Privreda Sovjetskog Saveza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Privreda Sovjetski Savez
Dnjeparska hidroelektrana koja je bila simbol sovjetske ekonomske moći je završena 1932. godine
Valutasovjetska rublja
Članstvo u organizacijamaSavet za uzajamnu ekonomsku pomoć, Ekonomska i socijalna komisija OUN za Aziju i Pacifik i dr.
Statistika
BDP (nominalna)$0.82 triliona 1977. god.
(nominalno; drugi)
$1.21 triliona 1980.
(nominalno; drugi)
$1.5 triliona 1982.
(nominalno; drugi)
$2 triliona in 1985
(nominalno; drugi)
$2.66 triliona 1989.
(nominalno; drugi)
BDP po stanovniku$5,800 1982.
(nominalno)
$9,211 1991.
(GNP; 28.)[1]
BDP po sektorupoljoprivreda: (1–2%)
industrija: (−2.4%)
(1991)
Inflacija (IPC)14% (43.) (1991)[2]
Džini indeks0.290 (1980)
0.275 (1989)[3]
Radna snaga152,3 miliona(3.)
(1989 est.)[4]
Radna snaga
po zanimanjima		80% u industriji i drugim nepoljoprivrednim sektorima; 20% u poljoprivredi (1989)
Glavne industrijegorivo, metal, auto industrija, vazduhoplovstvo, telekomunikacije, hemijska industrija, teška industrija, elektronika, prehrambena industrija, drvna građa, rudarstvo i namenska industrija (1989)
Razmena
Izvoz$110,7 milijardi (9.)
(1989 est.)[5]
Izvozna dobragorivo i proizvodi od petroleuma, prirodni gas, metali, drvo, poljoprivredni proizvodi i široku lepezu proizvodne robe
(1989)
Glavni izvozni partneriIstočni blok 49%, evropska zajednica 14%, Kuba 5%, SAD, Avganistan
(1988)
Uvoz$114,7 milijardi (10.)
(1989)[6]
Uvozna dobraPšenica i drugi poljoprivredni proizvodi, mašine i oprema, proizvodi od čelika (uključujući cevi velikog prečnika), proizvodi široke potrošnje
Glavni uvozni partneriIstočni blok 54%, evropska zajednica 11%, Kuba, Kina, Sjedinjene Američke Države
(1988)
Bruto spoljni dug$55 milijardi
(1989 est.)
$27,3 milijardi
(1988)
Javne finansije
Prihodi$422 milijardi (5.)
(1990 est.)[7]
Rashodi$510 milijardi (1989)
Ekonomska pomoć$147,6 milijardi (1954–1988)
Sve vrednosti, ako nije drugačije naznačeno, izražene su u američkim dolarima

Privreda Sovjetskog Saveza bila je zasnovana na državnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, kolektivnoj poljoprivredi i industrijskoj proizvodnji. Administrativno-komandni sistem upravljao je posebnim oblikom centralnog planiranja. Sovjetsku ekonomiju karakterisala je državna kontrola investicija, zavisnost od prirodnih resursa, nestašice (na kraju njenog postojanja), javno vlasništvo nad industrijskim sredstvima, makroekonomska stabilnost, zanemarljiva nezaposlenost i visoka sigurnost zaposlenja.[8]

Počev od 1928. godine, tok privrede Sovjetskog Saveza bio je vođen nizom petogodišnjih planova. Do 1950-ih, Sovjetski Savez je brzo evoluirao od uglavnom agrarnog društva u veliku industrijsku silu. Njegov transformativni kapacitet značio je da je komunizam dosledno bio privlačan intelektualcima zemalja u razvoju u Aziji. Impresivne stope rasta tokom prva tri petogodišnja plana (1928–1940) su posebno uočljive s obzirom na to da je ovaj period skoro u skladu sa Velikom depresijom.[9] Tokom ovog perioda, Sovjetski Savez je doživeo brz industrijski rast, dok su drugi regioni patili od krize. Savet za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država opisao je kontinuirani rast kao „dokazanu sposobnost da se zaostale zemlje brzo provuku kroz krizu modernizacije i industrijalizacije“, a osiromašena osnova na kojoj su petogodišnji planovi nastojali da se izgrade značila je da je u otpočinjanje operacije Barbarosa 1941. godine, zemlja je još uvek bila siromašna.

