Poni (konj)

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Poni.

Poni, vrsta hajlend

Poni je bilo koja od nekoliko rasa malog konja, retko višeg od 144 cm i poznatog po svojoj pitomosti i izdržljivosti. U najpoznatije rase spadaju šetland, zatim elegantan i tvrdokoran velški poni, velški kob visokog kasa, eksmur i dartmur koji potiču sa engleskih pašnjaka na kojima se uzgajaju i konji za polo, a tu je i hajlend, punačka i siva vrsta konja za jahanje.

U zavisnosti od konteksta, poni može biti konj koji je ispod približne ili tačne visine u hrbatu, ili mali konj sa specifičnom konformacijom i temperamentom. U poređenju sa većim konjem, poni može imati deblju dlaku, grivu i rep, sa proporcionalno kraćim nogama, širim buretom, težim kostima, debljim vratom i kraćom, širom glavom. Reč poni potiče od starogfrancuske reči poulenet, što znači ždrebe, mlad, nezreo konj.

Definicija

Ždrebe ponija. Poni ždrebad je manja od standardne konjske ždrebadi, ali obe sorte imaju duge noge i mala tela.

Za mnoge oblike takmičenja, zvanična definicija ponija je konj koji ima manje od 14,2 šaka (58 inča, 147 cm) u ramenu. Standardni konji su visine 14,2 ili više. Međunarodna federacija za konjičke sportove definiše zvaničnu graničnu tačku na 148 cm (58,3 in; 14,2 šaka) bez cipela i 149 cm (58,66 in; 14,2 1⁄2 šaka) sa potkovicama, iako je dozvoljava margina za takmičarsko merenje do 150 cm (59,1 in; 14,3 šaka) bez potkovica, ili 151 cm (59,45 in; 14,3 1⁄2 šaka) sa potkovicama. Međutim, izraz „poni” se može koristiti uopšteno (ili afektivno) za bilo kog malog konja, bez obzira na njegovu stvarnu veličinu ili rasu. Štaviše, neke rase konja mogu imati pojedine jedinke koji sazrevaju ispod te visine, ali se i dalje nazivaju „konji“ i dozvoljeno im je da se takmiče kao konji. U Australiji, konji koji mere od 14 do 15 h (142 do 152 cm; 56 do 60 inča) poznati su kao „galovej”, a poniji u Australiji imaju manje od 14 šaka (56 inča, 142 cm).

Istorija

Poni blizu planine

Poniji su se prvobitno razvili kao kopnene rase prilagođene surovom prirodnom okruženju i smatrani su delom „nacrta” podtipa tipičnog za severnu Evropu. Svojevremeno se pretpostavljalo da su oni možda potekli od divlje podvrste Equus ferus. Studije mitohondrijalne DNK (koja se prenosi po ženskoj liniji) pokazuju da je veliki broj divljih kobila doprineo modernim domaćim rasama; nasuprot tome, studije y-DNK (prenošene po muškoj liniji) sugerišu da je verovatno postojao samo jedan muški predak svih pripitomljenih rasa. Pripitomljavanje konja se verovatno prvo dogodilo u evroazijskim stepama sa konjima od 13 hands (52 inches, 132 cm) do preko 14 hands (56 inches, 142 cm), a kako se pripitomljavanje konja širilo, muški potomci originalni pastuv je potom bio odgajan sa lokalnim divljim kobilama.

Pripitomljeni poniji svih rasa prvobitno su se razvili uglavnom iz potrebe za radnom životinjom koja bi mogla da ispuni specifične lokalne potrebe za vučom i transportom dok preživljava u teškim uslovima. Korisnost ponija primetili su farmeri koji su primetili da poni može da nadmaši vučnog konja na malim farmama.

Do 20. veka, mnoge rase ponija su dodale arapsku i drugu krv da bi se napravio prefinjeniji poni pogodan za jahanje.

Upotrebe

Australijski poni prikazan ispod sedla

U mnogim delovima sveta poniji se koriste kao radne životinje, kao tovarne životinje i za vuču raznih konjskih vozila. Oni se mogu videti u mnogim različitim konjičkim aktivnostima. Neke rase, kao što je Hakni poni, prvenstveno se koriste za vožnju, dok se druge rase, kao što su konemara i australijski poni, koriste se prvenstveno za jahanje. Drugi, kao što je velški poni, se koriste i za jahanje i za vožnju. Ne postoji direktna korelacija između veličine konja i njegove inherentne atletske sposobnosti.

