Pređi na sadržaj

Pesma Evrovizije 1956.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pesma Evrovizije 1956.
Datumi
Finale24. maj 1956.
Domaćin
Mesto održavanjaŠvajcarska Kursal teatar, Lugano, Švajcarska
VoditeljiLohengrin Filipelo
RežiserFranko Maraci
Izvršni supervizorRolf Liberman
Emiter SRG SSR
Vebsajteurovision.tv/event/lugano-1956
Učesnici
Broj učesnika14 (7 zemalja su slale po dve pesme)
Zemlje debitanti Belgija
 Italija
 Luksemburg
 Nemačka
 Francuska
 Holandija
 Švajcarska
  • A coloured map of the countries of EuropeBelgija na Pesmi EvrovizijeFrancuska na Pesmi EvrovizijeFrancuska na Pesmi EvrovizijeItalija na Pesmi EvrovizijeLuksemburg na Pesmi EvrovizijeHolandija na Pesmi EvrovizijeŠvajcarska na Pesmi EvrovizijeNemačka na Pesmi Evrovizije
         Države učesnice
Glasanje
Sistem glasanjaSvaka zemlja je imala žiri od dva člana. Svaki član žirija je ocenjivao svaku pesmu ocenom od 1 do 10 (uključujući i pesmu svoje zemlje).
Pobednička pesma Švajcarska — Refrain
Pesma Evrovizije  → 1957.

Pesma Evrovizije 1956. je prvi po redu izbor za Pesmu Evrovizije. U organizaciji Evropske radiodifuzne unije (ERU) i domaćina emitera Švajcarske radiodifuzne korporacije (SRG SSR) i Radiotelevisione svizzera (RSI), takmičenje, prvobitno nazvano Velika evropska nagrada takmičenja za pesmu Evrovizije 1956. (fr. Grand Prix Eurovision de la Chanson Européenne 1956; ital. Gran Premio Eurovisione 1956 della Canzone Europea;[1] engl. Grand Prix of the Eurovision Song Competition[2]), održano je u četvrtak 24. maja 1956. u Kursal teatru [en] u Luganu, u Švajcarskoj, a voditelj je bio švajcarski televizijski voditelj Lohengrin Filipelo, što je do danas jedini put da je takmičenje vodio solo muški voditelj.

Inspirisan pre svega italijanskim muzičkim festivalom u Sanremu, koji se održava svake godine od 1951. godine, koncept televizijskog takmičenja za najbolju evropsku pesme, koji je prvobitno predložila italijanska televizija RAI, formulisao je ERU komitet na čelu sa švajcarskim emiterom i izvršnim direktorom Marselom Bezensonom. Nakon odobrenja na Generalnoj skupštini ERU-a 1955. godine, dogovorena su pravila i struktura takmičenja. Nekoliko pravila koja su korišćena u ovom prvom takmičenju će kasnije biti izmenjena za buduća izdanja, i to ostaje jedino izdanje u kojem je svaka zemlja bila predstavljena sa dve pesme, sa samo solo izvođačima dozvoljenim da se takmiče, i procesom glasanja koji je održan u tajnosti i gde su žiriji mogli da glasaju za pesme iz svoje zemlje.

