Пергаменти (spev)
| Autor | Jela Spiridonović Savić |
|---|---|
| Zemlja | Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca |
| Jezik | srpski |
| Žanr / vrsta dela | Spev |
| Izdavanje | |
| Izdavanje | S. B. Cvijanović, 1923. |
„Pergamenti“ su religiozni spev srpske književnice Jele Spiridonović Savić, objavljen 1923. u beogradskoj izdavačkoj kući S. B. Cvijanović. Spev je oblikovan kao duhovna ispovest Svetog Save, koju je navodno pronašao monah Stratonik na zgarištu spaljenog manastira u 19. veku. Tekst je nastao tokom turbuletnog perioda promene kulturnih obrazaca i moralnih vrednosti u međuratnom periodu, kada je značajan broj srpskih književnika izlaz iz duhovne krize video u srednjovekovnoj tradiciji. Pored uticaja srpske religiozno-nacionalne misli, spev je nastao i pod snažnim uticajem „Časlovca”, zbirke pesama austrijskog pesnika Rajnera Marije Rilkea.
„Pergamenti” su naišli na široko interesovanje književne kritike nakon izlaska. Ocene njegove umetničke vrednosti su bile različite. Vinaver je smatrao da je Savina ekstaza, kako ju je ocrtala književnica, frivolna, kaćiperska i ovlašna,[1] dok su, sa druge strane, za Jovana Dučića „Pergamenti” bili jedna od: „najlepših knjiga na našem jeziku i nešto najbolje što je dala naša poezija generacije posle rata”.[2]
Radnja speva[uredi | uredi izvor]
Spev započinje okvirnim narativom, kojim se objašnjava poreklo Savinog rukopisa. Okvirni narativ se odigrava u manastiru Klisuri 1814, i ispripovedan je od strane monaha Stratonika. On je već sedam godina u manastiru gde pokušava da ostvari dublji dodir sa Bogom kroz molitvu, ali oseća da mu to ne uspeva. Jednog jutra u manastir pristiže monah Jeronim. Jeronim saopštava da je jedini preživeli kaluđer manastira Svetog Simeona, koji su spalili Turci, jer su krili Hadži Prodana Gligorijevića. Stratonik zajedno sa monasima Varnavom i Pajsijem putuje do manastirskog zgarišta, gde pronalaze tučani kovčežić. Kada su se vratili u manastir, Stratonik u kovčegu pronalazi pergamente koje počinje da prevodi svake noći.
Pergamente je zapisao Sveti Sava u manastiru Vatoped 1194. Sava opisuje život u manastiru, svoju braću monahe, borbu sa sopstvenim slabostima, seća se događaja iz detinjstva kada je pao sa konja, itd. Posebno razrađena epizoda je dolazak ranjenog viteza Gilberta na manastirska vrata. Sava se priseća da je kao dečak, dok je bio paž na dvoru svog oca, ugostio ovog mladića zajedno sa drugim krstašima koje je predvodio Fridrih Barbarosa. Gilbert se ispoveda Savi. Priča mu o krstaškom pohodu, svome ranjavanju, a potom o viziji u kome je video da će Srbi kroz vekove pasti pod vlast istočnih osvajača i da će tek kroz nekoliko vekova uspeti da se oslobode. Sava pričešćuje Gilberta, koji potom umire. Ubrzo Sava dobija viziju gde mu tri galeba donose tri ruže. On odlazi kod monaha Sergija da ga pita o značenju vizije. Sergije mu saopštava da je to znak da je Bogu drag i da te ruže simbolizuju tri najveća Božja dara: siromaštvo, ljubav i smrt. Sava se povlači i strogo posti sedam dana, nakon čega mu se javlja Bog koji mu saopštava da mora da siđe među srpski narod gde ga čeka činjenje Božjih dela.
Osvrt kritike[uredi | uredi izvor]
Književni kritičari i drugi stvaraoci imali su podeljen odnos prema književnoj i estetskoj vrednosti speva „Pergamenti”. Neposredno nakon izlaska u Srpskom književnom glasniku štampan je anonimni prikaz pozitivno intoniran, u kome je istaknuto da spev donosi jedan novi, religiozno-mistični akcenat u poeziji Jele Savić Spiridonović, ali i u srpskoj poeziji uopšte.
