Poljsko-ugarska unija

Personalna unija između Poljske i Ugarske Unia polsko-węgierska Poljsko-ugarska unija
Prva unija Poljske i Ugarske (crveno)
Geografija
Kontinent		Evropa
Regija		Istočna Evropa
Prestonica		Budim, Krakov
Društvo
Službeni jezik		Poljski jezik, Mađarski jezik, Hrvatski jezik, Češki jezik
Religija		Katolicizam
Politika
Oblik države		Nasledna feudalna monarhija
— kralj		Lajoš I Anžujski
		Vladislav III Jagelonac
Zakonodavna vlast		državni sabor
Istorija
Istorijsko doba		srednji vek
— Osnivanje		1370/1440.
— Ukidanje		1383/1445.
— Status		Bivša država
Događaji
— Ugarski kralj Lajoš I Anžujski je izabran za poljskog kralja		1370.
— Lajoš je umro		1382.
— Raspad Poljsko-ugarske unije		1383.
— Poljski kralj Vladislav III Jagelonac je izabran za ugarskog kralja		1440.
— Pobeda u borbi za Ugarsku krunu		1442.
— Varninski krstaški rat protiv Turaka		(1443—1444.)
— Raspad druge Ugarsko-poljske unije		1445.
Geografske i druge karakteristike
Površina
— ukupno		oko 1.354.053 (za vreme vladavine Vladislava III) km²
Valuta		Poljski zlot, Mađarska forinta
Zemlje prethodnice i naslednice Poljsko-ugarske unije
Prethodnice:		Naslednice:
	Kraljevina Ugarska (1000—1918)	Kraljevina Ugarska (1000—1918)
	Kraljevstvo Poljska	Kraljevstvo Poljska

Poljsko-ugarska unija je bila personalna unija između ove dve zemlje. Unija je sklapana dva puta 1370. godine, kada je umro poljski kralj Kazimir III, a nasledio ga njegov sestrić, ugarski kralj, Lajoš I Anžujski; i 1440. godine, kada je za ugarskog kralja izabran poljski kralj Vladislav III Jagelonac.

Prva unija

Početak prve unije

Dana 5. novembra 1370. godine, umro je poljski kralj Kazimir III Veliki i tako se završio procvat Poljske i ovo je označilo kraj dinastije Pjastova, koja je držala poljski presto otkako je nastala poljska država, a 7. novembra Vladislav Opolski proglašava ugarskog kralja Lajoša I Anžujskog, koji ubrzo dolazi tu i preuzima vlast, kada ga za kralja prihvataju kneževine Dobžinjski, Bidgošč, Vjelatov i Valč. U vezi s pitanjem o prestolonasleđu panovi su počeli da iznuđuju od kraljevske vlasti niz privilegija.

Nedelju dana posle Svetog Marina, koji je bio 10. novembra, Lajoša za poljskog kralja krunišu nadbuskup Jaroslav, krakovski biskup Florijan i Petar Lubuski u Krakovskoj katedrali u pristojnoj svečanosti, ali je tom krunisanju učestvovalo malo plemstva. Samo Vladislav Opolski i Kazimir Dobžinjski povodom krunisanja dobijaju od kralja na poklon neke gradove i utvrđene dvorce: Velon, Boleslavjec, Brzezno, Kšepice, Olštin, Bobolnice, Bidgošč, Vjelatov i Valč. Ovim darivanjem Lajoš je otvorio put jačanju plemstva u Poljskoj.

Ovo koristi grof Brandenburga i osvaja Santok.

Litvanski napad i beg kralja

Kjejstut, vojvoda od Litvanije, je kada je saznao da je Kazimir umro, zajedno sa Lubartom, vojvodom od Lucka, opseo stari drveni dvorac Volodimir. Pjertač Turski, zapovednik dvorca, se uplašio, iako je imao pristojnu posadu i hranu, iz straha predao dvorac, koji su Litvanci razorili.

Pošto je Lajoš morao da se vrati u Ugarsku on je 8. decembra za svog namesnika u Poljskoj proglasio svoju majku Elizabetu Pjast. Verovatno se u Ugarsku vratio zbog toga što se uplašio zbog pada Santoka i Volodimira, pokupivši sa sobom vladarske oznake Poljske: Krakovsku kraljevsku krunu, jabuku, mač, i druge. Za vreme njegovog odsustva plemići su se mnogo zabrinuli za svoju zemlju.

Odmetanje u Mazoviji

Vojvoda Zjemovit III Mazovski se za to vreme odmetnuo od Lajoša i osvojio Plock, Ravu, Vičogrod, Gostinin i Sohačev. Kralj je nato pozvao plemstvo da uništi Zjemovita i ono je odgovorilo da će ga poslušati, ali nije to uradilo i čak je i sarađivalo sa Zjemovitom. Zjemovitovo ratovanje je nastavio njegov sin Januč 1373. godine.

Rat protiv Trnovske Bugarske

Tokom ove unije Lajoš šalje vidinskog gospodara Stracimira protiv svog oca Jovana Aleksandra i on 1371. godine osvaja Sofiju i počinje borbu sa Aleksandrovim naslednikom Jovanom Šišmanom.

1372.

Dana 4. marta 1372. godine Vladislav Opolski je održao kongres sa bohemijskim kraljem Karlom VI Luksemburgom. Tim kongresom je sklopljen mir sa Bohemijom i potvrđena Bohemijska vladavina nad Šlezijom. Potom je 18. jula sva vlast u Poljskoj je predata Elizabeti. U septembru je Vladislav Opolski izgubio Palatinat, ali mu je u zamenu za to dodeljen Galič

Prva ofanziva Vladislava Belog

U septembru 1373. godine poslednji Pjast Vladislav Beli je krenuo u rat protiv Lajoša. Njemu se bez borbe prvi predao Inovroclav, pa Gnekovo, selo Romlika i sam tvrdi dvorac Zlotorija, koji mu se predao samo da bi dobio neke privilegije. Sve ovo je Vladislav osvojio za dan. Sutra ujutru, u subotu, skupila se Gnekovska vojska i pošla preko Drveca pod dvorac Šarlej. Stanovici dvorca, koji su bili spremni uvek da se bore, su se sutra, u nedelju, predali.

Kada je sa sve ovo saznao Secivoj od Šubine, guverner Velikopoljske, bio je zabrinut zbog sramnog gubitka tolikih gradova i nakon konsultacije sa plemstvom, skupio veliku vojsku i opseo Inovroclav, pošto se nadao da će povećati svoje posede ako dobije natklonost kralja. Inovroclav je ubrzo svojen. Vladislav je potom pobegao u dvorac Drezdenko, gde je bio pod zaštitom pana Ulriha fon Ostena, ali su skoro neosvojivi zamkovi Šarlej i Zlotorija su se održali zbog velikog broja svoje vojske i dobre snabdevenosti hranom.

Košička privilegija

On je podelio takozvanu Košičku privilegiju 17. septembra 1374. godine, oslobodivši panove i šljahtu svih državnih obaveza, sem vojne obaveze u samoj zemlji i male novčane dažbine, da bi njegova kćerka bila priznata i za prestolonaslednika Poljske. On je pretvorio beneficije poljskog plemstva u nasledne posede. Sem toga, kralj se tom privilegijom obavezao da će na položaje po oblastima postavljati samo predstavnike domaće aristokratije.

Košička privilegija predstavlja prvu privilegiju koja je data šljskom plemstvu — panovima i šljahti — kao staležu. Do tog vremena se sretamo s privilegijama tipa imuniteta, koje su davane pojedinim licima. Doba vladavine ugarskog kralja obeleženo je krajnjom svojevoljom šljahte, pljačkama, razbojništvima i drugim manifestacijama feudalne anarhije, e kojom se borio, doduše, ne uvek uspešno, Kazimir III.

