Požar u Sentrejliji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mali deo požara u Sentrejliji nakon što je izložen iskopavanju 1969. godine
Pogled na dim koji se diže kroz pukotinu u zemlji u zatvorenom delu nekadašnje Pensilvanske rute 61. Rastopljeni sneg, koji je prekrio zemlju oko njega, pokazuje područja gde toplota izvire iz zemlje ispod.

Požar u Sentrejliji je požar iz ugljenog kopa koja gori ispod okruga Sentrejlija u Pensilvaniji, Sjedinjenim Državama najkasnije od 27. maja 1962. godine. Njegov prvobitni uzrok je još uvek predmet rasprave.[1][2][3] Gori u podzemnim rudnicima uglja na dubinama do 300 ft (90 m) preko 8 mi (13 km) prostire se na 3.700 acres (15 km2).[4] Po svojoj sadašnjoj brzini, mogao bi da gori preko 250 godina.[5] To je dovelo do napuštanja većeg dela grada: stanovništvo je opalo sa oko 1.500 u vreme kada je požar započeo na 5 stanovnika 2017.[6], a većina zgrada je sravnjena.

Kontekst[uredi | uredi izvor]

Savet Sentrejlije sastao se 7. maja 1962. kako bi raspravljao o približavanju Dana sećanja i o tome kako će grad ići na čišćenje deponije Sentrejlija, koja je uvedena ranije te godine. Jama široka 300 stopa, dugačka 75 stopa (91 m × 23 m) sačinjen je od rudnika dubokog 15 m koji je očistio Edvard Vitni 1935. godine i približio se severoistočnom uglu groblja čudni momci. Rasprostranjeno je osam ilegalnih deponija oko Sentrejlije, a namera saveta da stvori deponiju bila je zaustaviti ilegalno odlaganje smeća, jer su novi državni propisi prisilili grad da zatvori raniju deponiju zapadno od groblja Svetog Ignacija. Poverenici na groblju bili su protiv blizine odlagališta groblja, ali su prepoznali nelegalno odlaganje na drugom mestu kao ozbiljan problem i predvideli su da će ga nova jama rešiti.[7]

Pensilvanija je 1956. godine usvojila zakon predostrožnosti kako bi regulisala upotrebu deponija u rudničkim vrpcama, jer se znalo da deponije izazivaju razorne minske požare. Zakonom je bila potrebna dozvola i redovna inspekcija za opštinu da koristi takve jame. Džordž Sejgarts (George Segaritus), regionalni inspektor za odlagališta otpada koji je radio za Odeljenje za rudnike i rudnu industriju (DMMI), zabrinuo se zbog jame kada je primetio rupe u zidovima i podu, jer takve mine često probijaju starije rudnike ispod. Sejgarts (Segaritus) je obavijestio Džozef Taj (Joseph Tighe), većnika Sentrejlije, da će jama trebati da se napuni nezapaljivim materijalom.[7]

Vatra[uredi | uredi izvor]

Bak Vein Autkrop
S dima se spušta dim.
Rupa za nadgledanje DEP-a
DEP podzemno čitanje od 187 °F (86 °C)

Ovo je bio svet u kojem nijedan čovek ne može da živi, topliji od planete Merkura, a njegova atmosfera je otrovna kao i Saturnova. U srcu vatre temperatura je lako prešla 1.000 stepeni Farenhajta (540 °C). Smrtonosni oblaci ugljen-monoksida i drugih gasova vijugali su kroz komore stena.[7]

Plan i izvršenje[uredi | uredi izvor]

Gradsko veće je organizovalo čišćenje odlagališta mina, ali zapisnici skupštine ne opisuju predloženi postupak. Dikak smatra da postupak - podmetanja i paljenja - nije naveden jer je državnim zakonom zabranjeno odlagalište požara. Ipak, savet Centralia odredio je datum i angažovao pet članova dobrovoljnog vatrogasnog društva za čišćenje deponije.[2]

