Palmarijanska katolička crkva
Hrišćanska palmarijanska crkva karmelićana Svetog Lica (španski: Iglesia Cristiana Palmariana de los Carmelitas de la Santa Faz), zvanično Jedna, sveta, katolička, apostolska i palmarijanska crkva, koja se obično naziva Palmarijanska katolička crkva (Iglesia Católica Palmariana), mala je raskolnička tradicionalistička katolička crkva sa episkopskim sedištem u El Palmar de Troja, Španija. Neki novinari, esejisti i bivši sledbenici definisali su ovu organizaciju kao manipulativnu sektu.[1][2]
Crkva smatra papu Pavla VI, kojeg poštuju kao mučenika, i njegove prethodnike kao istinske pape, ali drži, na osnovu navodnih ukazanja, da je rimski papa izopšten i da je položaj Svete stolice od 1978. godine, prenešen na njihovu stolicu u El Palmar de Troji.
Palmarijanska katolička crkva imala je četiri pontifa od svog osnivanja. Klemente Domingez i Gomez (papa Grigorije XVII) proglasio se papom 1978. godine i bio to do svoje smrti 2005. godine; Manuel Koral (papa Petar II) nasledio je Domingeza 2005. godine i vodio crkvu do svoje smrti 2011. godine. Korala je nasledio Gines Hesus Hernandez (papa Grigorije XVIII) 2011. godine. Hernandez je 2016. godine dao ostavku da bi se oženio, a nasledio ga je Jozef Odermat (papa Petar III) 2016. godine.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Poreklo[uredi | uredi izvor]
Četiri španske učenice (poznate samo kao Ana, Josefa, Rafaela i Ana Marija) izjavile su da su videle ukazanje Device Marije pored malog drveća na komadu obradivog zemljišta zvanog La Alkaparosa u blizini Palmar de Troje. Ukazanje je postalo poznato kao Gospa od Palmara. Mnogi ljudi su došli da prisustvuju navodnim ukazanjima, a navodno su se dogodila brojna čuda slična onima koja su se dogodila u Fatimi, Garabandalu i Međugorju. Devojčice su imale mnogo pristalica, uključujući sveštenike. Nekoliko drugih ljudi prijavilo je vizije na tom mestu, uključujući Klemente Domingez i Gomeza, kancelarijskog službenika iz Sevilje. Postepeno je postao „glavni vidovac“ 1968. godine.[3][4]
Lokalni biskup je odbacio prvobitne vizije vidioca. Oni su se vratili svom normalnom životu i navodno su rekli da žele samo da zaborave prošlost i da nemaju nikakve veze sa Palmarijskom crkvom.[5] Domingez je tvrdio da mu je Devica Marija dala uputstva da Katoličku crkvu oslobodi „jeresi i progresivizma“ i komunizma.
Domingez je 1975. godine formirao novi verski red, Red karmelićana Svetog Lica, koji je tvrdio da je „veran svetom papi Pavlu VI“. Tvrdilo se da su Pavla VI u Vatikanu zatočili zli kardinali zaverenici. Red su u početku vodili laici, ali su je sakramentalno podržavali sveštenici iz Španije, Portugalije i Sjedinjenih Država.
Rukopolaganje biskupa[uredi | uredi izvor]
Da bi im bio zagarantovan pristup sakramentima, Domingezovoj grupi su bili potrebni sopstveni biskupi. Domingez je napisao pismo Marselu Lefevreu i zatražio da ga posveti, ali Lefevr je odbio ponudu i rekao im da se umesto toga obrate tradicionalno nastrojenom vijetnamskom biskupu. Švajcarski sveštenik Moris Revaz (koji je predavao kanonsko pravo u Bogosloviji Društva Svetog Pija X (SSPX) u Ekoni) je 1976. godine ubedio ostarelog vijetnamskog nadbiskupa Ngo Đinh Thuka u verodostojnost ukazanja.[6] Thuk je izabran jer je bio papski legat. Prihvatajući mističnu poruku videoca-mističara, nadbiskup je verovao da ga je Devica Marija pozvala da uzdigne dvojicu članova reda (Klemente Domingeza i advokata po imenu Manuel Alonso Koral) i troje sveštenika povezanih sa grupom u čin biskupa. Takođe je neke laike rukopokožio za sveštenstvo. Klemente Domingez je imao „viziju“ dok je nadbiskup Thuk bio prisutan. Tokom vizije, Klemente je uzeo dete Isusa, koje se očigledno pojavilo u viziji, i položilo ga u nadbiskupove ruke. Čini se da je ovo uverilo Thuka u autentičnost ukazanja i potvrdilo njegovu odluku da ga rukopoloži i posveti u El Palmar de Troji 1976. godine.
