Doktrina poštene ili pravične upotrebe (engl.fair use) je institucija zakona o autorskim pravima SAD koja omogućava zakonito, nelicencirano uključivanje citata ili materijala zaštićenih autorskim pravima u delo drugog autora. Iako je ovaj termin jedinstven zakonodavstvu Sjedinjenih Država, mnoge druge zemlje imaju u svojim zakonima sličan koncept.
Na primer, sličan princip pravično rukovanje (engl.fair dealing) je poznat u zakonodavstvu nekih drugih zemalja. Zakon o registrovanim zaštitnim znakovima (engl.trademark) SAD takođe poznaje doktrinu istog imena, mada ne i sadržaja (ta doktrina se u stvari znatno razlikuje).
Doktrina "poštene upotrebe" je formulisana u članu 17. američkog federalnog zakona o autorskim pravima (§ 107 of US Copyright Act 17 U.S.C.).
Pošteno korišćenje bez traženja dozvole vlasnika autorskih prava je dozvoljeno jedino pod uslovom da promoviše "napredak nauke i umetnosti" (sekcija 8 čl. 1 Ustava SAD).
Mnoge druge zapadne zemlje imaju slične dozvole koje dopuštaju upotrebu zaštićenog materijala u pojedinim specifičnim uslovima, a uslovi su obično navedeni u zakonima za zaštitu autorskih prava, no ti uslovi su najčešće restriktivniji nego američka praksa. Tako, na primer, postoje definicije koje odgovaraju poštenoj upotrebi u sledećim zakonima:
Information Society Directive (Directive 2001/29/EC of 22 May 2001) (Evropska unija)
Sec. 12(1)-20, Copyright Act of 1978 (Act 98 of 1978 & amendments) (Južna Afrika)
Analogija poštene upotrebe u zakonodavstvu Rusije[uredi | uredi izvor]
Rusija ima sličan koncept koji se zove "slobodna upotreba proizvoda". Glavna razlika između "poštene" i "slobodne" upotrebe je da je kod prve dozvoljena apsolutno svaka upotreba nekog proizvoda sve dok je upotreba pravična, dok je kod ruske varijante upotreba slobodna samo u nekoliko striktno definisanih slučajeva.
Takvi slučajevi gde je slobodno koristiti neki materijal i bez obraćanja autoru ili plaćanja autorskih prava regulisani su 4. poglavljem Ruskog Građanskog kodeksa (članovi 70 i 71):
upotreba dela isključivo u privatne svrhe (odeljak 1273 Kodeksa);
sloboda upotrebe materijala u informativne, naučne, edukativne i kulturne svrhe (odeljak 1274);
slobodno javno izvođenje zakonski slobodnih muzičkih dela (kojima je istekla licenca, odeljak 1277);
slobodno umnožavanje dela za primenu u pravu (odeljak 1278);
slobodan zapis radio-emisije za kratkotrajnu upotrebu (odeljak 1279).
Postoje i još neki specifični slučajevi (na primer na osnovu odeljka 1325 člana 71 Kodeksa ili prema odeljcima 1343 i 1291) gde ima izuzetaka. Na primer svaka muzička ploča koja je stavljena u cirkulaciju na teritoriji Ruske Federacije, van teritorije koja je pokrivena zvaničnim putevima prodaje može se distribuirati i bez posebne dozvole izdavača.
Zadužbina Vikimedija svoje poslovanje zasniva na Licenci za slobodnu dokumentaciju (skraćeno GLSD)[a] i ne prihvata slike za koje postoji trajno autorstvo, bez odricanja. Međutim, takvih slika je malo, naročito kod specifičnih subjekata, te se u pojedinim slučajevima, u samo jednom članku, upotrebi slika u maloj rezoluciji, a ona se obeleži adekvatnim šablonom poštene upotrebe.
O poštenoj upotrebi ponekad informiše ovakva Viki-kutija:
This file is copyrighted. The individual who uploaded this work and first used it in an article, and subsequent persons who place it into articles, assert that this qualifies as fair use of the material under Fair use United States copyright law.
Na sledećoj stranici Vikimedijine ostave čije multimedijalne sadržaje koriste i članci Vikipedije, vidimo primer takve primene.