Košička privilegija svela je plaćanje dažbina od strane šljahte i panova na prostu formalnost, i samim tim je znatno smanjila stalne kraljeve prihode i državne finansije učinila zavisnima od panova i šljahte. Za odobravanje novih dažbina šljahta je počela da se sakuplja na lokalne skupštine — sejmike, koji su ubrzo postali mesni organi vlasti šljahte.

1375.

Dana 13. februara papa Grgur XI je zahvaljujući Lajošu i Vladislavu Opolskom stavio biskupiju Pšemisl, Volodimir i Helm pod pokroviteljstvo nadbiskupije Galicije. Potom je 3. marta Vladislav pokušao da ukine nadbiskupiju Lavov, ali nije uspeo. Posle toga je izbila pobuna kalfa pekara u Krakovu, ali je ugušena 25. aprila, nekoliko dana posle dizanja pobune.

Dalje borbe sa Vladislavom Belim

Vladislav Beli je 16. avgusta 1375. godine ponovo zavladao dvorcem Zlotorijom i Drvecom, koju je pre toga izgubio. Tu je počeo da skuplja vojsku sačinjenu od Saksonaca. Još istog dana je opseo važni dvorac Racijaz, ali ga je hrabro stanovništvo porazilo kada je dobilo pojačanje. Posle ovoga je Vladislav došao pod Gnekovo. Iako ga je Gervard iz Slomova hrabro branio, zbog izdaje Vladislavova vojska je u septembru ušla u grad i spalila ga, a samog Gervarda zarobila sa 25 branilaca. Posle osvajanja ovog grada, Ulrih fon Osten se, sa svojim Saksoncima, povukao u Drezdenko.

Sutradan je Vladislav skupio vojsku koju su sačinjavali stanovnici Gnekova i Inovroclava i seljaci. Ova vojska trebalo je da brani njegove teritorije, ali se protiv Vladislava pobunio plemić Jasko Kmita, sa Batočom, vezenborškim vitezom i guvernerom Bresta. Do bitke je došlo pod Gnekovom. Tu je Vladislav bio potpuno razbijen i uz pomoć konja i sa nešto ljudi se spasao u Nešavu, gde je dobio četiri broda, pa je prešao preko Visle. Tokom ovoga je ubijeno i zarobljeno mnogo njegovih pristalica. Jaskova flota ga je gonila do Torunja.

Uprkos tome, Vladislav nije napustio napade na Kujaviju. U jednom pljačkaškom pohodu je spalio predgrađa Inovroclava i njegove kapije, kao i mnoga sela u Kujaviji i sa velikim plenom je neuspešno ponovo pokušao osvojiti Zlotoriju.

Zlotorija je opsedana do zelene nedelje i za vreme opsade čitava oblast je bila paljena, pustošena i ljudi su odvođeni u ropstvo. Takve stvari su se događale i u Velikopoljskoj i Kujaviji. Zlotorija je na kraju pala.

Propast Vladilsava Belog

Dana 1. juna 1376. godine, velika kraljevska vojska pod vođstvom Secevoja, Baroča iz Vezenborga i Bartoča iz Sokolova, guvernera Kujavije i guvernera Velikopoljske je opsela Zlotoriju. Kraljevskoj vojsci se na kraju pridružio i Kazimir Dobžinjski i Slupski, sa svojim mašinama za opsadu. Borba je bila duga, a Vladislav, koji je uza sebe imao mnogo vitezova, je napadao lojalne kralju i uz pomoć brodova na reci Visli.

Sledećeg jutra je kraljevska vojska upala u Zlotoriju. Borba je trajala ceo dan i završila se sa velikim gubicima na obe strane. Bilo je mnogo i ranjenih. Teško ranjen u glavu je bio i sam Kazimir, kada je kraljevska vojska u julu htela da osvoji zamak. Od tih rana je i umro 2. januara 1377. godine, a njegovi posedi: Bidgošč, Dobžinj i Valč su priključeni kraljevskom domenu.

Vladislav je, 16./28. marta 1377. godine, zbog nedostatka sredstava sklopio mir u Bžešću Kujavskom sa kraljevskom vojskom, po kojem im je dao dvorac Bartoč i priznao Lajoševu vlast, ali je Lajoš morao otkupiti Gnekovsku kneževinu za 10.000 forinti, a godišnje plaćanje je bilo 1 000 forinti. Zauzvrat Vladislav od Lajoša dobija benediktansku opatiju Svetog Martina na Gori u Panoniji.

Nov Litvanski napad

Litvanski knez Kjejstut je sa svojim bratom Lubartom Luckim i nećakom Jiržijem Belzkim preko reke San, kod Zavihosta, upao u Poljsku u novembru 1376. godine sasvim neočekivano osvojio i opljačkao mnoga sela na Visli i prodro do grada Tarnova, ne poštedevši na žene, ni decu, ni starce. Pola stanovništva je ili zarobljeno ili ubijeno. Spaljivane su crkve, a ubijani i zarobljavani sveštenici. Posebno su stradali: Lublin, Sandomjež i Galicija, a izgubljeni su Belz i Helm.

Neredi u Krakovu

Dana 7. decembra 1376. godine je jedan ugarski strelac je ubio guvernera Krakova Jaska Kmitu, koji je pao s konja i umro na licu mesta. Jasko je bio omiljen u narodu i odmah je izbilo ogorčenje i pokret protiv ugarske vlasti. Potom je Jaska Kmitu zamenio pan Przedbor. Poljaci su potom za dan pobili oko 160 Ugara u Krakovu ne štedeći ni žene, ni decu, ni starce, zato što su mislili da je strelac namerno ubio Jaska.

Veoma zabrinuta zbog klanja Ugara, ne baš voljena i nepopularna kraljica Elizabeta je u januaru 1377. godine abdicirala i otišla u Ugarsku, a naređeno je da se oprezno čuvaju gradovi, da ne bi bilo poklano još Ugara. Pored kraljice abdicirao je i novi guverner Krakova, pan Przedbor.

Pohod protiv Litvanije

U januaru 1377. dolazi do reformisanja ugarske vlasti u Poljskoj, nakon čega mudri kralj Lajoš kreće u ekspediciju protiv Litvanaca i unutrašnjih neprijatelja u Poljskoj. Njegov vojsku je predvodili: Vladislav Opolski, Boleslav i Konrad Olesnicki. On opseda Krakov, Belz, Sandomjež, Sieradz i Helm. Prvi je pao Belz (16. jula ili 9. septembra), i to ga je predao Jirži Belzski, jer je bio podmićen i dobio je dvorac Lobačuv. Jurži je kralju morao svake godine plaćati 100 grivni. S Helmom kralj je dobio i rudnike soli u Bohnji. Plemstvo je ovim osvajanjem dobilo kao nagradu: Helm, Horodlo, Grabovec i Sevolož.

Otvaranje rudnika

Dana 6. jula 1374. godine, Elizabeta Poljska je u Krakovu otvorila rudnik olova i srebra.

Nedostaci unije

Lajoš je, kada je postao kralj Poljske, težište svoje politike preneo s Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima mađarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anžujske otadžbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari ili ih je shvatao kao pitanja sporednije važnosti. Bistri bosanski ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme već bio sazreo čovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija očevidno šire koncepcije. Njegova država raste i napreduje. Kad su posle smrti cara Dušanove 1355. godine, a još više posle smrti kralja Vukašina i cara Uroša V nastali meteži i građanski ratovi u Srbiji, Tvrtko se umešao u njih i osvojio Hum sve do Nikšića, Konavlje, Dračevicu, staru Rašku do iza manastira Mileševa i Podrinje i Novi Pazar sve do Sjenice.

