Palata Šakijskih kanova
| Palata Šakijskih kanova Şəki xan sarayı | |
|---|---|
 | |
| Svetska baština Uneska | |
| Zvanično ime | Istorijski centar Šaki sa Palatom kanova Historic Centre of Sheki with the Khan’s Palace |
| Mesto |  Azerbejdžan |
| Koordinate | 41° 12′ 16″ S; 47° 11′ 54″ I / 41.2044° S; 47.1983° I |
| Površina | 1.205, 146 ha (129.700.000, 15.700.000 sq ft) |
| Kriterijum | kulturna: ii |
| Upis | 2019. (43. sednica) |
  Location of Palata Šakijskih kanova | |
Palata Šakijskih kanova (azer. Şəki xanlarının sarayı) u Šakiju u Azerbejdžanu je bila letnja rezidencija za Šakijske kanove. Sagradio ju je 1797. godine Muhamed Hasan Kan. Palata je bila namenjena za smeštaj kanova koji su vladali gradom Šaki, kao potkraljeva vladajuće Zand i kasnije Kadžar persijskih dinastija negde između 1750. do trenutka kada su ove teritorije aneksirane od strane Ruske imperije po ugovoru u Đulistanu 1813. posle Rusko-persijskog rata (1804–1813).
Palata Šakijskih kanova nominovana je za listu svetske baštine UNESKO-a 1998. godine od strane Gulnara Mehmandarova[1] - predsednika Azerbejdžanskog komiteta ICOMOS-a - Međunarodnog saveta za spomenike i lokalitete.
Dana 7. jula 2019. godine, istorijski centar Šakija sa Palatom kanova upisan je kao UNESKO-va svetska baština.[2]
Očuvanje i restauracija[uredi | uredi izvor]
Od 1955. do 1965. godine restauracija je sprovedena u celosti pod nadzorom Nijazi Rzaeva. Dva talentovana arhitekta, Kamal Mamedbekov i Nikolaj Utsin, bili su uključeni u ovaj rad kreirajući merne i restauratorske crteže. Restauratorska radionica postavljena je u ceremonijalnoj sali na drugom spratu palate, a prostorije koje okružuju salu bile su namenjene smeštaju arhitekata. Crteži koje su razvili Mamedbekov i Utsin činili su osnovu projekta obnove celog kompleksa palate. Izvođenje restauratorskih radova na osnovu crteža povereno je umetniku F. Hajijevu i šabaka majstoru A. Rasulovu.
Poslednja potpuna i potpuna restauracija 2002-2004. godine podržana je od strane Svetske banke i izvedena pod vođstvom nemačkog tima za restauraciju (Uve Henšel, Ditrih Velmer, Elizabet Velmer, Andreas Lesmajster) kompanije "Denkmalpflege Mecklenburg GmbH" (danas " Neumühler Bauhütte GmbH").
Istorija[uredi | uredi izvor]
Konstantinov je 1946. godine u svom članku "Nuha" napisao: "Ovu veličanstvenu palatu - vrh luksuza i ukusa persijskih arhitekata, 1790. godine sagradio je stanovnik Širaza Haji Zejnal Abdin".[3]
Pesnik Nikolaj Tihonov, koji je posetio palatu 1947, opisao je Palatu u svojoj autobiografskoj priči "Putevi - staze":
"Slike Palate kanova i različiti ukrasi su dobro očuvani. Oni nas uveravaju da se umetnost razvijala u drevnoj Nuki, a poezija i filozofija su bile veoma cenjene."
1968. godine, istorijski deo Jukari-Baš-a, koji se nalazi u palati Šakijskih kanova, proglašen je istorijsko-arhitektonskim rezervatom. Palata Šakijskih kanova nominovana je za listu svetske kulturne baštine, UNESCO 2001. godine od strane Gulnara Mehmandarova, predsednika Azerbejdžanskog komiteta Međunarodnog saveta za spomenike i lokalitete. Generalna direktorka UNESKO-a, Irina Bokova, posetila je Palatu Šakijskih kanova u okviru službene posete Šaki 1. avgusta 2010.[4]
4. jula 2012. godine u Šakiju je proslavljena 250. godišnjica palate. Na svečanosti su učestvovali ambasadori skoro 30 zemalja i međunarodnih organizacija, uključujući poznate ličnosti iz oblasti nauke, kulture i umetnosti zemlje, kao i članove Narodne skupštine.[5]
Do danas je sačuvana samo dvospratna palata, izgrađena u tvrđavi Šaki i sastoji se od više zgrada. Iako je zgrada više puta popravljena i rekonstruisana od kada je sagrađena, svi ovi radovi nisu imali ozbiljnog uticaja na njen izgled. Nakon što se Šaki Kanat pridružio Ruskom carstvu, palata je bila potčinjena lokalnoj upravi i više puta popravljena. Obnovu je u palati izveo unuk Huseina Kana Muštaga, pesnik Karim aga Fateh tokom 1848-1851.[6]
"Obnova palate kanova" raspravljala se na plenumu 25. aprila 1991. godine i donesena je sledeća odluka: "Za obnovu kanonske palate odgovoran je Narkomprosom prema prethodnoj odluci Azverkom-a. Iz budžeta Narkomprosoma izdvojeno je 25 miliona rubalja za popravak kanovih palata u Šuši i Šaki." Izveštaj o restauraciji podnesen je na osnovu pregleda projekta restauracije arhitekta Pjotra Baranovskog na sastanku Akademije za arhitekturu Komonvelta, održanom 13. marta 1939. godine.[7]
Radovi na restauraciji izvedeni su 1950-ih godina po projektu i sa vodećim arhitektom Nijazijem Rzajevim tokom 1955-1965. Tokom ovih godina u palati su radili umetnik F. Hajijev i ornamentalista A. Rasulov.
