Piščevi zapisi 1951—1968.

Piščevi zapisi 1951–1968. su zapravo zbirka odabranih dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića u ovom vremenskom periodu. Ona počinju aprila 1951. sledećim rečima: "Primio sam poslednju službeničku platu u CK Komunističke partije Srbije. Time sam nekako završio svoju političku karijeru", a završavaju se krajem 1968. godine, otprilike u vreme kada je Ćosić definitivno raskrstio sa Komunističkom partijom i ideologijom. Ćosić je još od ranih pedesetih godina počeo da gubi poverenje u komunistički režim, a kako godine prolaze sve teže se miri sa diktaturom. Kap koja je prelila čašu je odbijanje vlasti da prizna progon Srba na Kosovu i Metohiji, tako da on svojevoljno prelazi u opoziciju. Ćosić kroz dnevnička kazivanja opisuje jedan vremenski period iz prizme sopstvenog života i odnosa sa savremenicima. Ova knjiga objavljena je 2001. godine. Njen direktan nastavak su Piščevi zapisi 1969—1980.

1951.

Iz ove godine u knjigu su uvrštena tri zapisa, i to iz aprila, maja i juna. Ćosić veruje da je završio političku karijeru i sprema se za da objavi svoj prvi roman „Pun mesec“ (roman je izašao pod nazivom "Daleko je sunce" i bio je jedan od najpopularnijih romana u Jugoslaviji). To je vreme i tenzije u odnosima između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, pa se Ćosić pita kako će u slučaju rata pucati na dojučerašnje saborce. Takođe Ćosić primećuje osionost i bahatost komunističkih funkcionera: "Spoljne karakteristike naše birokratije mogu da se saberu u sledeće oznake i stvari: Dedinje. Automobil. Najlon čarape. Cipele „velebit“ pre slobodne prodaje. Diplomatski magacin. Lov. Jahanje. Tenis. Premijere. Odlazak u slikarske ateljee. Pozivanje velikih slikara i glumaca na večere. Interesovanje za fudbal i umetnost. Gubljenje individualnosti".

1952.

Uvršteni su samo zapisi iz oktobra i novembra. Ćosić radi na svojoj novoj knjizi „Naslednik"(izašla pod nazivom "Koreni"), ali mu rad ometa obaveza da vrši izbornu agitaciju po selima svog okruga, gde beleži nezadovoljstvo seljaka.

U Zagrebu je od 2. do 7 novembra održan Šesti kongres komunista Jugoslavije na kome je partija promenila ime u Savez komunista. Ćosić je prisustvovao kao delegat. On se tom prilikom priseća Petog kongresa Komunističke partije Jugoslavije, održanog 1948. u sali garde u Topčideru, kome je takođe prisustvovao i priznaje svoje zablude u vezi sa Staljinom.

1953.

Marta 1953. umro je Staljin. Ćosić piše: "Ima nečeg neljudskog i nadljudskog u našoj, jugoslovenskoj radosti zbog Staljinove smrti. Ta smrt me uplašila svojim značajem. Nebo mi je danas bilo svetlo i duboko, kao da je raskrililo svoje dubine da udahne dušu čoveka koji je u ovom veku ulogorio i ubio najviše ljudi".

Ćosić je odbio zahtev Petra Stambolića da se kandiduje za poslanika, ali na insistiranje CK prihvata i provodi oktobar u predizbornoj agitaciji, što ga sprečava u dovršavanju "Korena".

1954.

Početkom 1954. Milovan Đilas je politički likvidiran iz vrha Saveza komunista zbog njegovih članaka u časopisu "Nova misao", čiji je i Ćosić bio član. Moma Marković traži od Ćosića da napadne Đilasa u "Borbi", ali on odbija. On se ne slaže sa Đilasovim stavovima, ali ne želi da otvoreno napada svog prijatelja. Ćosića zato sumnjiče kao „đilasovca“, pa on pred, između ostalih, Mošom Pijade, Momom Markovićem, Petrom Stambolićem i Milošem Minićem mora da brani svoje stavove. Postaje vidno razočaran u vlast u Jugoslaviji: "Božica i ja smo gledali italijanski film Žandari i lopovi. Prosto mi se plakalo kad sam se vratio kući. Zašto da u mojoj zemlji ima manje slobode no u buržoaskoj Italiji? Zašto da u mojoj zemlji nema smeha, komedije, satire, vica, karikatura? A Pjeru Križaniću vlast je dala najveće priznanje! Kako je ciničan taj jubilej karikaturiste u zemlji u kojoj ne može da crta svoje karikature! A vlast mu daju orden za karikaturu!"

