Портрет Ђиневре де’ Бенчи

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Đinevra de’ Benči
Lihtenštajnska dama
Portret Đinevre de’ Benči
UmetnikLeonardo da Vinči
Godina1474—1476.
Pravacrenesansa
Tehnikaulje na dasci
Dimenzije38,1 x 37 cm (bez rama);
59,7 x 57,8 x 3,8 cm (s ramom) cm
Oznaka1967.6.1.a
MestoNacionalna galerija, Vašington
Veb-sajtGinevra de' Benci, c. 1474/1478

Portret Đinevre de’ Benči (ital. Ritratto di Ginevra de' Benci) je rano delo Leonarda da Vinčija, nastalo u periodu između 1474. i 1478. godine. Primer je firentinskog portreta kasnog kvatročenta. Ovaj ženski portret prikazuje Đinevru d'Amerigo de’ Benči, firentinsku pesnikinju i intelektualku XV veka.

Portret Đinevre de’ Benči, nastao u kombinaciji ulja na drvetu i tempere, je jedina Leonardova slika koja se nalazi u javnoj izložbi u Sjedinjenim Američkim Državama. Slika je izložena u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu.[1]

Slika[uredi | uredi izvor]

Opis[uredi | uredi izvor]

Slika, skoro kvadratnog oblika, približnih dimenzija 38,1 x 37 cm, prikazuje mladu devojku odevenu u haljini boje terakote sa malim prorezom na dekolteu koji se vezuje tamnoplavim pertlama. Preko ramena se nalazi tamnosmeđi šal. Za razliku od uobičajenih portreta iz tog vremena, ženska odeća je lišena ukrasa, izuzev male biserne kopče na ivici kragne providne košulje. Devojčina frizura je tipična za ovaj period firentinske mode. Glatko začešljana kosa sa ravnim razdelom i kovrdžavim loknama uokviruje njeno čelo, dok je na potiljku kosa pričvršćena belom trakom ili prekrivačem za glavu.

Model je prikazan u razmeri tri četvrtine u bisti sa pozadinom planinskog pejzaža. Donji deo portreta, najverovatnije oko jedne trećine, na kome se pretpostavlja da su bile ruke modela, je izgubljen, zbog čega je format slike promenjen.[2] Kompozicija slike, prema oceni raznih likovnih kritičara, slična je skulpturi Leonardovog mentora Andree del Verokia, poznatoj kao „Dama sa buketom”, nastaloj u periodu kad i slika.[3]

Bista „Dama sa buketom” autora Andrea del Verokia. Nalazi se u Nacionalnom muzeju Barđelo u Firenci.

Bledo lice devojke sa širokim jagodicama i uskih očiju ističe se na pozadini večernjeg sumračnog pejzaža sa tamnim žbunom kleke u sredini i odsjajem svetlosti na vodi u pozadini. Model ima veliku glavu na uskim ramenima i okruglo lice. Struktura njene glatke kose je promišljeno prikazana u kontrastu sa krutim i bodljikavim granama kleke koje okružuju njeno lice u svojevrsnom oreolu. Konture figure su omekšane uz pomoć sfumato efekta, a zahvaljujući tehnici „kjaroskuro“, oblasti svetlosti i senke u portretu su oštro kontrastne.[4] Kršeći tradiciju renesansnog portreta, Leonardo je prikazao devojku koja je okrenuta na desno, postavljajući izvor svetlosti u skladu sa tim. Gamma slike je prigušena i odaje utisak hladnoće, najviše zbog ograničenosti upotrebe boja koje se sastoje od nijansi zlatnih, braonkastih, tamnozelenih, maslinastih i plavih tonova.[5]

Poleđina portreta.

Na poleđini portreta, kao što je to povremeno bio slučaj u slikarskom žanru tog perioda, prikazan je amblem koji se sastoji od grana kleke uokvirene lovorovim vencem i granom palme. Grane su isprepletene trakom, takozvanom kartiljo (cartiglio) sa latinskim natpisom VIRTVTEM FORMA DECORAT („Lepota je ukras vrline” ili „Ona svoj vrlinu ukrašava lepotom”).[6][7][8] Prikazivanje kleke, koja se nalazi i na prednjoj strani portreta, oko Đinevrine glave ali i na poleđini, služi više od puke dekorativne svrhe. U renesansnoj Italiji kleka se smatrala simbolom ženske vrline,[9][10] dok se italijanska reč za kleku „ginepro”, takođe poigrava Đinevrinim imenom. Pored simbolike kleke, tu se nalazi i simbol morala i hrišćanstva prikazanog kroz list palme.[1][8] Proučavanje slike i njeno čišćenje 1990. godine, pokazalo je da su venac i traka na poleđini možda naknadno dodani, iako ova pretpostavka nije ubedljivo dokazana i široko prihvaćena.[11]

Za razliku od prednje strane, gde gubitak donje trećine slike nije toliko očigledan, na poleđini je jasno vidljivo da je dizajn trijumfalnog venca pri dnu grubo odsečen. Gubitak sloja boje vidljiv je i ispod vertikalne grane kleke. U gornjem desnom uglu na poleđini nalazi se crveni voštani pečat, koji su na sliku u XVIII veku stavili njeni tadašnji vlasnici.[5]

Prilikom detaljne analize slike, utvrđeni su otisci prstiju umetnika,[12][13] što ukazuje da je senčenje boje izvršeno prstima.[14][15] Portret Đinevre de’ Benči smatra se za jednim od najranijih eksperimenata u italijanskom slikarstvu sa ovim načinom slikanja i upotrebom tempere u kombinaciji sa tehnikom ulja na drvetu koja potiče iz Holandije.[16] Pojedini nabori na samoj slici pokazuju da autor dela još ne ovladava ovom tehnikom.