Glavna snaga sovjetske ekonomije bila je njena ogromna zaliha nafte i gasa, koja je postala mnogo vrednija kao izvoz nakon što je svetska cena nafte naglo porasla 1970-ih. Sovjetska ekonomija je u svojim poslednjim decenijama bila „u velikoj meri zavisna od ogromnih prirodnih resursa – posebno nafte i gasa“. Svetske cene nafte su pale 1986. godine, što je izvršilo veliki pritisak na ekonomiju. Nakon što je Mihail Gorbačov postao generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza i došao na vlast 1985. godine, započeo je proces ekonomske liberalizacije demontažom komandne ekonomije i prelaskom na mešovitu ekonomiju po uzoru na Lenjinovu novu ekonomsku politiku. Prilikom svog raspada krajem 1991. godine, Sovjetski Savez je stvorio Rusku Federaciju sa rastućom gomilom spoljnog duga od 66 milijardi dolara i sa jedva nekoliko milijardi dolara neto zlatnih i deviznih rezervi.[10]

Složeni zahtevi moderne privrede donekle su sputavali centralne planere. Korupcija i petljanje sa podacima postali su uobičajena praksa među birokratijom izveštavanjem o ispunjenim ciljevima i kvotama, čime je učvršćena kriza. Od Staljinovog doba do ranog Brežnjevljevog doba, sovjetska ekonomija je rasla mnogo sporije od Japana i nešto brže od Sjedinjenih Država. Nivoi BDP-a u 1950. godini (u milijardama dolara iz 1990. godine) bili su 510 (100%) u Sovjetskom Savezu, 161 (100%) u Japanu i 1.456 (100%) u Sjedinjenim Državama. Do 1965. godine, odgovarajuće vrednosti su bile 1.011 (198%), 587 (365%) i 2.607 (179%). Sovjetski Savez se zadržao kao druga najveća svetska ekonomija i po nominalnim vrednostima i po paritetu kupovne moći tokom Hladnog rata, kada je privreda Japana premašila nominalnu vrednost od 3 triliona dolara.[11]

Relativno mali potrošački sektor Sovjetskog Saveza činio je nešto manje od 60% BDP-a zemlje 1990. godine, dok su industrijski i poljoprivredni sektor učestvovali sa 22% i 20% respektivno u 1991. Poljoprivreda je bila dominantno zanimanje u Sovjetskom Savezu pre masovne industrijalizacije pod Sovjetskim Savezom generalni sekretar Josif Staljin. Uslužni sektor je bio od male važnosti u Sovjetskom Savezu, sa većinom radne snage zaposlene u industrijskom sektoru. Radna snaga je iznosila 152,3 miliona ljudi. Glavni industrijski proizvodi uključivali su naftu, čelik, motorna vozila, vazduhoplovstvo, telekomunikacije, hemikalije, elektroniku, preradu hrane, drvnu građu, rudarstvo i odbrambenu industriju. Iako je njegov BDP prešao 1 trilion dolara 1970-ih i 2 milijardi dolara 1980-ih, efekti centralnog planiranja su progresivno iskrivljeni zbog brzog rasta druge ekonomije u Sovjetskom Savezu.[12]

Planiranje[uredi | uredi izvor]

Na osnovu sistema državnog vlasništva, sovjetskom privredom upravljali su Gosplan (Državna planska komisija), Gosbank (Državna banka) i Gosnab (Državna komisija za nabavku materijala i opreme). Počev od 1928. godine, privreda je usmeravana nizom petogodišnjih planova, sa kratkim pokušajem sedmogodišnjeg planiranja. Za svako preduzeće, ministarstva za planiranje (takođe poznata kao „držaoci fondova“) su definisala mešavinu ekonomskih inputa (npr. rad i sirovine), raspored za završetak, sve veleprodajne cene i skoro sve maloprodajne cene. Proces planiranja se zasnivao na materijalnim bilansima—uravnotežavanju ekonomskih inputa sa planiranim ciljevima proizvodnje za period planiranja. Od 1930. do kraja 1950-ih, opseg matematike koja se koristila za pomoć pri donošenju ekonomskih odluka bio je, iz ideoloških razloga, krajnje ograničen. U celini, planovi su bili preoptimistični i opterećeni falsifikovanim izveštavanjem.[13] Industrija je dugo bila koncentrisana nakon 1928. godine na proizvodnju kapitalnih dobara kroz metalurgiju, proizvodnju mašina i hemijsku industriju. U sovjetskoj terminologiji, dobra su bila poznata kao kapital. Ovaj naglasak je bio zasnovan na uočenoj neophodnosti za veoma brzu industrijalizaciju i modernizaciju Sovjetskog Saveza. Posle smrti Josifa Staljina 1953. godine, roba široke potrošnje (roba grupe B) dobila je nešto veći naglasak zahvaljujući naporima Georgija Maljenkova. Međutim, kada je Nikita Hruščov učvrstio svoju vlast smenom Maljenkova, jedna od optužbi na njegov račun bila je da je dozvolio „teoretski nekorektno i politički štetno suprotstavljanje stopi razvoja teške industrije u korist stope razvoja lake i prehrambene industrije“. Od 1955. godine prioritet je ponovo dat kapitalnim dobrima, što je izraženo u odlukama 20. Kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) 1956. godine.[14]

Ekonomista Naum Jasni kaže da su mnoge zvanične statistike tačno prikazane:

Činjenica je da najvažniji zvanični opšti indeksi privrednog razvoja – nacionalni dohodak, industrijska proizvodnja, realni prihodi nadničara i seljaka, produktivnost rada i troškovi proizvodnje u industriji – imaju, u dužem vremenskom periodu... ništa zajedničko sa stvarnošću.[15]

Većina informacija u sovjetskoj ekonomiji išla je odozgo nadole. Postojalo je nekoliko mehanizama za proizvođače i potrošače da daju ulazne podatke i informacije koje bi pomogle u izradi ekonomskih planova (kao što je detaljno opisano u nastavku), ali politička klima je bila takva da je malo ljudi ikada dalo negativan doprinos ili kritiku plana i na taj način Sovjetski planeri su imali vrlo malo pouzdanih povratnih informacija koje su mogli koristiti da odrede uspeh svojih planova. To je značilo da se ekonomsko planiranje često radilo na osnovu pogrešnih ili zastarelih informacija, posebno u sektorima sa velikim brojem potrošača. Kao rezultat toga, neka roba je imala tendenciju da bude nedovoljno proizvedena i dovela je do nestašica, dok je druga roba bila previše proizvedena i akumulirana u skladištu. Rukovodioci nižeg nivoa često nisu prijavljivali takve probleme svojim nadređenima, oslanjajući se umesto toga jedni na druge za podršku. Neke fabrike su razvile sistem trampe i ili razmenjivale ili delile sirovine i delove bez znanja nadležnih i van parametara ekonomskog plana.

Teška industrija je uvek bila u fokusu sovjetske privrede čak iu kasnijim godinama. Činjenica da je dobila posebnu pažnju planera, u kombinaciji sa činjenicom da je industrijsku proizvodnju bilo relativno lako planirati čak i bez sitnih povratnih informacija, dovela je do značajnog rasta u tom sektoru. Sovjetski Savez je postao jedna od vodećih industrijskih država sveta. Industrijska proizvodnja je bila nesrazmerno visoka u Sovjetskom Savezu u poređenju sa zapadnim ekonomijama. Do 60-ih godina potrošnja kalorija po osobi u Sovjetskom Savezu bila je na nivou sličnom kao u Sjedinjenim Državama. Međutim, proizvodnja robe široke potrošnje bila je nesrazmerno niska. Ekonomski planeri su uložili malo napora da utvrde želje potrošača u domaćinstvu, što je rezultiralo velikim nestašicama mnogih potrošačkih dobara. Kad god bi ova roba široke potrošnje postala dostupna na tržištu, potrošači su rutinski morali da stoje u dugim redovima (redovima) da ih kupe. Razvilo se crno tržište za robu kao što su cigarete koje su bile posebno tražene, ali je konstantno nedovoljno proizvedeno. Ljudi su razvijali jedinstvene društvene „mreže usluga“ između ljudi koji su imali pristup traženoj robi (na primer, radeći u određenim prodavnicama ili fabrikama).[16]

Izrada petogodišnjih planova[uredi | uredi izvor]

Pod nadzorom Josifa Staljina, složen sistem planskih aranžmana razvio se od uvođenja prvog petogodišnjeg plana 1928. godine. Sve do kraja 1980-ih i početkom 1990-ih, kada su ekonomske reforme koje je podržao sovjetski lider Mihail Gorbačov unele značajne promene u tradicionalni sistem, raspodelu resursa je usmeravao aparat za planiranje, a ne kroz međusobnu igru tržišnih sila.

Od Staljinove ere do kraja 1980-ih, petogodišnji plan je integrisao planiranje kratkog dometa u duži vremenski okvir. On je ocrtao glavni pravac ekonomskog razvoja zemlje i precizirao način na koji bi ekonomija mogla da ispuni željene ciljeve Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Iako je petogodišnji plan usvojen kao zakon, on je sadržao niz smernica, a ne set direktnih naredbi.

Periodi obuhvaćeni petogodišnjim planovima poklapali su se sa periodima koji su obuhvaćeni skupovima Partijskog kongresa KPSS. Na svakom kongresu KPSS partijsko rukovodstvo je predstavljalo ciljeve za naredni petogodišnji plan, pa je svaki plan imao odobrenje najautoritativnijeg organa vodeće političke institucije zemlje.

