Pantajska pobuna
Pantajska pobuna (1856-1873), u Kini poznata kao Du Vensju pobuna, bila je pobuna muslimanskog Hui naroda (kin: 汉语) i drugih muslimanskih etničkih manjina protiv Mandžu careva dinastije Ćing u jugozapadnoj provinciji Junan, kao deo talasa Hui multietničkih nemira.
Naziv "pantaj" (kin: 潘泰; engl. Panthay) je burmanska reč, za koju se kaže da je identična sa šanskom rečju Pang hse.[1] To je ime koje su Burmani koristili da nazovu kineske muslimane koji su sa kamp prikolicama došli u Burmu iz kineske provincije Junan. U Junanu, ime nije korišćeno ili poznato.[2]
Uzrok/povod[uredi | uredi izvor]
.svg)
Jedan od uzroka pobune bila je diskriminacija od strane kineske imperijalne administracije protiv muslimanskog Hui muslimanskog naroda.[3] Iako neki izvori sugerišu da je ova pobuna nastala isključivo kao sukob između rudara Hana i naroda Hui 1853. godine, tenzije između njih postoje decenijama pre ovog događaja, uključujući i trodnevni masakr Hui od strane Han naroda i Ćing zvaničnika 1845. godine. Dinastija Ćing je smatrala i klasifikovala Hui i Han kineze kao dve različite etničke grupe, bez obzira što se Hui ne smatra kao isključivo religiozan narod.
Poglavlje 8 Enciklopedije religije i etike navodi da je Pantajska pobuna, od strane muslimana, pokrenuta ne pogrešnom pretpostavkom da je sve to zbog islama i religije, već rasnim antagonizmom i klasnim ratom.[4]
Godine 1856, muslimanski masakr koji je sproveden od strane zvaničnika Mandžu dinastije Ćing, pokrenuo je multietničku inspirativnost u provinciji, ali je odgovoran i za suzbijanje pobune u glavnom gradu pokrajine Kuenming.[5][6] U gradu Dali u zapadnom Junanu, Du Vensju (1823-1872), rođen u Jongčangu, osnovao je nezavisno kraljevstvo u kineskim Han porodicama, koje su preobražene u Islam.[6][7]
Ideologija[uredi | uredi izvor]
S obzirom da su se u pobuni pridružila Šan, Kajen i druga plemena koji nisu muslimani, za pobunu ne možemo da kažemo da je bila religijskog porekla.[8] Jedan britanski oficir je izjavio da se muslimani nisu pobunili iz verskih razloga, kao i da su kinezi bili tolerantni prema različitim religijama, što znači da religija nije mogla biti povod za pobunu.[9] Pored toga, lojalne muslimanske snage pomogle su Ćingu da slomi muslimanske pobunjenike.[10]
Du Vensju je bio protivnik dinastije Ćing i želeo je da uništi vladu Mandžura. Tokom pobune, Hui muslimani iz pokrajina koji nisu bili u pobuni, kao što su Sicuan i Zejang, služili su kao pregovarači između pobunjenika Hui i vlade Ćing. Na jednom od transparenata Du Vensju-a je pisalo: "Oduzmite Mandžurcima mandat i rukovodstvo" i pozvan je Han da pomogne Hui kinezima da sruši režim Mandžura i protera ih iz Kine.[11][12] Du-ove odrede su vodili više nemuslimanskih snaga, uključujući Han kineze, Li, Bai i Hani.[13] Du Vensju je takođe pozvao da se ujedine muslimanski Hui i Han narodi. Bio je citiran: "Naša vojska ima tri zadatka: proterati Mandžuse, ujediniti se sa Kinezima i izbaciti izdajnike".[14]
Totalni rat je vođen protiv Mandžurske vladavine. Du Vensju je odbio da se preda, za razliku od drugog komandanta, pobunjenika muslimana, Ma Žulunga.[15]
U Kuenmingu je, na poklon sudskog poverenika, koji je bio Mandžu, poginulo 3.000 muslimana 1856. godine. Du Vensju je bio kineskog porekla uprkos tome što je bio musliman, a vodio je i Hui i Han kineze u svojoj civilnoj i vojnoj birokratiji. Du Vensju se borio protiv jednog drugog muslimanskog vođe, defektora Ćinga, Ma Žulung-a. Muslimanski naučnik Ma Dekin, koji je rekao da je neo-konfučijanizam pomirljiv sa islamom, odobrio je da se Ma Rulong prebaci u Ćing i pomagao je drugim muslimanima u tome.[16]
Plemenski paganski animizam, konfučijanizam i islam su bili legalizovani i "počastvovani" sa "birokratijom u kineskom stilu" u sultanatu Du Vensju-a. Trećinu vojnih položaja sultanata činili su Han Kinezi, koji su takođe činili i većinu u civilnim službama.[17]
Tok rata[uredi | uredi izvor]
Pobuna je počela kao rasprostranjeni lokalni ustanak u skoro svakom regionu pokrajine. U zapadnom Junanu su bili pobunjenici, pod vođstvom Du Vensju-a, koji su imali kontrolu nad gradom Dali od 1856. godine do jeseni 1872. godine, koji je postao glavni vojni i politički centar opozicije vlade Ćing.
