Papa Jovan XXII

Jovan XXII
Papa Jovan XXII
Lični podaci
Puno ime	Žak d'Juez
Datum rođenja	1244.
Mesto rođenja	Kaor, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti	4. decembar 1334.(1334-12-04) (84/85 god.)
Mesto smrti	Avinjon,
Narodnost	Francuz
Papa
Redosled	196.
Pontifikat	7. avgust 1316. — 4. decembar 1334.
Prethodnik	Papa Kliment V
Naslednik	Papa Benedikt XII
detalji

Papa Jovan XXII (1249, Kaor - 4. decembra 1334), rođen kao Žak Duez bio je drugi avinjonski papa (7. avgusta 1316 — 4. decembra 1334). Podržavao je bulu pape Bonifacija VIII, Unam Sanctam i bio je pod potpunim uticajem francuskog dvora. Ovaj korumpirani papa je ulazio u sukobe sa franjevcima i sa samim Svetim rimskom carstvom, želeći da poveća svoju moć. Tako je ušao i u sukob sa kardinalom Napoleonom Orsinijem. Smatrao je da papstvo ima moć nad ostalim vladarima i previše je centralizovao crkvenu administraciju. Služio je kao savetnik katoličkim vladarima, posebno kraljevima Francuske i Napulja, a takođe zalagao se za mir u Engleskoj. Osnovao je pravnu biblioteku u Avinjonu. Napisao je brojna književna dela. Voleo je umetnost i bio je velikodušan prema mnogim univerzitetima. Bio je čovek ozbiljnog i strogog karaktera.

Mladost i uspon

Još kao mlad postao je dominikanac, a kasnije je studirao pravo u Monpeljeu i Parizu. Posle toga je predavao građansko pravo u Kaoru i Tuluzu. Tada je došao u bliske odnose sa napuljskim kraljem Karlom II Napuljskim. Godine 1309. Karlo ga je imenovao svojim kancelarom, ali Žak je 1310. godine zbog Karlove smrti prebačen u Avinjon. 23. decembra 1312. godine je proglašen za kardinala-biskupa Portoa. Žak je kao i drugi kardinali bio na strani pape protiv Templara.

Dolazak na papsku stolicu

20. aprila 1314. godine umro je papa Kliment V. 24 kardinala, 8 italijanskih, 10 gaskonjskih, 3 provansalskih i 3 iz ostalih delova Francuske, su se mnogo puta skupljali u Karpantri da izaberu novog papu, ali nisu bili složni ko će biti novi papa. Okolni knezovi su pokušali da nametnu nekog kardinala za papu da bi se prekinulo rasulo u Papskoj državi, ali doživeli su neuspeh i konačno rasulo je prekinuto kada se umešao Filip V (kralj Francuske). On je 26. juna 1316. godine sazvao sabor u Lionskoj dominikanskoj crkvi, gde je, 7. avgusta, od strane 23 kardinala za papu izabran Žak. Posle njegovog krunisanja 5. novembra Žak je pod novim imenom kao Jovan XXII otišao u Avinjon.

Pobuna Franjevaca

Franjevci su 1316. godine tvrdili da papstvo nema moć nad vladarima i papa ih osuđuje. To izaziva njihovu pobunu na jugu Francuske i u Italiji. Tu pobunu Jovan nije mogao ugušiti, jer je umro glavnokomandujući njegove vojske Gonzalvez. Novi glavnokomandijući Mišel od Čezene je 1317. godine apelovao na Jovana da sasluša Franjevce i on ih je saslušao u Peruđi 23. januara 1318. godine i 1322. godine osudio je njihovu doktrinu o tome da papstvo treba da bude siromašno, dok se Mišel slagao s tim. Franjevci su zbog toga tretirani kao jeretici, čak su neki i spaljeni na lomači, ali ostali su pobegli na Siciliju. 1324. godine papa je potvrdio svoju bulu iz 1322. godine. Frnjevcu su zbog toga 25. maja 1328. godine sklopili savez sa kraljem Rimljana.