Nadbiskup Thuk je ovo učinio bez dobijanja obaveznog odobrenja Svete stolice, a njega i petoricu ljudi koje je posvetio za biskupe Pavle VI je naknadno izopštio. Thuk je posle toga prekinuo veze sa grupom i pomirio se sa crkvenim vlastima.
Grigorije XVII: Zahtev za papstvom[uredi | uredi izvor]
Nakon smrti Pavla VI 1978. godine, Domingez je tvrdio da ga je Isus Hristos u viziji mistično krunisao za papu. Ova vizija se dogodila u Santa Fe de Bogoti u Kolumbiji, 6. avgusta 1978. Uzeo je papsko ime Grigorije XVII i imenovao svoje kardinale. Ovim postupcima, „Karmelićani Svetog Lica“ evoluirali su u Palmarijsku katoličku crkvu. Neki katolici prethodno povezani sa karmelićanima napustili su grupu.
Pape Palmarijanske crkve ne tvrde da su titularni episkop Rima. Umesto toga, oni tvrde da je Hristos položaj patrijarha Zapada i vrhovnog pontifikata preneo na novu episkopsku stolicu El Palmar de Troja. Ovo je odmak od tradicionalne katoličke doktrine, koja identifikuje papinstvo sa rimskim biskupom. Katoličko učenje takođe drži da lična otkrivenja nisu obavezujuća za crkvu u celini.
U svojstvu pape, Domingez („papa Grigorije XVII“) nazvao je Katoličku crkvu lažnom crkvom i proglasio papu Jovana Pavla II izopštenim. Grgur XVII je kanonizovao istraživača Kristifora Kolumba, generala Franciska Franka i osnivača Opusa Dei Hozemaria Eskrivu; i proglasio Pavla VI mučenikom ili svecem palmarijanske katoličke vere. Preživeo je saobraćajnu nesreću, u kojoj je izgubio vid na oba oka, i ostao papa.
Petar II[uredi | uredi izvor]
Domingez je umro u martu 2005. godine, prema palmarijanskim izvorima, navodno doživljavajući viziju tokom uskršnje liturgije. Njegov naslednik na mestu pape odmah je proglasio za svetog Domingeza kao papu svetog Grigorija XVII Veoma Velikog. Manuel Alonso Koral, koga je Domingez imenovao 2000. godine za svog naslednika, nasledio ga je kao Petar II. Za ove izbore nije postojala palmarijanska konklava.
Petar II nije pretendovao na vizije, ali je izjavio da je Antihrist rođen 2000. godine. Palmarijanska doktrina ukazuje da će se Antihrist rugati Hristu i oponašati ga javnim nastupom u dobi od 12 godina, odnosno 2012. godine, i započeti svoj javni život u 2030, kada bude imao 30 godina.
Petar II je preminuo 15. jula 2011. godine nakon duge bolesti.[7] Posle njegove smrti, njegov naslednik, Grigorije XVIII, odmah ga je proglasio svetim i doktorom Palmarijanske crkve.
Grigorije XVIII[uredi | uredi izvor]
Petra II je nasledio 2011. godine njegov državni sekretar Gines Hesus Hernandez, koji je uzeo ime Grigorije XVIII. On je dao ostavku na papinstvo 22. aprila 2016. Ranije poznat kao tvrdolinijaš, čineći nekoliko pravila mnogo strožim, pred kraj svog papinstva, ukinuo je neka od njih. Na primer, dozvolio je palmarijanima da puše, da idu u bioskop (iako su nemoralni i pornografski filmovi i dalje bili zabranjeni) i da razgovaraju sa ljudima koji nisu palmarijani (sve dok nikada ranije nisu bili deo crkve).[8] Hernandez je podneo ostavku na papinstvo 22. aprila 2016. godine da bi se oženio Nieves Trivedi, a nasledio ga je 23. aprila 2016. godine Odermat koji je za papsko ime uzeo Petar III. Hernandez se takođe ponovo vratio u rimokatoličanstvo.