Za čišćenje deponije 27. maja 1962. zapaljen je požar, a voda je korišćena za obuzdavanje vidljivih plamena te noći. Međutim, plamen je ponovo viđen 29. maja. Koristeći creva zakačena sa avenije Lokus (Locust Avenue), napravljen je još jedan pokušaj gašenja vatre te noći. Još jedno zapaljenje u sledećoj nedelji (4. juna) prouzrokovalo je da Vatrogasna kompanija Centralia ponovo podnese creva. Buldožer je uzburkao smeće tako da su vatrogasci mogli odlagati skrivene slojeve gorućeg otpada. Nekoliko dana kasnije otvor je širok 15 ft (4,6 m) i nekoliko stopa visoko pronađeno je u dnu severnog zida jame. Smeće je sakrilo rupu i sprečilo je da se napuni nezapaljivim materijalom. Moguće je da je ta rupa dovela do požara mina, jer je pružala put do lavirinta starih mina ispod bure. Dokazi govore da je, uprkos ovim naporima da se ugasi požar, deponija nastavila da gori; 2. jula, monsinjor Vilijam Džej Burki požalio se na gadne mirise iz smrdljivog smeća i uglja koji je stigao do crkve Svetog Ignacija. Čak i tada, savet Centralia još uvek je dozvoljavao bacanje smeća u jame.[7]

Član saveta je kontaktirao Klarenc "Muć" Kašner (Clarence "Mooch" Kashner), predsednika Saveza nezavisnih rudara, provalnika i kamiondžija, da ispita situaciju u Centralia. Kašner je procenio događaje i pozvao Gordona Smita (Gordon Smith), inženjera iz Odeljenja za rudnike i rudnu industriju (DMMI) iz kancelarije u Potsvilu . Smit je rekao gradu da bi mogao iskopati dimljeni materijal pomoću parne lopate za 175 dolara. Poziv je upućen Art Džojsu (Art Joyce), minskom inspektoru sa planine Karmel, koji je doneo opremu za otkrivanje gasa na upotrebu na vrtložnim grmovima dima koji sada potiču iz pukotina u severnom zidu odlagališta. Testovi su zaključili da gasovi koji prolaze iz velike rupe u zidu jame i iz pukotina na severnom zidu sadrže koncentracije ugljen monoksida tipične za vatre u rudnicima uglja.[7]

Eskalacija[uredi | uredi izvor]

Savet Centralia poslao je pismo preduzeću za ugalj u dolini Lihaj (Lehigh) (LVCC) kao formalno obaveštenje o požaru. Nagađa se da je gradsko veće odlučilo da će skrivanje pravog porekla požara poslužiti bolje nego upozoravanje LVCC-a o istini, što bi se najverovatnije završilo ako im se pomoć ne pruži. U pismu je opština opisala pokretanje požara "nepoznatog porekla u periodu neuobičajeno vrućeg vremena".[8]

Pre održavanja sastanka 6. avgusta na mestu požara na kome će učestvovati zvaničnici LVCC-a i kompanije uglja Susvehuana (Susquehanna), zamenik sekretara za rudnike Džejms Šobe (James Shober), stariji, očekivao je da će ga predstavnici obavestiti da ne mogu da priušte montažu projekta koji će zaustaviti minsko gašenje. Stoga je Šobe objavio da očekuje da će država finansirati troškove iskopavanja vatre, koji su u to vreme iznosili oko 30.000 dolara (otprilike ekvivalentno 251.000 dolara u 2019. godini). Na sastanku je data još jedna ponuda, koju je predložio operativac rudnika Centralia Alonzo Sančez (Alonzo Sanchez), koji je članovima saveta rekao da će besplatno iskopati minsku vatru sve dok može da zahteva bilo koji ugalj koji je izvukao bez plaćanja autorskih honorara u dolini Lihaj (Lehigh) . Deo Sančezovog plana bila su istražna bušenja kako bi se procenio obim požara, što je najverovatnije zbog toga na sastanku odbačena Sančezova ponuda. Bušenje bi odložilo projekat, a da ne spominjemo pravne probleme sa pravima na iskopavanje.[7]

U to vreme, državni inspektori za minole su bili gotovo svakodnevno u rudnicima područja Centralia kako bi proverili da li postoje smrtonosni nivoi ugljen monoksida. Smrtonosni nivoi pronađeni su 9. avgusta, a sve mine na području Centralia zatvorene su sledećeg dana.