Krstaški pohod protiv Srbije

Posle srpske aneksije Srema, koji je pripadao Ugarskoj, a ugarski kralj Karlo Robert je objavio rat srpskom kralju Stefanu Urošu II Milutinu. U savez protiv Srbije, pored Ugarske sa Dalmacijom i Hrvatsom, ušlo je i Napuljsko kraljevstvo. Ovaj krstaški rat podržavao je i sam Jovan.

Hrvatski napad

Posle toga Hrvatska je napala Srbiju. Njima su se suprotstavili braća Branivojevići, vladari Stona. Do 10. aprila 1318. godine Mladen II Šubić, ban Hrvatske i Dalmacije je osvojio Hum. Posle toga u rat sa Mladenom ušao je i sam Milutin. U ovom ratu srpska pobeda je bila potpuna, a Mladena su 1319. godine spasli Dubrovčani, koji su posredovali za mir. Mladen je čak morao dati svog rođenog brata omiškog kneza Grgura za taoca.

Napuljski napad

Pred kraj 1318. godine protiv Milutina je ustao kapetan-maršal Albanije, vojvoda Tarenta, napuljski princ i titularni latinski car u egzilu Filip II Tarentski. Njemu su se pridružili albanski plemići pod vođstvom braće Musakija. Papa Jovan XXII je bodrio Filipa, pa je 1319. godine nagovorio još neke albanske plemiće Pavla Mataranga, Viljema Arijanta, Vladislava Gonomu i braću Blinište, ali to nije pomoglo pa je Filip bio primoran da sklopi mir.

Ugarski napad

Godine 1319. Karlo Robert je, osvojivši Srem, napao Milutina u Mačvi i okolini Beograda. Posle osvajanja Srema vojska se podelila u dve grupe. Jedna je lako osvojila Beograd i spalila ga, ali nije mogla da osvoji Kosmaj, a druga je prodrla u Srbiju do Kolubare, ali nije uspela da osvoji Rudnik.

Kraj rata

Karlo je tražio od pape da pozove Katolike na borbu protiv Srbije. Zvao je u pomoć bohemijskog kralja Jovana Slepog, poljskog kralja Vladislava IV Pjasta i kraljeve nemačke Ludviga IV Bavarskog i Fridriha I Habzburga, ali niko od njih se nije odazvao, pa je 1320. godine sklopljen opšti mir.

Finanskijska kriza

Za vreme Jovanovog pontifikata Papska država je ušla u u finansijsku krizu, pa su nadbiskupi i blaženi od 1319. godine do 1322. godine morali davati novac papi. Donet je i zakon o tome da papa mora preuzeti celu zaostavštinu umrlih biskupa. Francusko kraljevstvo je pružilo papi finansijsku pomoć. Ove mere su bile izuzetno uspešne i ubrzo je pokriven minus u papskom budžetu. Zbog mera je, ipak, preziran.

Odnosi sa Svetim rimskim carstvom

Građanski rat Svetog rimskog carstva

Posle smrti, cara Svetog rimskog carstva, Hajnriha VII Luksemburškog 24. avgusta 1313. godine u Svetom rimskom carstvu je došlo do građanskog rata između Hebzburgovaca Fridriha I i Vitelsbaha Ludviga IV Bavarskog.

