Pređi na sadržaj

Personalizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

“Počni svoj rad tamo odakle živiš, sa malim potrebama oko tebe. Pomozi da se smanji napetost na tvom radnom mestu. Pomozi i nahrani osobu ispred sebe. Personalizam smatra da svako od nas ima duboku ličnu potrebu da živi jednostavno, da brine o potrebama svoje braće i sestara, i da deli sreću i tugu kroz koju oni prolaze.”

Dejvid Bruks, Put do karaktera. 2015. 

Personalizam je filozofska škola mišljenja koja je u potrazi za opisivanjem jedinstvenosti 1) Boga kao Osobe ili 2) ljudske osobe u svetu prirode, posebno u odnosu sa životinjama. Jedan od glavnih interesa personalizma je ljudski subjektivitet ili samosvest, doživljen u sopstvenim aktima neke osobe i unutrašnjim dešavanjima–u „sve u ljudskom biću što je intrizično, pri čemu je svako ljudsko biće svedok samog sebe“.[1]

Ostali principi:

  1. Osobe imaju jedinstvenu vrednost, i
  2. Samo osobe imaju slobodnu volju

Prema idealizmu postoji još jedan princip

  1. Samo osobe su stvarne (u ontološkom smislu).

Istorija personalizma u filozofiji[uredi | uredi izvor]

Berkli[uredi | uredi izvor]

Džordž Berkli (1685-1753) je bio prvi filozofski idealista ličnosti. On je u potpunosti negirao značajnu realnost materijalnog sveta, smanjujući ga na niz delova proizvedenih u graničnom umu beskonačnosti. Bogu i dušama pripisuje metafizičku realnost. Celokupna realnost se sastoji od aktivnih duša i njihove percepcije ili pasivnih ideja. Nema nesvesnih materijalnih supstanci (esse est percipi). Materijalne supstance se ne mogu proveriti. Priroda postoji samo u dušama, pre svega u Božanskom duhu i licu, a zatim se prenosi kao „”božanski jezik“ ljudskim dušama. Opisijući materijalni svet kao božanski jezik Dž. Berkli kombinuje hrišćansku teologiju sa metafizičkim idealizmom. Njegov sistem je, u strogom smislu te reči, idealizam ličnosti.

Kant[uredi | uredi izvor]

Imanuel Kant (1724-1804) je uticao na američki personalizam pomoću tri pravca: teorije znanja, etičke teorije, i primat praktičnog razloga. Personalizam duguje mnogo Kantovoj teoriji znanja. Centralni aspekt njegove teorije je aktivnost uma. Po ovoj doktrini, koja govori o raznolikom delovanju misli, Kant je doprineo duhovnom individualizmu Lajbnica i Berklija i uspostavio konačni sadržaj koji je nedostajao i učvrstio ga epistemološkom osnovom.

Berđajev[uredi | uredi izvor]

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) bio je ruski religijski i politički filozof koji je naglašavao ljudske slobode, subjektivnost i kreativnost.

Mogući proto-personalizam u filozofiji[uredi | uredi izvor]

Sokrat[uredi | uredi izvor]

Sokrat (469-399. p. n. e.) je veličan zbog toga što je filozofiju uzeo kao ozbiljno traganje za istinom po kojoj treba živeti, što ga je koštalo sopstvenog života, i uz pomoć kritičkog i racionalnog metoda, koji predstavlja kombinaciju etike zadovoljstva i etičkih razloga, negirao je moralni relativizam. On je otkrio dušu ili sopstvo, kao centar iz kojeg proističe sveukupno ljudsko delovanje.

Platon[uredi | uredi izvor]

Za Platona (427-347. p. n. e.) je nastanak personalizma filozofski najznačajniji. On je naveo da samo logika, ideal i samoaktivnost predstavljaju istinu. Njegova doktrina večne ideje proizvela je jasnu potvrdu objektivnosti vrednosnih normi nezavisnog ljudskog mišljenja. U svom metodu, Platon je doprineo onome što je nazvao „sinopis“, promišljen pregled iskustava u svojim većim i značajnijim celinama. U etici, on je zastupao doktrinu samospoznaje, težnje da postigne skladnu celinu u kojoj bi svaki aspekt duše preuzimao ulogu koja je u najvećoj saglasnosti sa smislenim jedinstvom celine.