Petar III[uredi | uredi izvor]
Nakon ostavke Grigorija XVIII, novi papa je izabran u Palmarijanskoj crkvi 23. aprila 2016. godine. Kao što se i očekivalo, to je bio Švajcarac Jozef Odermat, koji je ranije bio državni sekretar Grigorija XVIII. Odermat je usvojio papsko ime Petar III.[9] Petar III je krunisan 16. jula 2016. godine, na Svečanosti krunisanja majke Palmara. Za razliku od svog prethodnika, Odermat je više stavljao naglasak na liturgiju i svakodnevni kult nego na upravljanje crkvom. Petar III je imenovao za svog državnog sekretara i naslednika oca Benjamina Maria, dok je otac Abram Maria postavljen za zamenika državnog sekretara (treća najviša služba u Crkvi).
Sadašnje stanje[uredi | uredi izvor]
U besedi održanoj u avgustu 2011. godine, Grigorije XVIII rekao je da Palmarijanska crkva ima između 1.000 i 1.500 članova, ali su sledećih godina mnogi bili ekskomunicirani. U 2015. godini broj biskupa se verovatno smanjio na oko 30, a broj monahinja takođe na oko 30. Prema Magnusu Lundbergu, „osim na samom početku, većina novih članova bila su deca palmarijanskih parova, a ne ljudi koji su dolazili spolja“. U 2015. godini ostalo je 32 biskupa od 192 muškarca koji su posvećeni za biskupe između 1976–2015, prema Lundbergu.[10]
Od 1983. godine Palmarijanska crkva drastično je reformisala svoje obrede i svoju liturgiju, koja je prethodno bila oblikovana u tridentinskom obliku. Palmarijanska liturgija se svela na gotovo isključivo evharistijske reči posvećenja. Stolica El Palmar de Troja takođe je proglasila stvarno prisustvo Device Marije u svetoj hostiji i telesno uznošenje na nebo svetog Josifa za dogme katoličke vere. Do 2000. godine imali su svoju palmarijansku verziju Biblije, koju je Domingez revidirao na osnovu proročke vlasti i koja je proizvod Drugog palmarijanskog sabora, takođe poznatog kao palmarijanski sinod. Iz ovih razloga i njihovih strogih pravila koja ne dozvoljavaju komunikaciju sa ljudima van njihove vere, drugi katolici smatraju da je Palmarijanska crkva jeretička i kultna.
Arhidonijanska Palmarijanska grupa (Arhidona, Malaga, Španija) je osnovana 2000. godine usled proterivanja 16 kardinala i pet monahinja. Proterao ih je Domingez iz različitih razloga. Pretežni razlog proterivanja bio je zbog Domingezovog uverenja da postoji „crkva u crkvi“ koja planira da ga svrgne ili izvrši atentat. Grupa u Arhidoni se od tada gotovo raspala i ostalo ih četiri ili pet osoba. Oni se trenutno nazivaju "nezavisnim" palmarijanskim sveštenicima. Oni veruju da je Petrovo sedište ponovo upražnjeno.
Januara 2021. godine, tokom pandemije kovida 19 u Španiji, prijavljeno je da je u prostorijama crkve bilo 70 pozitivnih osoba, uključujući 4 smrtna slučaja. Ovo je povećalo stopu slučajeva bolesti u El Palmaru na 3.713 slučajeva / 100.000 stanovnika, što je pokrenulo mere zatvaranja za grad uprkos smanjenom kontaktu između članova crkve i ostatka grada.[11]
Kult[uredi | uredi izvor]
Misa[uredi | uredi izvor]
Od 1978. do 1983. palmarijanski sveštenici su slavili misu prema rimokatoličkom tridentskom obredu. Međutim, ovih godina Klemente Domingez je često brisao neke delove ili umetao nove u standardni Ordo Missae, mešajući tradicionalne rimokatoličke elemente sa originalnim palmarijanskim. Drastičnija promena dogodila se 1983. godine, kada je Domingez u potpunosti reformisao liturgijske tekstove i uspostavio novu palmarijansku Ordo Missae, koja je bila mnogo kraća, jer je sveden na tri suštinska trenutka: prvi je Offertory, gde palmarijanski sveštenik stavlja hostiju na diskos i vino u putir koji će postati Telo i Krv Isusa Hrista; drugo je Posvećenje, gde sveštenik izgovara reči koje omogućavaju transupstancijaciju („Hoc est Corpus meum“ i „Hic est Sanguis meus“); treći i poslednji je Pričešće. Kako je palmarijanska misa vrlo kratka (traje ne više od pet minuta), palmarijanski sveštenici ne služe pojedinačne mise, već grupu misa, obično dvanaest na sat. Pričešće vernih vrši se samo na jednoj od ovih proslava. Pričestiti se mogu samo palmarijanski vernici.