Format slike[uredi | uredi izvor]

Rekonstrukcija mogućeg prvobitnog izgleda slike.

Činjenica da na portretu nisu prikazane ruke u suprotnosti je sa Leonardovom tezom iz njegovog dela „Traktata o slikarstvu”, u kojem on ističe važnost slikanja ruku i savetuje da se one prikazuju na portretima. Leonardo je smatrao da ruke karakterišu čoveka, i da su ništa manje važnije od lica, te da ih je najbolje prikazati tako da jedna ruka preklapa drugu.[17][18]

Ova je bila jedina ozbiljna primedba na atribuciju ove Leonardove slike, ali uverenje da je slika očigledno odsečena zbog oštećenja usled delovanja vatre, vlage ili nečeg drugog,[13][19] opovrgava teze da je portret naslikan bez prikaza ruku. Zadnja strana slike takođe daje dokaz da su dimenzije slike naknadno korigovane. Postavke grana palme i lovora govore da su prvobitno formirale venac koji je sada odsečen. Ukoliko bi produžili grane, kako bi se formirao venac, dobilo bi se dovoljno prostora za slikanje ruku sa prednje strane.

Skice ruku iz Vindzorskog kodeksa smatraju se pripremom za portret Đinevre de’ Benči.

Osim toga, sačuvan je i Leonardov crtež srebrnom olovkom (Vindzorski kodeks u kolekciji zamka Vindzor) iz istog perioda, koji prikazuje ženske ruke, koje svojim proporcijama i strukturom upadljivo odgovaraju portretu Đinevre de’ Benči. Crtež je, očigledno, bio studija za portret.[20] Skica sugeriše da je model možda držao cvet ili komad nakita.[21] U ovoj studiji, Leonardo istovremeno proučava dva različita gesta i položaje ruku.[22] U prvom gestu, model podiže jednu ruku i sa dva prsta dodiruje neki ukras ili drži neki predmet na grudima, dok su u drugom gestu ruke mirno postavljene jedna preko druge.[20] Oba motiva prirodno nastavljaju i dovršavaju torzo, ali svaki od njih asocira na veoma različito razumevanje kompozicije portreta. Prvi, dinamičniji motiv dobija svoj razvoj u portretu „Dama sa hermelinom”, koji je nastao tokom Leonardovog boravka u Milanu, 80-ih godina XV veka.[23] Drugi motiv prestavlja rešenje koje je primenjeno tri decenije kasnije prilikom nastanka najpoznatijeg autorovog portreta — portret Mona Lize. Istovremeno, Vindzorski kodeks svedoči da je Leonardo da Vinči, u svojoj ranoj praksi portretisanja, polazio od stvaralačkih iskustva i umetničkih rešenja razvijenih u radionici majstora Verokia. Na osnovu ove skice može se pretpostaviti da je slika obuhvatala dve opcije: jednu sličnoj onoj koja je primenjena na Verokievoj skulpturi „Dama sa buketom”, ili drugoj, nalik na onoj koju će majstor koristiti prilikom stvaranja portreta Lize del Đakondo. Međutim, ne može se zaključiti koji od ova dva modela je upotrebljen prilikom slikanja portreta Đinevre de’ Benči.

Lorenco di Kredi, „Portret žene”, oko 1490-1500, Metropoliten muzej umetnosti.

U razumevanju prvobitnog izgleda ovog portreta, pored Verokieve biste i skice iz zamka Vindzor, naučnici i istraživači proučavali su ženski portret italijanskog renesansnog slikara Lorenca di Kredia. Lorenco je radio u Verokievom studiju u isto vreme kad i Leonardo,[24] i njegova slika „Portret žene” očigledno je nastala pod uticajem Leonardovog portreta Đinevre de’ Benči.[25] Di Kredijev portret, nastao u periodu između 1490—1500. godine, takođe prikazuje ženu sa pozadinom kleke, dok se na poleđini nalazi i natpis GINEVRA DE AM . . . BENCI. Međutim, veruje se da ovo nije Benčijeva kći, već druga Đinevra — kći bogatog draguljara, Đinevra di Nikolo,[25] koju Lorenco di Kredi imenuje u svom testamentu. Gest žene, koja podseća na ruke skulpture, jedinstven je za renesansnu umetnost.[26] Ona drži burmu što očigledno sliku povezuje sa Đinevrinim brakom.[25] Model na ovom portretu, za razliku od Leonardovog, gleda udesno, što je tipično za model udate žene. Ruski istoričar umetnosti Viktor Graščenkov ističe da je Lorenco jasno imitirao Leonardovo delo i samo promenio poziciju s leva na desno.[5] Ruke na ovom portretu su prekrštene na grudima u gestu koji podseća na gest u bisti Andrea del Verokia.[26]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Ovaj portret, za koji se veruje da je nastao u Leonardovom prvom firentinskom periodu, hronološki je njegov prvi pokušaj portretisanja. Slika je nastala u trenutku kada se Leonardo oslobodio mentorske zavisnosti Verokia, odnosno oko 1475. godine. Pošto ne postoji tačno istaknuto datiranje ni slike ni biste, nemoguće je nedvosmisleno reći da li je učitelj uticao na učenika, ili obrnuto. Međutim, poznato je da je Verokio kasnije crpeo inspiraciju iz samostalne stvaralačke odluke sazrelog Leonarda. Postoji i manje popularno mišljenje da ovaj portret pripada sledećem Leonardovom stvaralačkom periodu, poznatom kao „milanski period”, iako to ne potkrepljuje stilska analiza slike.