Ćosić sumnja da ga prati policija: "Ja živim pod sumnjom da sam đilasovac. Stalno moram da dokazujem da to nisam. Prema meni se politički taktizira, jer veruju da sam talentovan pisac i da me treba spasiti za književnost. Umorile su me sumnje. Nepodnošljivo je biti sumnjiv u svojoj zemlji i biti pod prismotrom policije. Petar Stambolić mi govori da su moja osećanja da me Udba prati neopravdana. Nisam ubeđen."

4. maja 1954. postao je otac: "Božica je rodila ćerku. Radujem se što imam žensko dete. Imaću u kući još jednu ljubav."

Savez književnika Jugoslavije odredio je Marina Franičevića i Dobricu Ćosića da kao njegovi delegati prisustvuju Drugom kongresu Saveza sovjetskih pisaca u Moskvi. Ćosić o svojim utiscima iz Sovjetskog Saveza i sa Kongresa opširno piše. U Moskvi je upoznao i kratko razgovarao sa čuvenim nobelovcem Mihailom Šolohovim.

1955.

Avgusta meseca Mijalko Todorović je posetio Oskara Daviča i Dobricu Ćosića u Rovinju i pozvao ih u posetu Brionima, gde su proveli dva sata u razgovoru sa Titom i Rankovićem. Tito je na Dobricu ostavio pozitivan utisak, ali zapis o susretu sa njim se završava rečima „Osećam da nas pisce Tito ne voli mnogo. Ne zameram mu..."

U septembru proveo je nedelju dana obilazeći industrijske objekte u Zapadnoj Srbiji.

Počinje da mu sve više smeta policijska kontrola koja se nad njim sprovodi od pada Milovana Đilasa: "Udbovci govore da sam „banda“ i da me prate; dugo se misle kad mi daju pasoš za inostranstvo. Čak su odredili čoveka koji treba specijalno mnome da se bavi“. Na to se žalio Petru Stamboliću, sekretaru CK SK Srbije, i čak mu je rekao da će vratiti partijsku knjižicu i poslaničku legitimaciju ako ga i dalje budu tretirali „kao neprijatelja“. Stambolić je pokušao da ga razuveri, ali je Ćosić ostao ubeđen da ga Udba prati, pa je otišao kod Moše Pijade, predsednika Savezne skupštine, koji mu je poverovao i zakazao sastanak sa Aleksandrom Rankovićem, potpredsednikom Savezne vlade i ministra unutrašnjih poslova. Ranković je obećao da će proveriti i da će ga obavestiti. Posle petnaestak dana, pozvan je da dođe u Rankovićev kabinet, gde mu je Ranković rekao: "Ispitao sam tvoj slučaj. Istina je da te je Udba pratila i kontrolisala. Spremali su ti opasnu nameštaljku. Oko Leonova i neke tvoje veze u Trstu. Dobro je što si došao na vreme, da presečem tu svinjariju. Naredio sam da se formira disciplinska komisija. Načelnik tog odeljenja je smenjen. Trojica su disciplinski kažnjena, jedan je isteran iz Udbe. Inače, dvojica su tvoji ratni drugovi. A ko bi ti drugi radio o glavi, nego tvoji? Ta stvar je svršena. Živi slobodno. Ako nešto primetiš, obavesti me." Ćosić zapis o ovom slučaju završava sltnjama koje su se u nastupajućim godinama obistinile: "Zapisujem ovaj događaj zbog neverice da će me Udba ostaviti da živim slobodno. Oni kažnjeni naći će mogućnost da mi se osvete..."

Tokom 1955. nastavio je rad na romanu „Nož“ (koji je kasnije izašao pod imenom "Deobe").

1956.

28. septembra kod Dobrice Ćosića je ručao poznati ruski pisac Leonid Leonov, koji je na njega ostavio snažan utisak.