Posle ovih postignutih uspeha rešio je Tvrtko da svoje delo kruniše i vidno. U Miloševu, nad grobom Svetog Save, verovatno na Mitrov-dan 1377., krunisao se Tvrtko za kralja "Srblnєmь i Bosně i Pomorih i Zapadnimь Stranamь". Krunisanje nije izvršeno u Žiči, po staroj tradiciji Nemanjića, po svoj prilici za to, što se ona nije nalazila u Tvrtkovoj vlasti, ali je Mileševo, sa grobom Sv. Save, čiji je kult među Srbima bio već znatno razvijen, i kao zadužbina Nemanjića izabrano namerno da se naglasi to vezivanje za staro nasleđe. Od tada, on se, po običaju srpskih vladara, naziva Stefan Tvrtko; na svoj dvor u Bobovcu dovodi posebnog logofeta iz Raške i s njim srpske kraljevske običaje; od Dubrovčana prima 2.000 perpera svetodimitarskog dohotka koji su oni dotle plaćali srpskim vladarima.

V. Klajić je tvrdio, da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem "uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu". Nama se to ne čini verovatno. Ma koliko da je Lajoš bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi bar bez protesta, pristao, da se njegov dojučerašnji vazal na tako prost način reši svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po našem mišljenju, nije ni trebalo, da jednim aktom protiv Lajoša stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, u stvari, bio nezavisan vladar; vodio svoju politiku i radio u zemlji jedino ono, što je on hteo. Formalno priznavanje Ugarske vrhovne vlasti ušteđivalo mu je neprijatnosti s ugarskog dvora i davalo mu mogućnosti, da neugrožavan s leđa slobodno razvija svoju političku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne isključuje priznavanje tuđe vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uroš Veliki i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Ugra; a u Bugarskoj su čak "carevi", kao nekad Svetoslav, a sad Stracimir bili vazali mađarske krune. Tvrtko je

Vladislav Opolski kao guverner Poljske

U januaru ili februaru 1378. godine Lajoš je Vladilsava Opolskog imenovao za guvernera Poljske. 28. marta došlo je do kongresa velikopoljskih plemića u Gnjeznu na kom su plemići odbili da Vladislava priznaju za guvernera, tvrdeći da se krši Košički ugovor iz 1374. godine. Posle toga se Vladislav bavi samo pravnim pitanjima do svog smenjivanja u septembru. Vladislav, zagovornik mira, se odrekao uprave nad Galicijokm zbog litvanskih uspeha u toj oblasti. Galicija je tada došla pod upravu Galicijskih guvernera. Lajoš mu je potom 11. decembra dao Dobžinj, Gnekovo, Inovroclav i Bidgošč.

Rat protiv Mletačke republike

Kao saveznik republike Đenove, Lajoš je 1378. godine zaratio s Mlečanima, koji su smanjivali trgovinu dalmatinskih gradova. Lajoš posla vojsku u Italiju da osvaja Mletačke gradove na kopnu. Naprotiv se mletački vojvoda Vitore Pisani sa 36 galija zaputio u Dalmaciju, da pljačka primorske gradove. Najpre je stradao Kotor koji se 1369. godine otcepio od Zete i stavio pod zaštitu kralja Lajoša Tvrtko je iskoristio to da bi proširio svoj uticaj na jugu. Kao ugarski vazali, Dubrovčani su se bili mnogo uplašili za svoje posede i tražili su pomoći na sve strane. Kralj Tvrtko im je, u času ozbiljne opasnosti, poslao svoje ljude da čuvaju Ston.

Dana 14. avgusta 1378. je Pisani osvojili Kotor i čitav grad je bio opljačkan i spaljen; Pisani dade u Mletke otpremiti i svete moći iz kotorskih crkvi. Iza toga je krenuo Pisani na sever, da udari na Zadar. No taj grad beše dobro utvrđen, te ga nikako nije mogao uzeti. Međutim, u Jadransko je more stigao đenoveški admiral Lucijan Dorija sa 17 ratnih lađa. Kao saveznik kralja Lajoša pristane Dorija pred Trogirom. Ovde mu se pridruže takođe neke ugarske galije. S kopnenom vojskom je mornaricu podupirao hrvatski ban Nikola Seč.

Lukavi Mlečani doznadoše za ove priprave, koje idu sa odbranom Trogira, Splita i susednih ostrva: Brača, Hvara i Korčule. Zato Pisani 24. oktobra 1378. godine otplovi iz Zadra do Šibenika, jer je znao, da je slaba odbrana tog grada. Mletački provividur Lodoviko Loredano pozdravi Šibenčane ovako:

K vama dolazi Pisani, koji u jednoj ruci drži granicu mira, a u drugoj silu. Prihvatite li ono prvo, siguran Vam je imetak i život; odlučite li se za drugo, bi će Vama, kao što beše Kotoranima.

Šibeničani se ipak odlučiše za otpor. No Mlečani brzo osvoje grad; Pisani pak dade Šibenik u istinu opleniti i opljačkati, kako je pre nekoliko meseci učinio s Kotorom. Bato se vrati pred Zadar, da nastavi blokadu tog grada. Zadrani su ulaz u luku zatvorili lancem. To im pomože, da su odolevali brodovima Mletačkim. Da ne gubi vreme u opsadi Zadra, pošalje Pisani 7. novembra providura Lodovika Loredana sa 10 galija na sever. Loredano dođe pred grad Rab, te ga pozove na predaju. Rabljani se bojahu sudbine Kotora i Šibenika; zato se 9. novembra sastade gradsko veće, u kome je 81 od 85 većnika glasalo, da se grad ima predati Loredanu. Nato se Rabljani vrate pod vlast Republike Mletačke, te Loredanu izruče gradske ključeve. Po ugovoru, koji se do danas sačuvao, pristade Loredano na to, da Rabljani i nadalje žive po starim svojim običajima i i zakonima; ipak će Mlečani imenovati kneza (načelnika), koji će od Republike dobijati upute, a od grada platu.

Kad su Mlečani uzeli Kotor i njegov kraj Dubrovčani su upotrebili sva sredstva na ugarskom dvoru, da tog svog starog takmaca oštete i na neki način izluče iz konkurencije. Preduzimali su i sve druge mere protiv njega goneći mu lađe i ljude i sprečavajući mu svaki promet i trgovinu. U nevolji, Kotor se obratio za zaštitu kralju Tvrtku. Tvrtko je, zaista, pokušao da posreduje u Dubrovniku, pa kad njegovo zalaganje nije uspelo on se otvoreno stavio na stranu Kotorana. Ovi su mu, kao cenu za pomoć, ponudili svoj grad i njegovu oblast.

Za to vreme je Pisani ohrabren dotadašnjim uspesima, odlučio da udari na đenoveško brodovlje. Zbog toga 16. novembra doplovi pred Trogir. Sutradan počnu Mlečani jurišati na trogirsku tvrđavu, u kojoj se nalazio admiral Lucijan Dorija. No Trogirani i Đenovljani odbiju sve navale mletačke, te Pisani izgubi mnogo ljudi (600 mrtvih i 700 ranjenih). Još veća nevolja zadesi ga 7. maja 1379. godine kod Pule. Ovde je na njega navalio Lucijan sa 23 galije. Lucijan doduše pogibe u boju; ali njegov zamenik Ambrozije Dorija izvijeva blistavu pobedu. Mlečani izgubiše 15 lađa i 2 400 ljudi zajedno s ratnom blagajnom i sa 7 galija se Pisani vrati u Mletke, gde bude bačen u tamnicu.

Ovaj mletački poraz je presekao Tvrtkove namere, zbog Kotorske predaje Lajošu. Tvrtko posle toga nije mogao preduzeti ništa, a da ne dođe u otvoren sukob sa Lajošem. Jedino je odlučno stavio do znanja, da ne bi mogao dozvoliti da Dubrovčani, kao eventualni mandatori ugarske krune, posednu kotorski grad. A ovi su to želeli da postignu iz mnogo razloga, ali prvenstveno s toga da bi podredili jednog opasnog trgovačkog takmaca.

Godine 1380. mlečanima se okrenu ratna sreća. Vitore Pisani ponovo postade zapovednik brodovlja njihova. Kao rtakav zarobi 24. juna u Kjođi kod Mletaka 17 lađa i veliku vojsku đenovešku. Odmah nakon krenu prema Zadru, ali je i sada uzalud udarao na taj grad. Nato počne iz osvete pustošiti obale, a na moru zarobljavatu ugarske brodove.