U inauguracionom izdanju takmičenja učestvovalo je sedam zemalja, a prvi pobednik je bila zemlja domaćin Švajcarska, sa pesmom Refrain u izvođenju Lis Asije. Rezultat je odredio okupljeni žiri sastavljen od po dva žirija iz svake zemlje, pri čemu je svaki član žirija rangirao svaku pesmu između 1 i 10 poena. Na kraju događaja proglašeni su samo pobednička zemlja i pesma, a rezultati preostalih učesnika nisu poznati. Iako je emitovan na televiziji i radiju preko mreže Evrovizije u deset zemalja, nije poznato da li postoji sačuvan video snimak događaja, a jedini dostupni video snimak je repriza izvođenja nezavisnog arhivara. Većina emitovanja je, međutim, dostupna u audio formatu.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Evropska radiodifuzna unija (ERU) formirana je 1950. godine među 23 organizacije sa ciljem da omogući kreativnu saradnju i razmenu televizijskih programa.[3][4] Reč „Evrovizija“ je prvi put upotrebljena kao telekomunikacioni termin u Ujedinjenom Kraljevstvu 1951. godine, u vezi sa programom Britanske radiodifuzne korporacije (BBC) koji je prenosila holandska televizija, a kasnije je korišćena kao naslov za novu prenosnu mrežu Unije nakon njenog stvaranja 1954.[5][6] Nakon formiranja ERU-a, niz značajnih događaja prenošen je kroz njene mreže u nekoliko evropskih zemalja, uključujući Belgiju, Francusku, Zapadnu Nemačku, Holandiju i Ujedinjeno Kraljevstvo. Serija međunarodnih programa razmene je potom organizovana za 1954. godinu, pri čemu je ova „evropska televizijska sezona“ prenošena uživo širom Evrope preko mreže Evrovizije.[3][5][7]

Nakon ove serije emitovanja, u okviru ERU-a je osnovan „Programski komitet“ koji je svake godine istraživao nove inicijative za saradnju između emitera, a Marsel Bezenson iz Švajcarske radiodifuzne korporacije (SRG SSR) služio je kao prvi predsednik komiteta. Ovaj komitet se složio da prouči koncept za novo televizijsko takmičenje evropskih pesama tokom sastanka u januaru 1955. godine, koncept koji je prvobitno predložila italijanska televizija RAI i inspirisana muzičkim festivalom u Sanremu, koji se održava svake godine od 1951.[5][8] Novo evropsko takmičenje je kasnije odobreno na godišnjoj Generalnoj skupštini ERU-a u oktobru 1955. godine, što je dovelo do stvaranja Velike nagrade Evrope.[5][9][10]

Lokacija[uredi | uredi izvor]

Prvo takmičenje za pesmu Evrovizije održano je u Luganu, u Švajcarskoj; zemlji je dodeljeno domaćinstvo takmičenja u oktobru 1955. na Generalnoj skupštini ERU-a nakon ponude Švajcarske radiodifuzne korporacije (SRG SSR) da organizuje događaj.[3][10] Pored toga, Švajcarska je bila logičan izbor iz tehničke perspektive za domaćinstvo onoga što je bio eksperiment u direktnim, simultanim, prekograničnim prenosima, pošto je njena geografska centralna lokacija u Evropi omogućila emitovanje širom kontinenta, kao i to što je zemlja domaćin sedišta ERU-a.[3][11]

Uzimajući inspiraciju iz italijanskog muzičkog festivala u Sanremu i Međunarodnog festivala pesme u Veneciji, sličnog takmičenja pesama koje je organizovao ERU, održanog 1955. godine i emitovanog na radiju, Lugano u kantonu Tičino izabran je za prvi grad domaćin od strane SRG SSR, sa Radiotelevisione svizzera na italijanskom jeziku (RSI) zadužen za produkciju.[9][11][12] Odabrano mesto za takmičenje je Teatro Kursaal , kazino i nekadašnje pozorište koje se nalazi na jezeru Lugano.[12][13] Pozorište, koje se koristilo za pozorišne i muzičke predstave, balske plesove i druge predstave, zatvoreno je ubrzo nakon poslednje predstave u aprilu 1997. pre nego što je srušeno 2001. kako bi se napravio prostor za proširenje kazina.[14][15]

Zemlje učesnice[uredi | uredi izvor]

Na ovom prvom takmičenju učestvovalo je sedam zemalja – Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija, Švajcarska i Zapadna Nemačka (na konkursu identifikovana jednostavno kao „Nemačka“). Austrija i Danska su takođe bile zainteresovane za učešće; međutim, emiteri iz tih zemalja su propustili rok za učešće.[12] Ove dve zemlje, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo, su prenosile takmičenje zajedno sa zemljama učesnicama, a britanski BBC je odlučio da ne šalje prijavu za ovaj događaj u korist organizovanja sopstvenog takmičenja, Festivala britanskih popularnih pesama.[3][10][16] Redosled izvođenja zemalja i pesama su umetnički odredili švajcarski emiteri, uz doprinos i podršku muzičkih direktora iz svake zemlje.[3][17]