Centralni komitet KPSS, a tačnije njegov Politbiro, postavio je osnovne smernice za planiranje. Politbiro je odredio opšti pravac privrede putem kontrolnih cifara (preliminarnih ciljeva plana), velikih investicionih projekata (stvaranje kapaciteta) i opšte ekonomske politike. Ove smernice su podnete kao izveštaj Centralnog komiteta Kongresu KPSS da bi tamo bile odobrene. Nakon usvajanja na Kongresu, listu prioriteta za petogodišnji plan obradio je Savet ministara, koji je činio Vladu Sovjetskog Saveza. Veće ministara se sastojalo od ministara industrije, predsednika raznih državnih komiteta i predsedavajućih agencija sa statusom ministra. Ovaj komitet je stajao na vrhu ogromne ekonomske administracije, uključujući državni planski aparat, industrijska ministarstva, trustove (srednji nivo između ministarstava i preduzeća) i konačno državna preduzeća. Savjet ministara je razradio ciljeve plana Politbiroa i poslao ih Gosplanu, koji je prikupio podatke o ispunjenju plana.[17]

Kombinujući široke ciljeve koje je postavio Savet ministara sa podacima nižih administrativnih nivoa o trenutnom stanju privrede, Gosplan je putem pokušaja i grešaka razradio set preliminarnih planskih ciljeva. Među više od dvadeset državnih odbora, Gosplan je bio na čelu vladinog planskog aparata i bio je daleko najvažnija agencija u ekonomskoj administraciji. Zadatak planera je bio da uravnoteže resurse i zahteve kako bi osigurali da su neophodni inputi obezbeđeni za planirani rezultat. Sam aparat za planiranje bio je ogroman organizacioni aranžman koji se sastojao od saveta, komisija, vladinih službenika, stručnjaka i tako dalje zaduženih za sprovođenje i praćenje ekonomske politike.

Državna agencija za planiranje bila je podeljena na sopstvena industrijska odeljenja, kao što su ugalj, gvožđe i mašinogradnja. Takođe je imao rezime odeljenja kao što su finansije, koja su se bavila pitanjima koja su prelazila funkcionalne granice. Sa izuzetkom kratkog eksperimenta sa regionalnim planiranjem tokom Hruščovljeve ere 1950-ih, sovjetsko planiranje je rađeno na sektorskoj osnovi, a ne na regionalnoj osnovi. Odeljenja državne agencije za planiranje pomogli su agenciji da izradi kompletan set planskih ciljeva zajedno sa zahtevima za unos, proces koji uključuje pregovaranje između ministarstava i njihovih nadređenih. Ekonomska ministarstva su imala ključnu ulogu u sovjetskoj organizacionoj strukturi. Kada je Gosplan utvrdio ciljeve planiranja, privredna ministarstva su izrađivala planove u okviru svojih nadležnosti i dostavljala planske podatke podređenim preduzećima. Podaci o planiranju su poslani naniže kroz hijerarhiju planiranja za progresivno detaljniju razradu. Ministarstvo je dobilo svoje kontrolne ciljeve, koji su zatim razvrstani po ograncima unutar ministarstva, zatim po nižim jedinicama, na kraju sve dok svako preduzeće nije dobilo svoje kontrolne brojke (proizvodne ciljeve).[18]

Preduzeća su bila pozvana da se razviju u završnom periodu državnog planiranja krajem 1980-ih i početkom 1990-ih (iako je takvo učešće bilo uglavnom ograničeno na pečatiranje pripremljenih izjava tokom velikih unapred pripremljenih sastanaka). Nacrti planova preduzeća su zatim poslati nazad preko ministarstava za planiranje na pregled. Ovaj proces je podrazumevao intenzivno pregovaranje, pri čemu su sve strane tražile ciljne nivoe i ulazne brojke koje najbolje odgovaraju njihovim interesima.

Nakon ovog procesa pregovaranja, Gosplan je primio revidirane procene i ponovo ih agregirao kako mu je odgovaralo. Prerađeni plan je zatim poslat Vijeću ministara i partijskom Politbirou i Sekretarijatu Centralnog komiteta na odobrenje. Savet ministara je podneo plan Vrhovnom sovjetu Sovjetskog Saveza, a Centralni komitet je podneo plan partijskom kongresu, oba na odobrenje. Do tada je proces bio završen i plan je postao zakon.

Nakon pregleda, revizije i usvajanja petogodišnjeg plana usledio je još jedan silazni tok informacija, ovog puta sa izmenjenim i konačnim planovima koji sadrže specifične ciljeve za svaki sektor privrede. Implementacija je počela u ovom trenutku i uglavnom je bila odgovornost menadžera preduzeća.

Državni državni budžet pripremilo je Ministarstvo finansija Sovjetskog Saveza u pregovorima sa svojim svesaveznim lokalnim organizacijama. Ako je Sovjetski Savez prihvatio državni budžet, onda je bio usvojen.[19]

Prema brojnim naučnicima unutar i izvan SSSR-a, upravo je ekonomsko planiranje sovjetskog tipa u kombinaciji sa političkim dogmatizmom dovelo do postepene degradacije sovjetske ekonomije i njenog kolapsa.[20]

Poljoprivreda[uredi | uredi izvor]

Ojačati radnu disciplinu u kolektivnim farmama, sovjetski propagandni poster objavljen u Uzbekistanskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, 1933.