Rani pokušaji sanacije[uredi | uredi izvor]

Prvi projekat iskopavanja[uredi | uredi izvor]

Predsedan na sastanku Ujedinjenih rudnika Amerike u Sentrejliji 12. avgusta, ministar rudnika Luis Evans (Lewis Evans) poslao je pismo grupi 15. avgusta u kojoj tvrdi da je ovlastio projekat za bavljenje minskom vatrom i da daje ponude za projekat biće otvorena 17. avgusta dva dana kasnije, ugovor je dodeljen Brajdi (Bridy), Ink., kompaniji u blizini planine Kamela, za procenjenih 20.000 dolara (otprilike ekvivalent 167.500 dolara u 2019. godini). Rad na projektu počeo je 22. avgusta.[7]

Odeljenje za rudnike i rudnu industriju (DMMI), koji je prvobitno verovao da će Brajdiju (Bridy) trebati samo da iskopa 24.000 cu yd (18.000 m3) zemlje [1], obavestio ih je da im je zabranjeno vršiti bilo kakvo istraživačko bušenje kako bi pronašli obod vatre ili koliko je dubok, i da moraju strogo slediti planove koje su sačinili inženjeri koji nisu verovali da je požar bio jako velik ili aktivan. Umesto toga, veličina i lokacija požara procenjena je na osnovu količine pare koja se ispušta iz kamene deponije.

Brajdi (Bridy) je, sledeći plan inženjerskog tima, započeo kopanjem po sjevernom obodu oboda odlagališta i iskopao oko 200 ft (61 m) prema van da biste proširili obod. Međutim, projekat je na kraju bio neefikasan zbog više faktora. Namerno kršenje komora podzemnih rudnika omogućilo je da velike količine kiseonika prodiru, uvelike pogoršavajući požar. Stiv Kisejla (Steve Kisela), operater buldožera u Brajdijevom (Bridy)projektu, rekao je da je projekat bio neefikasan, jer je ulazak vazduha pomogao vatri da se krene ispred mesta iskopavanja do trenutka kada je sekcija izbušena i minirana. [traži se izvor] Brajdi je takođe koristio 2,5 cu yd (1,9 m3) od 2,5 cu yd (1,9 m3) lopata, koja se smatrala malom za projekat.

Štaviše, država je samo dozvolila Brajdijevom (Bridy) timu da radi u smenama radnim danom, koje su bile u trajanju od osam sati i koje su se događale samo u toku dana; koji se obično naziva "prva promena" u rudarskoj industriji.[9] U jednom trenutku rad je stajao pet dana tokom vikenda Praznika rada početkom septembra.[traži se izvor] Konačno, vatra je putovala u pravcu severa, što je uzrokovalo da se vatra širi dublje u ugljeni šav. To je, u kombinaciji s ograničenjima rada i neadekvatnom opremom, značajno povećalo troškove iskopavanja. Brajdi (Bridy) je iskopao 58.580 cu yd (44.790 m3) zemlje u vreme kad je projektu ponestalo novca i završio 29. oktobra 1962.[7]

Drugi projekat iskopavanja[uredi | uredi izvor]

Dana 29. oktobra, neposredno pred prekid Brajdijevog (Bridy)projekta, predložen je novi projekat koji je uključivao gašenje požara. Drobljena stena bi se pomešala sa vodom i pumpala u rudnike Sentrejlije uoči očekivanog širenja vatre. Procenjeno je da će projekat koštati 40 000 američkih dolara (otprilike ekvivalent 350 000 dolara u 2019. godini). Ponude su otvorene 1. novembra, a projekat je dodeljen kompaniji K&H Eskavejting (K&H Excavating) sa niskom ponudom od 28.400 dolara (otprilike ekvivalentno 238.000 dolara u 2019. godini).[7]

Bušenje se vršilo kroz rupe raspoređene 20 ft (6,1 m) odvojeno u polukružnom obrascu duž ivice deponije. Međutim, ovaj projekat je takođe bio neefikasan zbog više faktora. Tokom projekta Centralia je doživela neuobičajeno težak snežni sneg i neprilagođeno niske temperature tokom projekta. Zimsko vreme uzrokovalo je smrzavanje vodovodnih vodova. Štaviše, mašina za mlevenje stena smrznula se tokom vetrovite mećave. Oba problema inhibiraju pravovremenu smešu i primenu suspenzije od drobljenog kamena. DMMI se takođe brinuo da će 10,000 cu yd (7,646 m3) materijala za ispiranje ne bi bilo dovoljno da se napune rudnici; na taj način sprečavajući udubljenje rupa za potpuno punjenje. Delimično napunjene bušotine omogućile bi rutu za beg požara, čineći projekat neefikasnim.[7]

Ovi problemi su brzo potrošili sredstva. Kao odgovor na to, sekretar Evans odobrio je dodatnih 14.000 USD (otprilike ekvivalentno 117.240 USD u 2019) za finansiranje ovog projekta. Sredstva za projekat su se pojavila 15. marta 1963. godine, ukupni troškovi su 42.420 USD [1] (otprilike ekvivalentno 355.250 USD u 2019. godini).