Dve izvođačice, Lis Asija iz Švajcarske i Mišel Arno iz Luksemburga, izvele su obe pesme za svoje zemlje.[18] Asija, kao i Kori Broken iz Holandije i Fud Leklerk iz Belgije, vratiće se da se takmiče u narednim izdanjima, te će se Asija i Broken vratiti 1957. i 1958, a Leklerk 1958, 1960. i 1962.[19][20][21]

Učesnici Pesme Evrovizije 1956.[22][23][24][25]
Država Emiter Izvođač Pesma Jezik Autor(i) Kondukter
 Belgija INR Fud Lekler Messieurs les noyés de la Seine francuski
  • Žan Miret
  • Robert Montal
  • Žak Sej
 Leo Souris [en]
Moni Mark Le plus beau jour de ma vie francuski
  • Klod Ali
  • David Be
 Italija RAI Franka Rajmondi Aprite le finestre italijanski
  • Virđilijo Panzito
  • Pino Peroti
 Đan Stelari [it]
Tonina Torijeli Amami se vuoi italijanski
 Luksemburg CLT Mišel Arno Les amants de minuit francuski Kristijan Gitrau Žak Lasri
Ne crois pas francuski
  • Pijer Lambri
  • Simon Laurensin
 Nemačka NWDR[a] Fredi Kvin So geht das jede Nacht nemački
Fernando Pađi [en]
Valter Andreas Švarc Im Wartesaal zum großen Glück nemački Valter Andreas Švarc
 Francuska RTF Mate Alteri Le temps perdu francuski
  • Andre Lodž
  • Rahel Tornau
 Frank Porsel [en]
Dani Doberson Il est là francuski Simon Valauris
 Holandija NTS Kori Broken Voorgoed voorbij holandski Jeli de Vris Fernando Pađi[b]
Jeti Parl De vogels van Holland holandski
 Švajcarska SRG SSR Lis Asija Das alte Karussell nemački Džordž Bec-Stahl Fernando Pađi
Refrain francuski

Format[uredi | uredi izvor]

Black-and-white photograph of Marcel Bezençon in 1980
Marsel Bezenson (na slici 1980.) bio je ključan u kreiranju takmičenja kao predsednik Programskog odbora ERU-a.

Podgrupa za planiranje, na čelu sa Eduardom Hasom iz SRG SSR, formirana je nakon potpisivanja organizacije događaja kako bi se skovala pravila takmičenja. Uzimajući inspiraciju iz muzičkog festivala u Sanremu i Međunarodnog festivala pesama u Veneciji kao osnovu za planiranje novog takmičenja, grupa je napravila nekoliko amandmana i dodataka u ova pravila kako bi odgovarala svojoj međunarodnoj prirodi.[3][11][13] Predložene ideje, ali na kraju odbačene tokom ove faze planiranja, uključivale su da se svaka pesma po drugi put prikaže uz klavirsku pratnju umesto orkestralne podrške, kao i tehničke inicijative kao što je poseban producent iz svake zemlje učesnice uključene u organizaciju takmičenja. Novčana nagrada za pobednike je takođe bila isključena u ovoj fazi.[3][10] Pravila takmičenja su finalizovana i distribuirana članovima ERU početkom 1956. godine. Pravila detaljno određuju kriterijume za pesme i izvođače; detalji i zahtevi proizvodnje; rokovi za podnošenje materijala od strane emitera koji učestvuju; način kojim bi se odredila pobednička pesma; detalji u vezi sa finansiranjem manifestacije; i odgovornosti koje snose emiter domaćin i emiteri koji učestvuju.[17][28]