Portret Đinevre de’ Benči — detalj: U dalekoj izmaglici vide se dve kule. Efekat postignut upotrebom sfumato tehnike.

Portret Đinevre de’ Benči je jedno od dela uz pomoć kojeg istraživači rekonstruišu sliku ranog Leonardovog stvaralaštva. Istoričar umetnosti Borist Viper navodi:[27]


Verokiov uticaj se oseća u bledoj, blistavoj koži, koja podseća na uglačani mermer i daje slici sličnost sa bistom renesansnog portreta. U slikarskom smislu, na portretu se takođe vidi uticaj holandskih majstora (kao što je Memling), koji su imali snažan uticaj na razvoj italijanskog portreta ovog perioda. Zahvaljujući interesovanju umetnika za specifičnost crta lica i karaktera, ovaj portret, na prvi pogled, još uvek pripada ranoj renesansi.

Botičelijev portret „Smeralda Brandini”, (Muzej Viktorije i Alberta). Poređenja radi, koliko je Leonardo svoj portret, nastao u približno isto vreme, obogatio prikazom pejzaža.

Međutim, početak visoke renesanse već se oseća zahvaljujući harmoniji koju je uveo Leonardo. U poređenju sa drugim delima iz XV veka, na slici je izrazitija sređenost kompozicione konstrukcije koja stvara utisak prostranosti i spokoja; odnosno predosećaj onih metoda umetničkog organizovanja koji će biti svojstveni majstorima visoke renesanse. Leonardove inovacije posebno se ističu u činjenici da on ne samo da je naslikao model u formi tri četvrtine i verovatno do struka, što je bio tek poneki primer kompozicije portreta u Italiji, već je i model smestio u sred otvorenog pejzaža, nasuprot uobičajenoj praksi da se žene slikaju u svojim domovima, kao što je primer Botičelijevog portreta Smeralde Brandini. U portretima ovog perioda, retki pejzaž bi se eventualno mogao videti samo kroz prozor modela. Ovo je prvi korak ka stvaranju portretne formule s pejzažnom pozadinom koja će, posle Mona Lize, postati standard portreta kasne renesanse.

Likovni kritičari posebno hvale ovu pejzažnu pozadinu slike, njenu psihološku i formalnu fuziju sa portretnom slikom. „Ovaj sumrak, ovo usnulo jezerce, ova široka, tamna masa kleke sa tankim šarama igala duž ivica je u apsolutnoj saglasnosti sa duhovnim i fizičkim izgledom portreta“. Kako piše Graščenkov, Leonardo, komplikujući kompoziciju holandskih portretista, vešto kombinuje svetlosne efekte koji su karakteristični i za otvoreni i za zatvoreni prostor. Šikari iza modela čine „providni paravan“, koji slabi svetlost plavog neba, a pejzaž, vidljiv u dubini, prekriven je laganom sumračnom izmaglicom. Difuzno, takoreći, sobno svetlo (s desna i odozgo) pada na devojčino lice, stapajući se sa oslabljenim osvetljenjem udaljenog prostora. Ovde je istaknuta ta osobina Leonardovog manira, koja će kasnije biti nazvana sfumato.[13] Oblici dalekog pejzaža reflektuju se na površini vode sa mutnim senkama. Pejzaž sa tankim drvećem odjekuje emocionalnom strukturom portretne slike.[5]

Graščenkov dodaje: „iako je izgubio važan deo svoje kompozicije, grubo izobličen u proporcijama, „Portret Đinevre de’ Benči“ i dalje ostavlja snažan utisak. To se postiže ne samo novim metodama korelacije između portretne biste i pejzažnog prostora, novom interpretacijom ovog prostora, fino proračunatim svetlosnim efektima, već i opštim emocionalnim i psihološkim raspoloženjem.[5]

Pored toga, model ima karakteristične crte lica, ali ih autor slike ne naglašava (kao što bi to uradio kvatročento majstor), već ih naprotiv, omekšava, generalizuje i produbljuje psihološkom karakteristikom. Dakle, slika kombinuje tradicionalno, kao što je prikazivanje detalja, i novog, kroz poetsku atmosferu koju stvara pejzaž.[28]

Model i naručilac portreta[uredi | uredi izvor]

Pripisivanje[uredi | uredi izvor]

Ova slika, koja se vekovima nalazila u kolekciji vojvoda od Lihtenštajna, nije oduvek bila poznata po svom sadašnjem nazivu. Pored misterije ko je osoba sa slike, jedno vreme se delo nalazilo pod drugim autorstvom ili uopšte nije bilo pominjanja autora. Tako se u lihtenštajnskim katalozima mogu naći razni nazivi za ovaj portret, a u katalogu iz 1780. godine, kao autor slike naveden je nemački slikar Luka Kranah.