Oktobar i novembar su doneli događaj koji je kasnije, po piščevim rečima, značajno uticao na njegov život. Naime, da bi ga „rehabilitovao“ posle problema koje je imao sa Udbom, Ranković se saglasio sa predlogom Saveza pisaca Jugoslavije da Ćosić ode u Budimpeštu 23. oktobra, na sastanak urednika književnih časopisa socijalističkih zemalja. Dok je boravio u Budimpešti se odigrala antistaljinistička i nacionalna revolucija, kojoj je on bio svedok. Istog dana po povratku u Beograd Koča Popović, Edvard Kardelj i Petar Stambolić su mu dali zadatak da sastavi politički izveštaj o događajima u Mađarskoj.(U napomeni dopisanoj 1998. godine Ćosić objašnjava kako je ovaj politički izveštaj uticao na njegov budući život. Naime, 1961. od Tita je saznao da je taj izveštaj bio namenjen njemu za razgovor za Hruščovom i Bulganjinom, koji su sutradan po Ćosićevom povratku u Beograd došli na Brione, da Titu razjasne svoje razloge za intervenciju Crvene armije u Mađarskoj i dobiju njegovu saglasnost i podršku. Ćosićeva ocena događaja ujutru je preneta avionom na Brione Titu, sat vremena pre dolaska Hruščova i Bulganjina. Tito je Ćosiću 1961. ispričao da mu je Hruščov rekao: "U Budimpešti, vaš pisac Dobrica Ćosić, s razularenom fašističkom bandom igra kolo na grobovima sovjetskih heroja". Nikita Hruščov je taj izveštaj o Dobričinoj „saradnji sa fašistima“ primio od tadašnjeg sovjetskog ambasadora u Mađarskoj Jurija Andropova, s kojim će Ćosić razgovarati u Moskvi 1964. Andropov, potonji šef KGB-a, generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza i premijer predsednik sovjetske Vlade, u danima Dobričinog progona sedamdesetih godina, poslao mu je poruku preko sovjetskog diplomate da mu se iz Titove okoline preti likvidacijom. Uz tu poruku izdiktirani su mu i saveti kako treba da se čuva. U svakom slučaju, Tito je 1961. rekao Ćosiću da je iz njegovog političkog izveštaja o događajima u Mađarskoj zaključio da je on „pisac koji ume politički da misli“, pa ga je januara 1957. predložio za člana Komisije za izradu Programa Saveza komunista Jugoslavije, a kako Ćosić kaže rad u Komisiji ga je popeo na brod Galeb 1961)

Kasnije je sastavio knjižicu "Sedam dana u Budimpešti", koja je izlazila i kao svakodnevni feljton u Borbi.

1957.

17. januara ubijen je Ćosićev brat Rada.

Ćosić, kao član Komisije za izradu Programa Saveza komunista Jugoslavije, piše odeljak o kulturi, nauci i umetnosti i zaključni deo Programa.

U maju Dobrica i njegova žena provode 10 dana u istom hotelu sa Miroslavom Krležom i njegovom suprugom, gde njih dvojica vode česte i sveobuhvatne razgovore. 22. jula Ćosić prisustvuje proslavi osnivanja Rasinskog partizanskog odreda, čiji je i sam bio pripadnik. Krajem septembra boravi u Župi i na Kopaoniku, gde se održavaju izbori za opštinske i sreske odbore.

1958.

Rad na Programu SKJ i zasedanja Savezne skupštine sprečavaju Ćosića da se posveti pisanju svog novog romana „Legenda o nožu"(objavljen pod nazivom "Deobe"). Od 22. do 27. aprila održan je Kongres Saveza komunista Jugoslavije u Ljubljani, kojim je Ćosić razočaran. Odbija da uđe u CK SKJ „iz uverenja da treba da bude samo pisac“. On takođe gubi veru u Tita: "On smatra sebe pozvanim i kompetentnim za sve na ovoj zemaljskoj kugli i pod ovim suncem. Veličanstvena i stravična ličnost! U opasnosti, u ugroženosti zemlje, u svim napadima na Jugoslaviju, Titova moć raste. On, kao i svi bogovi, raste od straha potčinjenih.". Primećuje i slovenački separatizam: "Ovaj Kongres je moje značajno saznanje Slovenije. U Sloveniji je do kritičnih, do vrlo kritičnih razmera razvijen separatizam. Svi odreda izražavaju prezir prema FNRJ, prema Srbiji..."