U konkretnom primeru je u pitanju plakat filma, u veoma maloj rezoluciji koja onemogućava komercijalno štampanje, ali je dovoljna da ilustruje sadržaj članka. Kako se navodi u njenoj pratećoj dokumentaciji datoteka "Crocodile dundee poster.jpg" je upotrebljena samo u članku samog filma, i u još jednom drugom, koji se bavi izvornom kinematografijom Australije.
Prateći opis datoteke mora da uključi i sledeće elemente:
(1. Ličnu izjavu pojedinca koji otprema datoteku —)
Iako je slika licencirana i podleže autorskom pravu, mislim da njeno prikazivanje na ovoj stranici odgovara zakonima SAD o poštenoj upotrebi, i to zato što:
(2. Dodatna objašnjenja —)
Ne postoji besplatna ekvivalenta koja bi efektivno identifikovala predmet članka;
Upotrebljena slika ni na koji način ne ograničava vlasnika autorskog prava da na tržištu distribuira dato delo;
Slika je upotrebljena samo jednom, i to u maloj rezoluciji koja onemogućava piratstvo;
Slika nije publikovana na Vikipediji, već potiče sa strane – videti izvor naveden ranije;
Slika odgovara opštim enciklopedijskim zahtevima Vikipedije;
Slika odgovara politici Vikipedije po pitanju medijskih sadržaja;
Slika je upotrebljena isključivo u materijalu koji je povezan sa Vikipedijom;
Slika je dovoljna da identifikuje predmet članka, a to je sam film;
Slika je upotrebljena isključivo u članku o temi kojoj odgovara;
Uz sliku je priložena kratka dokumentacija sa opisom, izvornikom, i jasnom atributacijom vlasnika prava.
Adekvatna licenca za ovu datoteku koju predlaže Vikipedija je <non-free poster> to jest "licencirani poster" ali ima i drugih, na primer "korica knjige" ili "korica časopisa".
Aktuelnost u Srbiji i moguće analogije u srpskom pravu[uredi | uredi izvor]
U ovom delu članka se bavimo isključivo teorijskim aspektima primene koncepta "poštena upotreba" – potencijalnim mogućnostima, a ne praksom (izjava o ograničenju odgovornosti).
Iako ova licenca postoji i na srpskoj Vikipediji, ona se ne preporučuje, zbog mogućnosti da postavljeni materijal bude obrisan ukoliko se utvrdi licenca suprotna navedenoj. Za razliku od toga srpska Vikipedija predložila je licencu Autorstvo 3.0 Srbija (CC BY 3.0 RS) ukoliko i gde ima uslova za njenu primenu.
Svaka država ima zakon o autorskim pravima, i postoji univerzalni nepisani kodeks citiranja (različit od knjige do knjige itd.). Dok pravilo citiranja može da varira od jedne naučne oblasti do druge, od države do države i od autora do autora, dotle zakon decidno reguliše pravila u odnosu na pisana dela, baze podataka, softver, muzička ostvarenja, tonske zapise, koreografiju, likovna i arhitektonska dela.
Zakon o autorskim pravima koji je važio u Srbiji do 2009. bio je liberalniji od zakona koji važe u drugim zemljama. U slučaju nekomercijalne upotrebe dozvoljavao je korišćenje i kopiranje autorskih dela i bez traženja posebne dozvole ili plaćanja autorske naknade. Izmenama i dopunama ovog zakona, koje su donete 2012. predviđena su sva ograničenja korišćenja autorskih dela koja postoje u EU (Zakon o autorskim i srodnim pravima Republike Srbije, 2012). Tako je prema novim odredbama zakona, na primer, zabranjeno „umnožavanje pisanih dela u obimu cele knjige, osim ako su primerci te knjige rasprodati najmanje dve godine; i umnožavanje notnih zapisa muzike, osim ručnim prepisivanjem.” Kopiranje celih knjiga koje nisu rasprodate duže od dve godine smatra se krivičnim delom za koje je zaprećena kazna zatvora od tri do pet godina.
Međutim, zakon reguliše samo pravo autora da kontroliše produkciju svojih dela i štiti od bespravnog korišćenja.
Zakon štiti ekspresiju ideja, procedure, metode, koncepte, otkrića, kao i izbor i uređivanje činjenica u bazama podataka, ali ne i same činjenice, ideje, procedure, metode, koncepte. Ideje i činjenice nisu zaštićene zakonom, ali izražavanje ideja i umnožavanje autorskih dela jesu.