Prema pravilima takmičenja, svaka zemlja učesnica, koju predstavlja jedna organizacija članica ERU, prijavila je na konkurs najviše dve pesme u trajanju od tri do tri i po minuta, koje moraju biti isključivo originalne kompozicije.[3][17] Svaka organizacija koja učestvuje imala je isključivo diskreciono pravo o tome kako da odabere svoje prijave za takmičenje, ali ih je ERU snažno ohrabrio da održe svoja nacionalna takmičenja kako bi odredili svoje predstavnike.[17] Samo solo umetnici su imali dozvolu da se takmiče.[17] Nakon izvođenja svih pesama, pobednika je odredio žiri iz svake zemlje sastavljen od po dva pojedinca, pri čemu je svaki pojedinačni član tajno ocenio svaku pesmu od jednog do deset poena, uključujući i one koje predstavljaju svoju državu, pri čemu su veće ocene date cenjenijim pesmama.[17] Žiri je pratio takmičenje u posebnoj prostoriji na istom mestu u Luganu preko malog televizijskog ekrana, replicirajući uslove što je moguće bliže onima koje gledaoci kod kuće imaju gledajući takmičenje. Pobednička pesma bila je ona koja je dobila najveći broj glasova svih članova žirija.[3][17] Članovi žirija iz Luksemburga nisu mogli da prisustvuju takmičenju u Luganu, a nakon toga ERU je dozvolio dvojici švajcarskih državljana da glasaju umesto njih.[12][29] Ovo bi ostalo jedino takmičenje u kojem bi se mnoga od ovih pravila koristila, a nekoliko promena je napravljeno uoči takmičenja 1957. godine. To je uključivalo ograničavanje svake zemlje na samo jednu pesmu, proširenje broja izvođača kojima je dozvoljeno da učestvuju za svaku zemlju, uvođenje vidljivijeg sistema glasanja i ograničavanje svake zemlje tako da ne može da glasa za svoju pesmu.[30]

Franko Maraci je bio direktor događaja u ime RSI, a Rolf Liberman je nadgledao produkciju i razmatranje žirija u ime ERU-a kao izvršnog supervizora i predsednika žirija.[12][31] Svaku pesmu pratio je orkestar od 24 člana, a članovi Radiosa Orchestra su bili dopunjeni gudačima Simfonijskog orkestra italijanskog švajcarskog radija, kojim je predsedavao muzički direktor takmičenja Fernando Pađi.[3][17] Svakoj zemlji učesnici bilo je dozvoljeno da dopuni orkestar svojim muzičkim direktorom za nastupe svoje zemlje, a muzički direktor domaćin diriguje i za one zemlje koje nisu nominovale svog dirigenta.[3][17][25] Emiteri koji su učestvovali morali su da dostave ERU-u do 10. maja 1956. partiture za pesme koje su učestvovale za korišćenje od strane orkestra, audio zapise za svaku pesmu koja učestvuje, i kopije tekstova pesama za svaku pesmu na originalnom jeziku, kao i prevode na francuski ili engleski kao pomoć članovima žirija i komentatorima.[3][10][17] Potvrda izbora muzičkog direktora svake zemlje (ako je drugačiji od direktora domaćina) trebalo je da bude saopšten organizaciji između 21. i 24. maja.[17] Probe na mestu takmičenja sa takmičarima i orkestrom počele su 21. maja 1956.[3]

Pregled takmičenja[uredi | uredi izvor]

Crno-bela fotografija Lis Asije iz 1957. Lis drži cveće i smeje se kameri.
Lis Asija iz Švajcarske (na slici 1957) bila je prva pobednica Pesme Evrovizije, i ponovo je predstavljala svoju zemlju na takmičenju 1957. i 1958. godine

Takmičenje je održano 24. maja 1956. sa početkom u 21:00 CET (20:00 UTC) sa približnim trajanjem od 1 sat i 40 minuta.[3][12] Događaj je na italijanskom jeziku vodio Lohengrin Filipelo.[12] Ovo je i dalje jedini put u kojem je takmičenje vodio solo muški voditelj, i jedno od samo dva takmičenja na kojima nije bila voditeljka, pored 2017. održanog 61 godinu kasnije.[10][32] Pored toga, ovo bi ostalo jedino takmičenje na kojem je bio muški voditelj tokom 22 godine, sve dok 1978. nije učestvovao muški i ženski duo.[33]

