Polocka kneževina

Polocka kneževina
Polackae knяstva
Polocka kneževina; Polackae knяstva
987—1397
	Grb
	; Polocka kneževina (svetlo crveno) ; 12. vek.
Glavni grad	Polock
Događaji
Status	vazal Kijevske Rusije (1001–1021); vazal Litvanije (1252–1307); deo Litvanije nakon 1307.;
Vladavina
• Oblik	monarhija
knez Polocka
• 1044–1101	Vseslav
Istorija
• Uspostavljeno	987
• Ukinuto	1397
	Sledbenik
Velika kneževina Litvanija
Danas deo	Belorusija; Letonija; Rusija

Polocka kneževina (blr. По́лацкае кня́ства; lat. Polocensis Ducatus), takođe poznata i kao Polocka Rusija,^[1] je bila srednjevekovna kneževina starih istočnih Slovena.^[2] Poreklo i vreme osnivanja nije tačno određeno. Ruski letopisi pominju da je Polock osvojio Vladimir I Veliki,^[3] a nakon toga je povezan sa dinastijom Rjurikoviča i Kijevskom Rusijom.

Kneževina je navodno osnovana oko starog grada Polocka u današnjoj Belorusiji od strane plemenske unije Kriviča. U drugoj polovini 10. veka, Polockom je vladala njegova sopstvena dinastija; njegov prvi vladar koji se pominje u letopisima je polulegendarni Rogvolod (?–978), bolje poznat kao otac Rognjede Rogvolodovne. Kneževina je bila veoma umešana u nekoliko kriza oko nasleđivanja tokom 11. i 12. veka, i u rat sa Novgorodskom zemljom. Do 13. veka je pripojena Velikoj kneževinni Litvaniji.

U periodu kada je bila najveća, Kneževina se prostirala preko velikih delova današnje severne i centralne Belorusije i manjeg dela današnje jugoistočne Letonije, uključujući (pored samog Polocka) sledeće gradove: Vitebsk, Druck, Minsk, Izjaslav (danas Zaslavje), Lagojsk, Barisav, Brahislav (danas Braslav), Koknese) i druge.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

U istorijskim izvorima ne postoji zabeležen tačan trenutak formiranja Kneževine; verovatno se radilo o evolutivnom procesu. 862. godine, Polock je prvi put pomenut u Povesti minulih leta kao grad u Novgorodskoj zemlji, uz Murom i Belozjorsk. Prvobitno, Polockom kneževinom je vladala lokalna dinastija a ne upravnik postavljen iz Kijeva. Lokalna vlast je bila rezultat lokalne političke evolucije u staroslovenskom plemenskom savezu Kriviča.

Polocka kneževina u okviru Kijevske Rusije tokom 11. veka.

Polock je drugi put pomenut čitav vek kasnije, 980, kada je njegov vladar bio varjaški vojskovođa, Rogvolod. Letopisi navode da je on u Polock došao „preko mora”, što je bio uobičajeni izraz kojim su opisivani Varjazi. Rogvolod je bio aktivan učesnik borbi za vlast u Kijevskoj Rusiji.

972, nakon što je kijevski knez Svjatoslav I umro, došlo je do borbe za vlast između njegova dva sina: kneza Novgoroda Vlarimir i kneza Kijeva Jaropolka. Obojica su se nadala da će dobiti političku i vojnu podršku Polocka. Kako bi osigurao ovu podršku, Vladimir je zaprosio Rogvolodovu ćerku Rognjedu. Ona je odbila prosidbu, čime se Polock svrstao na stranu Jaropolka. Vladimir je zatim poveo rat protiv Polocka. Prema slikovitim legendama zabeleženim u Povesti minulih leta, Vladimir je zauzeo grad, silovao Rognjedu pred njenim roditeljima, a zatim pobio celu njenu porodicu i spalio grad. Rognjeda je odvedena u Kijev da bi postala Vladimirova žena, čime je lokalna dinastija ugašena.

Nakon što je Vladimir primio hrišćanstvo 988. i uzeo Anu Vizantinsku za svoju ženu, morao je da se razvede od svih svojih prethodnih supruga, uključujući Rognjedu. Rognjeda se zamonašila i uzela ime Anastasija, a zatim su ona i njen sin Ižjaslav prognani nazad u polocke zemlje. Tako je kneževina obnovljena ali sa najvišom granom dinastije Rjurikoviča na lokalnom tronu. Od ovog vremena, zemlje kneževine su hrišćanske (pravoslavne).

Težnja ka nezavisnosti[uredi | uredi izvor]

Godine 1001, Ižjaslava je nasledio njegov sin, Brjačislav Polocki. Pod njegovim vođstvom, Polock je pokkušao da se distancira od Kijeva. Tenzije je pojačala činjenica da, po istočnoslovenskim pravilima nasleđivanja, kako je Ižjaslav umro pre svog oca, a nikada nije vladao Kijevom, njegovi potomci iz Kuće Polocka su izgubili pravo na kijevski tron. 1020, Brjačislav je opljačkao Novgorod ali je zatim izgubio od svog strica, Jaroslava Mudrog, i morao da se odrekne nekih svojih drugih poseda.

Tokom naredna dva veka, Polockom kneževinom su upravljali naslednici Ižjaslava. Sve ostale zemlje Kijevske Rusije su bile pod vlašću kneževa koji su bili potomci Jaroslava Mudrog.