Stoga i citiranje kratkih navoda iz pismenog dela, ili nečije usmene izjave (bilo voce viva ili javne medijske, kako pisane tako na internetu publikovane) u drugom naučnom delu, novinskom članku ili eseju zakon nijedne države ne reguliše. Takvo citiranje, u cilju da bi se nečiji rad vrednovao ili pak kritikovao je redovna i normalna praksa u pisanju. Naime, citati pokazuju da autor nije usamljen u određenoj tvrdnji i tako podupiru njegove stavove.
Sasvim je druga situacija u slučaju dvodimenzionalnih vizuelnih dela i drugih umetničkih ostvarenja, gde važe univerzalna pravila o autorstvu (vlasništvu autorskog dela), te je za upotrebu – čak i u informativne svrhe – po važećem zakonu o autorskim i srodnim pravima (Sl. Glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012) potrebno kontaktirati autora, ili izdavača ukoliko je ovaj otkupio ekskluzivno pravo. Treba da se traži dozvola od nosioca autorskog prava za korišćenje svakog pojedinačnog ostvarenja (posebno za svako autorsko delo) i to napismeno da bi se izbegli nesporazumi. To nije samo zakonska obaveza, već na to poziva i moral, jer je plagijat – prisvajanje proizvoda tuđeg stručnog i naučnog rada – uporediv s krađom, neovlašćenim prisvajanjem tuđe svojine.
Ima li u srpskom zakonu o autorskim i srodnim pravima "poštenoj upotrebi" sličnih koncepata? Zakon (5.2. — Suspenzija isključivih prava i prava na naknadu) reguliše sledeće srodne aspekte:[b]
Dozvoljeno je, u okviru izveštavanja javnosti o tekućim događajima – putem štampe, radija, televizije i drugih medija – i bez dozvole autora i plaćanja autorske naknade umnožavati primerke objavljenih dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se izveštava; dozvoljeno je pripremanje i umnožavanje kratkih izvoda i sažetaka iz novinskih i drugih sličnih članaka u pregledima štampe; dozvoljeno je umnožavanje javnih političkih, verskih i drugih govora održanih u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti; dozvoljeno je slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja (Član 43)
Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade za nekomercijalne svrhe nastave javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela u obliku neposrednog poučavanja na nastavi, zatim na školskim priredbama, pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za izvođenje i da se ne naplaćuju ulaznice (Član 44)
Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva za sopstvene potrebe i ako takvim umnožavanjem ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist (član 45)
Od naplate autorskih prava (između ostalog) ni pod kojim uslovom nisu izuzete građevinske realizacije dela arhitekture, računarski programi i elektronske baze podataka, te umnožavanje pisanih dela u obimu cele knjige, osim ako su primerci te knjige rasprodati najmanje dve godine (član 46)
Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod uslovom da je delo javno objavljeno, da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu, da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, ukoliko su ti podaci poznati,
a pri tom,
povredu prava predstavlja i uklanjanje ili izmena elektronske informacije o pravima, ili javno saopštavanje autorskog dela sa kojeg je informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili je izmenjena, a da pri tom počinilac ima osnova da zna da time podstiče, omogućava, olakšava ili prikriva povredu autorskog prava ili srodnog prava (Član 208, 5).
Znači, sloboda objavljivanja se pre svega odnosi na sveže informativne i na nekomercijalne, edukativne sadržaje i ovaj deo zakona umnogome podseća na koncept "poštene upotrebe" sadržaja. Na žalost, iz delom liberalno formiranog teksta zakona nije jasno da li navedene suspenzije važe i za fotografije i druge multimedijalne sadržaje. Vikipedija ili njoj slični javni projekti i neprofitni informativni internet-servisi bi teoretski mogli da dobiju izvesne autorske sadržaje u "poštenu upotrebu" bez nadoknade autorstva, ali to nije specifikovano zakonom. Osim toga, dodatno komplikuje stvari da Vikipedijina Krijejtiv komons licenca automatski uključuje i komercijalnu upotrebu materijala (ako autor drugačije ne licencira sa BY-NC-ND — Isključivo nekomercijalna upotreba)) što zakon u Srbiji u svakoj formi izričito zabranjuje. Varijanta Krijejtiv komons autorstva Krijejtiv komons Autorstvo 3.0 Srbija koja se primenjuje na srpskoj Vikipediji još je problematičnija, pošto automatski isključuje dodavanje autorske restrikcije (NonCommercial — NC) čime se lice koje svoju datoteku prenosi na server odriče svih prava.