Stanislav Vinaver je napisao negativnu recenziju. On je istakao intertekstualnu vezu između njene poezije i Rilkea, ali i da:
Misticizam gđe Savić nema u sebi dovoljno početne, tamne gorčine, on je u sitnim i nevinim cvastima, on je nekako kaćiperski koketan, a prostota mu je jedan partipris prefinjene koketarije.[1]
Iako je prikaz bio negativan, Vivaner je istakao da u spevu ima „stihova vandredno ljupkih, milujućih”.[1]
Sa druge strane, Jovan Dučić je visoko cenio „Pergamente”, te se u predgovoru za njenu drugu zbirku „Večite čežnje” osvrnuo na spev rečima:
Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju u „Pergamentima”, koji su za mene jedna od najlepših knjiga na našem jeziku i nešto najbolje što je dala naša poezija generacije posle rata.[2]
Posle Drugog svetskog rata „Pergamenti” su zajedno sa drugim delima Jele Savić Spiridonović pali u zaborav. Važni posleratni esej o njenom stvaralaštvu napisao je Radomir Konstantinović u svojoj kapitalnoj, ali i kontroverznoj, osmotomnoj knjizi „Biće i jezik”, gde postavalja svoju tezu o stvaralaštvu ove pesnikinje kao tragični nesporazum misaonog i poetskog koji se u njemu nahodi. Konstantinović se prema stvaralaštvu Savić Spiridonović odnosi mahom negativno, a posebno oštar stav zauzima prema „Pergamentima”, koji su za njega primer:
teksta napisanog rukom doktrinarne vlasti a ne pesnika: najdublji pad i misticizma i poezije ove neveste šumskog drveća. Ideologizacija misticizma je banalan motiv nemanjićke, svetosavske ideologije srpske buržoazije.[3]
Na početku 21. veka Jovana Reba zastupa pozitivan odnos prema spevu. Nakon što je iz feminističke pozicije stupila u kritičarski dijalog sa negativnom recepcijom speva, zaključuje:
Ep „Pergamenti” prvenstveno pripada religioznom diskursu srpske umetnosti, u umetničko-evolutivnoj liniji od srednjovekovnih hagiografija, preko predromantičarskih žitija u stihu, do Njegoševe „Luče mikrokozme”. Iako više predstavlja sublimaciju saznanja, impresija i intertekstualne komunikacije, više pokušaj poetizacije spriritualne ekstaze (bazirane na sižejnoj strukturi koja nije uvek estetski ujednačena), on je jedinstven i originalni primer umetničkog misticizma u srpskoj književnosti. Književnica je oslikala Savinu duhovnu ikonu, posebno osvetlivši psihološki proces njegovog religioznog uspenja - od borbi sa sopstvenim slabostima, sumnjama i grehovima, do sjedinjenja s Bogom u apsolutnom smirenju i buđenju svesti o cilju koji mu je na zemlji zadat.[4]
Izdanja na srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]
- Jela Spiridonović Savić: „Pergamenti“; S. B. Cvijanović, Beograd, 1923.
- Jela Spiridonović Savić: „Čežnje“: izabrana dela; Službeni glasnik, Beograd, 2012.
Prevod na italijanski jezik[uredi | uredi izvor]
Spev je na italijanski jezik preveo Umberto Urbanaz-Urbani 1927.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Vinaver 2012, str. 271.
- ^ a b Dučić 1926, str. 5.
- ^ Konstantinović 1983, str. 374.
- ^ Reba 2012, str. 288-289.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Reba, Jovana (2012). „Misticizam Jele Spiridonović Savić”, pogovor u: Jela Spiridonović Savić, Čežnje. Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-1313-9.
- Vinaver, Stanislav (2012). Čardak ni na nebu ni na zemlji. Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-1146-3.
- Dučić, Jovan (1926). „Predgovor”, u: Jela Spiridonović Savić, Večite čežnje. S. B. Cvijanović.
- Konstantinović, Radomir (1983). Biće i jezik, knjiga VII. BIGZ.