U SSSR-u, poljoprivreda je bila organizovana u sistem kolektivnih farmi (kolhozi) i državnih farmi (sovhozi). Ove farme su kolektivizovane i raspoređene među seljaštvom, a godišnje kvote proizvodnje su određivali administratori. Pre Staljina, sovjetska poljoprivreda je držala svoje. Podaci iz 1920-ih ukazuju na pozitivan odgovor ponude na povećanje uslova trgovine. Poljoprivrednici su povećali prodaju žitarica u urbanim sredinama kada je cena žita porasla. Međutim, u to vreme, poljoprivredna proizvodnja je bila ograničena tehnologijom, pošto se cela sovjetska poljoprivreda u velikoj meri oslanjala na oranje na pogon životinjama. Tokom 1930-ih, zbog masovne gladi i uginuća životinja, broj preostalih životinja koje rade na farmi smanjen je za polovinu. Ovo je ukazivalo na ogromnu potrebu za dodatnim proizvodnim kapacitetima, za koje su administratori predvideli da bi ih mogli snabdevati mehanički kombajni. Planiranje sovjetskog rukovodstva naglašavalo je mehaničku poljoprivrednu industriju, pri čemu su se tehnologija i ideologija susreli da bi stvorili poljoprivrednu industriju u procvatu. Na ovaj način, tehnološka evolucija sovjetske poljoprivredne proizvodnje mogla bi se povezati sa urbanom industrijom. Ipak, u stvarnosti, sovjetski planeri su bili više uloženi u industriju nego u poljoprivrednike, a sovjetska poljoprivredna industrija je zbog toga stradala.[21]

Staljin i Hruščov, 1936.

Staljinov prvi petogodišnji plan (1929—1933) bio je kolosalan neuspeh. Sovjetska populacija je opala nakon 1933. godine, a do 1936. godine će biti skroman rast. Brojke sugerišu jaz od oko 15 miliona ljudi između predviđene populacije i onih koji su preživeli petogodišnji plan. Sistemska neefikasnost je mučila sovjetsku poljoprivredu, kao što su zastarela tehnologija, rasipanje resursa goriva i depresacija kapitala. Ova neefikasnost začepila je sovjetsku poljoprivrednu mašinu i smanjila proizvodnju. Pored toga, klima je u velikoj meri uticala na sovjetsku poljoprivrednu proizvodnju. Mnogi regioni širom SSSR-a imali su malo padavina, kratke sezone rasta, niske temperature i opšte ekstreme koji nisu bili pogodni za optimalnu poljoprivrednu proizvodnju. Ovo je bilo štetno za poljoprivrednu proizvodnju i sprečilo minimiziranje troškova. Kada su žetve bile ispod proizvodnih kvota zbog iznenadnog mraza ili duge suše, sovjetska proizvodnja nije mogla da nadoknadi razliku. Shodno tome, kada poljoprivreda nije proizvodila kako je obećano, neki seljaci su odbili da rade zbog straha od gladovanja. Međutim, pošto su sovjetske farme bile kolektivizovane, nije bilo moguće tolerisati individualne pritužbe da bi društveni sistem uspeo. Kao rezultat toga, seljaci koji nisu bili voljni da se pridruže kolhozima bili su proterani sa svoje zemlje, koja je potom preraspodela drugim seljacima.[22]

Posle prethodnih poljoprivrednih neuspeha, Hruščov je napustio Staljinov poljoprivredni model. Umesto toga, on je uporedno posmatrao američku poljoprivredu preko sovjetskih posmatrača. Primetio je da je američka poljoprivreda cvetala zbog svoje specijalizacije i međuzavisnosti od drugih farmera za dobra i usluge. Slično tome, sovjetske farme su mogle da se specijalizuju za useve koji su najpogodniji za uzgoj u njihovom regionu, a višak bi mogao da se transportuje širom SSSR-a da bi se zadovoljile kvote i distribuirale ljudima kojima je potrebna hrana. Sam Hruščov je imao tendenciju da predlaže svoje omiljene useve kao što je kukuruz za sejače. Uparena sa potrebom da se mehanizovana poljoprivreda prozelitizira u obližnje zemlje, Hruščovljeva administracija je započela kampanju za optimističnu budućnost mehanizovane sovjetske poljoprivrede. Međutim, Hruščov nije mogao da ispuni svoja obećanja, što je doprinelo njegovoj nepopularnosti koja je kulminirala njegovim uklanjanjem sa vlasti.