Karakteristike

Glavni članak: Spisak rasa konja

Šetlandski poni je jedna od najmanjih rasa ponija, ali je veoma jak.

Ponije se često razlikuju po svom fenotipu, zdepastom telu, gustim kostima, okruglom obliku i dobro opruženim rebrima. Imaju kratku glavu, velike oči i male uši. Osim što su manji od konja, noge su im srazmerno kraće. Imaju jaka kopita i imaju težu dlaku, što se vidi u debljoj grivi i repu, kao i posebno teškom zimskom kaputu.

Rase ponija su se razvile širom sveta, posebno u hladnoj i oštroj klimi gde su bile potrebne izdržljive, čvrste radne životinje. Izuzetno su jaki za svoju veličinu. Rase poput konemara ponija su poznate po svojoj sposobnosti da nose odraslog jahača u punoj veličini. Proporcionalno težini poniji mogu da vuku i nose veću težinu od konja. Poniji tipa tegljača su u stanju da vuku teret znatno veći od sopstvene težine, sa većim ponijima sposobnim da vuku teret uporedivi sa onima koje vuku vučni konji pune veličine, a čak i veoma mali poniji mogu da vuku čak 450 procenata svoje sopstvene težine.

Skoro sve rase ponija su veoma izdržljive, lako se održavaju i dele sposobnost da napreduju na ograničenijoj ishrani od konja normalne veličine, zahtevajući polovinu sena za svoju težinu u odnosu na konja, a često im uopšte nisu neophodne žitarice. Međutim, iz istog razloga, oni su takođe ranjiviji na laminitis i kušingov sindrom. Oni takođe mogu imati problema sa hiperlipemijom.

Poniji se generalno smatraju inteligentnim i prijateljskim, mada se ponekad opisuju i kao tvrdoglavi ili lukavi. Razlike u mišljenjima često proizilaze iz stepena odgovarajućeg treninga pojedinog ponija. Poniji koje treniraju neiskusne osobe ili koje jašu samo početnici mogu se pokazati razmaženim, jer njihovim jahačima obično nedostaje baza iskustva da ispravljaju loše navike. Pravilno obučeni poniji su odgovarajući nosači za decu koja uče da jašu. Veće ponije mogu da jašu odrasli, jer su poniji obično jaki za svoju veličinu.

Slični ili slično zvani konji

Konji u punoj veličini koji se koriste za polo zovu se „polo poniji”.

Neke rase konja nisu definisane kao poniji, čak i kada imaju neke životinje koje su ispod 14,2 hands (58 inches, 147 cm). To je obično zbog građe tela, tradicionalne upotrebe i sveukupne fiziologije. Rase koje se smatraju konjima bez obzira na visinu uključuju arapskog konja, američkog kvartalnog konja i morganovog konja, od kojih svi imaju pojedinačne članove preko i ispod 14,2 hands (58 inches, 147 cm).

Mnoge rase konja imaju neke karakteristike ponija, kao što su mala veličina, teška dlaka, debela griva ili teška kost, ali se smatraju konjima. U slučajevima kao što su ovi, može doći do značajne debate oko toga da li određene rase nazvati „konji“ ili „poniji“. Međutim, registri pojedinačnih rasa obično su arbitri u takvim debatama, vagajući relativne karakteristike rasa konja i ponija. Kod nekih rasa, kao što je velški poni, kontroverza između konja i ponija se rešava stvaranjem odvojenih odeljenja za životinje konzistentne veličine konja, kao što je velški kob „Sekcije D“.

Neki konji mogu biti visine ponija zbog okoline više nego zbog genetike. Na primer, činkotik poni, divlji konj koji živi na ostrvu Asatig kod obale Virdžinije, često sazreva do visine prosečnog malog konja kada se odgaja od ždrebeta u pripitomljenim uslovima.

Postoji debata o tome da li su divlji Chincoteague poniji sa ostrva Asateg konji ili poniji.

Nasuprot tome, termin „poni“ se povremeno koristi za opisivanje konja normalne visine. Konji koji se koriste za polo često se nazivaju „polo poniji” bez obzira na visinu, iako su često rasne konji i često imaju više od 14,2 hands (58 inches, 147 cm). Američka indijanska plemena takođe imaju tradiciju da svoje konje nazivaju „poniji“, kada govore na engleskom, iako su mnogi od mustang konja koje su koristili u 19. veku bili blizu ili preko 14,2 hands (58 inches, 147 cm), a većina konja koje danas poseduju i uzgajaju domorodački narodi su konji pune visine. Konji koji se ne trkaju na trkačkim stazama, a koji se koriste za vođenje trkaćih konja, ponijujući ih, nazivaju se „poni konji“.

