Penčo Georgiev

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Penčo Georgiev
Lični podaci
Datum rođenja(1900-02-01)1. februar 1900.
Mesto rođenjaVratsa, Kneževina Bugarska
Datum smrti2. april 1940.(1940-04-02) (39/40 god.)
Mesto smrtiSofija, Bugarska

Penčo Georgiev (Vratsa, 1. februar 1900 — Sofija, 2. april 1940) bio je bugarski slikar, ilustrator, grafičar i scenograf.[1]

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

U rodnom gradu je proveo detinjstvo i završio osnovno i srednje školovanja. Rano je ostao bez oca koji je stradao u Balkanskom ratu.[1][2] Kao siroče sa 12 godina, njegov život u detinjstvu bio je prepun poteškoća, koje su ostavile posledice na njegovu osetljivu prirodu fornmiranu kroz socijalne sukobe toga vremena - u ratovima i socijalnom siromaštvu.[3]

Po završetku Prvog svetskog rata preselio se u Sofiju da bi studirao zanatsku umetnost. Diplomirao je 1925. godine na Akademiji umetnosti u klasi primenjene i dekorativne umetnosti pod mentorstvom prof. Stefana Badžova. Tokom studija pokazivao je veliko interesovanje za scenografsku umetnost.[1]

Po završetku studija zaposlio se kao scenograf. Njegov prvi posao bio izrada scenografije za operu „Pikova dama” Petra Iljiča Čajkovskog u Sofijijskoj operi. Tokom 1926. godine radio je scenografiju u za Sofijsku operu i Sofijski umetnički teatar,[2] a od 1926. do 1928. godine radio je u državnom pozorištu u gradu Ruse (sezone 1926/27 i 1927/28),[2] formirajući sopstveni scenografija stila.[1]

U jesen 1929. godine otputovao je u Pariz u kome se usavršavao kod poznatog francuskog dekoratera Pola Laurenta . Boraveći u Parizu posećivao je brojne muzeje i atelje, i izlagao sopstvene slike. U glavnom gradu Francuske aktivno je radio grafike i gravire u drvetu.[2] Zajedno sa ruskim umetnikom Konstantinom Korovinom radio je za Rusku operu u Parizu.[1] U Francuskoj je boravio sve do 1932. godine.[2]

Nakon povratka u Bugarsku, Penčo Georgiev je stvarao u raznim oblastima umetnosti:

  • Ilustrovao je knjige i udžbenike,
  • Učestvovao u uređenju enterijera raznih objekata,
  • Obavlja brojne uslužne delatnosti.[2]

Autor je scenografije za više od 30 pozorišnih predstava širom Bugarske. Radio je za Narodno pozorište i Nacionalnu operu Bugarske i istovremeno svesrdno pomagao mnogim u pozorištima u bugarskim provincijama Paralelno sa radom u pozorištu aktivno je i slikao.[2]

Preminuo je 2. aprila 1940. godine u incidentu u Narodnom pozorištu u Sofiji, kada je tokom rada na pozorišnoj scenografiji za predstavu „Salambo“, pao u mehanizam pozorišne dizalice. Preminuo je momentalno od zadobijenih povreda.[1][4]

Njegov unuk je nemački filolog i prevodilac Aleksandar Zitzman, koji je napisao knjigu o svom dedu.[5]

Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Penčo Georgiev je svoje umetničko stvaralaštvo ispoljio u tri oblasti likovnih umetnosti — slikarstvu, ilustraciji i pozorišnoj scenografiji.

Akvareli i tempera

Kao slikar uglavnom je radio slike u akvarelu i temperi,[1] u bleđem koloritu ali sa jasno sažetom kompozicijom.[4] Svoja prva poznatija dela u ovoj vrsti umetnosti stvorio je radeći u Rusenu, među koje spadaju slike: Na samrtničkoj postelji Kъm pazara, Zadušnica, Prosidba i Dunavski ribari.

Za vreme boravka U Parizu stvorio je svoje čuvene slike: Orač, Prodavac ptica, Nezaposleni, Lutalica, Kabare i još mnogo toga.

Poslednjih godina svog života Penčo Georgiev je eksperimentisa je sa različitim slikarskim tehnikama. Tako su nastale slike Pesma za uspavanku, Jastrebovi i Sahrana.[1]

Ilustarcije knjiga

Manje je poznat kao ilustrator knjiga. Penčo Georgiev prvi je ilustrovao knjigu Maksima Gorkog u Bugarskoj - romane „Toma Gordejeva” i „Majka”. Ilustrovao je udžbenike i dečje knjige - „Igliki” Emanuela Popdimitrova , „Božiji darovi” Georgija Rajčeva i „Miki Mikijevo venčanje” Nikolaja Fala.[4][2]

Scenografija

Njegovo najpoznatije umetničko delo je pozorišna scenografija. U svom ranom periodu stvaranja nastale su scenografije za predstave „Pikova dama”" Čajkovskog, „Sreća” Knoblauha, „Majstori” Rača Stojanova , „Pod jarmom” Ivana Vazova i druga.[2][4] Posle boravka u Francuskoj postigao je najveći uspeh u scenografiji. Iz tog perioda je njegova scenografija za „Oberon“ Karla Verbera, „Ivanko“ Vasila Drumeva, „Яninite devet bratя“ Ljbomir Pipkov, „Lepa Jelena“ Žaka Ofenbaha i „Hamlet“ Viljema Šekspira.[4]

Izložbe[uredi | uredi izvor]

Učestvovao je na izložbama u Bugarskoj i inostranstvu. Likovne radove je izlagao na Jesenjem salonu u Parizu 1929. godine, kao i na izložbama u Varšavi, Pragu, Košicama, Ljubljani i Zagrebu. Redovno je prikazivao radove i na kolektivnim likovnim izložbama.[2]

Scenografiju je prikazao na milanskom trijenalu 1936. godine

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Radovi Penča Georgieva dans se nalaze u postavkama Nacionalne umetničke galerije Bugarske, Sofijske gradske umetničke galerije i gradskih galerija u Slivenu i Vraci.[6]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • (1931)
    (1931)
  • (1927)
    (1927)
  • (1931)
    (1931)
  • (1930s)
    (1930s)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Spomeni za stara Sofiя: Hudožnikъt Penčo Georgiev U: Dragan Tenev Tristahilяdna Sofiя i az meždu dvete voйni, Sofiя, Bъlgarski pisatel, 1997, s. 289-292/
  2. ^ a b v g d đ e ž z i Zicman, Aleksander. Po dirite na Penčo Georgiev. str. 21-22
  3. ^ „Penčo Georgiev - talantlivoto „vračanče””. www.espressonews.bg (na jeziku: bg). 2. 4. 2019. Pristupljeno 1. 5. 2020. 
  4. ^ a b v g d „Nepoznatiяt Penčo Georgiev | Portal za kultura, izkustvo i obщestvo” (na jeziku: bugarski). Pristupljeno 1. 5. 2020. 
  5. ^ „Bulgaren in Österreich” (PDF). web.archive.org. 2015-04-02. Arhivirano iz originala (PDF) 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 2023-03-01. 
  6. ^ „110 godini ot roždenieto na hudožnika-dekorator Penčo Georgiev - Vraca”. dariknews.bg (na jeziku: bugarski). 17. 2. 2010. Pristupljeno 1. 5. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Georgiew, Pentscho. In: Taschenlexikon Bulgarien, Bibliographisches Institut Leipzig 1983, Seite 69.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Penčo Georgiev na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пенчо_Георгиев&oldid=25640096”