U pauzi između završnog takmičarskog čina i proglašenja pobednika, nastupili su Les Joyeux Rossignols i Les Trois Ménestrels [fr] kao zabava za publiku.[33] Po proglašenju rezultata, pobednički izvođač se vratio na scenu radi reprize pobedničke pesme kako bi se završilo emitovanje.[17][23]

Pobednička pesma je bila Refrain, koju je komponovao Geo Voumard, napisao Emil Gardaz, koju izvodi Lis Asija kao predstavnica zemlje domaćina Švajcarske.[34] Tokom repriznog izvođenja pobedničke pesme, Asija je postala emotivna i zaboravila tekst pesme, nakon čega je zahtevala da orkestar pesmu počne ispočetka.[23]

Potpuni rezultati takmičenja tada nisu objavljeni, a samo je pobedničku pesmu na kraju emisije imenovao predsednik žirija Rolf Liberman; osim toga, ERU nije zadržao punu raspodelu glasova svakog porotnika.[12][35] Pokušaji da se rekonstruiše glasanje kroz intervjue sa članovima žirija takođe nisu uspeli da otkriju pouzdan rezultat.[12] Članak u italijanskim novinama „La Stampa [en]” objavljen 25. maja 1956, dan nakon takmičenja, izvestio je da je pobednička pesma Švajcarske dobila ukupno 102 boda, ali organizatori takmičenja to nikad nisu potvrdili.[36]

Rezultati Pesme Evrovizije 1956.[18][23]
# Država‍ Izvođač Pesma
01  Holandija Jeti Parl De vogels van Holland
02  Švajcarska Lis Asija Das alte Karussell
03  Belgija Fud Leklerk Messieurs les noyés de la Seine
04  Nemačka Valter Andreas Švarc Im Wartesaal zum großen Glück
05  Francuska Mate Alteri Le temps perdu
06  Luksemburg Mišel Arno Ne crois pas
07  Italija Franka Rajmondi Aprite le finestre
08  Holandija Kori Broken Voorgoed voorbij
09  Švajcarska Lis Asija Refrain
10  Belgija Moni Mark Le plus beau jour de ma vie
11  Nemačka Fredi Kvin So geht das jede Nacht
12  Francuska Dani Doberson Il est là
13  Luksemburg Mišel Arno Les amants de minuit
14  Italija Tonina Torijeli Amami se vuoi

Međunarodni prenosi[uredi | uredi izvor]

Svaki emiter koji je učestvovao morao je da prenese takmičenje preko svojih mreža. Emiteri članovi ERU-a koji nisu učestvovali su takođe mogli da prenesu takmičenje kao „pasivni učesnici“.[17] Pored televizijskih kanala sedam emitera koji učestvuju i tri pasivna emitera koja ne učestvuju, takmičenje je takođe direktno emitovano na sedam radio mreža i snimljeno za kasniji prenos od još 13[3][13] Britanski BBC je samo delimično prenosio događaj uživo, pridružio se 45 minuta takmičenja i prikazao samo drugi set pesama iz svake zemlje.[2][3] Emiteri su mogli da pošalju komentatore da obezbede pokrivanje takmičenja na svom maternjem jeziku i da prenesu informacije o umetnicima i pesmama svojim televizijskim gledaocima.

Poznato je da ne postoji nijedan video snimak celog takmičenja, a jedini poznati snimci su snimci reprize pobedničke pesme putem žurnala i drugih snimaka. Kao takvo, ovo je jedno od samo dva izdanja takmičenja, zajedno sa takmičenjem 1964, od kojih nisu sačuvani video snimci celog događaja.[37] Audio većeg dela takmičenja je, međutim, preživeo, nedostaje samo deo intervalnog čina, a pokušaji da se pronađu audio-vizuelni materijali u vezi sa konkursom dali su neke rezultate poslednjih godina, uključujući veliku količinu fotografija i neke video snimke koje je napravio Švajcarski fotograf Vinčenzo Vikari iz publike u hali.[38][39][40]

