Pređi na sadržaj

Печурка

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Pečurke (Otpisani).

Pečurka
Toksična pečurka Amanita muscaria.
Jestiva pečurka Auricularia auricula-judae,[1][2][3] opšte poznato kao „žele uvo"
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Fungi
Tip:
Basidiomycota

Pečurka (gljiva sa listićima) je životna forma gljive čije plodonosno telo raste iznad zemlje i sastoji se iz drške i šešira, a micelijum se nalazi u podlozi. Ukoliko je mesnati šešir sa porama, tada se govori o vrganjima, a ukoliko rastu po drveću, tada su to listićarke, rupičari, igličarke i druge. Postoje još i puhare, pupavci itd. U svakom slučaju se ne radi o filogenetskoj grupi, već o izgledu gljive.[4]

Ciklus razvića[uredi | uredi izvor]

Tipičan izgled pečurke.
Amanita muscaria

Ciklus razvića počinje tako što klijaju dve spore, od kojih svaka sadrži polovinu naslednog materijala. Prilikom klijanja stvaraju hife, končaste ćelije koje obrazuju micelijum koji prodire u hranljivu podlogu. Bez obzira na način postanka plodonosnog tela (karpofora) uvek dolazi do spajanja dva komplementarna končića. Kod Basidiomycota na naličju šešira su listići prekriveni bazidijama, odnosno ćelijama koje imaju četiri oštra produžetka (sterigme). Svaki od njih nosi na vrhu jednu bazidiosporu koja će kasnije klijanjem dati novi micelijum. Pečurke proizvode veliki broj spora. Na primer pečurka prečnika 10 cm za šest dana može da stvori oko 16 miliona spora. Spore se raznose na različite načine; uz pomoć kišnih kapi, vetra ili životinja.[4]

Vilinski krugovi[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vilinski krugovi

Vilinski ili veštičji krugovi predstavljaju pojavu da pečurke rastu u krugu. To se dešava jer se micelijum ravnomerno širi počevši od sredine. Unutar ovog kruga trava je oskudnija, verovatno zato što je micelijum zagušio vazdušne međuprostore u zemljištu, pa tako voda ne može da dospe do korenja biljaka ili zato što micelijum parazitira na korenju tog bilja. Sa unutrašnje i spoljašnje strane kruga pečuraka postoji plodni pojas sa mnogo trave jer hife razlažu proteine u osušenom bilju i tako obogaćuju zemljište mineralima. Sa spoljne strane zemljište se obogaćuje mineralima i verovatno zbog raspadanja starog micelijuma gljive. Oko tog pojasa, trećeg (i poslednjeg) kruga, nalazi se pojas koji je uobičajen za dati ekosistem.[4]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Pečurke (smeđe, italijanske)
ili Agaricus bisporus (sirove)
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija94 kJ (22 kcal)
4,3 g
0,1 g
2,5 g
Vitamini
Tiamin (B1)
(9%)
0,1 mg
Riboflavin (B2)
(42%)
0,5 mg
Niacin (B3)
(25%)
3,8 mg
Vitamin B5
(30%)
1,5 mg
Vitamin B6
(8%)
0,11 mg
Folat (B9)
(6%)
25 μg
Vitamin C
(0%)
0 mg
Vitamin D
(1%)
3 IU
Minerali
Kalcijum
(2%)
18 mg
Gvožđe
(3%)
0,4 mg
Magnezijum
(3%)
9 mg
Mangan
(7%)
0,142 mg
Fosfor
(17%)
120 mg
Kalijum
(10%)
448 mg
Natrijum
(0%)
6 mg
Cink
(12%)
1,1 mg
Ostali konstituenti
Selenijum26 ug
Bakar0,5 mg
Vitamin D1276 IU
Full Link to USDA Nutrient Database entry; (exposed to UV light)
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Sirove smeđe pečurke se sastoje od 92% vode, 4% ugljenih hidrata, 2% proteina i manje od 1% masti. U količini od 100 grama sirovih pečurki sadržano je 22 kalorija. One su bogat izvor (20% ili više dnevne vrednosti, DV) B vitamina, kao što su riboflavin, niacin i pantotenska kiselina, selenijum (37% DV) i bakar (25% DV), i umeren su izvor (10—19% DV) fosfora, cinka i kalijuma (tabela). One sadrže minimalne količine ili nemaju vitamina C i natrijuma.

