Pobuna Jedinice za specijalne operacije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pobuna Jedinice za specijalne operacije

JSO u blokadi auto-puta kroz Beograd.
Vreme9 — 17. novembar 2001.
Mesto
Beograd (most Gazela, Auto-put Bratstvo i jedinstvo), Zemun, Novi Sad (Evropski put E75, Kula, Vrbas)
PovodHapšenje Braće Banović
Kohabitacija između vlade i predsedništva SR Jugoslavije
Saradnja sa Haškim tribunalom
UzrokSvrgavanje Slobodana Miloševića
Status Protesti su spontano prestali
Sukobljene strane

Jedinica za specijalne operacije

Vlada Republike Srbije

Podrška

Komandanti i vođe
Milorad Ulemek
Franko Simatović
Dušan Spasojević
Mile Luković
Zoran Vukojević
Vojislav Koštunica
Ivica Dačić
Ivica Dačić
Vojislav Šešelj
Velimir Ilić		 Zoran Đinđić
Čedomir Jovanović
Vladan Batić
Dušan Mihajlović
Jačina
1000+ 1000–2000+

Pobuna Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije trajala je od 9. do 17. novembra 2001. godine u sedištima Jedinice za specijalne operacije u Kuli, kao i na auto-putu kod Vrbasa i u Beogradu. Navodni povod za pobunu bilo je hapšenje braće Banović, optuženih pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSBJ).

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Položaj JSO-a u državnoj hijerarhiji, pre pobune.

U demonstracijama 5. oktobra 2000. godine u Beogradu, značajnu ulogu odigrala je JSO utoliko što, nakon dogovora između Zorana Đinđića — vođe protesta, i Milorada Ulemeka — komandanta JSO-a, a uprkos naređenju, nije otvorila vatru na demonstrante.

Slobodan Milošević je bio uhapšen i, krajem juna 2001, prevezen u MKSBJ. Milorad Ulemek je avgusta iste godine otputovao u Grčku gde je uhapšen zbog posedovanja krivotvorenog pasoša. Ovo hapšenje ga je dodatno uznemirilo jer je on odranije slutio da je i on tražen od strane MKSBJ-a, kao i da bi mogao biti optužen za zločin na Ibarskoj magistrali.[1] Iako je, nakon incidenata, najpre u diskoteci „Tvrđava“ u Kuli početkom maja i 15. juna u beogradskom kafiću „Bojan Stupica“,[2] krajem juna podneo ostavku u JSO, on je zadržao uticaj u Jedinici i ostao njen defakto komandant.[3]

Sredinom oktobra 2001, MKSBJ je od MUP-a Srbije zatražio svu dokumentaciju o Jedinici za specijalne operacije i njihovim dejstvima tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i Kosovu. Međutim, pred tim sudom, osim protiv Franka Simatovića koji je bio komandant preteče JSO-a, nikada ni protiv jednog drugog člana Jedinice nije bila podignuta optužnica.[4]

Povod[uredi | uredi izvor]

Navodni povod za pobunu bilo je hapšenje Predraga i Nenada Banovića, koji su bili optuženi za ratne zločine u logoru „Keraterm“ u Bosni i Hercegovini, i njihovo prebacivanje u MKSBJ. Hapšenje su izvršili pripadnici JSO-a, ali navodno ne znajući da će Banovići biti odvedeni u MKSBJ, što su smatrali nezakonitim.[5]

Međutim, pravi povod je verovatno bila činjenica da su braća Banović ratovala u BiH zajedno s paravojnom jedinicom Vukovi (pretečom JSO-a), što je verovatno izazvalo strah da bi i neki pripadnici JSO mogli biti uhapšeni.[6] Drugi mogući povod bilo je to što je Ulemek, koji je želeo da zadrži uticaj nad JSO-om, želeo i da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za ubistva na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano u Okružnom sudu u Beogradu za 12. novembar.[5][7] Za taj slučaj Ulemek je kasnije bio optužen i osuđen na 40 godina zatvora.[8]

Pobuna[uredi | uredi izvor]

U trenutku izbijanja pobune, premijer Srbije Zoran Đinđić i ministar policije Dušan Mihajlović bili su na službenim putevima dok je Goran Petrović, načelnik Resora državne bezbednosti, bio na godišnjem odmoru. Uveče, 9. novembra 2001. godine, JSO je otkazala poslušnost Resoru državne bezbednosti i većina njenih pripadnika se povukla sa svojih radnih mesta, uključujući i vozače i telohranitelje funkcionera Vlade Srbije.[9]

Iste večeri, JSO je održala konferenciju za novinare u svom sedištu u Kuli. Na konferenciji su izneti zahtevi Jedinice:[10]

  • donošenje zakona o saradnji s MKSBJ-om i
  • smena ministra policije Dušana Mihajlovića.