Posle smrti njegove 13. avgusta 1380. nastavi taj posao Lodoviko Loredano, novi admiral mletački. Loredano spali grad Senj 29. avgusta i Basku na ostrvu Krku. Nedaće na moru prisile napokon kralja Lajoša na pregovoru o miru s Mlečanima

Mir bude sklopljen 8. avgusta 1381. godine u Turinu. Lajoš vrati Mlečanima sve gradove, što ih je u Italiji osvojila kopnena vojska njegova, jednako se republika odrekla Raba i drugih gradova u Hrvatskoj i Dalmaciji. Uz to se Republika obavezala, da će Lajošu nadoknaditi sav ratni trošak (100.000 dokata), i to tako, do će u ime kamata godišnje davati po 7 000 dukata. Turinskim mirom je Kotor konačno pripao Ugarima, Tvrtko nije napustio svoj plan da ga jednog dana ipak dobije, ali se odlučio i na druge mere.

Poslednje godine

Godine 1378. osnovana je nova biskupija u Kamjencu.

Posle toga je, 1379. godine, Lajoševa kćerka, Marija, priznata, od strane poljskog plemstva, za prestolonaslednicu Poljske.

Dana 12. februara 1380. godine je održan kongres u Zvolenu na kome je Lajoševa mlađa kćerka Jadviga verena sa, sinom austrijskog vojvode Leopolda III Habzburškog, Vilhelmom. Potom su, u septembru, u Lavovu, doneti neki novi zakoni. Nakon toga je 29. decembra umrla Elizabeta, nakon čega se Boleslav III Opolski imenuje za guvernera Poljske. Kongresa poljskog plemstva u Budimu je održan 19. ili 1. marta 1381. godine, na kome je proglašeno regetnstvo nad Boleslavom Opolskim, koje su sačinjavali: biskup Krakova, Zavič iz Kurozvenkija, krakovski namesnik Dobjeslav iz Kurozvenkija i kališki namesnik Secevoj Šubin. Nakon toga je 30. novembra Košička privilegija proširena i na sveštenike.

Postavljanje novog nadbiskupa

Dana 12. januara 1382. godine je umro krakovski biskup Zavič, a zatim 5. aprila nadbiskup Januč Suhivilk. 16. aprila se bira novi kandidat za nadbiskupa, Dobrogost, koga Lajoš potvrđuje. Dobrogost je stoga krenuo ka Rimu gde je papa birao novog nadbiskupa i na tom putu je zatvoren u Trevizu. Papa, 9. juna, po nalogu Lajoševom za nadbiskupa imenuje Bodzetu, a 15. jula ili avgusta Dobrogost je pobegao iz Treviza i vratio se u Poljsku.

Poslednji meseci Lajoševe vladavine

Dana 17. aprila 1282. godine je Lajoš dao Radomsk Vladislavu Opolskom.

Dana 25. jula, Lajoš je sazvao kongres guvernera Poljske i za mesto kongresa je odabrao dvorac Jakuba Zvolenskog. Na tom kongresu je prisilio poljsko plemstvo da prizna za njegovog naslednika, verenika njegove kćerke Marije, Žigmunda, markgrofa Brandenburga. Jedini, koji je odbio priznati Žigmunda za prestolonaslednika bio je Bartoč od Odolanova, jedan od neprijatelja Anžujaca u Poljskoj. Lajoš je tada poslao Žigmunda da natera Bartoča, da ga prizna.

Mladi četrnaestogodišnji markiz Žigmund je skupio vojsku i osvojio grad i zamak Kozmin, a zatim Nabišice i Kozminienc. 8. septembra Žigmund stiže do Odolanova.

Raspad unije

Dana 11. septembra 1382. godine u Trnavi, umro je ugarski kralj Lajoš Veliki. Lajoš je verovatno umro posle dugog bolovanja od lepre (po pričanjima autora mađarske hronike). Po nekim drugim izvorima, Lajoš je umro od gube ili sifilisa (sifilis mu je možda bio urođen, jer je Lajošev otac isto bolovao od sifilisa).

Lajoševom smrću Ugarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija Marija beše verena sa Žigmundom Luksemburškim, sinom češkog kralja, a nemačkog cara Karla IV. Ona je već 17. septembra, samo dan po kraljevoj sahrani, u Stolnom Beogradu, bila krunisana za „kralja“ Ugarske. Kada je Žigmund saznao za Lajoševu smrt odmah je sklopio sporazum sa Bartočom, prekinu opsadu Odolanova i platio mu da ga prizna za kralja.

Stefan Banfi iz Lendave je kao kraljičin čovek, za to vreme, bio „ban čitave Slavonije“ (1381—1385). On je bio sin nekadašnjeg bana Nikole Banfija, i u banskoj časti je nasledio Petra Cudara, koji je 1381. godine postao vojvoda poljske Galicije (crvene Rusije). Uz Stefana Banića pominje se kao „ban Kraljevine Slavonije“.

Jelisaveta se, za to vreme, pobrinula da njena kćerka od strane udaljenih područja u kraljevstvu npr. Dalmacije bude priznata kraljicom. U tu svrhu šalje već u jesen godine 1382. godine u Dalmaciju vesprimskoga župana Janoša Biesena. Gradovi dalmatinski se bojahu, da će u Dalmaciji opet prevladati Mletačka republika, pa zato prionuše uz kraljicu Mariju. Sa njom su dalmatinski gradovi sklopili i savez protiv svih koji napadnu Dalmaciju, a posebno protiv Mlečana. To je, valjda, uticalo mletačkog dužda Antonia Venijea da napokon, proleća 1383. godine, prizna Mariju za ugarsku kraljicu, čak se, 4. maja iste godine, obavezao, da će poštovati Turinski mir iz 1381. godine; takođe je poslao poslanika u Ugarsku da primi zakletvu kraljice, da će se brinuti o održavanju mira.

Ugarsko plemstvo se, potom, javilo sa velikim prohtevima protiv vlasti žena i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gare. Glavni protivnici novog režima behu Pavle Horvat, zagrebački biskup i Ivaniš Horvat, mačvanski ban i njihov ujak, jovanovac, Ivan Paližna, prior vranskog manastira kod Zadra. Oni doskora pređoše u otvorene protivnike kraljičine i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika, Karla Napuljskog, koji je pretendovao na ugarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrlog kralja. U celoj Ugarskoj nastadoše smutnje i borbe.

Ivan Paližna, vrhovni pobunjenik je, već s jeseni 1383. godine, digao pobunu protiv ugarske vlasti, u Vrani. Kraljica Jelisaveta je odmah uvide da pobunu treba što pre ugušiti. Zato se lično sa Marijom, Jadvigom, nekim biskupima i Stefanom Lackovićem II. Kraljice su 15. oktobra stigle u Zadar i njihova vojska je 28. oktobra osvojila Vranu, a Paližna je bio lišen priorske časti. Kraljice su ipak ostale u Dalmaciji duže vremena, da odstrane svaki trag ne zadovoljstva. Za to vreme stanovahu kraljice u Vrani, gde su sa pratnjom ušle 4. novembra. Zatim su krenule u tadašnju Slavoniju (danas severna Hrvatska), gde su redom, posetile Zagreb, Križevac, Sušicu (današnji Đurđevac), Viroviticu i Požegu, a potom su se februara 1383. godine vratile u Budim.

Kralj Lajoš nadao se, da će uspeti, i iza svoje smrti, održati uniju između Poljske i Ugarske. Ali Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom Marijinom vereniku vrlo teške uslove: među ostalima i taj, da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu sestru Jadvigu, koja beše verena sa Vilhelmom, sinom austriskog vojvode Leopolda III; i odvojiše se tako od zajednice sa Ugarskom. Da to nije išlo bez težih zapleta i kriza razume se samo po sebi. Jadviga je 15. oktobra 1384. bila krunisana poljskom krunom sa draguljima, u Krakovu. Potom se 18. februara udala za Jegela (Jogailu), velikog kneza Litve, koji potom utemelji novu poljsku dinastiju („Jagelovići") i tako prestade personalna unija, koja je vezala Ugarsku i Poljsku pod jednom krunom. Ovom udajom su prekinute godine međuvlašća i godine kada je vođena vrlo žestoka borba među pojedinim feudalnim grupama, koje su težile da uzmu sudbinu prestola u svoje ruke.