Anaksagora[uredi | uredi izvor]

Anaksagora (500-430. p. n. e.) je personalističkom teizmu prišao sa svojom doktrinom da je božanski Razum ili Um upravljač svakog kretanja.

Aristotel[uredi | uredi izvor]

Aristotel (384-322. p. n. e.) je istakao stvarnost kao nešto što je konkretno i individualno, a samim tim se ne slaže sa Platonovim stavom apstraktne metafizičke univerzalnosti. On je zamenio Platonov Svetski Duh za jedno samosvesno Biće, „Glavni“ ili „Nepokrenuti pokretač“. Aristotelu američki personalisti pripisuju povećan uticaj empirijskim metodama i poboljšavanje logičkih instrumenata, nastavljanje etičke tradicije samospoznaje i estetske teorije kojima je nagovestio pozitivne odnose između estetskih doživljaja i drugih potreba ljudi.

Grigorije Niski[uredi | uredi izvor]

Grigorije Niski (oko 335 – posle 394) je istakao pojam čovečanstva stvorenog po Božjem liku. On je bio među prvima koji su eksplicitno tvrdili da je Bog kvalitativno beskonačan i tako neshvatljiv. Iz ovoga sledi da je čovečanstvo, budući da je odraz Boga, takođe u izvesnoj meri nerazumljivo i da svaka osoba ima beskrajnu vrednost. To ga je dovelo do njegove poznate kritike ropstva:

Bog je rekao: Da načinimo čoveka po sostvenoj slici i prilici. Ako je on prilika Boga, i vlada celom zemljom, i dobija garantovanu vlast nad svim na zemlji od Boga, ko je njegov kupac, reci mi? Ko je njegov prodavac? Samo Bogu pripada ta moć; odnosno čak ni samom Bogu. Za njegove blagodetne poklone, kaže, da su neopozivi. Bog stoga ne bi smanjivao ljudsku rasu ropstvom, jer je i sam, kad smo bili porobljeni u grehu, spontano nas podsetio na slobodu. Ali, ako Bog ne porobi, šta je onda sloboda, ko je čovek da određuje svoju moć iznad Božje? (Homilies on Ecclesiastes)

Avgustin[uredi | uredi izvor]

Avgustin Hiponski (354-430) je razvio koncepciju jedinstva mentalnog života, značaja volje u životu Boga i ljudi, formulisao je i istine da je samoizvezsnost neposrednija od našeg znanja o spoljašnjem svetu i da važi da metafizika mora da se zasniva na samosaznanju konačne ličnosti. Ne samo da je stavio misao iznad stvari, nego je i vrednovao mislioca iznad misli. Avgustin je utvrdio postajanje duše kao razumnog i mislećeg bića. U svojim delima Ispovesti i Trojstvo on je koristio analogiju između posmatranih aspekata ljudske duše i razlika unutar Svetog Trojstva , pokazujući mnogo puta svoju veru u duboko srodstvo između ljudske duše i Boga, uprkos misteriji i prevazilaženju koje je istakao.

Boetije[uredi | uredi izvor]

Anicije Manlije Severin Boetije (480-524) definiše osobu kao pojedinačnu supstancu racionalne prirode. (Personae est definitio: naturae rationabilis individua substantia).

Avicena i Toma Akvinski[uredi | uredi izvor]

Avicena (980-1037) u islamskom istoku i Toma Akvinski (1225-1274) u zapadnom hrišćanstvu izvukli su od Aristotela i personalista interpretaciju i na taj način sačuvali osobenu genijalnost istočne i zapadne kulture. Sveti Toma efikasno pripisuje konačnu kauzalnost Bogu i tako stvara svet koji direktno zavisi od božanske volje i po svom poreklu i po svom očuvanju (creatio et conservatio mundi). On pripisuje izrazito lični karakter Bogu kao kreatoru svih bića i uspostavlja verovanje u ličnu besmrtnost, braneći sistem filozofske etike i pripisijući ljudima najviše vrednosti koje je moguće posedovati.