Međutim, osim javnih zahteva, postojali su i tajni zahtevi da budu razrešeni čelni ljudi Resora DB-a, kao i da iz pritvora bude pušten Mile Luković i još nekoliko članova Zemunskog klana.[11][12]

Osim ovoga, tog i sledećeg dana, JSO je odbijala svu komunikaciju sa institucijama vlasti, a 10. novembra je na dva sata blokirala i petlju auto-puta E75, kod Vrbasa.

Premijer Đinđić se jutra tog dana vratio sa službenog putovanja u SAD, a popodne je predsedavao sastanku održanom u MUP-u Srbije. Na ovom sastanku, Đinđić je od Lukića zatražio direktan odgovor na pitanje da li bi policija mogla da spreči JSO u njenom eventualnom pokušaju zaposedanja sedišta republičke Vlade i dobio je negativan odgovor.[13]

Uloga Zemunskog klana[uredi | uredi izvor]

Dušan Spasojević, vođa Zemunskog klana, bio je jedan od glavnih organizatora pobune. U presretnutim telefonskim razgovorima između njega i Dušana Maričića — komandanta JSO-a, obavljenim 9. i 11. novembra, Spasojević je razgovarao o pobuni, sledećim koracima koje JSO treba da učini i o svom uticaju na medije:[14]

11. novembra 2001. u 21:50, nakon što je premijer Đinđić došao u bazu JSO:

D. Spasojević: „(...) Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi.“

D. Maričić: „Misliš da prekinu? On [Ulemek] to neće da uradi.“

D. Spasojević: „I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu dok ovaj [ministar Mihajlović] ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj [premijer Đinđić] tamo.“

Nejasno je da li se Spasojević pozivao na Koštunicu kao direktnog saučesnika pobune ili se plašio eventualne reakcije Vojske Jugoslavije, čiji je Koštunica bio vrhovni komandant.

Prema svedočenju Zorana Vukojevića, svedoka saradnika na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pripadnici Zemunskog klana su svakodnevno tokom pobune posećivali bazu JSO u Kuli i vršili uticaj na novinare.[15]

Blokada auto-puta u Beogradu[uredi | uredi izvor]

Mapa mesta pobune.

U ponedeljak, 12. novembra oko 5:20 časova, oko 70 uniformisanih pripadnika JSO-a iz baze u Kuli blokiralo je, 21 vozilom marke „hamvi“, auto-put kroz Beograd kod Centra „Sava“, u smeru ka mostu Gazela. Među pobunjenicima su bili Dušan Maričić Gumar — komandant, kao i Zvezdan Jovanović — pomoćnik za rezervni sastav JSO-a, a u vozilima su se nalazile automatske puške.

Oko 7.30, Goran Petrović, načelnik Resora DB-a, pozvao je svog zamenika, Zorana Mijatovića, i naložio mu da pregovara sa pobunjenicima, što je bila prva načelnikova reakcija od početka pobune.[16] Mijatović je oko 8 časova došao do blokade gde je razgovarao sa Maričićem i preneo mu, između ostalog, netačnu informaciju da su mnogi pripadnici JSO-a traženi od strane MKSBJ-a.[4]

Tog popodneva, Milorad Ulemek je svedočio na suđenju za zločin na Ibarskoj magistrali. On je došao u sud zajedno s nekoliko naoružanih osoba, što je uticalo na ostale svedoke koji se na tom ročištu nisu usudili da iznesu svedočenja.[16] Takođe, po izlasku iz sudnice Ulemek je medijima izjavio kako podržava pobunu i kako svako ima pravo da protestuje u svojim uniformama.[17][18]

Tokom pregovora na auto-putu, Mijatović je Maričiću takođe predočio da stanovništvo u okolnim zgradama čine uglavnom bivši i sadašnji oficiri vojske, od kojih mnogi poseduju oružje. S druge strane, Specijalna antiteroristička jedinica MUP-a je tog i prethodnog dana bila u stanju pune pripravnosti.[6]

Te večeri, na pregovore o okončanju pobune u Kulu su otišli Čedomir Jovanović i Dušan Mihajlović i ponovo su ih pripadnici JSO-a razdvojili u različite prostorije. JSO je zahtevala da Mihajlović napiše ostavku na mesto ministra, što je on i učinio. Međutim, susrevši Mihajlovića u hodniku, Jovanović mu je uzeo napisanu ostavku iz ruku i pocepao je. Nakon novih pregovora odlučeno je da Mihajlović napiše drugačiju verziju ostavke koju bi ponudio predsedniku Vlade.[17]

Reakcije[uredi | uredi izvor]

Iako je pobuna bila protivzakonita[6] i protivustavna,[19] reakcije političke elite na nju su bile podeljene.

Predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, podržao je pobunu rekavši da se radi o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost zemlje. Kasnije će Koštunica podudarnost svoje izjave s Ulemekovom oceniti kao nevažnu.[20]

Predsednik Nove Srbije, Velimir Ilić, podržao je pobunu, rekavši da će ona zakomplikovati bezbednosnu situaciju u zemlji.[21]

Socijalistička partija Srbije je takođe podržala pobunu.[22]

Završetak pobune[uredi | uredi izvor]

Pobuna je okončana 17. novembra 2001. oko 7 časova ujutru kada su s ulaza u bazu JSO-a sklonjeni oklopljeni transporteri i naoružani stražari koji su se tu nalazili celim tokom pobune.[23]

Epilog[uredi | uredi izvor]

Dana 12. marta 2003, Đinđić je ubijen u dvorištu sedišta Vlade Srbije. Njega je ubio major Zvezdan Jovanović, tadašnji pomoćnik komandanta JSO.[24] Dana 25. marta 2003, JSO-a je rasformirana.[25]

U optužnici za atentat na premijera Đinđića stoji da je pobuna JSO-a bila početak stvaranja političkog ambijenta za atentat.[26] Dana 11. novembra 2010. godine, zastupnik majke i sestre Zorana Đinđića, advokat Srđa Popović je podneo Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv Ulemeka, Maričića, Koštunice, Tomića i još pet osoba, za oružanu pobunu 2001. godine.[27]

Medijska arhiva[uredi | uredi izvor]

Na desetogodišnjicu Pobune Jedinice za specijalne operacije, novembra 2012. godine, objavljena je medijska arhiva koja se sastoji od nekoliko stotina novinskih članaka u vezi sa ovim događajem.[28]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference i fusnote[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vasić 2005, str. 73.
  2. ^ „Ilustrovana politika: Sergej pod Legijinom zaštitom”. Arhivirano iz originala 10. 01. 2020. g. Pristupljeno 23. 4. 2013. 
  3. ^ Vasić 2005, str. 72.
  4. ^ a b Vasić 2005, str. 84
  5. ^ a b „Radisavljević: Istražujemo ko je izveo JSO iz Kule”. Politika. 7. 10. 2010. Pristupljeno 9. 12. 2010. 
  6. ^ a b v „Vreme“ — „Oružana pobuna“, 15.11.2001.
  7. ^ Vasić 2005, str. 76.
  8. ^ „Potvrđena presuda za Ibarsku magistralu”. 25. 12. 2010. Pristupljeno 9. 12. 2010. 
  9. ^ Vasić 2005, str. 77.
  10. ^ „U Kuli u nedelju bez vanrednih događaja”. Glas javnosti. 12. 11. 2001. Pristupljeno 4. 12. 2010. 
  11. ^ Vasić 2005, str. 81.
  12. ^ s:Izveštaj Koraćeve komisije, 13.8.2003.
  13. ^ B92 — „Službena tajna“ (5. deo) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. septembar 2009), 30.10.2008.
  14. ^ Vasić 2005, str. 77—80
  15. ^ Vasić 2005, str. 80.
  16. ^ a b Vasić 2005, str. 83
  17. ^ a b „Vreme“ – „Konačni obračun“, 21.9.2006.
  18. ^ Vasić 2005, str. 82.
  19. ^ S. Popović — Krivična prijava Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. septembar 2011); po Ustavu SRJ, član 57, stav 3
  20. ^ B92 — „Intervju - Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a“, 27.3.2003.
  21. ^ „Glas javnosti“ — „Pobuna opravdana“, 13.11.2001.
  22. ^ „Glas javnosti“ — „Opravdano protestuju“, 16.11.2001.
  23. ^ „Glas javnosti“ — „Okončan protest 'Crvenih beretki'“, 18.11.2001.
  24. ^ „Konačna presuda za ubistvo Zorana Đinđića 25. novembar 2009.”. Arhivirano iz originala 14. 03. 2016. g. Pristupljeno 23. 4. 2013. 
  25. ^ „Medijska fondacija Ebart: hronologija 2003.”. Arhivirano iz originala 13. 03. 2020. g. Pristupljeno 23. 4. 2013. 
  26. ^ B92 — „„Istina ostavlja tragove“”. Arhivirano iz originala 17. 07. 2018. g. Pristupljeno 23. 4. 2013. 
  27. ^ S. Popović — Tekst krivične prijave, s prilozima Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. septembar 2011), 10.11.2010.
  28. ^ „Godišnjica pobune JSO”. Pristupljeno 23. 4. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Побуна_Јединице_за_специјалне_операције&oldid=27799898”