Dana 11. aprila ispuštanje pare iz dodatnih otvora u zemlji ukazivalo je da se vatra proširila na istok čak 700 ft (210 m), [7] i da projekat nije uspeo.

Treći projekat[uredi | uredi izvor]

Uskoro nakon toga sastavljen je predlog sa tri opcije, iako bi projekat odložen tek nakon nove fiskalne godine koja počinje 1. jula 1963. godine. Prva opcija, koštala je 277.490 dolara, sastojala se od prigušivanja vatre i ponovnog punjenja rova negorljivim materijalom. Drugi, koštao je 151.714 dolara, ponudio je manji rov u nekompletnom krugu, nakon čega je krug završio sa pregradnom barijerom. Treći plan je bio „totalni i usaglašeni projekat ispiranja“ veći od ispiranja drugog projekta i koštao je 82 300 USD. Država je odustala od ovog projekta 1963. godine.[7]

Kasniji projekti sanacije[uredi | uredi izvor]

Dejvid Dikak (David DeKok) počeo je izveštavati o minskom požaru za Njus Ajtem (The News-Item) u Šamokinu početkom kraja 1976. Između 1976. i 1986. napisao je preko 500 članaka o minskom požaru. 1979. godine, meštani su postali svesni opsega problema kada je vlasnik benzinske pumpe, tadašnji gradonačelnik Džon Kondigtn (John Coddington), ubacio šipku u jedan od svojih podzemnih rezervoara da proveri nivo goriva. Kad ga je povukao, činilo mu se da je vruće. Spustio je termometar u rezervoar na žici i šokiran je otkrio da je temperatura benzina u rezervoaru 172 °F (77,8 °C) [10]

Počev od 1980. godine, nekoliko ljudi je prijavilo štetne efekte zdravlja zbog nusprodukata požara: ugljen-monoksida, ugljen-dioksida i niskog nivoa kiseonika. Požar širom države počeo je da se povećava, što je kulminiralo 1981. kada je 12-godišnji stanovnik po imenu Tod Domboski (Todd Domboski) je pao u ponor koji je širok 4 ft (1,2 m) i dubok 150 ft (46 m) koji se iznenada otvorio ispod njegovih nogu u dvorištu.[11] Prikovao se za koren drveta sve dok mu rođak, 14-godišnji Erik Volfgang (Eric Wolfgang), nije spasio život, izvlačeći ga iz rupe. Izmereno je izduvavanje vruće pare iz rupe koje sadrži smrtonosni nivo ugljen monoksida.[5]

Moguće poreklo[uredi | uredi izvor]

O izvoru požara mina u Sentrejliji postojalo je više konkurentskih hipoteza. Neki od njih tvrde da je minska vatra počela pre 27. maja 1962. godine. Dejvid Dikak kaže da je namerno spaljivanje smeća 27. maja radi čišćenja deponije u bivšem rudniku zapaljivalo ugljenu šavu kroz nezaprljani otvor u jami za smeće, što je omogućilo vatri da uđe u lavirint napuštenih rudnika uglja ispod Sentrejlije .[7]

Džoan Kuikli (Joan Quigley) tvrdi u svojoj knjizi „Dan kada se zemlja izronila“ iz 2007. godine da je požar u stvari počeo prethodnog dana, kada je prevoznik smeća bacio vrući pepeo ili ugljen izbačen iz gorionika uglja u otvorene jame za smeće. Napomenula je da se zapisnik gradskog veća od 4. juna 1962. odnosio na dva požara na deponiji i da je pet vatrogasaca podnelo račune za „borbu protiv požara na deponiji“. Po zakonu, opština je bila odgovorna za postavljanje glinene barijere otporne na vatru između svakog sloja smeća na deponiji, ali je zaostajala za planom, ostavljajući barijeru nepotpunom. To je omogućilo vrućem ugljenu da prodre u venu uglja ispod jame i zapali naknadnu podzemnu vatru. Pored zapisnika o savetima, Kuikli navodi "razgovore sa dobrovoljnim vatrogascima, bivšim šefom vatrogasne službe, dužnosnicima i nekoliko očevidaca".[3][12]