Prenosi i komentatori u zemljama učesnicama
Država Emiter Prenos Komentatori Ref.
 Belgija INR INR Nepoznato [41]
NIR NIR Nepoznato [41]
 Italija RAI Programma Nazionale Franko Maraci [en] [42][43]
Secondo Programma
 Luksemburg CLT Télé-Luxembourg Nepoznato [44]
 Nemačka ARD Deutsches Fernsehen Nepoznato [41]
 Francuska RTF RTF Nepoznato [3][45]
Paris-Inter Nepoznato
 Holandija NTS NTS Pijet te Nujl Mlađi [27][41]
 Švajcarska SRG SSR SRG Nepoznato [45][46]
TSR Nepoznato
DRS 1 Nepoznato
RSR 1 Nepoznato
RSI 1 Nepoznato
Prenosi i komentatori u zemljama koje ne učestvuju
Država Emiter Prenos Komentatori Ref.
 Austrija ORF Nepoznato Nepoznato [12]
 Danska Statsradiofonien Statsradiofonien TV Jens Frederik Lavaec [47]
 Ujedinjeno Kraljevstvo BBC BBC Television Service Vilfrid Tomas [en] [2][23]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U ime nemačkog emiterskog konzorcijuma ARD[26]
  2. ^ Dolf van der Linden [en], koji je prvobitno izabran da predvodi orkestar za holandske pesme, nije mogao da prisustvuje takmičenju, te je zamenjen muzičkim direktorom zemlje domaćina Pađijem.[27]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Thorsson, Leif; Verhage, Martin (2006). Melodifestivalen genom tiderna : de svenska uttagningarna och internationella finalerna (na jeziku: švedski). Stockholm: Premium Publishing. str. 8—9. ISBN 91-89136-29-2. 
  2. ^ a b v „Thursday 24 May – Television”. Radio Times. 18. 5. 1956. str. 38. Arhivirano iz originala 11. 8. 2022. g. Pristupljeno 2. 6. 2022. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Roxburgh, Gordon (2012). Songs for Europe: The United Kingdom at the Eurovision Song Contest. One: The 1950s and 1960s. Prestatyn, United Kingdom: Telos Publishing. str. 93—96. ISBN 978-1-84583-065-6. 
  4. ^ Staff (17. 5. 2005). „Singing out loud and proud”. Bristol Evening Post. Daily Mail and General Trust. „In the mid-1950s, the members of the European Broadcasting Union set up an ad hoc committee to investigate ways of rallying the countries of Europe round a light entertainment programme. The European Broadcasting Union (EBU) was formed on 12 February 1950 by 23 broadcasting organisations from Europe and the Mediterranean at a conference in Devon, United Kingdom. It was on 6 June 1954, that Montreux became the venue for the first transmission by the EBU's Eurovision Network of the Narcissus Festival and its flower-bedecked procession floats. At Monaco, in late January 1955, this committee, chaired by Marcel Bezençon, director general of Swiss Television, came up with the idea of creating a song contest, inspired by the very popular San Remo Festival. The idea was approved by the EBU General Assembly in Rome on 19 October 1955, and it was decided that the first "Eurovision Grand Prix" – so baptised, incidentally, by a British journalist – would take place in spring 1956 at Lugano, Switzerland.” 
  5. ^ a b v g Jaquin, Patrick (1. 12. 2004). „Eurovision's Golden Jubilee”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 11. 8. 2004. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  6. ^ Waters, George T. (zima 1994). „Eurovision: 40 years of network development, four decades of service to broadcasters”. ebu.ch. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 27. 6. 2006. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  7. ^ „Eurovision: About us – who we are”. eurovision.net. Eurovision. Arhivirano iz originala 14. 6. 2022. g. Pristupljeno 28. 6. 2020. 
  8. ^ Sommerlad, Joe (18. 5. 2019). „Eurovision 2019: What exactly is the point of the annual song contest and how did it begin?”. The Independent. Arhivirano iz originala 21. 8. 2020. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  9. ^ a b O'Connor, John Kennedy (2010). The Eurovision Song Contest: The Official History (2nd izd.). London: Carlton Books. str. 8—9. ISBN 978-1-84732-521-1. 
