U dokumentu je na 13. i 14. stranici” 
  36. ^ Veljko Lalić (26. mart 2021). „“Jadni Srbi, šta će biti s njima”, kako je kralj Petar čuo svoj glas na radiju, putanja britanskih funti: Sve tajne 27. marta, 80 godina kasnije”. nedeljnik.rs. Pristupljeno 1. februar 2023. „To je, verovatno, značilo da je Musolini hteo da ima odrešene ruke u Jugoslaviji kako bi obezbedio neke teritorijalne dobitke za svoju zemlju. Odgovorio sam mu da je to nemoguće, jer moja zemlja mrzi Italijane (nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce) i jer su, po mom mišljenju, kralja Aleksandra ubili Italijani.” 
  37. ^ Budisavljević, Borislav (2018). Atlas 37 grana rodoslova Budisavljevića, pp. 170. Prometej. 
  38. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa Knezom Pavlom (1950—1976) (32. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 21. januar 2023. „Kod nas je najznačajniji mason bio Vladimir Ćorović. Rekao mi je da mnogi veruju da je i on mason, ali da je to potpuno netačno. "Nikad mason nisam bio".” 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Položaj uspostavljen
 Pomoćnik vrhovnog komandanta
1935—1941.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Карађорђевић&oldid=27549309”