Druga unija

Vladislav Jagelonac u mađarskoj hronici

Početak unije

Dana 27. oktobra 1439. godine je umro ugarski kralj Albert, a već u zimu biskup olesnički je ponudio Poljsko-ugarsku personalnu uniju.

Ugarska je zbog Albertove smrti upala u novu, tešku krizu i bila je jedno vreme potpuno isključena iz svakog računa za vojničke podvige većeg stila.

Tada na presto dođe Albrehtova žena Jelisaveta pomoću koje je on i osvojio krunu. Uskoro su ljudi prekim okom gledali kako se na kraljevskom dvoru bane rođaci Jelisavetini. Uz to je manjkao odgovor na pitanje: ko će voditi vojsku, kad na Ugarsku i Hrvatsku navale Turci? U takvo doba mora državom upravljati junački vladar, a ne slaba žena. — Ova briga dovede ugarsko-hrvatske velikaše 1. januara 1440. godine na budimski sabor. Da ne bi morali zbaciti Jalisavetu, oni joj predložiše da se ponovo uda.

Za presto se javljalo više kandidata. Srpski despot Đurađ Branković ozbiljno je pomišljao, da njegov najmlađi sin Lazar postane mađarski vladar, tako, što bi se oženio Albertovom udovicom. Kraljica je odbila tu kombinaciju kao nemoguću već zbog verskih razloga; ali je divno čudo kako je Đurađ mogao poverovati da bi na to pristali mađarski baroni i visoki katolički klir. Nagovorom Ladislava Gorjanskog izbor pade na poljskog kralja Vladislava, koji još uvek nije napunio ni 16 godina.

Kraljica za to nije htela da čuje, pa pobeže u Višegrad. Onamo pođe za njom grof Ulrih Celjski, koji je nagovori, neka barem prividno popusti pred molbama svojih velikaša. Pod vođstvom bana Matka Talovca krenu 18. januara iz Budima poslanstvo i dođe 24. januara u Krakov, da se Vladislavu ponudi ruka Jelisavetina. Vladislav se dugo opirao toj ženidbi. No velikaši ga upozore, da to traže viši državni interesi. Oni mu dokazivahu da jedino kao poljsko-ugarski kralj može spasiti hrišćanstvo od sigurne propasti, pa je, teška srca, 6. februara Vladislav pristao na to. Međutim je kraljica 22. februara rodila sina Ladislava Posmrčeta, koji je kasnije imao da naslede dedovu i očevu krunu. Posle ovoga kraljica šalje u Krakov izaslanstvo da ne pristaje na udaju i 15. maja 1440. kruniše Ladislava u Segešfehervaru krunom Svetog Stefana, dok drugi znakovi vlasti (jabuka, mač i dvostruki krst) behu lažni. Prisutni plemići se pokloniše Ladislavu, zakonitom kralju svome. Ovde bejahu prisutni: Ulrih Celjski, Nikola Iločki i Bartol Frankopan. Krunisanje je obavio ostrogonski nadbiskup Dionizije Seč; on je miropomazao mladog kralja, a umesto kralja zakletvu je je dala njegova majka.

Ladislav Posmrče, Vladislavljev uzurpator i prestolonaslednik

Vladislav je 8. marta sklopio ugovor sa ugarskom izaslanicima u Spišu. Vladislav se obavezao, da će: 1. potvrditi sve privilegije; 2. da će, bez otkupnine, vratiti sve spiške gradove, koje je kralj Žigmund, davno, dao njegovom ocu; 3. poljskom vojskom braniti Ugarsku od svih spoljašnjih neprijatelja; kraljici Varvari, udovici Žigmundovoj, onemogućiti povratak na dvor; 5. priznati Ladislava Posmrčeta svojim naslednikom, ne bude li od Jelisavete imao sina. Vladislav stoga u aprilu kreće u Ugarsku. Na poziv svojih pristalica kralj, 19. maja, uđe u Budim, gde se 29. juna održao državni sabor, na koji su došli i Jelisavetini rođaci: Ladislav Gorjanski i Dionizije Seč. Plemići proglasiše ništavnim krunisanje maloletnog Ladislava, zbog toga jednoglasno kraljem izabraše Vladislava. Posle ovog predade kralju palatin Lovro Hedervar ispravu, koju je sa svojim pečatima overilo 88 velikaša; među kojima je bio i Nikola Iločki, koji je izdao kraljicu Jelisavetu.

Sutradan se opazilo da je krune nestalo iz kovčega, u kome se čuvala. Krunu je naime već u februaru, za kraljicu ukrala dadilja njene kćeri, Jelena Kotanerica, pa Vladislav nije mogao da se kruniše krunom Svetog Stefana, ali sabor odluči da će Vladislava krunisati krunom, koja se nalazila u grobnici Svetog Stefana. Tom krunom je, Vladislav, krunisan u Segefehevarskoj katedrali, od strane ostrogonskog nadbiskupa Dionizija Seča. Vladislav je na krunisanju primio ime Vladislav I Jagelonac.

Između pristalica dva Ladislava nastale su duge prepirke kome od njih upravo pripada vlast i te prepirke pretile su da se izvrgnu u opasna neprijateljstva.

Turski sultan Murat II nije, naravno, dao čekati na se. On je u proleće 1440. pao s vojskom pod Beograd, a u isto vreme uputio je svoje čete da haraju po Bačkoj i Banatu. Iz same Mađarske nije se moglo ničem nadati. Beogradska posada, ipak, hrabro je izdržala opsadu od punih šest meseci zahvaljujući tome, što joj Turci nisu mogli preseći sve veze preko vode i zahvaljujući neustrašivosti vranskog priora Ivaniša Talovca, koji je grad branio puškama. U jesen sultan je, izgubivši 17 000 ljudi, morao da se povuče. Njegova vojska ugrabila je, međutim, preko Save i Dunava bogat plen. „Za jedne čizme su prodavali jednu robinju. I ja ubogi sam za 100 aspri uzeo jednog divnog mladića“, beleži Ašik paša Zade.

Turski vazal Stefan Vukčić Kosača, je nastavio svoje ratovanje protiv Bosne, bez obzira na turski poraz. On je krajem 1440. godine Osvojio Omiš s oblastima Neretve i Poljice. Neretva ostade pod Stefanovom vlašću, ali Omiš i Poljica su početkom 1444. godine pali pod mletačku vlast.

Borba za Ugarsku

Vladislav Varnenčik, rad Jana Matejka

U Mađarskoj despot nije bio prijatelj Vladislava, a ni Vladislav nije mario mnogo despota. Tu zategnutost pojačavalo je naročito to, što je despotov zet Ulrih Celjski bio jedan od glavnih vođa mađarske legitimističke opozicije. Đurađ se u maju 1440. uklonio iz Mađarske, pa je sa područja svog zeta prešao u mletačku oblast, pa je posle toga lutao po priobalju Jadrasnkog mora i na kraju se morao pomiriti sa Vladislavom, koji je bio u taj mah jedini, koji je imao razumevanje za tursku opasnost i sopstvenih računa da je pokušaju otkloniti.

Jelisaveta odluči da će svom sinu silom osvojiti vlast u Ugarskoj, a krunu poveri rimsko-nemačkom kralju Fridrihu Habzburškom, koga učini Ladislavljevim tutorom. Ladislavljeve čete su bile sastavljene od hisista iz Bohemije. Jelisavetin kapetan snaga Jan Jiskra je zaposeo slovače županije, koje su priznale Ladislava za kralja.