Imperijalna vlada bila je hendikepirana mnoštvom problema u različitim delovima carstva, a među njima je bio i Tajpinški ustanak. Bilo je to vreme kada je Kina i dalje patila od šokova izazvanih prvim nizom nejednakih ugovora, kao što je Nankingov ugovor. Ove okolnosti su povećale nadmoć muslimana u Junanu.
Pacifičko Južno kraljevstvo[uredi | uredi izvor]
Pobunjenici su zauzeli grad Dali, koji je postao osnova za njihovo delovanje, a oni su se proglasili za poseban politički entitet Kine. Pobunjenici su identifikovali svoju naciju kao Pingnan Guo, a Du Vensju je prozvan "Liderom zajednice muslimana" (u stranim izvorima je poznat kao Sultan) i vladao je od 1856. godine do 26. decembra 1872. godine.
Guvernerstva sultanata su stvorena u nekoliko važnih gradova, kao što je Momein (Tengčong), koji nisu bili daleko od Burmanskog graničnog grada Bsamo. Sultanat je dostigao najviši tkzv. vodostaj svoje moći i slave 1860. godine.
Od 1860. godine do 1868. godine bili su vrhunci sultanata. Junanski muslimanski pobunjenici su zauzeli i uništili 40 gradova i 100 sela.[18]
Razne pobunjeničke sile opkolile su grad Kuenming u više navrata: 1857, 1861, 1863 i 1868. Ma Žulung, lider Hui pobunjenika iz južnog Junana, opkolio je grad 1862. godine, ali je prešao u snage centralne vlade (Ćing) nakon što mu je ponuđeno mesto u vojsci. Njegovu odluku da napusti opsadu nisu prihvatili njegovi sledbenici, koji su iskoristili priliku da ga nagovore da ubije generalnog guvernera i preuzme kontrolu nad gradom od Ćinga 1863. godine, sa namerom da preda grad Du Vensju-u. Međutim, pre nego što su Du-ove snage stigle, Ma Žulung, uz pomoć vojnog oficira Ćing-a, Cen Jujing-a, vratio se nazad u Kuenming i povratio kontrolu nad glavnim gradom provincije.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Zločini[uredi | uredi izvor]
Iako je u velikoj meri zaboravljena, krvava pobuna prouzrokovala je smrt do milion ljudi u Junanu. Mnogi pripadnici muslimanskog porekla, proganjani su od strane carskih Mandžura. Dalje, sledili su masakri velikih junaških muslimana. Mnogi su pobegli sa svojim porodicama preko burmanske granice i sklonili se u državu Va, gde su oko 1875. godine postavili isključivo Hui grad Panglong.[19]
Panglong, kineski muslimanski grad u britanskoj Burmi, u potpunosti je uništen od strane japanskih osvajača u japanskoj invaziji na Burmu.[20][21] Hui musliman, Ma Guangguej postao je lider Hui Panglong straže za samoodbranu koju je napravio Su, kojeg je vlada Kuomintanga iz Kine poslala u borbu protiv japanske invazije na Panglong 1942. godine. Japanci su uništili grad Panglong, zapalili preko 200 Hui domaćinstava. Provincije Junan i G’gang (Kokang) su primale Hui izbeglice iz Panglonga koje su proterane od strane Japanaca. Jedan od Ma Guangguej-evih nećaka, bio je Ma Jeje (sin Ma Guanghua), koji je pričao o istoriji Panglonga koji uključuje upravo taj japanski napad. Japanski napad u Burmi je prouzrokovao to da porodica Hui Mu zatraži utočište u Panglong-u, sve dok nisu ponovo izbegli u Junan, kada su Japanci napali Panglong.[22]
Uticaj na muslimane[uredi | uredi izvor]
Dinastija Ćing nije počinila masakr nad muslimanima koji su se predali, zapravo, muslimanski general Ma Žulung, koji se predao i pridružio kampanji Ćinga da sruši muslimanske pobunjenike, bio je unapređen i jedan među najjačim junanskim vojnim oficirima, koji služe Ćingu.[23][24]