Prema tome, to jest po slobodnoj interpretaciji zakona, u Srbiji "poštena upotreba" značila bi pre svega upotreba u edukativne i nekomercijalne svrhe, osim u slučaju dvo- ili trodimenzionalnih umetničkih dela (likovno delo i fotografija) i originalnih, komercijalnih softvera koje je uvek zabranjeno koristiti bez dozvole autora ili bez nadoknade autoru (član 47).
Zagovarači ukidanja poštene upotrebe strepe od zloupotrebe ovog zakona.
Ova bojazan je najslikovitije prikazana u klasičnom sudskom precedentu pod nazivom "Folsom protiv Marša" (Folsom v. Marsh, 9 F.Cas. 342) koji se odigrao 1841. godine, gde je optuženi prepisao 353 strana iz 12-tomne biografije Džordža Vašingtona da bi od istog materijala sastavio svoj dvotomni rad. Delo je objavljeno, ali je autor uhvaćen i naravno optužen za "piratstvo autorskih prava".
Međutim, iako je argumentovano na osnovu "poštenog" pristupa, zbog ogromne količine pozajmljenog materijala sud nije mogao da donese oslobađajuću presudu.
U to vreme takozvani "štampani rezimei" celih dela (engl.abridgement) nisu bili smatrani krađom intelektualnog vlasništva, tako da ni pravo derivata nekog dela nije moglo biti atributovano ekskluzivno na autora. Sudija je u skladu sa tadašnjim pravom dao pretpostavku da se radilo o prikazu ili smotri, to jest delu sumiranja (engl.review) pri kojem je dozvoljeno da se u cilju recenzije u "poštenoj nameri" citira čak i toliko velika proporcija originala, ukoliko je namera da se navedeni materijal koristi u vidu citata za razumnu i "pravičnu" kritiku. Takav argument kasnije je nazvan "najgori stav o intelektualnom vlasništvu ikada predstavljen".[1]
Ipak, tokom ovog slučaja prvi je put javno upotrebljen koncept "poštena" upotreba dela.[2]
Naravno, sud je bio podeljen, jer obim upotrebljenog materijala i nije najbitniji (ne po današnjim zakonima, nego iz moralnog gledišta). Pošto, gledano s druge strane, čak i delić tuđeg dela može da bude zloupotrebljen ako se koristi u kontekstu koji narušava autoritet originalnog autora, ili ako ga uskraćuje primanja od svog dela jer ga je neko nepromenjeno prekopirao i distribuisao.
Kao i u tom slučaju, i današnji sudovi treba da evaluiraju slučaj do slučaja, i utvrde stepen zloupotrebe, takođe na osnovu drugih pravnih faktora, poštena upotreba ostaje samo smernica.
U slučaju citiranja teksta postoji mnogo načina i stilova, ali je jedno pravilo isto i nepromenjivo: tekst mora uvek jasno naznačavati gde prestaju stavovi autora i počinje iznošenje tuđih. Ako se krše pravila citiranja i izvor ne bude jasno naznačen, autor se izlaže opasnosti da bude optužen za prisvajanje tuđeg autorskog rada.
Takođe, ukoliko navod prelazi određeni obim rečenica u jednoj celini, krši se kodeks citiranja i govorimo o plagiranju, a celi delovi koji se kopiraju iz tuđeg dela, sa nejasnim navođenjem ili bez autorisanja teksta su plagijati.
O pravilima i pravilnim načinima citiranja, o dužini citata itd. u različitim vrstama dela i kod različitih oblasti nauke i prakse vidi u: Navod (citat).
Mogućnost publikovanja elektronski drastično je izmenila situaciju u praksi. Dok se ranije većina informacija nalazila u štampanom obliku, samo biblioteke su omogućavale javnu dostupnost informacijama, pozajmljivanjem građe. Međubibliotečka pozajmica je omogućavala razmenu materijala – ukoliko lokalne biblioteke nisu posedovale neki materijal, obraćale bi se drugim bibliotekama u zemlji ili inostranstvu za pozajmicu traženog materijala.