Međutim, već u najranijim biografijama Leonarda da Vinčija, pominje se postojanje izvesnog portreta Đinevre iz porodice Benči. Tako je Đorđo Vazari, italijanski maniristički slikar, arhitekta i pisac, u svojoj knjizi „Životi najsjajnijih slikara, vajara i arhitekata”, u delu posvećenom Leonardu da Vinčiju, napisao:[29]

Ovo je potvrdio i anonimni Leonardov biograf, poznat kao Anonimo Gadijano (ital. Anonimo Gaddiano), koji u svom delu navodi: „U Firenci je (Leonardo da Vinči) naslikao portret Đinevre d’Amerigo Benči iz Nature, delo koje je bilo toliko dobro urađeno da se čini da nije portret već sama Đinevra.”[30]

Međutim, identifikacija dela iz ovih navoda, dugo je ostala nerešena. Istraživači i istoričari umetnosti su povezivali ovaj opis sa „Portretom nepoznate žene” (franc. La Belle Ferronnière) ali i sa drugim Leonardovim portretima. Tek 1866. godine, Portret Đinevre de’ Benči je pripisan Leonardu da Vinčiju.[31][32] Tako se ova slika „sa likom nepoznate žene” našla među drugim Leonardovim portretima koji bi mogli odgovarati Vazarijevom opisu. Da je reč o Đinevri de’ Benči opšteprihvaćeno je tek u XX veku. Do ove atribucije došlo se na osnovu postavljene hipoteze da prikazivanje izdanaka kleke, simbola čednosti (ital. ginepro), sa obe strane slike, nagoveštava da je reč o devojci sa imenom Đinevra. Takav simbolizam je bio prihvaćen u renesansi i susreće se kod mnogih slikara, kao što je primer Pizanelov portret Đinevre d'Estre, gde se isto nalazi prikaz žbuna kleke. Tako je kleka bila simbol imena Đinevra a lovor za žene sa imenom Laura. Ovu atribuciju je branio nemački istoričar umetnosti Vilhelm fon Bode,[33] a nakon njega i Hildebrandt.[34] Međutim, tome su se protivili Moreli, Tis, Krutvel, Frizoni, Siren i Bodmer.[35] Danas se ona smatra opšteprihvaćenom.

Đinevra de’ Benči[uredi | uredi izvor]

Bogata porodica Benči je, sa svojim finansijskim aktivnostima, bila blisko povezana sa porodicom Mediči i u to vreme je zauzimala prilično istaknut društveni položaj u Firenci.[36] Đinevrin otac, Amerigo Benči, bio je humanista, kolekcionar grčkih i rimskih autora, mecena i prijatelj raznih književnika, filozofa i umetnika.[37] Posebno je isticao prijateljstvo sa Marsilijem Fičinom. Njen deda, Đovani Benči, je bio direktor Medičijeve banke u kojoj je i sam Amerigo radio.[37] Đinevra je dobila ime po svojoj babi Đinevri Peruči, dok je njen brat Đovani dobio ime po dedi.[38] Prema Vazariju, Leonardo je bio u prijateljskim odnosima sa Amerigom i mlađim Đovanijem.[37] U vreme nastanka portreta, Leonardo je bio tek nekoliko godina stariji od Đinevre.

Arhivska istraživanja su pokazala da je Đinevra de’ Benči bila nadarena i priznata intelektualka svoga vremena.[36] Veruje se da je rođena 1456. ili 1457. godine. Dana 15. januara 1474. godine,[36][39] u dobu od 16 ili 17 godina, udala se za Luiđija Nikolinija, duplo starijeg udovca[36] iz poznate firentinske porodice koja je takođe podržavala Medičijeve. U taj brak je stupila sa značajnim mirazom.[40] Međutim, Luiđi je vrlo brzo zapao u finansijske probleme, i već 1480. godine,[36] njihovi dugovi premašili su čitavo njihovo bogatstvo.

Đinevra je bila obrazovana devojka, poznata u Firenci i Rimu po svojoj lepoti i vrlinama, kao i po interesovanju za muziku i poeziju.[36] Njeni savremenici su je zvali La Benčita,[36] što je nagoveštavalo njenu sitnu građu.[39] Njena pobožnost, vrlina i intelekt bili su veoma cenjeni. Bila je inspiracija za nastanak nekoliko sonata posvećene njoj. Đinevra je i sama pisala poeziju, ali je od njenih dela sačuvana samo jedna pesma.[36]

O njoj je pisao Lorenco de Mediči, posvetivši joj dva dela ali i Kristoforo Landino[36] ističući da su Đinevrine ruke bile ne samo lepe, već i veoma vešte u radu sa iglom. Dva puta ih pominje sa velikim divljenjem i tvrdi da se Bernardo Bembo divio „rukama sa Palasovim umećem“. Još jedan pesnik, Alesandro Bračezi, pisao je kako je pokupio ljubičice koje su pale sa Đinevrine haljine i krišom ih odneo Bembou, takođe hvaleći njene „prste bele kao slonovača“.[41][42][43]

Đinevra de’ Benči preminula je oko 1521. godine, kao udovica bez dece, najverovatnije od tuberkuloze.[36]

Okolnosti naručivanja portreta[uredi | uredi izvor]