Uticaj na Burmu[uredi | uredi izvor]
Pobuna je imala veoma negativan uticaj na burmansku dinastiju Konbaung. Nakon što su Britanci izgubili donju Burmu, Burma je izgubila pristup velikim područjima za uzgoj pirinča. Ne želeli da uznemiruju Kinu, burmansko kraljevstvo se složilo da odbije da trguje sa pobunjenicima Pingnan Guo u skladu sa zahtevima Kine. Bez mogućnosti uvoza pirinča iz Kine, Burma je bila primorana da uvozi pirinač od Britanaca. Pored toga, burmanska ekonomija snažno se oslanjala na izvoz pamuka u Kinu i iznenada je izgubila pristup velikom kineskom tržištu. Mnoge preživele izbeglice Hui naroda pobegli su preko granice u susedne zemlje, kao što je Burma, Tajland i Laos, čineći osnovu za manjinsku kinesku Hui populaciju u tim narodima.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Scott 1900, str. 607
- ^ Yule & Burnell 1968, str. 669
- ^ Atwill 2005 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFAtwill2005 (help)
- ^ Hastings, James; Selbie, John Alexander; Gray, Louis Herbert (1916). Encyclopædia of religion and ethics, Volume 8. EDINBURGH: T. & T. Clark. str. 893. Pristupljeno 28. 11. 2010.(Original from Harvard University)
- ^ Schoppa, R. Keith (2002). Revolution and Its Past: Identities and Change in Modern Chinese History (na jeziku: engleski). Prentice Hall. str. 79. ISBN 9780130224071. Arhivirano iz originala 16. 08. 2018. g. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- ^ a b Fairbank, John King; Twitchett, Denis Crispin, ur. (1980). The Cambridge History of China. Cambridge University Press. str. 213. ISBN 978-0-521-22029-3. Pristupljeno 24. 4. 2014.
- ^ Elleman, Bruce A. (2001). Modern Chinese Warfare, 1795-1989 (illustrated izd.). Psychology Press. str. 64. ISBN 978-0-415-21473-5. Pristupljeno 24. 4. 2014.
- ^ Fytche 1878, str. 300
- ^ Fytche 1878, str. 301
- ^ Kitagawa 2002, str. 283.
- ^ Dillon 1999, str. 59 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFDillon1999 (help)
- ^ Atwill 2010, str. 139
- ^ International Arts and Sciences Press, M.E. Sharpe, Inc (1997). Chinese studies in philosophy, Volume 28. M. E. Sharpe. str. 67. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- ^ Chesneaux & Bastid 1976, str. 114
- ^ Yunesuko Higashi Ajia Bunka Kenkyū Sentā (Tokyo, Japan) (1993). Asian research trends, Volumes 3-4. Centre for East Asian Cultural Studies. str. 137. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- ^ Fairbank 1978, str. 213. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFFairbank1978 (help)
- ^ Fairbank 1978, str. 214 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFairbank1978 (help)
- ^ Anderson, Sladen & Browne 1876, str. 343.
- ^ Scott 1900, str. 740
- ^ Forbes, Andrew; Henley, David (decembar 2015). „’Saharat Tai Doem’ Thailand in Shan State, 1941–45”. CPA Media. Arhivirano iz originala 26. 04. 2018. g.
- ^ Forbes, Andrew (CPA 2002). „A Forgotten Invasion: Thailand in Shan State, 1941-45”. This article was originally published in the Bangkok Post. Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ Wen-Chin Chang (2015). Beyond Borders: Stories of Yunnanese Chinese Migrants of Burma. Cornell University Press. str. 129. ISBN 978-0-8014-5450-9.