Dekart[uredi | uredi izvor]

Rene Dekart (1596-1650) je oživeo Avgustinovu doktrinu primarnosti samoizvesnosti i napravio osnove za njegov sistem: Cogito, ergo sum (ili tačnije Cogito sum što je jednostavnije). U isto vreme on je razbio Aristotelovu razliku između materije i forme koje su preovladavale u zapadnom umu skoro dve hiljade godina, a na njegovo mesto je stavio radikalnu razliku između misli i nadogradnje ili uma i tela. Tvrdio je da je um nezavistan od tela i na osnovu sopstvenog jedinstvenog samoidentiteta sposoban za besmrtnu sudbinu.

Lajbnic[uredi | uredi izvor]

Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716) preciznije definiše prirodu individualnosti i pripisuje pojedincu veliki stepen metafizičke nezavisnosti. On shvata supstancu realizovanu u beskonačnim i u konačnim monadama kao fizičke i aktivne. Lajbnicova monadologija predstavlja realnost sastavljenu od aktivnih individua, uključujući ljudska bića ali i raznovrsne druge psihičke jedinice, rangirane od najviše slabo svesnih ili nesvesnih neaktivnih monada do uzvišene svesnosti Boga. Svaka monada je aktivna („biti znači delovati“) u svemiru koji se sastoji od jednostavnih psihičkih monada, ali monade nemaju interakciju (samo izgledaju tako) zahvaljujući prethodno uspostavljenoj harmoniji. Kao što je Dekart ponovo uveo primat samoizvesnosti, tako je Lajbnic reformulisao princip individualnosti.

Personalizam kao raznolika kategorija misli[uredi | uredi izvor]

Deo serije o populizmu
Populizam
Varijante
Koncepti
Ljudi
Nacionalne varijante
Povezane teme

Pišući u Stanford Enciklopediji filozofije,[2] značajan naučnik Tomas D. Vilijams navodi mnoštvo „škola“ koje se zasnivaju na „personalističkoj“ etici i „pogledu na svet“, tvrdeći:

„Personalizam postoji u mnogim različitim verzijama, a to se čini pomalo teško definisati, kao filozofski i teološki pokret. Mnoge filozofske škole imaju u osnovi jednog određenog mislioca, ili čak jedan centralni rad koji služi kao kamen temeljac. Personalizam je više difuzan i eklektički pokret i nema takvu univerzalnu referentnu tačku. U suštini, pravilnije je govoriti o postojanju mnogih personalizama nego o jednom. Godine 1947. Žak Mariten je mogao napisati da postoji barem desetak doktrina personalizma, koje s vremena na vreme nemaju ništa zajedničko osim reči „persona“. Osim toga, zbog naglaska na subjektivnost lica i njegovih veza sa fenomenologijom i egzistencijalizmom, neki dominantni oblici personalizma se nisu preneli u sistemske rasprave.
Možda je pravilnije govoriti o personalizmu kao o „struji“ ili širem „pogledu na svet“, jer predstavlja više od jedne škole ili jedne doktrine, dok u isto vreme najznačajniji oblici personalizma prikazuju neke centralne i osnovne sličnosti. Najvažnije od svega je generalna afirmacija centralnosti osobe za filozofsku misao. Personalizam postavlja konačnu realnost i vrednost u ličnosti – ljudskih kao i (barem za većinu personalista) božanskih. On naglašava značaj, jedinstvenost i nepovredivost osobe, kao i suštinski relacionu ili komunitarističku dimenziju. Naslov „personalizam“ se može primeniti na bilo koju školu mišljenja koja se fokusira na realnost lica i njihovog jedinstvenog statusa uopšte, a personalisti obično priznaju doprinose širokog spektra mislilaca koji se u istoriji filozofije nisu smatrali personalistima. Personalisti veruju da ljudsko biće treba da bude ontološki i epistemološki polazna tačka filozofske refleksije. Oni su zabrinuti za istraživanje iskustva, statusa i dostojanstva ljudskog bića kao osobe i shvataju to kao polaznu tačku za sve naredne filozofske analize” [Williams, 2009].