Ritualu pričešćivanja prvo prethodi Čin skrušenosti da bi mu se gresi oprostili; zatim, sveštenik podiže i pokazuje posvećenu hostiju govoreći „Ecce Agnus Dei, ecce qui tollit peccata mundi“; vernici odgovaraju „Domine, non sum dignus ut intres sub tectum meum, sed tantum dic verbo et sanabitur anima mea“. Konačno, oni kleknu i pričešćuju se direktno na svom jeziku (samo sveštenici mogu svojim rukama dodirnuti osvećenu hostiju). Pre nego što da hostiju, sveštenik njome pravi znak krsta, vernici ga celivaju i pričešćuju se.
Palmarijanska misa je zasnovana na misalu iz 1962. godine koji je izdao papa Jovan XXIII. Na verske praznike i svečanosti (poput Uskrsa, Božića, Svete Marije Bogorodice, Svetog Josifa, Naše krunisane majke El Palmara), grupama misa prethode i prate je „povorke“ gde Papa sedi na svojoj „papskoj stolici “, a liturgijska slavlja se održavaju na glavnom oltaru, sa velikim brojem asistenata. Takve proslave nazivaju se „Papinske mise“, a mogu se takođe čuti i papin govor o opštem životu crkve, kanonizacijama i izdavanju dogmi. Međutim, i na zajedničkim i na papskim misama, sasluživanje je bilo zabranjeno, jer bi to smanjilo broj misa koje bi svaki sveštenik trebalo da čita svaki dan. Dakle, svaku misu služi jedan sveštenik, uz pomoć dva đakona koji pomažu.
Pobožnosti[uredi | uredi izvor]
Kao što je uobičajeno u većini tradicionalističkih katoličkih sredina, Palmarijanska crkva pokazuje brojne tradicionalne pobožnosti. Najvažnija je sveta pokajnička brojanica. Svaki palmarijanski vernik ima obavezu svakodnevnog moljenja pokajne brojanice; laici uglavnom mole tokom proslave grupnih misa unutar palmarijanske bazilike. Molitva započinje znakom krsta i činom skrušenosti. Zatim, suštinska struktura pokajničke brojanice sastoji se u molitvi pet potpunih Oče naš; svaki „potpuni Oče naš“ odgovara deset Oče naš, deset Zdravo Marijo, deset Slava Ocu i deset „Zdravo Marijo Prečista, začeta bez greha“ (tipična palmarijanska molitva koja se takođe koristi kao pozdrav među ljudima). Na kraju svakog „potpunog Oče naš“, verni treba da kažu „Pokaži nam, Gospode, lice svoje i spasićemo se“, „Naša krunisana Majko Palmarijanska, budi nam spas“. Posle pet „potpunih Oče naš“, brojanica zaključuje sa još jednim kompletnim Oče naš za namere pontifikata kako bi postigle indulgencije koje dodeljuje sveta pokajnička brojanica.
Druga uobičajena pobožnost palmara je Put krsta (na latinskom "Via Crucis") kroz koju se verni mogu prisetiti Muke Isusa Hrista, njegovog nošenja krsta, raspeća i njegove smrti na krstu. Ovu molitvu palmarijanci obično upražnjavaju tokom Velikog posta, Velike nedelje i petkom. Štaviše, na velike praznike, poput praznika Naše krunisane majke El Palmar, Svetog Josifa, Presvete Marije Bogorodice i tokom cele Svete nedelje palmarijanci održavaju svečane povorke ispred bazilike, uz prisustvo „pasos“, koja su velika kolica koja nose statue Hrista (na primer Hristos nosi krst tokom Njegovih muka), Blažene Device Marije, Svetog Josifa, Svete Tereze Avilske i mnogih drugih svetaca. Druga vrsta povorke je evharistijska povorka, koja se svakodnevno održava oko Bazilike i završava unutar crkve, uz svečani evharistijski blagoslov.