Jelisaveta je mnogo pomoći očekivala od hrvatske, i ovde su zaista uz nju pristali Celjski, Gorjanski, Frankopani, Kurjakovići kneževi, kao i Janoš Korođ i Vladislav Titušević, gospodar Blinje. Mačvanski ban Ladislav Gorjanski je na jesen prikupio vojsku i pohitao preko Drave u pomoć Jelisaveti, ali Gorjanski bi, u novembru, razbijen kod Batašeka (kod Mohača), gde ga dočekaše knez Nikola Iločki i severinski ban Janoš Hunjadi. Ova pobeda je obradovala Vladislava, pa on imenuje Janoša vojvodom Erdelja i županom Temišvarskim. Nikola Iločki sada postade mačvanski ban umesto razbijenog Ladislava. Posle ovoga Vladislav u februaru 1441. godine osvaja Estergom.

Da se održi u severnoj i zapadnoj Ugarskoj, Jelisaveta je morala mnogo trošiti na husiste. Zato je u svaki svoj grad stavila po deo svog blaga. Ovo je bilo uspešno, pa je Jan Vitovec (Jan Jiskra ili „pan Jan") sabrao novu vojsku. Za to vreme u napad na Celjske grofove je krenuo Krenuo Stefan Banfi od Lendave sa kraljevskom kraljevskom vojskom, ali ga je 1. marta, Vitovec potuče kod Sombora, gde je poginulo 15.000 Vladislavljevih ljudi. Nato Jan krene u zapadnu Ugarsku, gde se nalazio i sam kralj. U daljim borbama je Jan odneo pobedu kod Kosice. Posle ovoga se kralj, kod Subotišta, izmirio sa grofovima Celjskim 19. aprila ili 19. avgusta. Ovim primirjem je ugušen ustanak u Hrvatskoj, ali se u Ugarskoj nastavio građanski rat, iako je Vladislav hteo da se izmiri sa Jelisavetom.

Dana 1. septembra, kralj je opseo Kosicu, ali se morao povući sa opsade još istog dana. Potom, 15. oktobra, Vladislav gubi Kezmark, a, u novembru, posle jednomesečne opsade, uspeva da odbrani Tirnavu.

Posle dugih borbi je, konačno, 15. ili 16. decembra 1442. godine, sklopljen mirovni sporazum u Đeru, između dva Ladislava, kojim je Elizabeta priznala Vladislava za kralja, ali 19. decembra, Elizabeta je naprasno umrla. Prepotstvlja se da je otrovana od strane Vladislava, pa je dobila dizenteriju. Ovom smrću, Đerski ugovor je prestao da važi. Njene pristalice: Ladislav Gorjanski, Jan Jiskra i Dionizije Seč, nastaviše ratovanje pomoću kralja Fridriha, ali je u leto 1443. godine došlo do dvogodišnjeg mira sa njima.

Mađarski unutrašnji neredi behu se već prilično slegli pošto je opozicija bila vojnički skrhana. Kralj Vladislav je i sam došao na misao, da mora protiv Turaka preduzeti energičnije mere, a tu su mu misao preporučivali i mnogi prijatelji iz zemlje i sa strane. Zajednička mržnja na Turke približila je kralja i despota. Kao glavni činilac ratobornog raspoloženja kod Mađara javlja se Janoš Hunjadi, kraljev najjači oslonac i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici.

Duga vojna

Uspesi Janoša Hunjadija

Vladislav Varnenčik, rad Aleksandra Lesera

Janoš Hunjadi, ili u srpskim narodnim pesmama poznatiji Sibinjanin Janko, bio je vlaškog porekla, sin jednog plemića Vojka, kome je kralj Sigismund 1409. god. poklonio grad Hunjad. Mladi Janko služio je jedno vreme u vojsci despota Stevana, pa je posle despotove smrti došao kralju Sigismundu. Bio je sav vojnik. Njemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojničku organizaciju Mađarske, koju je kralj Sigismund izvodio poslednjih godina svoga života. Njega je 1441. god. postavio kralj Vladislav za zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu, koji su Turci i te godine bezuspešno opsedali. Čim je došao na svoju novu dužnost Janko je postao aktivan. Već u jesen 1441. izvršio je on jedan zalet duboko u Srbiju i potukao je vojsku namesnika Isa-bega, koja je htela da mu preseče put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanja Mađara oko Beograda podigli su Turci 1442. god. na Avali grad, sa koga se imao širok pregled cele oblasti sve do Dunava.

Propovedi o krstaškom ratu

Od te godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi, da je potrebno obrazovati jednu veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni Jovanovci s Rodosa, ugrožavani od Muslimana iz Egipta. Oni su zazivali u pomoć papu i zapadne sile moleći ih da ne dozvole propast hrišćana. U tom smislu izjašnjavala se i Dubrovačka republika, predlažući ne samo zajedničku odbranu, nego i zajednički napad, i to i sa kopna i sa mora. Pomoć je stalno tražila i Vizantija. Usled građanskog rata, koji je nastao zbog dinastičkih spletaka, Carigrad se u proleće 1442. nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje, koji mu nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. I pregao je sa svim svojim autoritetom, da se hrišćanski savez ostvari. Odlična pomagača našao je u rečitom i oduševljenom kardinalu Julijanu Cezariniju. Ovaj energični čovek uspeo je, da tokom 1442. god. potpuno utiša sve protivnike u Mađarskoj i da tamo rasplamti ratnički duh.

Da Cezarini postigne potpun uspeh doprineli su i sami Turci. Jedna njihova vojska pod vođstvom bega Mezida, beše prodrla preko Vlašek u Erdelj do Moriša, gde je porazila Hunjadija, koji je uskoro skupio novu vojsku, koju su sačinjavali seljaci iz Đulafahervara i Hunjadi ih je u martu 1442. presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Janoš u septembru na Jalosinici, u Vlaškoj, pobedivši samog rumeliskog beglergeba Šehabedila, koji je vodio na 80.000 vojske. Te dve pobede silno digoše duh kod Mađara. Hunjadi postade proslavljen vitez i nada hrišćanstva. Naše narodne pesme slave ga skoro kao kakva našeg junaka. Svi ljudi od akcije behu stekli uverenje, da ove turske poraze treba iskoristiti do kraja i proširiti uspehe. Sam sultan, iznenađen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanima u Maloj Aziji, požuri da sklopi mir. Već u julu nalazio se njegov poslanik u Budimu. Ali bez uspeha. Despot svojim ličnim uticajem i novcem, kardinal Cezarini i Hunjadi sa ratničkom strankom pretegoše. Oni su hteli bezuvetan nastavak rata, smatrajući sultanovu ponudu kao znak slabosti. Papa Evgenije je proglasio krstaški rat protiv Turaka već 1. januara 1443. godine, a 28. jula objavio je oprost grehova svima, koji budu štogod doprineli za rat protiv Turaka, a Vladislava je proglasio braniocem vere. Posle mađarske pobede u Vlaškoj uputi papa o novoj godini 1443. novu bulu saopštavajući, da za pobedu hrišćanske stvari žrtvuje petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. mađarski sabor u Budimu donese odluku, da se počne velika ofanziva, koju će voditi sam kralj. Kad maja meseca stigoše glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i kad se čak pronela vest, da je sultan, poražen, umro na nekom ostrvu, stvar osetno krenu na bolje. Hunjadi je postao toliki optimista, da je u jednom pismu despotu izricao nadu, kako Turci, uplašeni glasovima da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, neće smeti ni da sačekaju krišćane, nego će, ostavljajući gradove i sva dobra, nagnuti preko mora. „Turska država nikad nije bila tako stešnjena i očajna kao što je sad“, kazivalo je to pismo s puno uverenja.