Prema Vilijamsu jednu stvar treba imati u vidu, da iako mogu da postoje desetine teoretičara i društvenih aktivista na zapadu koji se vezuju za „personalizam“, njihova posebna žarišta u stvari mogu biti asimptotska, pa čak i raziličitost u materijalnom stanju stvari.

Personalizam Emanuela Munijea[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Nekonformisti 1930-ih

U Francuskoj, filozof Emanuel Munije (1905-1950) je bio vodeći zagovornik personalizma, u okviru kojeg je osnovao časopis Espirit, koji postoji i danas. Prema direktivi Žan-Mari Domenaka, kritikovan je da služi torturi za vreme Alžirskog rata. Personalizam je viđen kao alternativa liberalizma i markzizma, koji poštuju ljudska prava i ljudsku ličnost bez prepuštanja prekomernom kolektivizmu. Munijeov personalizam je imao značajan uticaj u Francuskoj, uključujući i političke pokrete, kao što je Mark Sangrijeova Ligue de la jeune République (Mlada Republička Liga) osnovana 1912. godine.

Jevrejski antifašista, Zeev Sternel, indetifikovao je personalizam sa fašizmom na veoma kontroverzan način, tvrdeći da Munijeov pokret personalizma „deli ideje i političke reflekse sa fašizmom“. On je tvrdio da „pobuna protiv Munijeovog individualizma i materijalizma“ je mogla da ga dovede do toga da deli ideologiju fašizma.[3]

Katolički personalizam[uredi | uredi izvor]

Prateći spise Doroti Dej, izraziti hrišćanski personalizam se razvija u 20. veku. Njegov glavni teoretičar bio je poljski filozof Karol Vojtila (kasnije papa Jovan Pavle II). U svom radu, Ljubav i Odgovornosti, koji je prvi put objavljen 1960. godine Vojtila je predložio ono što je nazvao „personalistička norma“. Ova norma u svom negativnom aspektu navodi da je osoba nešto dobro, ne dopušta upotrebu i ne može biti tretirana kao objekat upotrebe i kao takva ostaje do kraja. U svom pozitivnom aspektu personalistička norma potvrđuje sledeće: „Osoba je dobra ukoliko je njeno osnovno i adekvatno ponašanje ljubav“.[4] Ovaj aspekt personalizma je postao poznat kao „Tomističan“ zbog svojih napora da se uobliče moderni pojmovi koji se odnose na osobe koje slede učenja Tome Akvinskog.[5] Ovo je prvi princip hrišćanskog personalizma: osobu ne treba iskorišćavati, već je poštovati i voleti. U delu Gaudium et spes, Drugi Vatikanski Sabor je formulisao ono što se smatra ključnim izrazom ovog personalizma: „Čovek je jedino stvorenje na zemlji koje je Bog hteo za sebe i ne može u potpunosti da se pronađe osim kroz iskreno poklanjanje sebe“.[6]

Ova formula za samoispunjenje nudi ključ za prevazilaženje dihotomije koja se često oseća između lične „realizacije“ i potreba i zahteva društvenog života. Personalizam takođe podrazumeva međusobni personalizam kako ističe papa Benedikt XVI u delu Caritas in Veritate: „Kao duhovno biće ljudski stvor je definisan kroz međuljudske odnose. Što više autentično on ili ona proživljava ove odnose, to više njihov lični identitet sazreva. Izolacijom čovek ne uspostavlja svoju vrednost, nego postavljanjem sebe u odnosu sa drugima i sa Bogom“.[7]

Bostonski personalizam[uredi | uredi izvor]