Svetitelji[uredi | uredi izvor]
Među svece koje je kanonizovala Palmarijanska crkva su Kristifor Kolumbo, Francisko Franko, Fransisko Himenez de Sisneros, Hose Antonio Primo de Rivera, Hose Kalvo Sotelo, Hozemarija Eskriva, Luis Karero Blanko, Pelagije iz Asturije[12][13] i 300.000 mučenika Španskog građanskog rata.
Internet podvala koja tvrdi da su palmarijanci kanonizovali Adolfa Hitlera potekla je sa izmišljenog veb bloga palmarijana i distribuirana je putem Vikipedije i drugih medija.[14] Palmarijanska crkva je odbacila tu tvrdnju.[15] Prema religiologu Magnusu Lundbergu, rukovodstvo Palmarijanske crkve tretira dalje širenje podvale kao dokaz da su neprijatelji crkve potčinili sebi medije i internet.[14]
Palmarijanske pape[uredi | uredi izvor]
Palmarijanski katolici uglavnom prihvataju uobičajeni spisak katoličkih papa do Pavla VI (1963–1978), ali odbacuju uobičajeno nasleđe posle njega. Od 2020. godine nijedan od naslednika Grgura XVII nije izabran od palmarijanske konklave, već ih je prethodni papa imenovao za naslednike.
| Br. | Slika | Papsko ime | Lično ime
(Rođenje–Smrt) |
Pontifikat |
|---|---|---|---|---|
| 1 | 
|
Grigorije XVII | Klemente Domingez i Gomez
(1946–2005) |
15 avgust 1978 – 22 mart 2005
(26 godina) |
| 2 | Petar II | Manuel Alonso Koral
(1934–2011) |
22 mart 2005 – 15 jul 2011
(6 godina) | |
| 3 | Grigorije XVIII | Serhio Marija Gines Hesus Hernandez i Martinez
(1959–) |
23 jul 2011 – 22 april 2016
(5 godina) | |
| 4 | Petar III | Josef Odermat
(?–) |
23 april 2016 – present
(5 godina) |
Poput rimskog pape, i palmarijanski papa poseduje niz službenih naslova, kao najviši branilac vere i pravoslavlja:
- Suvereni pontif
- Namesnik Hristov
- Naslednik Svetog Petra
- Patrijarh Palmar de Troje
- Glasnik Gospoda Boga nad vojskama
- Dobri pastir duša
- Plamteći revnošću Ilijinom
- Branitelj prava Boga i Crkve
Pored svih takvih naslova, palmarijanski papa može odabrati svoj vlastiti pontifikalni moto. Na primer, trenutna krilatica pape Petra III je De Gloria Ecclesiæ (što znači „O slavi Crkve“).
Sedište[uredi | uredi izvor]
Sedište crkve je opasano zidinama, u blizini sela El Palmar de Troia, koje okružuju katedralu-baziliku Naše krunisane Majke Palmarske koja sadrži katedralu palmarijanskog pape i najmanje 15 oltara.[16][17]
U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]
- Palmarijanska crkva igra glavnu ulogu u romanu Poreklo Dena Brauna iz 2017. godine.
- Događaji oko osnivanja crkve prikazani su u španskom filmu Manuel y Clemente iz 1986.[18][19]
- Španski TV kanal Movistar emitovao je dokumentarni film od četiri epizode o Palmarijanskoj crkvi u februaru 2020. godine.
- Španski izveštač i jutjuber Karles Tamajo emitovao je 2019. godine na svom Jutjub kanalu dokumentarni film o svom kratkom ličnom iskustvu unutar Palmarijanske crkve.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „¿El declive de los falsos Papas?”. El Correo de Andalucía. 23. 7. 2011.
- ^ Lundberg, Magnus (2015). „Palmar de Troya: Holy Catholic Apostolic Palmarian Church” (PDF). Partnership for Understanding World Religions and Spirituality at Virginia Commonwealth University. Richmond, VA. Arhivirano iz originala (PDF) 2016-04-06. g.