Druga hipoteza je poznata kao Teorija Bast-a (Bast Theory). U njemu se navodi da je vatra gorela mnogo pre navodnog požara smeća. Prema lokalnoj legendi, vatra iz uglja Bast Kolieri (Bast Colliery) iz 1932. godine, zapaljena eksplozijom, nikada nije ugašena u potpunosti. 1962. godine stigla je do deponije. Oni koji se drže Teorije Bast-a smatraju da je odlagališta vatra odvojena vatra koja nije povezana sa požarom mina u Sentrejliji. Jedan čovek koji se ne slaže je Frank Džugl (Frank Jurgill), stariji, koji tvrdi da je zajedno sa svojim bratom upravljao rudnikom s čamcem u blizini deponije između 1960. i 1962. godine. On kaže da, ako požar iz Bast Kolieri-ja nikada nije ugašen, on i njegov brat bili bi u njemu i ubili bi ih gasovi.[7] Na osnovu toga i zbog suprotnih dokaza, nekolicina drži ovo stajalište i malo mu je verodostojnosti.

Savetnik Sentrejlije Džozef Taj (Joseph Tighe) predložio je drugačiju hipotezu: da je požar uglja Sentrejlije zapravo pokrenut susednom vatrom iz ugljenog šava koji je goreo zapadno od Sentrejlije. Njegovo uverenje je da je susedni požar u jednom trenutku bio delimično iskopan, ali je svejedno zapalio deponiju 27. maja.[7]

Još jedna hipoteza proizašla je iz pisma koje je Veće doline Lihaj (Lehigh) iz Sentrejlije poslalo Veću za ugalj u danima nakon što je primećena minska vatra. Pismo opisuje „požar nepoznatog porekla [koji počinje 25. juna 1962. godine ili otprilike tokom perioda neuobičajeno vrućeg vremena“. Ovo se može pozivati na hipotezu da je spontano sagorevanje razlog za početak deponije, što je hipoteza koju su državni i federalni zvaničnici prihvatili dugi niz godina.[7]

Posle[uredi | uredi izvor]

Lokacija na kojoj se nekadašnja put Pensilvenija 61 saobraćajnica ukida zbog požara.
Kako su se kuće za spajanje srušene, zidovi su izgrađeni tako da podupiru zidove preostalih kuća.[13]

1984. Kongres je izdvojio više od 42 miliona dolara za premeštanje. Većina stanovnika prihvatila je ponude za otkup i raselila se daleko od tog područja (podaci iz Popisa stanovništva iz 1990. pokazuju da su obližnji gradovi nastavili gubiti stanovništvo istom brzinom kao i prethodnih decenija, što sugerira da se Centralci nisu tamo doselili). Nekoliko porodica odlučilo je da ostane uprkos pozivima zvaničnika Pensilvanije.[14]

Guverner Pensilvanije Bob Kejsi (Bob Casey) je 1992. godine pozvao na uglednu domenu na svim imanjima u okrugu, osudivši sve zgrade u njima. Kasniji zakonski napori stanovnika da im se odluka poništi nisu uspeli. 2002. godine američka poštanska služba opozvala je poštanski broj Centralia, 17927.[4][15] Guverner Ed Rendl (Ed Rendell) je 2009. započeo formalno iseljavanje stanovnika Sentrejlije. U julu 2012. godine, poslednja šačica stanovnika Sentrejlije izgubila je žalbu na sudsku odluku kojom se podržava postupak uglednih domena i ponovo im je naređeno da napuste.[16] Državni i lokalni zvaničnici postigli su dogovor sa sedmoricom preostalih stanovnika 29. oktobra 2013. godine, omogućavajući im da žive tamo svoje živote, nakon čega će im pravo na imovinu biti oduzeto putem eminentnih domena.[17]

Požar u Sentrejliji proširio se i ispod grada Binsvil (Byrnesville), nekoliko milja prema jugu. Grad je trebalo napustiti i izravnati.[18]

Područje Sentrejlije sada je postalo turistička atrakcija.[19] Posetioci dolaze da vide dim na praznim ulicama Sentrejlije i na napuštenom delu puta PA 61, popularno nazvanom Grafiti Hajvej (Graffiti Highway).[20]

Od aprila 2020. počeli su napori da se privatni vlasnik puta prekrsti u Grafiti Hajvej (Graffiti Highway).