Literatura

• Enciklopedija Britanika, sažeto izdanje, knjiga 7. (P—R), Politika, Narodna knjiga, Beograd 2005.
• Budiansky, Stephen. The Nature of Horses. Free Press, 1997. ISBN 0-684-82768-9
• Siegal, Mordecai, ed. Book of Horses: A Complete Medical Reference Guide for Horses and Foals, (By members of the faculty and staff, University of California, Davis, School of Veterinary Medicine.) Harper Collins, 1996.
• Angel, Myron, ur. (1881). History of Nevada. Oakland, California: Thompson and West. Pristupljeno 14. 9. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Beasley, Delilah Leontium (1919). The Negro trail blazers of California. Times Mirror Printing and Binding House. 
• Bradley, Glenn Danford (1913). The story of the Pony Express. A. C. McClurg & Co. Pristupljeno 15. 6. 2014. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Chapman, Arthur (1971). The pony express: the record of a romantic adventure in business. G. P. Putnam's Sons. ISBN 9780815403913. 
• „Pony Express”. Century Magazine. New York. XXXIV. 1898. 
• Cody, William F.; Visscher, William Lightfoot (1917). Life and Adventures of 'Buffalo Bill' Colonel William F. Cody. Stanton and Van Vliet. 
• Corbett, Christopher (2003). Orphans Preferred: The Twisted Truth and Lasting Legend of the Pony Express. New York: Broadway Books. ISBN 9780767906920. 
• Egan, Ferol (1972). The Pony Express: The Record of a Romantic Adventure in Business. University of Nevada Press. str. 316. ISBN 0-87417-097-4. 
• Frajola, Richard C.; Kramer, George J.; Walske, Steven C. (2005). The Pony Express, A Postal History (PDF). The Philatelic Foundation. ISBN 0-911989-03-X. 
• Godfrey, Anthony (1994). „Pony Express National Historic Trail Historic Resource Study”. National Park Service. Pristupljeno 20. 2. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Majors, Alexander; Cody, William (1873). The Pony Express: Bringing Mail to the American West. The Western Miner and Financier. ISBN 9781604130287. 
• McNesse, Tim (2009). The Pony Express: Bringing Mail to the American West. Infobase Publishing. str. 138. ISBN 9781438119847. 
• Michno, Gregory (2007). The Deadliest Indian War in the West: The Snake Conflict, 1864–1868. Caxton Press. str. 157. ISBN 978-0-87004-460-1. Pristupljeno 15. 9. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Peters, Arthur K. (1996). Seven Trails West. Abbeville Press. ISBN 1-55859-782-4. 
• Reinfeld, Fred (1973). Pony Express. Macmillan / Bison Books. ISBN 9780803257863. 
• Root, George A.; Hickman, Russell K. (februar 1946). „Part IV-The Platte Route-Concluded. The Pony Express and Pacific Telegraph”. Kansas Historical Quarterly. 14 (1): 36—92. Pristupljeno 10. 12. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Settle, Raymond; Settle, Mary (1949). Empire on Wheels. Stanford University Press. str. 153. 
• Settle, Raymond; Settle, Mary (1955). Saddles and Spurs: The Pony Express Saga. Stackpole. 
• Settle, Raymond; Settle, Mary (1972). Saddles and Spurs: The Pony Express Saga. Bison Books. ISBN 9780803257658. Pristupljeno 10. 12. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Thompson, Don (20. 3. 2005). „Historian finds Pony Express ad”. U-T San Diego. Associated Press. Arhivirano iz originala 13. 3. 2012. g. Pristupljeno 16. 9. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• {{cite book |url=//archive.org/details/ponyexpressstati00fike |title=The Pony Express Stations of Utah in Historical Perspective |last1=Fike |first1=Richard E. |last2=Headley |first2=Joh W. |publisher=Bureau of Land Management, Utah |year=1979|location=Washington, D.C. }
• Luff, John Nicholas (1902). The Postage Stamps of the United States. Scott Stamp & Coin Company. 
• Visscher, William Lightfoot (1908). A Thrilling and Truthful History of the Pony Express: Or, Blazing the Westward Way. Rand McNally. 
• Carter, Kate B (1952). Riders of the pony express. Chicago : A. C. McClurg.