  10. ^ a b v g d đ Roxburgh, Gordon (19. 10. 2015). „A diamond day for the Eurovision Song Contest”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 30. 7. 2017. g. Pristupljeno 24. 2. 2021. 
  11. ^ a b v „'Made in Italy': How Eurovision almost ended up in Venice annually!”. European Broadcasting Union. 13. 5. 2022. Arhivirano iz originala 13. 5. 2022. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i „Lugano 1956 – Eurovision Song Contest”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 23. 5. 2022. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  13. ^ a b v Zwart, Josianne (4. 11. 2017). „A decade of song: Eurovision winners through the years (1956–1959)”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 4. 11. 2017. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  14. ^ „History | Casinò Lugano”. Casinò Lugano. Arhivirano iz originala 10. 7. 2018. g. Pristupljeno 29. 5. 2022. 
  15. ^ Carniel, Jessica (2022). „High, Low and Participatory: The Eurovision Song Contest and Cultural Studies”. Ur.: Dubin, Adam; Vuletic, Dean; Obregón, Antonio. The Eurovision Song Contest as a cultural phenomenon : from concert halls to the halls of academia. Routledge. ISBN 978-1-003-18893-3. 
  16. ^ Jordan, Paul; Roxburgh, Gordon (11. 1. 2017). „Shining a light on the United Kingdom: 60 Years at Eurovision”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 24. 4. 2017. g. Pristupljeno 31. 5. 2022. 
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j k l „Reglement du Grand Prix Eurovision 1956 de la Chanson Européenne (version définitive)” [Rules of the Grand Prix of the Eurovision Song Competition 1956 (final version)] (PDF) (na jeziku: francuski). European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 6. 2016. g. 
  18. ^ a b „Final of Lugano 1956 – Eurovision Song Contest”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 19. 10. 2021. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  19. ^ „Switzerland – Country Profile”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 17. 5. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  20. ^ „Netherlands – Country Profile”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 17. 5. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  21. ^ „Belgium – Country Profile”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 15. 5. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  22. ^ „Participants of Lugano 1956”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 2. 6. 2023. g. Pristupljeno 8. 6. 2023. 
  23. ^ a b v g d Roxburgh, Gordon (2012). Songs for Europe: The United Kingdom at the Eurovision Song Contest. One: The 1950s and 1960s. Prestatyn: Telos Publishing. str. 96—100. ISBN 978-1-84583-065-6. 
  24. ^ „1956 – 1st edition”. diggiloo.net. Arhivirano iz originala 4. 5. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  25. ^ a b „Detailed overview: conductors in 1956”. And the conductor is... Arhivirano iz originala 1. 7. 2022. g. Pristupljeno 1. 7. 2022. 
  26. ^ „Alle deutschen ESC-Acts und ihre Titel”. www.eurovision.de (na jeziku: nemački). ARD. Arhivirano iz originala 12. 6. 2023. g. Pristupljeno 12. 6. 2023. 
  27. ^ a b „Kijk naar: Song festival”. De Telegraaf (na jeziku: holandski). 24. 5. 1956. str. 9. Arhivirano iz originala 30. 5. 2022. g. Pristupljeno 30. 5. 2022. 
  28. ^ „Exclusively from the archive: The Rules of 1956!” (na jeziku: engleski). European Broadcasting Union. 18. 12. 2008. Arhivirano iz originala 2. 12. 2020. g. Pristupljeno 31. 5. 2022. 