- ^ Boulger, Demetrius Charles de Kavanagh (1898). The history of China (na jeziku: engleski). W. Thacker & co. Arhivirano iz originala 16. 08. 2018. g. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- ^ Garnaut, Anthony (2008). From Yunnan to Xinjiang: Governor Yang Zengxin and his Dungan Generals (PDF). str. 93. Arhivirano iz originala 09. 03. 2012. g. Pristupljeno 15. 08. 2018.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Fairbank, John King; Twitchett, Denis Crispin, ur. (1980). The Cambridge History of China. Cambridge University Press. str. 213. ISBN 978-0-521-22029-3. Pristupljeno 24. 4. 2014.
- Schoppa, R. Keith (2002). Revolution and Its Past: Identities and Change in Modern Chinese History (na jeziku: engleski). Prentice Hall. str. 79. ISBN 9780130224071. Arhivirano iz originala 16. 08. 2018. g. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Fairbank, John King (1978). The Cambridge History of China: Late Chʻing, 1800-1911, pt. 2. Cambridge University Press. str. 214. ISBN 978-0-521-22029-3.
- International Arts and Sciences Press, M.E. Sharpe, Inc (1997). Chinese studies in philosophy, Volume 28. M. E. Sharpe. str. 67. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Fairbank, John King (1978). The Cambridge History of China: Late Chʻing, 1800-1911, pt. 2. Cambridge University Press. str. 213. ISBN 978-0-521-22029-3.
- Yunesuko Higashi Ajia Bunka Kenkyū Sentā (Tokyo, Japan) (1993). Asian research trends, Volumes 3-4. Centre for East Asian Cultural Studies. str. 137. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Atwill, David G. (2005). The Chinese sultanate: Islam, ethnicity, and the Panthay Rebellion in southwest China, 1856-1873. Stanford University Press. str. 139. ISBN 978-0-8047-5159-9. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Dillon, Michael (1999). China's Muslim Hui community: migration, settlement and sects. Richmond: Curzon Press. str. 59. ISBN 978-0-7007-1026-3. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Anderson, John; Sladen, Edward Bosc; Browne, Horace Albert (1876). Mandalay to Momien: A Narrative of the Two Expeditions to Western China of 1868 and 1875, Under Col. Edward B. Sladen and Col. Horace Browne. Macmillan and Company. str. 189.
- Kitagawa, Joseph Mitsuo (2002). The religious traditions of Asia: religion, history, and culture. Routledge. str. 283. ISBN 978-0-7007-1762-0. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Hastings, James; Selbie, John Alexander; Gray, Louis Herbert (1916). Encyclopædia of religion and ethics, Volume 8. EDINBURGH: T. & T. Clark. str. 893. Pristupljeno 28. 11. 2010.(Original from Harvard University)
- Atwill, David G. (2005). The Chinese Sultanate: Islam, Ethnicity and the Panthay Rebellion in Southwest China, 1856-1873. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5159-9.
- Davenport Northrop, Henry (1894), „The flowery kingdom and the land of the Mikado, or, China, Japan and Corea”, Making of America Project, London, CA-ON: J.H.Moore Co. Inc., Pristupljeno 28. 6. 2010
- Dillon, Michael (1999). China's Muslim Hui Community: Migration, Settlement and Sects. Richmond, UK: Routledge / Curzon Press. ISBN 978-0-7007-1026-3. Pristupljeno 28. 6. 2010.
- Fitzgerald, Charles Patrick (1996). Southern Expansion of the Chinese People: Southern Fields and Southern Ocean. Thailand: White Lotus Co. ISBN 974-8495-81-7.
- Forbes, Andrew ; Henley, David (2011). Traders of the Golden Triangle. Chiang Mai: Cognoscenti Books. ASIN: B006GMID5K
- Fytche, Albert (1878), Burma past and present, LONDON: C. K. Paul & co., Pristupljeno 28. 6. 2010
- de Kavanagh Boulger, Demetrius Charles (1893), A Short History of China: Being an Account for the General Reader of an Ancient Empire and People, W. H. Allen & co., Pristupljeno 28. 6. 2010
- de Kavanagh Boulger, Demetrius Charles (1898), The History of China, 2, W. Thacker & co., Pristupljeno 28. 6. 2010
- Scott, J. George (1900), „i”, GUBSS 1, Rangoon Government Printing
- Thant, Myint-U (2001). The Making of Modern Burma. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78021-6.
- Yule, Col. Henry; Burnell, A.C. (1968) [1886 (1st ed. Murray, London)], Hobson-Jobson: A Glossary of Colloquial Anglo-Indian Words and Phrases, and of Kindred Terms, Etymological, Historical, Geographical And Discursive, Munshiran Manoharlal (reprint)