1959.

16. januara Edvard Kardelj sa suprugom bio je gost na večeri kod Dobrice Ćosića. On je izrazito nezadovoljan Kardeljevim stavom o piscima i slobodi umetnosti.

Ćosić, baveći se sreskim poslaničkim poslovima, provodi nekoliko dana u Brusu, Aleksandrovcu, Župi i na Kopaoniku. On beleži: "Razboleli su me beda i nemaština i moja nemoć da narodu bilo čime pomognem, sem govorenjem nekih neutešnih istina i poluistina. Stideo sam se pred sobom zbog života koji vodim;zbog standarda, hrane odeće; zbog Anine dečje bezbrižnosti, osećao sam greh i krivicu pred decom Kopaonika i Željina. Zbog Božicine elegancije i uslova življenja, osećao sam krivicu gledajući seljanke po kopaoničkim i župskim selima. Nekakva opšta beznadežnost me obuzela: ništa bitno nismo izmeni u životu ove seljačke sirotinje zbog koje sam ja postao komunist". Sve je razočaraniji u Tita: "Kako se to dogodilo da je partizanski vojskovođa i pobednik nad Hitlerom i Musolinijem toliko poprimio Musolinijev stil vladavine? Sada mu se prave dve velike vile, bar koliko ja znam, jedna na Bledu, druga, sa bazenom, na Dedinju. A on drži vatrene govore o štednji, kritikuje raskošnu gradnju stanova, on s puta na kome ga prate tri ratna broda i hiljadu ljudi poručuje u novogodišnjoj čestitci o štednji! On drži govore o skromnosti! Hipokrizija i bezobrazluk!".

U avgustu Dobrica provodi nekoliko dana sa Lazarom Koliševskim, putujući po Makedoniji.

Na plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Ćosić je jedini koji se protivi kažnjavanju pisaca Eriha Koša, Tanasija Mladenovića, Čedomira Minderovića, Predraga Palavestre i Mladena Oljače.

1960.

Iz ove godine uvrštena su samo tri zapisa. Ćosić je između ostalog prisustvovao Skupštini Udruženja književnika Srbije i Kongresu Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.

1961.

Početkom godine izlazi roman "Deobe". Od honorara za taj roman, sa suprugom Božicom, putuje u Pariz i Veneciju.

Od 14. februara do 26. aprila bio je saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu "Galeb" kojim su obilazili afričke zemlje. Ćosić detaljno opisuje taj put kao i svoje razgovore sa Titom, pre svega o političkim pitanjima: Sovjetskom Savezu, Staljinu, Hruščovu, Prvom i Drugom svetskom ratu...

Krajem 1961. i početkom 1962. godine Ćosić sa Slovencem Dušanom Pirjevcem vodi prvu javnu polemiku o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Zapise o ovome je 80ih godina policija ukrala iz Ćosićeve radne sobe, pa čitalac o ovoj polemici saznaje iz naknadne napomene autora iz 1998.

1962.

Ćosić prisustvuje kongresu Narodne omladine Srbije, a kasnije i prijemu za omladinu koji je priredio Predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Jovan Veselinov, gde vodi razgovor sa Edvardom Kardeljom o budućem ustrojstvu Jugoslavije, o čemu Kardelj i Ćosić imaju dijametralno suprotstavljena mišljenja.

Petar Stambolić i Rista Antunović savetuju Ćosića da prestane da se bavi javnom aktivnošću, jer članovi CK u njemu vide opozicionara. On piše: „Sadašnjem političkom rukovodstvu naše zemlje odgovaraju samo lojalnost i poltronstvo. Oni vole pokorne i disciplinovane intelektualce; oni podnose samo one nad kojima se osećaju nadmoćnim."

1963.

Aprila meseca, Ćosić, posle radnog vremena, u kancelariji Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Izvršnog veća Srbije, u prijateljskoj atmosferi, uz alkohol, vodi razgovor sa Fadiljom Hodžom, predsednikom Izvršnog veća Kosova i Metohije: „Priznaj mi, Fadilje, da vi Albanci imate ovakav plan: ostaćete u Jugoslaviji dok se ne industrijalizujete, urbanizujete i prosvetite, pa ćete onda, kao napredan i demokratski sever, da oslobodite i ujedinite zaostali i nedemokratski jug - Albaniju. Vi se sada spremate da Kosovo pretvorite u Pijemont velike Albanije i ostvarite cilj Prizrenske lige... Fadilj Hodža je skočio sa fotolje, zagrlio me i rekao: Gedžo, brate, kako ti nas dobro razumeš“.