Pojavom elektronskih publikacija situacija se promenila, jer je raniji status biblioteka prestao da bude presudan. Elektronska era je ubrzala razmenu materijala, ali je ujedno ozbiljno iskomplikovala primenu zakona o autorskim pravima. Restrikcije koje prate elektronski pristup informacijama otežale se uslove za ostvarivanje prava na slobodu informisanja kao osnovnog ljudskog prava definisanog članom 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koji glasi:
noborder"Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice."
Primer toga u koje ekstreme idu konflikti vezani za autorska prava dobro ilustruje sledeći slučaj:[3][4]
Američka muzička kuća VMG (VMG Salsoul, LLC) je tužila Madonu i njene producente za povredu autorskih prava (sempling) navodeći da su za potrebe pesme "Vogju" (Vogue) kopirali segment njihove pesme poznate od ranije kao "Lov Brejk" (Love Break) — u trajanju od 0,23 sekundi — i koristili modifikovanu verziju tog fragmenta pri snimanju pesme "Vogju". Madona je sa ovom pesmom postigla zavidan uspeh tokom devedesetih godina.
Nadležni sud je u završnoj presudi odbio tužbu uz obrazloženje da "de minimis" kopiranje ne predstavlja povredu prava i da široka slušalačka publika suštinski neće razlikovati kratak isečak u pesmi "Vogju" kao prepoznatljivu muzičku sekvencu sa poreklom iz "Lov Brejk." Sud je odbacio argument advokata VMG da je Kongres ranije eliminisao de minimis u slučajevima povrede snimljenih muzičkih materijala. Sud je smatrao da pravni koncept de minimis nije izuzetak u slučaju povreda autorskog prava na zvučne zapise, i da se podjednako odnosi na sve radnje vezane za autorska prava. Odluka suda je iz pravnog ugla bila razumna, povodom ovog u svakom pogledu nonsens slučaja.
Naravno, javnost je bila podeljena u vezi odluke suda, pojavljivali su se podrugljivi naslovi u novinama "Madoni ne treba kopirajt za semplovanje" i slično. Protivnici odluke argumentuju da neautorizovano pozajmljivanje muzičkog materijala čak ni u “de minimis” ne oslobađa od krivice intelektualne krađe. Međutim, ide u prilog odluke da američki zakon dozvoljava derivate inspirisane drugim delima, to jest dozvoljeno je imitirati ili simulirati kreativno delo zapisano u obliku muzičkog snimka (na primer tribut-bendovi) sve dok se ne pravi i distribuira egzaktna kopija originalno izvođenog dela.
Ovaj slučaj svakako jasno rasvetljava zašto je u zakonu potrebna pravična "pošteda" za slučajeve ekstremnih optužbi.
Autorsko pravo je vremenski ograničeno i, posle vremena određenog zakonom, delo prelazi u javno vlasništvo. Kada neko autorsko delo postaje slobodno?
U Srbiji, kao i u svim evropskim zemljama i većini zemalja sveta, autorsko pravo važi 70 godina posle smrti autora, a ako je delo imalo više autora, onda od smrti poslednjeg koautora. Do 2004. godine i stupanja na snagu novog Zakona o autorskom i srodnim pravima, prema tada važećem propisu (Službeni list Srbije i Crne Gore, br. 61/04) trajanje zaštite autorskih prava u Srbiji bilo je 50 godina od smrti autora.
Achim Förster: Fair Use. Ein Systemvergleich der Schrankengeneralklausel des US-amerikanischen Copyright Act mit dem Schrankenkatalog des deutschen Urheberrechtsgesetzes, Mohr Siebeck, Tübingen. 2008. ISBN978-3-16-149678-3. (jezik: nemački)
Manuel Kleinemenke: Fair Use im deutschen und europäischen Urheberrecht? Eine rechtsvergleichende Untersuchung zur Flexibilisierung des urheberrechtlichen Schrankenkatalogs nach dem Vorbild der US-amerikanischen Fair Use-Doktrin, Nomos/C.H. Beck/Stämpfli, Baden-Baden. 2013. ISBN978-3-8487-0643-3. (jezik: nemački)
.png)