Okolnosti nastanka portreta su predmet naučne rasprave. Žene u renesansi obično su slikane u tri navrata - u slučaju veridbe, u slučaju venčanja ili u slučaju smrti. Ako je slika bila venčani portret, onda se obično uparivala sa portretom muža, a žena bi u ovom slučaju bila prikazana u desnom skretanju kao što je prikaz na portretu Lorenca di Kredija. Vrlo često se smatralo da je „Portret Đinevre de’ Benči” vezan za venčanje ili veridbu,[44] pošto je kleka prikazana na njemu tumačena kao alegorija čednosti. Kako je Leonardo naslikao devojku sa licem okrenutim u „pogrešnom” pravcu, pretpostavljalo se da portret, najverovatnije, nema veze sa venčanjem, već sa veridbom.[1] Međutim, u ovom slučaju je iznenađujuće što slika, kao što je uobičajeno, nije bila ispunjena demonstracijom bogatog miraza neveste. Đinevrin nakit i haljina od skupocenog brokata, koja bi naglasila bogatstvo njene porodice je vidno izostavljena. Verzija da je portret naslikan povodom Đinevrinog venčanja ili veridbi je, prilikom proučavanja književnosti i umetnosti XX veka, najčešća, ali studije poslednjih decenija dokazuju da je najverovatnije pogrešna.

Amblem Bernarda Bemboa je venac od palminih i lovorovih grančica, sa unutrašnjim natpisom „Vrlina i čast”.

Portret je najverovatnije naručio Bernardo Bembo, venecijanski ambasador u Firenci,[45][36][46] blizak Đinevrin prijatelj i njen platonski obožavalac.[36] Njihov odnos je poznat iz raznih pisanih izvora.[36][45] Na vernost ove tvrdnje ukazuje slika na poleđini portreta. Tamo naslikan venac od palme i lovora je Bernardov lični amblem, koji je koristio kao ex libris za rukopise u svojoj kolekciji, a zatim i za restauraciju Danteove grobnice, koju je 1483. izveo Pjetro Lombardo,[41] kao i u nizu drugih mesta. Međutim, na ovoj slici, njegovom amblemu od dveju biljaka, u centru, pridružuje se i treća biljka - kleka, simbol Đinevre. Dakle, slika na poleđini portreta najverovatnije predstavlja preplet heraldičkih biljaka dvoje ljubavnika, što je u skladu sa renesansnom simbolikom. Štaviše, ispitivanje infracrvenim postupcima, utvrđeno je da se ispod sadašnjeg motoa „VIRTVTEM FORMA DECORAT” (Lepota krasi vrlinu) nalazio natpis „VIRTUS ET HONOR” (Vrlina i čast), što je bio Bernardov lični moto.[6][7]

Ova vrlo verovatna povezanost između narudžbine portreta i Bernardovom divljenju Đinevrom, isključuje ovu sliku iz ciklusa svadbenih radova i čini je jedinstvenom među firentinskim ženskim portretima tog doba, jer slika nije bila povezana sa porodičnim događajima niti je bila naručena od strane članova porodice. Izgleda da je portret svojevrsni spomenik ljubavi, najverovatnije, platonskoj.[36]

Istraživači i naučnici smatraju da bi legendarni portret Laure, koji je Petrarka naručio od italijanskog slikara Simona Martina, mogao poslužiti kao primer za takvu neobičnu Bernardovu narudžbinu. Posedovanje takve slike omogućilo bi Bembou, humanisti koji je bio u skladu sa petrarkističkom i humanističkom tradicijom, da izrazi svoja platonska osećanja.

Pored ove široko prihvaćene teorije, postoji i manje zastupljena teza po kojoj je portret naručen od strane članova porodice Benči. Đinevrin otac je preminuo 1468. godine, dok je ona još bila dete, i moguće je da je brak koji je sklopljen 1474. godine, najverovatnije ugovoren uz posredstvo drugog člana porodice, ujaka Bartolomea ili brata Đovanija, Amerigovog najstarijeg sina. Po ovoj hipotezi, Đovani je najverovatnije naručio portret od Verokia koji ga je dodelio svome učeniku Leonardu da Vinčiju ili ga je naručio direktno od samog Leonarda. Kao razlog za narudžbinu može biti zadržavanje sećanja na sestru koja je udajom napustila porodični dom. U to vreme, bilo je nekoliko primera portreta mladih Firentinki napravljenih kako bi sačuvali sećanje na osobu koja je napustila kuću ili je mlada preminula.[47]

Provenijencija[uredi | uredi izvor]

Istorija posedovanja portreta u prvih 150 godina, nije poznata. Veruje se da je slika ostala u Firenci nakon Leonardovog odlaska u Francusku. Mada, pojedini izvori pominju sliku izvesne Đinevre u inventaru u Amboazu iz 1500. godine,[48] ali ovo ime je bilo uobičajeno u tom periodu. Istraživači Leonardovih dela sugerišu da je sliku naručio Bernardo Bembo ali da je on nije posedovao.[7] Možda zato što nije imao dovoljno novca za nju, ili zato što se ubrzo vratio u Veneciju, izgubivši interesovanje za Đinevru. Čak i da je posedovao portret za vreme kratkog boravka u Firenci, pretpostavlja se da je malo verovatno da ga je odneo kući u porodični dom. U prilog tome ide i činjenica da se u inventaru Pjetra Bemboa, njegovog sina naslednika, ne spominje ovo delo. Osim toga, nekoliko godina kasnije, Izabela d'Este je poslala zamolnicu Čečiliji Galerani da joj pošalje njen portret koju je naslikao Leonardo, kako bi se upoznala sa njegovim radom. Imajući na umu Izabeline bliske odnose sa Bemboom, kojeg je često posećivala, ona ne bi poslala takav zahtev da je on imao neki Leonardov portret.