Vitamin D[uredi | uredi izvor]

Ministarstvo za poljoprivredu SAD pruža evidenciju da pečurke izložene UV zracima bilo da su sunčevi ili produkt lampi sa UV zračenjem, sadrže znatne količine vitamina D.[5] Pri izlaganju ultraljubičastom (UV) svetlu, čak i nakon berbe,[6] ergosterol u pečurkama se konvertuje u vitamin D2,[7] što je proces koji se u današnje vreme namenski koristi za povećanje količine vitamina D u pečurkama za maloprodajno tržište funkcionalne hrane.[8] U sveobuhvatnoj proceni bezbednosti proizvodnje vitamina D u svežim pečurkama, istraživači su pokazali da su tehnologije veštačkog UV svetla podjednako efikasne za proizvodnju vitamina D kao i u gljivama koje su izložene prirodnoj sunčevoj svetlosti i da UV svetlo ima dugu evidenciju bezbedne upotrebe u proizvodnji vitamina D u gljivama.[8]

Posebno bogat izvor vitamina D su bukovače i šitake, ali se ovaj vitamin može naći i u šampinjonima u koliko se dovoljno izlože (UV) svetlu. Ubrana pečurka se izlaže svetlosti na 10 do 15 sati. Nije obavezno da budu direktno na suncu već je dovoljno ostaviti ih u prostoriji, kraj prozora. Dobro bi bilo pritom obezbediti strujanje vazduha koje isušuje vazduh u blizini gljiva, jer u suprotnom može doći do razlaganja belančevina, što izaziva kvarenje, propadanje.[9]

Gljivarstvo[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Gljivarstvo

Gljivarstvo je grana poljoprivrede koja se bavi gljivama (odnosno pečurkama, kako se češće nazivaju gljive koje se koriste u ishrani) ili zanimanje za njih radi sakupljanja jestivih vrsta za hranu ili zbog zadovoljavanja sopstvene znatiželje. Osobe koje se bave gljivarstvom (gljivari) često se udružuju u gljivarska društva. Gljivarstvo ne treba mešati s mikologijom, granom biologije koja se bavi proučavanjem gljiva.

Pojam gljivarstvo obuhvata takođe i uzgoj gljiva. Zbog jednostavnosti se uzgajaju ponajpre saprotrofne gljive, za koje je najvažnije osigurati odgovarajući supstrat, vlažnost i temperaturu. Najčešće se uzgaja šampinjon (Agaricus biosporus), bukovača (Pleurotus ostreatus) i šitake (Lentinula edodes). Mikorizne gljive puno je teže uzgajati, jer zahtevaju povezanost sa živom biljkom.[10]

Pečurke su značajne i za ljude i mogu biti jestive, uslovno jestive, nejestive, otrovne i smrtno otrovne. Pravila postoje, pa se tako može reći da su vrganji jestivi, osim kada imaju crvene spore ili crvene „oznake“ na dršci (stručku). Ipak, siguran način za razlikovanje ovih grupa ne postoji i mogu ih razlikovati samo stručnjaci. Takođe, prilikom pripremanja hrane, potrebno je dobro termički obraditi pečurke iz grupe uslovno jestivih, jer se određeni otrovi uništavaju na visokim temperaturama.[4]

Prepoznavanje gljiva[uredi | uredi izvor]

Da bi se sa sigurnošću gljive svrstale i determinisale, što je naročito važno kod branja gljiva u prirodi, neophodno je pratiti više značajnijih morfoloških odlika, odnosno dati odgovore na sledeća pitanja:

  1. Da li gljive rastu pojedinačno, u grupama ili u buketima
  2. Koje je njihovo stanište: drvo, šumska stelja, zemlja itd.
  3. Imaju li šešir, dršku ili su neodređenog oblika
  4. Koje su odlike šešira: dimenzije, boja, da li su mu ivice narebrane, povijene, rascepane i sl.
  5. Da li je plodište - meso na kome se formiraju spore, sastoje od listića, cevčica, iglica, vena ili je u pitanju glatka površina.
  6. Da li plodno telo ima dršku i ako je ima da li je ona postavljena centralno ili ne, koje su joj dimenzije, boja i konzistencija, koje su karakteristike njenog donjeg dela, da li se i na koji način plodište dodiruje sa drškom.
  7. Da li na dr[[ci postoji prsten, suknjica ili končaste niti, a u njenoj osnovi vrećasti ovoj.
  8. Da li je meso gljive pihtijasto, vlaknasto, zrnasto ili plutasto (drvenasto), kakva mu je boja, miris, ponekad ukus, da li se menja boja na presku i da li luči bistru ili mlečnu tečnost.
  9. Koje je boje otisak spora[11]

Proizvodnja pečuraka[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Proizvodnja gljiva