Rat

Vladislav Varnenčik, rad Valerija Elaša Radzikovskog

Krajem juna 1443. izdate su prve naredbe, da se hrišćanska vojska upućuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug meseca septembra. S njim su išli despot i Hunjadi. Za despota se priča, da nije žalio sredstava da bi samo skupio što više i što bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. S hrišćanima pristade i vlaški vojvoda Drakul, koji se beše odmetnuo od sultana. Sam kralj je krenuo iz Budima već 9. avgusta. Krajem septembra ili početkom oktobra prešla je hrišćanska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vođstvo iskusnog despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridružio mu se i srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Napredovanje je, sa velikim oduševljenjem, išlo veoma brzo. Hrišćanska avangarda od 12.000 konjanika, koju je vodio Hunjadi, porazila je 3. novembra Turke u polju ispred Aleksinca i Niša, omevši im tu koncentraciju vojske. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleđini. Oni zadugo posle toga nisu bili sposobni za veći otpor. 1. decembra Sofija je bila pala u hrišćanske ruke, a prodiranje se nastavilo i dalje. Međutim, pred dobro utvrđenim klancima Srednje Gore moralo se stati, jer su Turci kod Zlatice, 12. decembra, spremili snažan otpor, koji nije razbijen u boju, 15. decembra. A. Iširkov misli, da je do hrišćansko-turskog sukoba došlo pred Mominom Klisurom, preko koje su hrišćani mislili da zaobiđu jake turske položaje u Trajanovim Vratima. Zbog zime, koja je nastala, i nezgodnog snabdevanja, i ovog otpora hrišćani su prekinuli dalju ofanzivu i 16. decembra, počeli povlačenje. Turci su pokušali da hrišćanima pri odstupanju zadaju što više udaraca, ali su kod Melštice, 24. decembra, i Kunovice, 2. ili 5. januara 1444. godine, pretrpeli ponovo teške poraze. Naročito je ovaj drugi bio osetan. Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, koji da je bio u vezi sa despotom.

Između saveznika izbile su povodom povlačenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlačenja, naročito ako bude uzeo brži tempo. Bojao se, da se tim ne izgube i moralne i teritorijalne tekovine rata i da se ne da Turcima mogućnosti, da se bolje pripreme za borbe na tom istom području. On se sav zalagao, da vojska preko zime ostane bar u Srbiji. Odatle, pošto je svršila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezivao, da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmoreni i istrošeni, i sa duhom kondotjera, koji su posle svršenog posla hteli odmora, nisu nikako pristajali na to. Oni pohitaše da se vrate u Mađarsku. Krajem januara 1444. cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje, a kralj se već u februaru nalazio u Budimu.

Posledice

Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje. Novobrđani digoše ustanak, ali biše brzo savladani. Nešto više uspeha postiže Skender-beg, u Albaniji, gde je podigao do 30.000 boraca. U njemu, rano poturčenom, bilo se već ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno osećanje. Ostavivši Turke i islam on se bio vratio u svoje albanske planine. Sada, na glas o pobedi hrišćana, on zauze Kroju i poče ogorčenu borbu protiv Turaka. Brat vizantijskog cara, despot Konstantin Dragaš, poče oslobađanje Peloponeza, a u isto vreme izbi ustanak i u Tesaliji. Izgledalo je jedno vreme, da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da neće trebati mnogo, pa da se evropska Turska potpuno potpali. Ali je osnovni preduvet za to bio taj, da se početa akcija razvija s planom, u dugom dahu, a da ne dobija karakter improvizovane ekspedicije, koja pored svih privremenih uspeha, nije mogla izmeniti opšteg položaja.

Dalje akcije protiv Turaka

Vladislav Varnenčik u bici kod Varne

U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I zaista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota, a papa je zvao hrišćanske države Balkana da sastave soju flotu.

Prošlogodišnja vojna i ove spreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On s toga reši, da što pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hoteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Mađarskoj. U Segedinu, 13. jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 florina odštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Već 22. avgusta ušao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mlečani nisu pristajali da ustupe ono što su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomagač i prema tom njihov zajednički neprijatelj. Stepan je, međutim, već u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okružen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Učinio je to, sem iz starih porodičnih obzira i ličnog poštovanja, još i s toga, što je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je početkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradovim Medunom, koji je još držao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenađenje Mlečana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je došla na poziv Stepanov kao važna opomena za Mlečane.

Ovim mirom Turcima je samo ostala Bugarska, a Vlaška je došla pod vrhovnu vlast krune Svetog Stefana.

Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog Mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna veličanstvena akcija, koja je u mašti predstavljala sjajne uspehe za hrišćansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebičan i koji se jedini koristio pobedom. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti kardinal Cezarini, koji je razglasio vest da je sultan otišao u Malu Aziju da ratuje protiv karamanskog emira Ibrahima. Sa strašću srednjevekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se što pre raskine mir. Data reč i zakletva jednom neverniku nije trebalo da vežu pravog hrišćanina grmeo je on, pozivajući se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se, 4. avgusta, odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da spreči tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slušalo, jer je opozicija i udarala u glavnom na njegov uticaj pri miroljubivom rešenju. Našavši se u Srbiji on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a sa Turcima nije mogao.

Istovremeno je u Helespont stigla hrišćanska flota da spreči povratak sultana iz Male Azije. Obnovu rata podržavao je vizantijski car.

Poljska za vreme unije

Dana 20. marta 1440. godine umro je veliki knez Litvanije, Žigmund, a Vladislav je u maju u Litvaniju poslao svog brata Kazimira, koji je 29. juna iste godine preuzeo vlast, u Litvaniji. U aprilu, kada je kralj otišao u Ugarsku, plemići su održali sastanak u Sonču, da bi ojačali svoju moć tokom kraljevog odsustva.

Potom je 29. avgusta održan kongres u Korčenu, na kojem je biskup olesnički bezuspešno ubeđivao plemstvo da krene u Ugarsku u pomoć Vladislavu.

Iako je bio odsutan kralju su ostali verni kneževi Aušvica, zbog toga što im je, 21. oktobra, dao grad Zator, ali kasnije su, pošto im kralj nije dao ništa drugo, stali na stranu uzurpatora Vaclava, kneza Osvencimskog, koji je osvojio dvorac Barvald. 9. januara 1441. godine, Vaclav, knez Aušvica, se vratio Vladislavu na 4 sedmice, jer mu je kralj obećao da će ga nagraditi za vernu službu, ali ta lojalnost se završila tek u martu.

Godine 1441. Vladislav je izdao dve povelje, kojima daje privilegije Grodnu i Krakovskom univerzitetu.

U aprilu 1442. godine sazvan je kongres u Sieradzu. Ovim kongresom plemići su hteli pozvati Vladislava da okonča borbe u Ugarskoj i da ga upozore na tursko spremanje protiv Erdelja.

Dana 26. avgusta 1444. godine na kongresu u Piotrkovu, Vladislav je pozvao poljsko plemstvo da se vrati pod njegovu vrhovnu vlast, ali se sada protiv kralja i njegovog kancelara Jana Gruščinskog okrenuo brat Kazimir, pa je kralj pomagao Boleslavu Varšavskom u borbi protiv Kazimira, koji je opsedao grad Drohičin. Opsada još nije bila završena kada je sklopljen mir, kojim se Boleslav povlači iz Podlasije u zamenu za 6 000 praskih groša.

Pogibija kralja

Prazan grob Vladislava Varnenčika

Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se kod Nikopolja pridružilo 4.000 Vlaha, pod vođstvom vlaškog princa Mirče. Hrišćanska vojska je na ovom putu osvojila Vidin (septembar), Suzmen (oktobar) i Porvadiju (6. novembar). Hrišćanima se ovde nije pridružio despot, a nije ni Skender-begu dozvoliti prolaz, kroz Srbiju. Za to vreme Vladislavu stigoše vesti da je sultan razbio hrišćansku flotu. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci (u bici učestvovalo 100.000 Turaka) su strahovito porazili hrišćane i Vladislav je na kraju bitke poginuo tako što su ga teško ranjenog Turci oborili sa konja i ubili, a njegov ubica je bio nagrađen. Pored Vladislava pogiboše i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini, kao i 2 biskupa. Spasao se Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ovom bitkom Murat je utvrdio Tursku vlast na nekoliko vekova.