  29. ^ Roxburgh, Gordon (2012). Songs for Europe: The United Kingdom at the Eurovision Song Contest. One: The 1950s and 1960s. Prestatyn: Telos Publishing. str. 99. ISBN 978-1-84583-065-6. 
  30. ^ Escudero, Victor M. (26. 10. 2017). „#ThrowbackThursday to 60 years ago: Eurovision 1957”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 2. 1. 2018. g. Pristupljeno 3. 6. 2022. 
  31. ^ Roxburgh, Gordon (2012). Songs for Europe: The United Kingdom at the Eurovision Song Contest. One: The 1950s and 1960s. Prestatyn: Telos Publishing. str. 100. ISBN 978-1-84583-065-6. 
  32. ^ Jordan, Paul (27. 2. 2017). „Let's hear it for the boys! Meet the hosts of Eurovision 2017”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 24. 4. 2017. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  33. ^ a b O'Connor, John Kennedy (2010). The Eurovision Song Contest: The Official History (2nd izd.). London: Carlton Books. str. 72. ISBN 978-1-84732-521-1. 
  34. ^ „Lys Assia – Switzerland – Lugano 1956”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 8. 4. 2022. g. Pristupljeno 18. 7. 2022. 
  35. ^ Grand Prix Eurovision de la Chanson Européenne 1956 (Television programme) (na jeziku: francuski i italijanski). Lugano, Switzerland: Radiotelevisione svizzera. 24. 5. 1956. 
  36. ^ „Canzoni tristi al concorso di Lugano”. La Stampa (na jeziku: italijanski). 25. 5. 1956. str. 3. Arhivirano iz originala 1. 6. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  37. ^ „Copenhagen 1964 – Eurovision Song Contest”. European Broadcasting Union. Arhivirano iz originala 2. 8. 2017. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  38. ^ Ibrayeva, Laura (14. 4. 2022). „New Footage and Photos From the Eurovision Song Contest 1956 Uncovered”. Eurovoix. Arhivirano iz originala 14. 4. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  39. ^ „EA exclusief: Foto's van het ESF 1956 in Zwitsers archief gevonden” (na jeziku: holandski). Eurovision Artists. 29. 3. 2022. Arhivirano iz originala 17. 5. 2022. g. Pristupljeno 1. 6. 2022. 
  40. ^ „New Photos From Eurovision 1956 Uncovered”. Eurovoix. 12. 10. 2022. Arhivirano iz originala 17. 10. 2022. g. Pristupljeno 17. 10. 2022. 
  41. ^ a b v g „Wegwijs in de Aether”. Limburgsch Dagblad (na jeziku: holandski). 23. 5. 1956. str. 9. Arhivirano iz originala 11. 8. 2022. g. Pristupljeno 30. 5. 2022. 
  42. ^ „I programmi della tv”. La Stampa. 23. 5. 1956. str. 4. Arhivirano iz originala 30. 5. 2022. g. Pristupljeno 30. 5. 2022. 
  43. ^ „Oggi e domani alla radio”. La Stampa (na jeziku: italijanski). str. 6. Arhivirano iz originala 30. 5. 2022. g. Pristupljeno 30. 5. 2022. 
  44. ^ „Télé-Luxembourg”. Luxemburger Wort (na jeziku: nemački i francuski). 24. 5. 1956. str. 8. Arhivirano iz originala 6. 11. 2022. g. Pristupljeno 6. 11. 2022. 
  45. ^ a b „Programmes des Émissions Suisses et Étrangères”. Radio – Je vois tout (na jeziku: francuski). Lausanne, Switzerland: Héliographia SA. 17. 5. 1956. str. 37—39. Arhivirano iz originala 2. 6. 2022. g. Pristupljeno 2. 6. 2022 — preko Scriptorium Digital Library. 
  46. ^ „Programmes de la Télévision Suisse”. Radio – Je vois tout (na jeziku: francuski). Lausanne, Switzerland: Héliographia SA. 17. 5. 1956. str. 23. Pristupljeno 30. 5. 2022 — preko Scriptorium Digital Library. 
  47. ^ „Programoversigt – 24-05-1956” (na jeziku: danski). Dansk Kulturarv. 24. 5. 1956. Arhivirano (PDF) iz originala 5. 6. 2022. g. Pristupljeno 5. 6. 2022. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pesma Evrovizije 1956. na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Песма_Евровизије_1956.&oldid=27739856”