- ^ Corrales, Scott. „A tale of two popes”. wintersteel.homestead.com. Inexplicata, A Journal of Hispanic Ufology. Pristupljeno 2008-07-01. [mrtva veza]
- ^ Corrales, Scott (2005-04-13). „A tale of two popes: Scott Corrales on the late Gregory XVII of El Palmar de Troya”. Arhivirano iz originala 2016-04-06. g. Pristupljeno 2013-06-26 — preko Yahoo Groups.
- ^ Duncan, Robert (2007-10-05). „Spain's Pope Gregory XVII: a profile Of madness”. speroforum.com. Houston, TX: Spero News. Arhivirano iz originala 04. 05. 2019. g. Pristupljeno 2008-07-01.
- ^ Schmitt, Oskar (2006). Ein würdiger Verwalter im Weinberg unseres Herrn Jesus Christus: Bischof Pierre Martin Ngô-dinh-Thuc. Norderstedt: Books on Demand. ISBN 9783833453854. Šablon:Self-published source
- ^ „Recent Popes – Iglesia Catolica Palmariana”. www.palmarianchurch.org. Pristupljeno 2019-04-17.
- ^ Lundberg, Magnus (2016-05-01) [first posted 2016-04-22]. „The Palmarian Pope has resigned and is succeeded by Peter III”. magnuslundberg.net (blog). Uppsala, Sweden: Magnus Lundberg. Arhivirano iz originala 2016-05-03. g. Pristupljeno 2016-05-03. (Content has been added since the first posted date)
- ^ „His Holiness Pope Peter III – Iglesia Catolica Palmariana”. www.palmarianchurch.org. Pristupljeno 2019-04-17.
- ^ Lundberg, Magnus (2015). „Modern alternative popes” (PDF). uu.diva-portal.org. Uppsala University Library. Arhivirano (PDF) iz originala 2016-04-06. g. Pristupljeno 2016-04-06.
- ^ Cabanillas, Fermín (22. 1. 2021). „Un brote en la secta del Palmar de Troya dispara los contagios en el municipio y le obliga a confinarse”. ElDiario.es (na jeziku: španski). Pristupljeno 22. 1. 2021.
- ^ Macías, Javier (2015-01-03). „En el interior de la iglesia del Palmar de Troya”. sevilla.abc.es (na jeziku: španski). Seville, ES: Diario ABC S.L. Arhivirano iz originala 2016-06-02. g. Pristupljeno 2016-04-28.
- ^ Martín-Arroyo, Javier (2016-05-26). „The Palmarian Catholic Church: a lie that lasted 40 years”. elpais.com (English izd.). Seville, ES: El País. Arhivirano iz originala 2016-05-27. g. Pristupljeno 2016-08-16.
- ^ a b Lundberg, Magnus. A Pope of their Own: El Palmar de Troya and the Palmarian Church (PDF) (na jeziku: engleski). str. 175—177.
- ^ „Lies and Calumnies”. Official Website of the Order of the Carmelites of the Holy Face in company with Jesus and Mary.
- ^ Lundberg, Magnus (c. 2015). „Palmar de Troya: Holy Catholic Apostolic Palmarian Church” (PDF). wrs.vcu.edu. Richmond, VA: Partnership for Understanding World Religions and Spirituality at Virginia Commonwealth University. Arhivirano (PDF) iz originala 2016-04-06. g.
- ^ Garvey, Geoff; Ellingham, Mark (2009). Andalucía (6th izd.). London: Rough Guides. str. 335. ISBN 9781843530688.
- ^ Olson, Jenni, ur. (1996). „Manuel y Clemente”. The ultimate guide to lesbian & gay film and video. New York: Serpent's Tail. ISBN 9781852423391. „Manuel and Clemente, lovers and employees of a church-owned insurance company, dream of being successful in life and ... see their chance; posing as a 'prophet', ...”
- ^ Murray, Raymond (1998). „Manuel and Clemente”. Images in the dark: an encyclopedia of gay and lesbian film and video (Rev. and upd. izd.). London: Titan Books. str. 494. ISBN 9781840230338. „... based on the history of the Carmelites of the Holy Shroud sect. Two gay lovers cash in on the religious prophesy racket in a scam that culminates with Clemente's coronation as Pope.”
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