Nakon Hruščovljevog rukovodstva, nasleđe sovjetske poljoprivrede je bilo definisano krpenjem koje je pokušavalo da popravi greške prethodnih administracija. Žetve useva, traktori, đubrivo i kapitalna ulaganja su se povećavali od 1955. godine. Do 1965. proizvodnja sovjetskih radnika se povećavala, ali i dalje znatno ispod proseka za razvijenu zemlju. Problemi kao što su nedostatak obrazovanih radnika, zasićenost nekvalifikovanim radnicima i poslovi koje je tehnologija zastarela, kao i slabo obučeni i obrazovani farmeri doveli su do povećanja troškova i smanjivanja proizvodnje. Ova pitanja su sprečila Sovjetski Savez da proizvede dovoljno hrane, jer je nedostatak administracije i upravljanja doveo do lošeg upravljanja farmama i smanjene produktivnosti radnika. Od 1972. do 1986. Sovjetski Savez nije uspeo da proizvede više pšenice od zapadnoevropskog proseka. Ovaj neuspeh u proizvodnji rezultirao je prisilnim sovjetskim uvozom hrane. Između 1961. i 1985. sovjetski uvoz hrane od stranih proizvođača koštao je ukupno skoro 240 milijardi dolara. Koren ovog troška može se identifikovati u neefikasnosti sovjetskog poljoprivrednog sektora, kao što je nedostatak radnika, zaostajanje u tehnologiji ili prirodni faktori kao što su suša ili mraz. Iako je Sovjetski Savez imao za cilj osnivanje mehanizovanog poljoprivrednog giganta, nedostaci sovjetske poljoprivrede od početka su ovaj sektor zaostajali za drugim zemljama. Sovjetska poljoprivreda je bila nesposobna da ispuni osnovne zahteve i očekivanja potrošača, što je zahtevalo promenu politike koja je kulminirala raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine.

Spoljna trgovina i valuta[uredi | uredi izvor]

U velikoj meri samodovoljan, Sovjetski Savez je malo trgovao u poređenju sa svojom ekonomskom snagom. Međutim, trgovina sa nekomunističkim zemljama porasla je 1970-ih, pošto je vlada nastojala da nadoknadi nedostatke u domaćoj proizvodnji uvozom.

Uglavnom su se izvozila goriva, metali i drvo. Uvozile su se mašine, roba široke potrošnje, a ponekad i žito. Tokom 1980-ih, trgovina sa zemljama članicama Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć činila je oko polovinu obima trgovine zemlje.

Sovjetska valuta (rublja) je bila nekonvertibilna nakon 1932. godine (kada je obustavljena trgovina zlatnim konvertibilnim crvenicima, koju je Lenjin uveo u godinama Nove ekonomske politike) do kraja 1980-ih. Bilo je nemoguće (kako za građane, tako i za državna preduzeća) slobodno kupovati ili prodavati devize iako je „kurs“ bio utvrđen i redovno objavljivan. Kupovina ili prodaja deviza na crnom tržištu bila je ozbiljan zločin do kraja 1980-ih. Pojedinci koji su bili plaćeni iz inostranstva (na primer, pisci čije su knjige objavljene u inostranstvu) obično su morali da potroše svoju valutu u lancu državnih Beriozka („Brezka“) prodavnica samo u stranoj valuti. Kada je dozvoljena slobodna konverzija valute, kurs je pao sa svojih zvaničnih vrednosti za skoro 10 puta.

Sve u svemu, bankarski sistem je bio visoko centralizovan i potpuno kontrolisan od strane jedne Gosbanke u državnom vlasništvu, reagujući na ispunjavanje vladinih ekonomskih planova. Sovjetske banke su davale kratkoročne kredite državnim preduzećima.

Oblici svojine[uredi | uredi izvor]

U Sovjetskom Savezu postojala su dva osnovna oblika svojine: individualna i kolektivna svojina. One su se veoma razlikovale po svom sadržaju i pravnom statusu. Prema komunističkoj teoriji, kapital (sredstvo za proizvodnju) ne bi trebalo da bude u individualnom vlasništvu, uz izvesne zanemarljive izuzetke. Konkretno, nakon završetka kratkog perioda Nove ekonomske politike i završene kolektivizacije, sva industrijska svojina i praktično sva zemlja bili su kolektivni.

Zemljište u seoskim sredinama bilo je dodeljivano za stanovanje i nešto za poljoprivredu, na koje su lica imala određena prava, ali nije bila njihova svojina u potpunosti. Konkretno, u kolhozima i sovhozima postojala je praksa da se individualne poljoprivredne parcele smenjuju sa kolektivnim parcelama. To je rezultiralo situacijama u kojima bi ljudi popravljali, obrađivali i obrađivali svoje parcele pažljivo, prilagođavajući ih maloj poljoprivredi, a za 5-7 godina te parcele bi bile zamenjene za kolhozne, obično sa iscrpljenom zemljom zbog intenzivne, velike poljoprivrede. Postojao je izuzetno mali broj preostalih individualnih imanja (hutora; hutor), smeštenih u izolovanim ruralnim oblastima u baltičkim državama, Ukrajini, Sibiru i kozačkim zemljama.