Portret je najverovatnije ostao u posed porodične vile Benčijevih u ulici Via Benči i nije bio deo Đinevrinog pokućstva jer se ne spominje u njenom testamentu, niti u testamentu njenog, ranije preminulog, supruga Luiđija. Đinevru je nasledio njen brat Đovani a njega, njegov sin Amerigo. Loza direktnih naslednika izumrla je 1611. godine.

Decenijama kasnije, 1733. godine, na poleđini portreta, stavljen je voštani crveni pečat sa grbom kuće Lihtenštajn. Međutim, u tom periodu, portret je već godinama bio deo Lihtenštajnske galerije, koju je osnovao knez Karl Euzebijus.[49] Pečat na poleđini označavao je da je slika bila deo „Fideikommissgalerie”, odnosno fideikomisarne supstitucijalne galerije Karlovog naslednika, Johana Adama Andreasa od Lihtenštajna. Kako je Johan preminuo 16. juna 1712. godine, veruje se da je slika došla u posed Lihtenštajnovih pre ovog datuma. Pretpostavlja se da su sliku najverovatnije kupili Karlo ili Johan, obojica strastveni ljubitelji umetnina. Obojica su putovali Evropom i posetili Firencu.[50] Karl je preferirao manje slike, kabinetskog formata, dok je Johan više voleo barokni stil. U svakom slučaj, Leonardovo autorstvo nije bilo poznato u tom vremenu, a sama slika je u prvim katalozima označavana bez posebnog imena ili navođenje autora. U katalogu iz 1780. godine, portret nepoznate dame pripisan je Luki Kranahu.

Slika je u međuvremenu stigla u Beč gde je premešten značajan deo Lihtenštajnske galerije. Nakon anšlusa, portret je uklonjen iz austrijske prestonice i prenesem u zamak u Vaducu.[1] Sliku je 1967. godine otkupila vašingtonska Nacionalna galerija umetnosti (Fond Ajlsa Melon Brus) od suverenog princa Franca Jozef II od Lihtenštajna, koji se posle rata našao u veoma teškoj finansijskoj situaciji. Slika je prodata za pet miliona američkih dolara, što je bio rekord za ono vreme.[51]

Portret Đinevre de’ Benči u modernoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Portret Đinevre de’ Benči prikazan je u nekoliko filmova.

Veruje se da je crtež ruku iz Vindzorskog koda, koji se dovodi u vezu sa nedostajućem delom portreta Đinevre de’ Benči, bio inspiracija za nastanak litografije Crtanje ruku holandskog umetnika Morisa Eshera.[53]

Istorija izložbenog prikazivanja[uredi | uredi izvor]