Personalizam se razvija u ranom 20. veku na Bostonskom univerzitetu u pokretu poznatom kao Bostonski personalizam koji predvodi teolog Borden Parker Baun. Baun je istakao osobu kao fundamentalnu kategoriju za objašnjavanje realnosti i tvrdi da su samo osobe stvarne. On se nalazio u suprotnosti sa pojedinim oblicima materijalizma koje opisiju osobe kao puke čestice materije. Na primer, protiv argumenta da su osobe beznačajne čestice prašine u ogromnom univerzumu, Baun bi rekao da je nemoguće da čitav univerzum postoji odvojeno od osobe koja ga doživljava. Ontološki govoreći, ta osoba je „veća“ od univerzuma, jer je univerzum samo jedan mali aspekt osobe koja ga doživljava. Personalizam potvrđuje postojanje duše. Većina personalista tvrdi da je Bog realan i da je on osoba (ili kao u hrišćanskom Trojstvu, tri „lica“, iako je važno napomenuti da se nestandardno značenje reči „osobe“ u ovom teološkom kontekstu značajno razlikuje od Baunove upotrebe).

Baun takođe smatra da osobe imaju vrednost (videti aksiologija, teorija vrednosti i etika). Objavljivanjem apsolutne vrednosti ličnosti, on je čvrsto stajao protiv određenih oblika filozofskog naturalizma (uključujući socijaldarvinizam) koji je pokušavao da smanji vrednost osobe. On je takođe bio protiv određenih oblika pozitivizma koji zahteva da se donese etički i teološki diskurs i odbacuje besmislene priče o Bogu a priori.

Kalifornijski personalizam[uredi | uredi izvor]

Džordž Holms Hovisonje proučavao metafizičku teoriju koja se naziva lični idealizam[8] i koja je takođe nazvana „kalifornijski personalizam” da bi se razlikovala od bostonskog. Hovison tvrdi da su bezlični monistički idealizam i materijalizam u suprotnosti sa moralnim slobodama koje doživljavaju osobe. Sprečavanje slobode da nastavi sa idealima istine, lepote i „dobroćudne ljubavi“ je čisto pokopanje svakog dubokog ljudskog poduhvata, uključujući nauku, moral i filozofiju. Stoga, čak i personalistički idealizam Borden Parkera Bauna i Edgara S. Brajtmana i realni lični teizam Tome Akvinskog su neadekvatni, jer bi konačno postojanje osoba zavisilo od njihovog postojanja u beskrajnoj Osobi i podržavaju stav o nerazumljivoj doktrini stvaranja ni iz čega.[9]

Lični idealizam Hovison je objasnio u svojoj knjizi The Limits of Evolution and Other Essays Illustrating the Metaphysical Theory of Personal Idealism. Hovison je stvorio radikalno demokratski pojam ličnog idealizma, koji se proteže sve do Boga, koji je najviši krajnji vladar, ne samo valadar i tvorac univerzuma, već i krajnji demokrata u večnom odnosu na druge večne osobe. Hovison je naišao na nekoliko učenika među vernicima, za koje je njegova misao bila jeretička, nereligijska, dok s druge strane, smatraju da su njegovi predlozi religiozni. Samo idealistični ateizam J. M. E. Mektagarta ili apirionizam Tomasa Dejvidsona izgleda da podseća na Hovisonov lični idealizam.[10]

Uzroci i uticaji[uredi | uredi izvor]

Filozof Imanuel Kant iako se formalno ne smatra personalistom dao je važan doprinos uzroku personalizma, izjavljujući da lice ne treba da se vrednuje samo kao sredstvo od strane drugih ljudi i kao takvo treba da ostane do kraja, jer ono ima dostojanstvo (apsolutnu unutrašnju vrednost) i treba da se vrednuje kao dobro po sebi.

Katolički filozof i teolog Džon Henri Njuman je pozicioniran kao glavni zagovornik personalizma, po Džonu Krozbiju sa Franjevačkog univerziteta u svojoj knjizi Personalist Papers. Krozbi navodi da lični pristup Njumana veri, kako je navedeno u Gramatici Saglasnosti, predstavlja glavni izvor Njumanovog personalizma.[11]

Martin Luter King je u velikoj meri uticao na personalizam na svojim studijama na Bostonskom univerzitetu. King se složio sa stavom da je samo ličnost stvarna. To je učvrstilo njegovo shvatanje Boga kao ličnog Boga. To mu je takođe dalo metafizički osnov za uverenje da svaka ljudska ličnost ima dostojanstvo i vrednost. (videti njegov esej“Pilgrimage to Nonviolence” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2008)).