Zlatno doba srednjevekovnog Polocka je povezano sa vladavinom Brjačislavovog sina, Vseslava (1044–1101). On je iskoristio građanske ratove u Kijevu da uspostavi svoju nezavisnost. U ovom periodu, Polock je postao trgovinski centar koji je služio kao tranzitna tačka između ostalih delova Kijevske Rusije i Skandinavije. Takođe je svoju nezavisnost učvrstio balansiranjem između Kijeva, Novgoroda i Varjaga. Savremene skandinavske sage su opisivale grad kao najjače utvrđeni u celoj Kijevskoj Rusiji. Većinu vremena, potomci Ižjaslava su vladali Polockom kneževinom nezavisno od velikog kneza Kijevske Rusije, samo formalno priznavajući vlast Rjurikoviča. Nakon kasnog 10. veka, Polock je takođe bio uspešan u kolonizovanju zemalja svojih zapadnih suseda, predaka današnjih Letonaca i Litvanaca. U ranom 13. veku, vitezovi Tevtonci su preuzeli vlast nad Letoncima iz ruku Polocka, ali istorijske veze sa Litvancima su bile mnogo jače i trajale su još 700 godina, mada je dominantna strana u ovom odnosu uskoro postala Litvanija. Poslednji pagani Evrope, hrabri i vešti ratnici, Litvanci su prvobitno služili kao pomoćne trupe Polocka u ratovima sa vitezovima Tevtoncima i drugim istočnoslovenskim kneževinama; ali od 1183. su odbili poslušnost metropoli i uspostavili sopstvenu državu.

Crkva Svete Sofije u Polocku – koju je izgradio Vseslav između 1044. i 1066 – bila je simbol težnje ka nezavisnosti Polocka, kao konkurencija crkvama istog imena u Novgorodu i Kijevu, nazvana po originalnoj Aja Sofiji u Konstantinopolju (i stoga pretendujući na carski prestiž, autoritet i suverenitet).

Pad[uredi | uredi izvor]

Nakon poraza na reci Nemigi i privremenog zatočeništva, Vseslav je umro, a Kneževina je podeljena između njegovih sinova. Polock je rascepkan na manje teritorije – Minska kneževina, Vitebska kneževina, Drucka kneževina, Jersička kneževina i Kokneška kneževina. Lokalni knezovi su vodili ratove između sebe, pokušavajući da preuzmu kontrolu nad Polockom. Konačno, vladari Vitebske kneževine su izašli kao pobednici. Tokom kratkih perioda, susedna Smolenska kneževina je takođe kontrolisala neke delove Polocke kneževine.

Počevši od sredine 12. veka, došlo je do promena u zemljama zapadno od Kneževine. Tvrđava u Rigi je postala glavna vojna baza Livonijskog bratstva mača. 1209, nemački krstaši su osvojili Jersičku i Koknešku kneževinu na jugoistoku današnje Letonije, koja su prethodno bila pod kontrolom Polocka, što je nateralo Polock da dopusti slobodan tranzit nemačkih trgovaca 1212.

Anali potvrđuju savez i zajedničke vojne pohode Polocka i Litvanije. ^[4]

Polocka kneževina je izbegla mongolsku invaziju na kijevsku Rusiju 1237–1239. Međutim, paganski Litvanci su počeli da konsoliduju zemlje kneževine, i 1240, Polock je postao deo Velike kneževine Litvanije. Zvanično je postao deo Litvanije 1307, mada je zadržao određeni stepen lokalne autonomije do 1390-ih. Tada je Kneževina ukinuta i Plock je postao deo Polockog vojvodstva.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Linda Gordon (1983): Cossack Rebellions: Social Turmoil in the Sixteenth Century Ukraine (p. 241)
^ Fennell, J. (2014). The Crisis of Medieval Russia 1200–1304. Longman History of Russia. Taylor & Francis. str. 17. ISBN 978-1-317-87314-3. Pristupljeno 14. 9. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Feldbrugge, Ferdinand J. M. (20. 10. 2017). A History of Russian Law: From Ancient Times to the Council Code (Ulozhenie) of Tsar Aleksei Mikhailovich of 1649 (na jeziku: engleski). BRILL. str. 27. ISBN 9789004352148. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Michell, Robert; Shakhmaton, A.A; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016–1471. London, Offices of the society. str. 41.

55° 30′ N 28° 50′ E / 55.500° S; 28.833° I

[1] Linda Gordon (1983): Cossack Rebellions: Social Turmoil in the Sixteenth Century Ukraine (p. 241)

[Fennell_2014_p._17-2] Fennell, J. (2014). The Crisis of Medieval Russia 1200–1304. Longman History of Russia. Taylor & Francis. str. 17. ISBN 978-1-317-87314-3. Pristupljeno 14. 9. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[3] Feldbrugge, Ferdinand J. M. (20. 10. 2017). A History of Russian Law: From Ancient Times to the Council Code (Ulozhenie) of Tsar Aleksei Mikhailovich of 1649 (na jeziku: engleski). BRILL. str. 27. ISBN 9789004352148. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[4] Michell, Robert; Shakhmaton, A.A; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016–1471. London, Offices of the society. str. 41.

[1]

[2]

[3]

[4]

Normativna kontrola
Međunarodne	VIAF
Državne	Češka