Činjenica je da se broj vrsta i ukupna količina samoniklih gljiva u prirodi smanjuje. Uzroci ovog nepovoljnog procesa leže u smanjivanju staništa i povećanju zagađenja životne sredine. Jedini način da se dobiju jeftine gljive jeste da se proizvedu. Za siromašni deo čovečanstva ovo je od velikog značaja, pošto jeftini proteini iz gljiva mogu u znatnoj meri da zamene proteine iz mesa. Potrošnju gljiva povećavaju i bogata društva - ljudima koji svakodnevne poslove obavljaju uglavnom sedeći nisu više potrebne visokokalorične namernice. S druge strane, proizvodnja gljiva doprinosi očuvanju životne sredine - gajene gljive su jeftinije od samoniklih, što smanjuje pritisak na šume, a takođe se proizvodnjom gljiva i vevika količina biljnog otpada pretvara u proteine (panjevi, piljevina, slama i sl). Za ona ruralna područja u kojima ova vrsta otpada predstavlja problem proizvodnja gljiva mogla bi biti ključ održivog razvoja.

Proizvodnja pečuraka, plodnih tela makromiceta, u svetu danas prelazi 10 miliona tona godišnje i sve više je u porastu. Ukupna vrednost ove industrije, zajedno sa proizvodnjom za medicinske svrhe i prometom samoniklim gljivama (koje iz godine u godinu opada), nadmašuje vrednost industrije kafe i iznosi više desetina milijardi dolara. Na trpezama i bogatih i siromašnih je sve više različitih vrsta gajenih gljiva.

Od pečuraka se najviše proizvode šampinjoni (Agaricus biosporus, Agaricus storquis) ali se sve više uzgajaju i druge vrste gljiva, najčešće iz roda Pleurotus (bukovača i njoj slične vrste). U porastu je i proizvodnja gljive šitake (Ši-take), a u toplijim krajevima se gaji i takozvana gljiva pirančane slame (Volvariella volvacea).[12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Auricularia auricula-judae (Bull.) J. Schröt. 1888”. MycoBank. International Mycological Association. Pristupljeno 20. 9. 2010. 
  2. ^ „Recommended English Names for Fungi in the UK” (PDF). British Mycological Society. Arhivirano iz originala (PDF) 2011-07-16. g. 
  3. ^ Wu F, Yuan Y, Malysheva VF, Du P, Dai Y (2014). „Species clarification of the most important and cultivated Auricularia mushroom "Heimuer": evidence from morphological and molecular data”. Phytotaxa. 186 (5): 241—253. doi:10.11646/phytotaxa.186.5.1. 
  4. ^ a b v g Grupa autora. 1982. Ilustrovana enciklopedija Priroda. Vuk Karadžić. Beograd.
  5. ^ DB, Haytowitz (2009). „Vitamin D in mushrooms” (PDF). Nutrient Data Laboratory, US Department of Agriculture. Pristupljeno 16. 4. 2018. 
  6. ^ Kalaras, M. D.; Beelman, R. B.; Elias, R. J. (2012). „Effects of postharvest pulsed UV light treatment of white button mushrooms (Agaricus bisporus) on vitamin D2 content and quality attributes”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 60 (1): 220—5. PMID 22132934. doi:10.1021/jf203825e. 
  7. ^ Koyyalamudi SR, Jeong SC, Song CH, Cho KY, Pang G (2009). „Vitamin D2 formation and bioavailability from Agaricus bisporus button mushrooms treated with ultraviolet irradiation” (PDF). Journal of Agricultural and Food Chemistry. 57 (8): 3351—5. PMID 19281276. doi:10.1021/jf803908q. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2011. g. 
  8. ^ a b Simon, R. R.; Borzelleca, J. F.; Deluca, H. F.; Weaver, C. M. (2013). „Safety assessment of the post-harvest treatment of button mushrooms (Agaricus bisporus) using ultraviolet light”. Food and Chemical Toxicology. 56: 278—89. PMID 23485617. doi:10.1016/j.fct.2013.02.009. 
  9. ^ [ttps://www.lovesensa.rs/clanci/vegetarijanski-i-veganski-recepti/vitamin-d-u-pecurkama-100-puta-jaca-doza-zahvaljujuci-suncu „Vitamin D u pečurkama: 100 puta jači zahvaljujući suncu”]. sensa. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  10. ^ „gljivarstvo”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 4. 4. 2019. 
  11. ^ Davidović, Mirjana (2006). Gljive : blago naših krajeva. Beograd: Metaphysica. str. 20. ISBN 978-86-7884-016-6. 
  12. ^ Uzelac 2009, str. 23.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pečurka na Vikimedijinoj ostavi.

Identifikacija[uredi | uredi izvor]

Istraživačke asocijacije[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Печурка&oldid=27554956”