22. maja umro je Dobričin otac Žika.

1964.

Ćosić je na Osmom kongresu SKJ bio izabran u komisiju koja je izradla programsku deklaraciju Kongresa. U pauzi rada komisije, za ručkom, hrvatski pisac Miroslav Krleža i Dobrica su se sukobili oko uloge domobrana u Drugom svetskom ratu i oko broja srpskih žrtava u logoru Jasenovac. Krleža je tvrdio da je taj broj između četrdeset i šezdeset hiljada. To je bio poslednji ragovor dva pisca. Ovaj događaj Ćosić je zapisao po sećanju 1998. godine, jer mu je svesku sa tim zapisom ukrala Dolančeva policija.

1965.

Ćosiću je Tito, na tajnom sastanku, rekao da mu smeta politički sukob i frakcije Aleksandra Rankovića i Edvarda Kardelja, i ponudio mu funkciju predsednika Saveza komunista Srbije, s tim da bi Miroslav Krleža postao direktor "Borbe". On je to odbio, na Titovo razočaranje i ljutnju. Kasnije ga je, 2. januara 1966. godine, Aleksandar Ranković pozvao na izlet, na kome mu je rekao da su nesporazumi između Tita i njega (Rankovića) prevaziđeni. Ove događaj Ćosić je zapisao po sećanju 1998. godine, jer mu je svesku sa tim zapisom ukrala Dolančeva policija 1983.

1966.

Početkom godine boravi u Zagrebu i Karlovcu, a po povratku beleži: "Antisrpsko raspoloženje raste svuda".

Tito ga opet poziva i žali mu se da je "Srbija protiv njega" i da je srpsko rukovodstvo okrenulo Partiju protiv njega. Ćosić mu tvrdi ta to nije istina i predlaže mu da se u to sam uveri obilaskom Šumadije i Pomoravlja, što je Tito prihvatio i kasnije uradio. Tito insistira na češćim susretima sa Ćosićem, jer ceni njegovu "otvorenost, iskrenost i hrabrost u viđenju i prikazivanju stanja i prilika".

U Centralnom komitetu Srbije, 27. juna, Ćosić se usprotivio političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. Ta sednica je naglo prekinuta i on je pozvan na kod Petra Stambolića, gde su on, Milentije Popović, Mijalko Todorović i Koča Popović bezuspešno pokušali da ga ubede da je na "pogrešnom putu". Ćosić je odmah napisao pismo Titu u kome mu saopštava da smatra su optužbe na račun Rankovića neistinite. On se sa svojim prijateljima Antonijem Isakovićem i Oskarom Davičom dogovorio da se suprotstave političkoj likvidaciji Rankovića, Isaković i Ćosić na sednici CK SK Srbije, a Davičo na sednici CK SK Jugoslavije, čiji je bio član. Isaković i Ćosić su ispunili svoj deo dogovora, Davičo nije: ćutao je. To je ujedno bio i kraj prijateljstva Ćosića i Daviča. Policija ponovo počinje da prati Ćosića, a prisluškuju mu se i stan, telefon, pa čak i auto.

Plenumu CK Saveza komunista Srbije održan je 15. septembra. Ćosić piše: "Juče je Srbija, njeno političko rukovodstvo, Kosovo i Metohiju politički predalo Albaniji. A ja sam, posramljen, ćutao i dizao ruku za odluke Izvršnog komiteta CK SK Srbije u kojima je osuđena antipartijska, zaverenička grupa Ranković - Stefanović, a njeni pripadnici Vojkan Lukić i Srba Savić isključeni iz Saveza komunista. Izdao sam sebe. Jutros Božici i Ani prvi put u životu nisam bio častan, hrabar, dostojanstven muž i otac."

Ovde su uvršteni i delovi Rankovićevih razgovora sa Ćosićem, koje su njih dvojica vodili posle pada Rankovića, a koji se tiču njegovog pada i odnosa sa Titom.