Vladislav je zbog toga što je poginuo kod Varne dobio naziv Varnenčik. Njegovom smrću je prestala postojati druga i poslednja personalna unija Ugarske i Poljske.

Vladislav je sahranjen na nepoznatom mestu, ali je 1935. godine u Varni, na jednoj humki, na mestu gde se vodila bitka, podignut kenotaf u Vladislavljevu čast. Vladislavljev simboličan grob bez posmrtnih ostataka nalazi se u Krakovskoj katedrali.

Raspad unije i posledice

U Ugarskoj

Janoš Hunjadi, gubernator Ugarske, u svom oklopu.

Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Venecija i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.

Dugo se nije verovalo, da je Vladislav poginuo u bici kod Varne. Pripovedalo se, da Vladislav živi u Poljskoj. To je tvrdio i palatin Lovro Hedervar. Zbog ovoga su 26. aprila 1445. godine došli svi prelati, velikaši, plemići i zastupnici gradova u Peštu, da odluče o sudbini Ugarske. Posle dugog raspravljanja bude donet ovaj zaključak:

Ako se Vladislav ne vrati do 30. maja, ili ako dotle poslanici — poslati u Poljsku — ne nađu nikakve vesti o njegovom životu, tada ćemo svi priznati Ladislava Posmrčeta za kralja svojega.

Poslanici iz Poljske donesu vest, da Vladislav zaista više ne živi. U Ugarskoj je s kraljevom smrću nastala potpuna pometnja. Ponovo su počeli oružani sukobi, razaranja i samovlašće. Biskup Janoš Vitez ovako je sažeo opšte stanje:

Mera prava je nasilje. Slepo srljamo u propast.

Na to se ugarske velmože u avgustu 1445. godine zaputile u Beč, da od kralja Fridriha traže Ladislava, da ga krunišu, tada donesu zaključak, da, ako Fridrih ne preda krunu, rekoše staleži:

Ne smatramo se više obavezni prema Ladislavu, pa će mo prema prekim potrebama kraljevstva izabrati nekog drugog za kralja svoga, koji će kraljevstvo moći osloboditi od dosadašnjih pogibija i nevolja.

Fridrih im odgovori, da Ladislava ne može predati, — jer isto zahtevahu i Česi i Austrijanci, kojima je takođe bio vladar, — a novo krunisanje nije potrebno. Sada se za ugarski presto javiše dva kandidata; jedan beše burgundski princ Karlo Smeli, za koga je radio palatin; drugi kandidat beše kralj Alfonso V od Aragona. Početkom marta 1446. sastade se u Segešfehervaru držani sabor, koji ogromnom većinom pristade za Ladislava; dok pak Ladislav ne odraste državom će upravljati gubernator.

Podjedno je sabor zaključio da će se kazniti celjski grofovi, koji su naime počinilo mnogo zlodela u Hrvatskoj za vreme bezvlašća, pošto su se, kad je početkom 1445. godine umro ban Matko Talovac, proglasili „banovima čitave Slavonije". Tada je njihov vojvoda Ivaniš Vitoves osvajao gradove zagrebačke biskupije i vranskog priorata. Redom je proleća 1445. godine osvajao Gumnik, Garić, Racu, Hrastovicu, Gore i oba Pakraca. Prilikom juriša u Hrvatskoj izgubio je Vitovec jedno oko, a prilikom odbrane Pakraca pade u boju vranski prior Ivaniš Talovac. Posle ovoga zauze Vitovec grad Đurđevac, koji je pripadao Talovcima, ali Đurđevac se dugo držao, ali ipak je pao.

Hunjadi zabog ovaga sabere 15 000 ljudi i pređe preko Drave u kaznenu ekspediciju. U aprilu i maju 1446. godine, Hunjadi je, poput Turčina, pustošio plodnu Podravinu i Međimurje. Hunjadi je četovo takođe i u južnoj Štajerskoj, zbog čega je morao da se opravdava kralju Fridrihu, 11. juna. Hunjadi je ovim ratom osvojio gradove: Đurđevac, Legrad i Koprivnicu, potom je uzalud opsedao Varaždin i Čakovac. — Početkom juna sastade se na Rakoškom polju, kod Pešte sabor, da bira gubernatora. Sabor je najpre zaključio, da svako mora povratiti ona imanja, koja je ugrabio; neka se odmah poruše one tvrđave osim onih na granici, koje služe za odbranu domovine. Nato je sabor odredio prava i dužnosti gubernatora.

Gubernator je imao vlast istu kao kralj, ipak neće moći nadbiskupije i veće opatije deliti bez znanja i slaganja svojih savetnika. Isto tako, neće moći nekog osuditi zbog veleizdaje bez pristanka svojih državljana, niti takve osuđenike pomilovti bez zahteva prelata, barona i drugih feudalaca. Nadzor nad kraljevskom riznicom bio je poveren prelatima i baronima; oni su savtovali gubernatora kako da raspolaže tim novcem. Gubernator je trebalo da se zalaže sa jačanje centralne vlasti.

Da bi se zaustavila anarhija, Hunjadi je u skupštiti staleža, 6. juna, izabran za gubernatora. Tada je on položio svečanu zakletvu, da će poštovati sve što je zatražila od njega skupština staleža, a potom je potvrdio svoje imenovanje za gubernatora, pečatom erdeljskog vojvode. Nakon toga Hunjadi je za bana slavonije postavio svog nećaka Janoša Sekelja, u narodnim pesmama poznatog kao „Banović Sekula". Sekelj je dobio grad Đurđevac i postao upravnik bogate Vranske priorije, ali Sekelj nije bio dovoljno moćan da sruši moćne grofove Celjske, koji su se i dalje zvali banovima Slavonije i vladali su gotovo samostalno.

Ma koliko sposoban, Janoš nije uspeo da slomi vlast barona; ipak je uspostavio relativan mir, koji mu je dozvoljavao da se ponovo prihvati svog važnog plana — krstaškom ratu protiv Turaka.

Posle postignutog mira, on je rekao:

Mi koji smo do sada jedva pobeđivali i sa štitom, sada protiv neprijatelja koristimo mač.

U Poljskoj

Kazimir, Vladislavljev saveznik, prestolonaslednik i povremeni neprijatelj. Rad Valerija Elaša Radzikovskog.

Posle pogibije kralja Vladislava došlo je do kongresa poljskog plemstva u Sieradzu, 23. aprila, na kome je Vladislavljev brat Kazimir izbran za kralja Poljske i poruka je ubrzo stigla u Grodno, gde se Kazimir i nalazio. Potom je 30. marta 1446. godine došlo do novog kongresa i to u Piorkovu, na kome vlastela odluči da krunu, u slučaju Kazimirovog odbijanja, primi Boleslav Varšavski, ali 17. septembra kazimir je oberučke prihvatio ponudu plemstva.

Kazimir je potom, u nedelju, 4. februara 1447. godine, sa knezovima Raćiborže i Opave: Nikolom i Vaclavom, sa knezovima Aušvica, državnim savetnicima, gospodarima Osvencimskog, kao i sa Boleslavom Ćešinskim, sklopio sporazum. Posle toga su pohapšeni svi Kazimirovi neprijatelji. 2. maja date su privilegije u Vilnjusu, litvanskim boljarima. Potom je Kazimir, 25. juna krunisan u Vavelskoj katedrali, a na kongresu u Piotrkovu, u avgustu, on odbija da da nove privilegije plemićima.

Za vreme Kazimirove vladavine državna zajednica Litvanije i Poljske je doživela procvat.

Literatura

• Rudolf, Horvat. Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Albreht i Jelisava. Wikizvor. 
• SZUSTER, Michał. Władysław III Warneńczyk. Poczet.com. 
• SZUSTER, Michał. Kazimierz IV Jagiellończyk. Poczet.com. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. 
• Ćorović, Vladimir. Istorija Srba.