Da bi se dalje razlikovali „kapitalistički“ i „socijalistički“ tip vlasništva nad imovinom, priznata su dva različita oblika individualne svojine: privatna svojina i lična svojina. Prvi je obuhvatao kapital (sredstva za proizvodnju), dok je drugi opisivao sve ostalo u posedu osobe.

Postojalo je više oblika kolektivne svojine, od kojih su najznačajniji državna, kolhozna i zadružna imovina. Najčešći oblici zadružne svojine su bile stambene zadruge u urbanim sredinama, potrošačke zadruge i seoska potrošačka društva.

Istorija[uredi | uredi izvor]

BDP po glavi stanovnika u bivšem SSSR-u, 1922-1991

I Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika i kasnije Sovjetski Savez bile su zemlje u procesu industrijalizacije. Za oboje, ovaj razvoj se odvijao sporo i sa niske početne tačke. Zbog Prvog svetskog rata (1914–1918), Ruske revolucije 1917. i Ruskog građanskog rata koji je usledio (1917–1922), industrijska proizvodnja je jedva uspela da povrati nivo iz 1913. do 1926. godine. Do tada je oko 18% stanovništva živelo u ne-ruralnim područjima, iako je samo oko 7,5% bilo zaposleno u nepoljoprivrednom sektoru. Ostatak je ostao zaglavljen u niskoproduktivnoj poljoprivredi.[23]

Dejvid A. Dajker vidi Sovjetski Savez oko 1930. godine kao na neki način tipičnu zemlju u razvoju, koju karakterišu niske kapitalne investicije i sa većinom stanovništva koje živi na selu. Deo razloga za niske stope ulaganja ležao je u nemogućnosti sticanja kapitala iz inostranstva. To je zauzvrat bilo rezultat odbacivanja dugova Ruskog carstva od strane boljševika 1918. godine, kao i finansijskih nevolja širom sveta. Shodno tome, svaki vid privrednog rasta morao je da se finansira domaćom štednjom.

Jedna od nekoliko fotografija koja je imala za cilj da prikaže zajedno dva glavna kreatora ekonomske politike Sovjetskog Saveza, Vladimira Lenjina koji je stvorio NEP i Josifa Staljina koji je stvorio komandnu ekonomiju

Ekonomske probleme u poljoprivredi dodatno su pogoršali prirodni uslovi, kao što su duge hladne zime širom zemlje, suše na jugu i kiselo zemljište na severu. Međutim, prema Dajkeru, sovjetska privreda je imala „izuzetno dobar“ potencijal u oblasti vađenja sirovina i minerala, na primer na naftnim poljima u Zakavkazju, i to je, zajedno sa malom ali rastućom proizvodnom bazom, pomoglo sovjetskoj Unija izbegava bilo kakvu vrstu problema platnog bilansa.[23]

Početkom 1921. boljševicima je postalo očigledno da je prisilna rekvizicija žita rezultirala niskom poljoprivrednom proizvodnjom i širokim otporom. Kao rezultat toga, Lenjin i Politbiro su doneli odluku da pokušaju sa alternativnim pristupom. Takozvana nova ekonomska politika (NEP) odobrena je na 10. kongresu Ruske komunističke partije (boljševika).

Državni znak kvaliteta SSSR-a, uveden 1967. godine, korišćen je za potvrdu da roba ispunjava standarde kvaliteta i za poboljšanje efikasnosti proizvodnje

Sve osim „komandnih visina“, kako je to rekao Lenjin, privrede bi bilo privatizovano. Komandne visine su između ostalog uključivale spoljnu trgovinu, tešku industriju, komunikacije i transport. U praksi je ovo ograničilo privatni sektor na zanatsku i poljoprivrednu proizvodnju/trgovinu. NEP je naišao na snažan otpor unutar boljševičke partije. Lenjin je morao da ubeđuje komunističke skeptike da je „državni kapitalizam“ neophodan korak u ostvarenju komunizma, dok je i sam gajio sumnje da bi tu politiku mogli zloupotrebiti privatni biznismeni („NEPmen“).

Kako je, između ostalih, primetio romanopisac Andrej Platonov, poboljšanja su bila trenutna. Karte i redovi, koji su postali obeležja ratnog komunizma, nestali su. Međutim, zbog dugotrajnog rata, niske žetve i nekoliko prirodnih katastrofa sovjetska privreda je i dalje bila u problemima, posebno njen poljoprivredni sektor. Godine 1921. izbila je velika glad u oblasti Volga-Ural. Sovjetska vlada je promenila svoj prethodni kurs i dozvolila međunarodnoj pomoći da stigne iz inostranstva, i osnovala je poseban komitet kojim su predsedavali i istaknuti komunisti i nekomunisti. Uprkos tome, procenjuje se da je oko pet miliona ljudi umrlo od gladi.[24]

Staljinizam[uredi | uredi izvor]

Počevši od 1928. godine, petogodišnji planovi su započeli izgradnju teške industrijske baze u jednoj nerazvijenoj ekonomiji bez čekanja godinama da se kapital akumulira kroz ekspanziju lake industrije i bez oslanjanja na spoljno finansiranje. Nova ekonomska politika je brzo napuštena i zamenjena staljinizmom. Zemlja je sada postala industrijalizovana do tada neviđenim tempom, nadmašivši tempo industrijalizacije Nemačke u 19. veku i Japan ranije u 20. veku.