U oktobru je izašla Ćosićeva knjiga "Bajka".

1967.

Ćosić provodi 20ak dana u Rimu.

Radi na romanu „Rat“ (izašao pod nazivom "Vreme smrti"), a ujedno zida i vikendicu u Grockoj, u kojoj se bavi književnim radom.

30. oktobra u Leskovcu učestvuje na skupu posvećenom temi „Kulturna politika i putevi razvoja i kulturi“. Taj skup je od strane CK SK Srbije okarakterisan kao „ideološki skandal“, jer se na njemu kritički pričalo o stanju u kulturi, samoupravljanju, demokratizaciji i osporavani su rezultati privredne i društvene reforme. Dobrivoje Radosavljević Bobi, predsednik CK SK Srbije, i Stevan Doronjski, sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije pozivaju Ćosića na "ideološki razgovor", koji je zapravo bilo njegovo saslušanje o aktuelnim političkim pitanjima, kako bi CK zauzeo stav i njemu.

1968.

Na pravoslavni Božić Ćosića na razgovor pozivaju Petar Stambolić i Stevan Doronjski da bi pokušali da ga ubede da je njegova javna aktivnost u sukobu sa stavovima Partije. Obrazovana je komisija koja proučava njegove javne nastupe i publicističke tekstove poslednjih godina, u sastavu: Latinka Perović, Aleksandar Bakočević i Vukašin Stambolić.

29. maja, na plenumu CK SK Srbije, Ćosić je govorio o nacionalnoj politici Saveza komunista na Kosovu i Metohiji i o progonu Srba sa Kosova. Podržao ga je jedino istoričar Jovan Marjanović. Plenum je osudio njihove stavove, s tim da je protiv te osude glasao jedino Raja Nedeljković. U junu Ćosića vlast optužuje da stoji iza pobune studenata, iako se on sve vreme nalazio u svojoj vikendici u Grockoj. Milentije Popović ga u Borbi napada kao "velikosrpskog nacionalistu i šovinistu".

27. juna piščeva supruga Božica nalazi prislušni uređaj u njegovoj radnoj sobi. 2. juna prima ga je Đurica Jojkić, predsednik Izvršnog veća Srbije, koji mu tvrdi da ga službe bezbednosti ne prisluškuju. 17. jula primaju ga Petar Stambolić i Stevan Doronjski i obećavaju da će se ceo slučaj ispitati i da će se krivci saznati. 29. jula istražni sudija, javni tužilac i veštak, uz prisustvo fotografa i Ćosićevog advokata Slobodana Subotića, vrše uviđaj u Ćosićevoj kući u Grockoj, gde je prislušni uređaj pronađen.

U avgustu Meša Selimović, u Sarajevu, ugošćuje Dobricu i njegovu suprugu Božicu, što Ćosić vidi kao hrabar potez, s obzirom na njegove skorašnje sukobe sa Partijom. Nekoliko dana kasnije, Ivo Andrić po prvi put večera kod Ćosića, koji u svojim zapisima donosi impresije o nobelovcu posle njihovog petočasovnog razgovora.

18. septembra, Dobrica se opet sastaje sa Doronjskim i Stambolićem, koji i dalje tvrde da država ne stoji iza njegovog prisluškivanja, a Stambolić mu čak i preti da će se, ukoliko objavi ceo slučaj, Partija obračunati sa njim, na šta Dobrica odgovara da je spreman na takve konsekvence i da će ipak objaviti slučaj. Posle sastanka on zapisuje: "U ovoj zemlji prljavije vladavine nije bilo od ove brionske apsolutističke monarhije". 28. novembra u Prištini, Podujevu, Uroševcu, Gnjilanu i drugim mestima Kosova i Metohije izbijaju masovne antijugoslovenske, velikoalbanske, šovinističke demonstracije, na kojima se spaljuju Ćosićeve knjige, a zahtevaju „Kosovo republika“ i otcepljenje od Jugoslavije.

Ćosić nastavlja da piše „Rat“ (roman je izašao pod nazivom "Vreme smrti").

Vidi još

• Piščevi zapisi 1969—1980. (2001)
• Piščevi zapisi 1981—1991. (2002)
• Piščevi zapisi 1992—1993. (2004)
• Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)
• Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2009)