Radovi na restauraciji započeli su u palati u okviru projekta „Zaštita kulturne baštine“ 2002.[8]
Pored bazena i platoa, letnja rezidencija je jedina preostala građevina iz većeg kompleksa unutar tvrđave Šekijskih kanova, koja je nekada sadržavala zimsku palatu, rezidencije za porodice i deo za sluge. Odlikuje se ukrasnim pločicama, fontanama i vitražima. Eksterijer je bio ukrašen tamnoplavim, tirkiznim i oker pločicama u geometrijskim oblicima a murali su bojeni temperama i bili su inspirisani radovima Nezami Gandžavija.[9]
Letnja rezidencija, dimenzija trideset dva metra sa osam i po metara, je dvospratna zidana konstrukcija duž ose sever-jug i prekrivena je drvenim četvorougaonim krovom sa dugim strehama. Tlocrt oba sprata je identičan; tri pravougaone sobe su smeštene u nizu, odvojene uskim ivanima okrenutim prema jugu koji pružaju pristup sobama. Spratovima se pristupa odvojeno radi prilagođavanja njihovim javnim i privatnim funkcijama. Ulazom sa juga kroz dva ivana, prizemlje su koristili prvenstveno službenici i podnosioci zahteva. Dva stepeništa pričvršćena na severnu fasadu omogućavala su pristup prvom spratu, koji je bio rezervisan za kanovu porodicu i njihove goste.
Letnja rezidencija je poznata po raskošnoj dekoraciji spoljašnjosti i unutrašnjosti. Veliki delovi fasade rezidencije, uključujući čitave južne zidove centralnih dvorana na oba sprata, prekriveni su mozaikom od obojenog stakla postavljenog u drvenu rešetku (šebeke) koja je bila sastavljena bez eksera ili lepka. Mukarne kojima su okrunjena četiri ivana istaknute su zlatom na donjem nivou i prekrivene fragmentima ogledala na prvom spratu. Preostale površine na svim fasadama ukrašene su cvetnim pločicama i mozaicima pločica.
Unutrašnji zidovi rezidencije u potpunosti su prekriveni freskama oslikanim u različito vreme tokom 18. veka. Na mnogim freskama ima cveća u vazama, dok niz slika na hodnicima na prvom spratu prikazuje scene lova i borbi. U potpisima na freskama navedena su imena umetnika Ali Kuli, Kurbana Kuli i Mirze Jafara iz Šemahe, Usta Gambara iz Šuša i Abasa Kuli, koji su takođe bili arhitekti letnje rezidencije.
Istraživanje[uredi | uredi izvor]
Palatu Šakijskih kanova je prvi put proučavalo Odeljenje za zaštitu spomenika u Azerbejdžanu. Kasnije je Institut za istoriju nazvan po Bakikanov-u Akademije nauka SSR-a detaljnije istražio spomenik. U narednom periodu, Odeljenje za arhitektonske radove pri Savetu ministara Azerbejdžanskog SSR-a bilo je uključeno u proučavanje spomenika u Azerbejdžanu.
Rani istraživački radovi u Palati izvršeni su uz učešće profesora Fridolina i Šarifova. Godine 1936, specijalni stručni štab, uključujući Denikea, Čepeleva, Vajmara i Bolotova iz Moskovskog državnog muzeja istočnih kultura, prikupio je mnogo podataka o spomeniku.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Sheki, the Khan's Palace”. Oficialьnый saйt ЮNESKO. 2001. Arhivirano iz originala 15. 5. 2012. g.
- ^ „Six cultural sites added to UNESCO’s World Heritage List”. UNESCO. 7. 7. 2019.
- ^ Šэnэr Rzaev. (1988). „Ob istorii Imareta Muštaga v g. Šeki”. Izvestiя Akademii nauk Azerbaйdžanskoй SSR: Izdatelьstvo Akademii nauk Azerbaйdžanskoй SSR: 143.
- ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Sheki, the Khan's Palace - UNESCO World Heritage Centre”. whc.unesco.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2018.
- ^ „Şəki xanları sarayının 250 illik yubileyi böyük təntənələrlə qeyd olunmuşdur”.
- ^ Šәki Hanlarыnыn Sarajы / Pod red. Dž. Kulieva. (T. 10. izd.). Azerbaйdžanskaя sovetskaя эnciklopediя: Glavnaя redakciя Azerbaйdžanskoй sovetskoй эnciklopedii. 1987. str. 502—503.
- ^ Baranovskiй P. D. Doklad na soveщanii komissii pri Vsesoюznoй Akademii Arhitekturы po rassmotreniю proekta restavracii «Hanskogo Dvorca» v g. Nuhe Azerb. SSR ot 13 marta 1939 g. Materialы po Imaretu Muštaga, papka № 2.
- ^ „Restavraciя pamяtnikov arhitekturы v Azerbaйdžane”. www.museum.ru. Pristupljeno 30. 6. 2018.
- ^ David C. King. Azerbaijan, Marshall Cavendish, 2006, p. 99