  • 1948. Izložba „Remek-dela iz zbirki princa od Lihtenštajna” u Muzeju umetnosti u Lucernu.[1][54]
  • 1951—55. „Izložba slika koje je pozajmio princ od Lihtenštajna”, u Nacionalnoj galeriji, u Londonu.
  • 1969. Izložba „In Memoriam, Ailsa Mellon Bruce” u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu.
  • 2001. Izložba „Virtue and Beauty: Leonardo's 'Ginevra de' Benci' and Renaissance Portraits of Women” u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu.[47]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Ginevra de' Benci”. nga.gov (na jeziku: eng). USA: National Gallery of Art. Pristupljeno 3. februar 2023. 
  2. ^ „Ginevra de' Benci by Leonardo da Vinci”. www.thehistoryofart.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  3. ^ Kemp, Martin (2006). Leonardo da Vinci: The Marvellous Works of Nature and Man: (na jeziku: eng). UK: Oxford University Press (objavljeno 23. 3. 2006). str. 28. ISBN 0192807250. 
  4. ^ Bull, David (1992). „Two Portraits by Leonardo: "Ginevra de' Benci" and the "Lady with an Ermine"”. Artibus et Historiae. 13 (25): 67—83. ISSN 0391-9064. doi:10.2307/1483457. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  5. ^ a b v g d Graщenkov, Viktor Nikolaevič (1996). Portret v italьяnskoй živopisi Rannego Vozroždeniя (na jeziku: rus). Moskva: Iskusstvo. str. 287—289. ISBN 5-210-00120-2. 
  6. ^ a b Bolzoni, di Lina (11. 12. 2017). „Bembo, tra quadri e belle donne”. Il Sole 24 Ore (na jeziku: ita). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  7. ^ a b v „Wreath of Laurel, Palm, and Juniper with a Scroll inscribed Virtutem Forma Decorat”. National Gallery of Art (na jeziku: eng). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  8. ^ a b „Portrait of Ginevra de' Benci”. Web Gallery of Art. (na jeziku: ita). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  9. ^ „“Ginevra de’ Benci” by Leonardo da Vinci”. JOY OF MUSEUMS VIRTUAL TOURS. Virtual Tours of Museums, Art Galleries, and Historic Sites (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. jun 2023. 
  10. ^ „Portrait of Ginevra Benci (1474-1476) by Leonardo da Vinci”. Artchive (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. jun 2023. 
  11. ^ Gibson, Eric (1991). Leonardo's "Ginevra de' Benci": the restoration of a Renaissance masterpiece (na jeziku: eng). London: Apollo. 
  12. ^ „Leonardo da Vinci's Ginevra de' Benci”. nga.gov. Arhivirano iz originala 3. avgust 2009. g. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  13. ^ a b v g „National Gallery of Art Presents New Documentary About Leonardo da Vinci's Masterpiece "Ginevra de' Benci" Narrated in Italian by Isabella Rosellini to Air on RAISAT this Summer”. nga.gov (na jeziku: eng). 9. 7. 2000. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  14. ^ „Paul Biro and Martin Kemp Analyze Possible Da Vinci Painting”. peterpaulbiro.net (na jeziku: eng). Pristupljeno 7. februar 2023. 
  15. ^ Silverman, Peter (1. februar 2010). „Chapter 9: The Art of Fingerprints”. Leonardo's Lost Princess: One Man's Quest to Authenticate an Unknown Portrait by Leonardo Da Vinci (na jeziku: eng) (1 izd.). Wiley. ISBN 978-0470936405. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  16. ^ Toman, Rolf (2011). Renaissance: Art and Architecture in Europe during the 15th and 16th Centuries (na jeziku: eng). Parragon. str. 322. ISBN 978-1-4075-5238-5. 
  17. ^ Da Vinci, Leonardo. A Treatise On Painting (na jeziku: eng). Pristupljeno 8. februar 2023 — preko archive.org. 
  18. ^ da Vinci, Leonardo. Trattato della pittvra di Lionardo da Vinci, nouamente dato in luce, con la vita dell'istesso autore, scritta da Rafaelle dv Fresne. Si sono giunti i tre libri della pittura, & il trattato della statua di Leon Battista Alberti, con la vita del medesimo (na jeziku: ita). Pristupljeno 8. februar 2023 — preko archive.org. 
  19. ^ Brown, David Alan (1998-01-01). Leonardo Da Vinci: Origins of a Genius (na jeziku: engleski). Great Britain: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07246-4. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  20. ^ a b „Study of Hands by Leonardo da Vinci”. www.thehistoryofart.org (na jeziku: eng). Pristupljeno 2023-09-06. 
  21. ^ DA VINCI, LEONARDO (1490). „A study of a woman's hands”. www.rct.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  22. ^ Clayton, Martin (2018-11-06). Leonardo da Vinci: A Life in Drawing (na jeziku: engleski). Rizzoli. ISBN 978-0-8478-5940-5. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  23. ^ Syson, Luke; Keith, Larry (29. novembar 2011). Leonardo da Vinci: Painter at the Court of Milan (na jeziku: eng). National Gallery. ISBN 978-1-85709-491-6. 
  24. ^ Cook, Herbert (1912). „The Portrait of Ginevra dei Benci by Leonardo da Vinci”. JSTOR (na jeziku: eng). The Burlington Magazine for Connoisseurs. str. 345—347. 
  25. ^ a b v „Portrait of a Young Woman”. The Metropolitan Museum of Art (na jeziku: eng). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  26. ^ a b Rubin, Patricia Lee (2011). The Renaissance Portrait: From Donatello to Bellini (na jeziku: engleski). Metropolitan Museum of Art. str. 162—163. ISBN 978-1-58839-425-5. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  27. ^ Vipper, Boris (1977). Boris Vipper - Italьяnskiй renessans XIII-XVI veka Tom 1 (na jeziku: rus). 1. ISKUSSTVO. str. 74—102. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  28. ^ Rotenberg, Evseй Iosifovič (1974). Iskusstvo Italii (PDF) (na jeziku: rus). Moskva: Iskusstvo. str. 31 — 86. Pristupljeno 7. februar 2023 — preko etnolog.org.ua. 