Sukob sa Ludvigom Bavarskim

Kada je Ludvig pobedio u ratu i 2. marta 1323. godine smenio Roberta Napuljskog sa položaja carskog namesnika Italije, Jovan, kome je Robert savetovao da nijednog kandidata ne priznaje, je 23. marta 1324. godine ekskomunicirao Ludviga, jer je hteo da se borba nastavi, hteo je da navede Ludviga da pusti Fridriha iz zatvora i zato što ga je 16. novembra 1323. godine na saboru u Nirnbergu, Ludvig proglasio jeretikom, koji se bavi simonijom. 22. maja posle još nekih uvreda Jovan je ponovo ekskomunicirao Ludviga. Ludvig je kao odgovor na to počeo da progoni neke kardinale koji su priznavali ekskomunikaciju. Posle toga papa ga ponovo ekskomunicira 11. jula. Na strani Ludviga su se tada našli Franjevci, koji su se ponovo pobunili protiv pape, opet tvrdeći da papa treba biti siromašan, pap i univerzitet u Parizu su oštro osudili te Franjevačke ideje 23. oktobra 1327. godine, a na papinoj strani Napuljsko kraljevstvo, čijeg je kralja Roberta Napuljskog papa imenovao za carskog namesnika u Italiji u julu 1317. godine. Robert je uspeo osvojiti komunu Đenovu 1318, a nešto kasnije i markgrofiviju Saluco.

Šara Kolona kruniše Ludviga za cara Svetog rimskog carstva

Antipapstvo

U februaru 1327. godine Ludvig je održao kongres gibelina u Trentu. U 3. aprila Jovan Ludvigu oduzima sva prava na nemački i bavarski presto i pozvao ga da se u roku od šest meseci pojavi pred papstvom. Ludvig se nije pojavio već se 30. maja krunisao gvozdenom krunom Lombardije i svrgunio tamošnja dva papina biskupa.

17. januara 1328. godine Ludviga je rimski senator Šara Klona, u Rimu, krunisao za cara Svetog rimskog carstva, a sutradan je ponovo proglasio Jovana jeretikom, papin portret je 12. maja spaljen, a 22. maja Ludvig postavlja franjevca za antipapu Nikolu V, koji je svrgnut 1329. godine čim je Ludvig napustio Rim, jer je nametnuo visoke poreze. Sam antipapa je tražio oproštaj od Jovana, koji mu je, 25. avgusta 1330. godine, oprostio.

Krstaški rat protiv Ludviga i posledice

Posle toga je počeo krstaški rat protiv Ludviga, koji je papa propovedao još od 1328. godine. Tada je cela Italija priznala Jovana za papu. Za to vreme Ludvig je premestio prestolnicu u Minhen i postao je zaštitnik filozofa i franjevaca, koji nisu priznavali papu, takvi su na primer bili: Vilijam Okamski, Mikele iz Čezene i Marsilije iz Padove, trebalo je da oni pomognu Ludvigu u borbi protiv Jovana. Jovan je te franjevce i filozofe ekskomunicirao. Početkom 1330. Ludvig je počeo gubiti saveznike i posede u Lombardiji. Posredovanjem nadbiskupa Trira, Baldvina, austrijskog vojvode Otona Habzburga i Jovana Luksemburškog, kralja Bohemije, u maju su počeli pregovri o miru između pape i Ludviga. Jovan je tražio da se Ludvig odrekne carske titule, što je dovelo do prestanka pregovora, ali su ipak pregovori o Ludvigovoj abdikaciji, 1333. godine nastavljeni, ipak su brzo posle toga odloženi.

Jovanov rat sa Ludvigom je iscrpeo Svetu stolicu pa je papa morao da traži zaštitu francuskog kralja.

Neslaganja teologa sa papom i smrt

Jovan je propovedao da oni blaženi ne vide Boga dok se na završi poslednja presuda, čak je i napisao rad o tome dok još nije postao papa. Zbog toga je na kraju svog pontifikata dolazio u sukobe sa mnogim teolozima, koji su smatrali da je ta misao jeretička. Dolazilo je i do nereda na univerzitetu u Parizu kada su Dominikanci pokušali da šire papinu misao. U novembru 1333. godine papa je dozvolio da teolozi javno iznose svoja mišljenja, ali to su počeli raditi tek od decembra. Potom je Jovan 4. januara 1334. godine izjavio da ništa nije hteo uraditi protiv Svetog Pisma.

Jovan je umro 4. decembra iste godine, a pred smrt je povukao svoje propovedi. Iza sebe je ostavio bogatstvo i posede u vrednosti od 800.000 zlatnih florina.