Požar i njegovi efekti predstavljeni su 2013. godine u Americi deklasifikovanoj (America Declassified) na Travel kanalu i u epizodi gradovi Radiolaba (Radiolab's Cities) .[14][21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Chaiken, Robert F. (1983). Problems in the control of anthracite mine fires : a case study of the Centralia mine fire (August 1980) (PDF). U.S. Dept. of the Interior, Bureau of Mines. OCLC 609303157. 
  2. ^ a b Dekok 20-21.
  3. ^ a b Quigley, Joan (2007), The Day the Earth Caved In: An American Mining Tragedy, New York: Random House, ISBN 978-1-4000-6180-8 
  4. ^ a b Krajick, Kevin (maj 2005), „Fire in the hole”, Smithsonian Magazine, Pristupljeno 27. 7. 2009 
  5. ^ a b O'Carroll, Eoin (5. 2. 2010). „Centralia, Pa.: How an underground coal fire erased a town”. Bright Green blog. The Christian Science Monitor. Pristupljeno 5. 8. 2013. 
  6. ^ Centralia, P. A. (2. 1. 2017). „Centralia Loses Another Resident, Home Abandoned”. Centralia PA (na jeziku: engleski). Pristupljeno 4. 8. 2019. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n DeKok, David (2010). Fire Underground: The Ongoing Tragedy of the Centralia Mine Fire. Globe Pequot Press. ISBN 978-0-7627-5427-4. 
  8. ^ Dekok 2010, str. 25
  9. ^ Sherman, Frasser (2018). „What Hours Are First Shift & Second Shift?”. Pristupljeno 26. 1. 2018. 
  10. ^ Morton, Ella (4. 6. 2014). „How an Underground Fire Destroyed an Entire Town”. Slate. Pristupljeno 2. 8. 2014. 
  11. ^ Associated Press (14. 2. 1981). „Evansville Photos”. Evansville Courier & Press. Arhivirano iz originala 21. 9. 2013. g. Pristupljeno 19. 9. 2013. „In this Feb. 14, 1981, file photo, Todd Domboski, 12, of Centralia, Pa., looks over a barricade at the hole he fell through just hours before this photo was taken in Centralia, Pa.” 
  12. ^ Quigley, Joan (2007). „Chapter Notes to The Day the Earth Caved In” (DOC). str. 8. Pristupljeno 13. 3. 2012. 
  13. ^ „A modern day Ghost Town, Centralia Pennsylvania”. Sliprock Media LLC. Pristupljeno 15. 8. 2014. 
  14. ^ a b „Cities | Radiolab”. WNYC Studios (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  15. ^ Currie, Tyler (2. 4. 2003), „Zip Code 00000”, Washington Post, Pristupljeno 19. 12. 2009 
  16. ^ Rubinkam, Michael (5. 2. 2010), Few Remain as 1962 Pa. Coal Town Fire Still Burns, ABC News (Australia), Arhivirano iz originala 29. 11. 2012. g., Pristupljeno 6. 2. 2010 
  17. ^ Agreement Reached With Remaing(sic) Centralia Residents
  18. ^ Holmes, Kristin E. (21. 10. 2008). „Minding a legacy of faith: In an empty town, a shrine still shines”. Philly.com. 
  19. ^ „Visiting Centralia PA - Frequently Asked Questions about visiting Centralia”. Offroaders.com. Pristupljeno 24. 3. 2017. 
  20. ^ „Graffiti Highway, Centralia Pennsylvania”. Centraliapa.org. 5. 9. 2014. Pristupljeno 24. 3. 2017. 
  21. ^ „"America Declassified" Hiding in Plain Sight/City on Fire/Rock Star (2013)”. IMDb.com. Pristupljeno 24. 3. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пожар_у_Сентрејлији&oldid=27676745”