Papa Jovan Pavle II je takođe pod uticajem personalizma zagovarao hrišćansku egzistencicijalnu filozofiju Serena Kirkegora. Pre nego što je izabran za rimskog papu napisao je Osoba i Ponašanje, filozofski rad ispunjen personalizmom.[12] Iako je ostao u okviru tradicionalnog toka katoličke socijalne i individualne moralnosti, njegovo objašnjenje porekla moralnih normi, kao što je navedeno u njegovim enciklikama (papska pisma koja su upućena biskupima ali i svim vernicima) o ekonomiji i seksualnom moralu je u velikoj meri izvučeno iz personalističke perspektive.[13] Njegovi spisi kao rimskog pape su naravno uticali na generacije katoličkih teologa od koga su preuzeli personalističku perspektivu zasnovanu na teologiji porodice i društvenom poretku.

Poznati personalisti[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ K. Wojtyła, Subjectivity and Irreducible in: Idem Person and Community. Selected Essays, Th. Sandok OSM, P. Lang (trans.), New York (1993). str. 214; Cf. P. Bristow, Christian Ethics and the Human Person, Family Publications Maryvale Institute. . Oxford. 2009. pp. 102-103. ISBN 978-1-871217-98-8. 
  2. ^ *Williams, Thomas D. „Personalism”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  3. ^ Zeev Sternhell, "Sur le fascisme et sa variante française", in Le Débat , November 1984, "Emmanuel Mounier et la contestation de la démocratie libérale dans la France des années 30", in Revue française de science politique, December 1984, and also John Hellman's book, on which he takes a lot of his sources, Emmanuel Mounier and the New Catholic Left, 1930-1950 (University of Torento Press, 1981). See also Denis de Rougemont, Mme Mounier et Jean-Marie Domenach dans Le personnalisme d’Emmanuel Mounier hier et demain, Seuil, Paris, 1985.
  4. ^ Love and Responsibility (Ignatius Press, 1993). str. 41.
  5. ^ Williams, Thomas D. „What Is Thomistic Personalism?” (PDF). Alpha Omega. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 04. 2013. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  6. ^ Gaudium et spes, no. 24. This apparently paradoxical idea - if you seek your life selfishly, you will lose it; if you are generous in giving it, you will find it - is rooted in the gospel: cf. Mt. 16:25; Mk 8:35; Lk 17:33.
  7. ^ Caritas in veritate, #53
  8. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 07. 07. 2012. g. Pristupljeno 25. 05. 2017. 
  9. ^ Research Howison, George Holmes (1834-1916) | Encyclopedia of Philosophy
  10. ^ http://muse.jhu.edu/login?uri=/journals/journal_of_speculative_philosophy/v020/20.3mclachlan.html
  11. ^ Crosby 2003, стр. 280.
  12. ^ ISBN 978-90-277-0985-1.
  13. ^ see Doran, Kevin P. Solidarity: A Synthesis of Personalism and Communalism in the Thought of Karol Wojtyła/John Paul II. New York: Peter Lang. 1996. ISBN 978-0-8204-3071-3.
  14. ^ *Dorothy Day interviews on YouTube: with Christopher Closeup (1971) and Hubert Jessup/WCVB-TV Boston (1974) where she discusses her personalist views
  15. ^ Kolko, Gabriel (1994). Anatomy of a War. str. 83-84. ISBN 978-1-56584-218-2. 
  16. ^ Karnow, Stanley, Vietnam: A History pp. 259.
  17. ^ English, John (2006-10-06). Citizen of the World. Knopf Canada. str. 147. ISBN 978-0-676-97521-5. 
  18. ^ „X CONGRESSO da TSD - Trabalhadores Social Democratas (Social Democratic Workers)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 21. 10. 2004. g. Pristupljeno 7. 1. 2008.  (Portuguese). str. 7.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Персонализам&oldid=27756930”