  29. ^ Vasari, Giorgio (1550). „LIFE OF LEONARDO DA VINCI”. Le Vite de' più eccellenti pittori, scultori, e architettori [Lives of the Most Excellent Painters, Sculptors, and Architects] (PDF) (na jeziku: ita). 2. Prevod: De Vere, Gaston du C. Firentinsko Vojvodstvo: Torrentino. Pristupljeno 4. februar 2023. 
  30. ^ Fiorentino, Anonimo. Il Codice magliabechiano, cl. xvii. 17, contenente Notizie sopra l'arte degli antichi e quella de' Fiorentini da Cimabue a Michelangelo Buonarroti, scritte da Anonimo Fiorentino (na jeziku: ita). Pristupljeno 4. februar 2023 — preko archive.org. 
  31. ^ Pedretti, Carlo (1. oktobar 2008). LEONARDO & IO (na jeziku: ita). Milano: Mondadori. str. 88. ISBN 978-8804560050. 
  32. ^ Lee Palmer, Allison (15. decembar 2018). Leonardo da Vinci: A Reference Guide to His Life and Works. Significant Figures in World History (na jeziku: eng). Rowman & Littlefield Publishers. str. 203. ISBN 978-1538119778. 
  33. ^ Bode, Vilhelm fon (1921). Studien über Leonardo da Vinci (na jeziku: nem). Berlin : G. Grote. Pristupljeno 4. februar 2023 — preko archive.org. 
  34. ^ Hildebrant, Edmund (1927). Leonardo da Vinci: der Künstler und sein werk (na jeziku: nem). Berlin: G. Grote'sche Verlagsbuchhandlung. Pristupljeno 4. februar 2023 — preko Google Books. 
  35. ^ Baroni, Costantino (1961). All the Paintings of Leonardo Da Vinci. Njujork: Hawthorn Books. Pristupljeno 4. februar 2023. 
  36. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj di Ada, Alessandrini (1966). „BENCI, Ginevra”. treccani.it. Dizionario Biografico degli Italiani - Volume 8 (na jeziku: ita). Istituto dell'Enciclopedia Italiana. Pristupljeno 4. februar 2023. 
  37. ^ a b v di Yves, Renouard-Eugenio Ragni (1966). „BENCI, Amerigo”. treccani.it. Dizionario Biografico degli Italiani - Volume 8 (na jeziku: ita). Istituto dell'Enciclopedia Italiana. Pristupljeno 4. februar 2023. 
  38. ^ Carla, Glori. „I moti mentali e la biografia di Ginevra Benci: "Ritrar l'istoria" nel segno della psicoanalisi e dell'arte contemporanea”. academia.edu (na jeziku: ita). Pristupljeno 4. februar 2023. 
  39. ^ a b Sheehan, Susan; Gill, Brendan (25. mart 1967). „Biography of Ginevra di Amerigo di Giovanni di Amerigo di Simone di Ser Donato de' Benci”. The New Yorker (na jeziku: eng): 39. Pristupljeno 6. septembar 2023. 
  40. ^ Berk Jiminez, Jill; Banham, Joanna, ur. (2001). Dictionary of Artists' Models (na jeziku: eng) (1 izd.). Taylor & Francis. str. 61. ISBN 9781579582333. Pristupljeno 4. februar 2023 — preko Google Books. 
  41. ^ a b J. Farago, Claire (1999). Fletcher, Jennifer, ur. An Overview of Leonardo's Career and Projects Until C.1500 (na jeziku: eng). 2. Taylor & Francis. str. 297. ISBN 9780815329343. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  42. ^ „Alessandro Braccesi carmina 2 - Ca' Foscari,”. Università Ca' Foscari Venezia (na jeziku: ita). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  43. ^ „ad Ginevram Benciam puellam formosissimam” (na jeziku: ita). Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  44. ^ Kenneth, Clark; da Vinci, Leonardo (1959). Leonardo Da Vinci: An Account of His Development as an Artist (na jeziku: eng). Viking. str. 27—29. ISBN 9780670809103. 
  45. ^ a b di Angelo, Ventura; Pecoraro, Marco. „BEMBO, Bernardo”. treccani.it (na jeziku: ita). Dizionario Biografico degli Italiani. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  46. ^ „Poliziano - I detti piacevoli”. mori.bz.it. Pristupljeno 6. 9. 2023. 
  47. ^ a b Alan Brown, David; Bulgarella, Mary Westerman; Cropper, Elizabeth; Kent, Dale; Kirkham, Victoria; Orsi Landin, Roberta; Luciano, Eleonora; Woods-Marsden, Joanna (2001). Virtue and Beauty: Leonardo’s Ginevra de’ Benci and Renaissance Portraits of Women (PDF) (na jeziku: eng). National Gallery of Art Washington. Pristupljeno 5. februar 2023. 
  48. ^ Emil, Möller (1937/1938). Leonardos Bildnis der Ginevra dei Benci (na jeziku: nem) (12 izd.). Münchner Jahrbuch der bildenden Kunst. str. 185-209. Pristupljeno 6. februar 2023. 
  49. ^ Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.), Sammlungen des Regierenden Fürsten von Liechtenstein (1985). Liechtenstein, the Princely Collections (na jeziku: eng). Metropolitan Museum of Art. str. 180—185. ISBN 9780870993855. Pristupljeno 7. februar 2023 — preko Google Books. 
  50. ^ Olga Raggio, "The Collection of Sculpture," u Liechtenstein, The Princely Collections, The Metropolitan Museum of Art, New York, 1985: str. 63-65
  51. ^ Ellis Burcaw, George; et al. (American Association for State and Local History) (1997). Introduction to Museum Work. Aaslh Book Series, American Association for State and Local History book series G - Reference,Information and Interdisciplinary Subjects Series, Introduction to Museum Work, George Ellis Burcaw (na jeziku: eng). Rowman Altamira. str. 86. ISBN 9780761989264. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  52. ^ „Intimnыe točki”. russkoekino.ru (na jeziku: rus). Pristupljeno 7. februar 2023. 
  53. ^ Teisch, Jessica; et al. (Tracy Barr) (2005). Da Vinci For Dummies (na jeziku: eng). Wiley. str. 215. ISBN 9780764578373. Pristupljeno 7. februar 2023. 
  54. ^ Wilhelm, Gustav; et al. (Kunstmuseum Luzern) (1948). Meisterwerke aus den Sammlungen des Fürsten von Liechtenstein: Ausstellung im Kunstmuseum, Luzern, 1948, 5. Juni bis 31. Oktober. Luzern: Kunstmuseum. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Portret Đinevre de’ Benči na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Портрет_Ђиневре_де’_Бенчи&oldid=27725860”