Nakon što je završena rekonstrukcija privrede usled razaranja izazvanih Ruskim građanskim ratom i ispunjenja početnih planova dalje industrijalizacije, eksplozivni rast je usporen sve do perioda Brežnjevljevske stagnacije 1970-ih i 1980-ih.

Industrijalizacija je došla sa proširenjem medicinskih usluga, što je poboljšalo produktivnost rada. Vođene su kampanje protiv tifusa, kolere i malarije; broj lekara je rastao onoliko brzo koliko su to dozvoljavali objekti i obuka; a stope smrtnosti i mortaliteta novorođenčadi su se stalno smanjivale.

S obzirom na stope rasta, ekonomsko planiranje je bilo veoma dobro tokom ranih i sredinom 1930-ih, mobilizacije iz perioda Drugog svetskog rata, i tokom prve dve decenije posleratne ere. Sovjetski Savez je postao vodeći svetski proizvođač nafte, uglja, gvozdene rude i cementa; mangan, zlato, prirodni gas i drugi minerali su takođe bili od velikog značaja. Međutim, informacije o sovjetskoj gladi 1932–1933 su sovjetske vlasti potiskivale sve do perestrojke.

Prema nekim procenama, 1933. stvarne zarade radnika su pale za više od 11,4% u odnosu na nivo iz 1926. godine, iako je potrebno prilagođavanje zbog eliminacije nezaposlenosti i pogodnosti na poslu (kao što su jeftini obroci). Obični i politički zatvorenici u radnim logorima bili su primorani da rade neplaćeni rad, a komunisti i komsomolci su često bili „mobilisani“ za razne građevinske projekte. Nemačka invazija u Drugom svetskom ratu nanela je kaznene udarce ekonomiji Sovjetskog Saveza, pri čemu je sovjetski BDP pao za 34% između 1940. i 1942. godine. Industrijska proizvodnja se nije oporavila na nivo iz 1940. skoro deceniju.

Godine 1961. izdata je nova denominirana sovjetska rublja. Održala je devizni paritet sa funtom sterlinga sve do raspada Sovjetskog Saveza 1991. Nakon što je na vlast došlo novo rukovodstvo, na čelu sa Leonidom Brežnjevom, učinjeni su pokušaji da se ekonomija revitalizuje kroz ekonomske reforme. Počevši od 1965. godine, preduzeća i organizacije su prinuđeni da se oslanjaju na ekonomske metode profitabilne proizvodnje, a ne da slede naredbe državne administracije. Do 1970. godine, sovjetska ekonomija je dostigla svoj zenit i procenjena je na 60 procenata veličine Sjedinjenih Država u smislu procenjenih roba (kao što su čelik i ugalj).[25] Godine 1989. zvanični BDP Sovjetskog Saveza bio je 2.500 milijardi dolara dok je BDP Sjedinjenih Država bio 4.862 milijarde dolara sa ciframa prihoda po glavi stanovnika od 8.700 i 19.800 dolara respektivno.

Vrednost svih potrošačkih dobara proizvedenih 1972. godine u maloprodajnim cenama iznosila je oko 118 milijardi rubalja (530 milijardi dolara). Era stagnacije sredinom 1970-ih bila je pokrenuta Niksonovim šokom i pogoršana ratom u Avganistanu 1979. godine i dovela do perioda ekonomskog zastoja između 1979. i 1985. godine. BDP na istom nivou tokom prve polovine 1980-ih. Sovjetska planska ekonomija nije bila strukturisana da adekvatno odgovori na zahteve složene moderne ekonomije kojoj je pomogla da se stvori. Ogromne količine proizvedene robe često nisu zadovoljavale potrebe ili ukuse potrošača.

Obim odluka sa kojima se suočavaju planeri u Moskvi postao je ogroman. Nezgrapne procedure za birokratsku administraciju onemogućile su slobodnu komunikaciju i fleksibilan odgovor koji je potreban na nivou preduzeća za suočavanje sa otuđenjem radnika, inovacijama, kupcima i dobavljačima. Tokom 1975–1985, korupcija i petljanje sa podacima postali su uobičajena praksa među birokratijom da se izveštava o ispunjenim ciljevima i kvotama, čime se učvrstila kriza. U isto vreme, efekti centralnog planiranja su progresivno iskrivljeni usled brzog rasta druge ekonomije u Sovjetskom Savezu.[26]

Dok su sve modernizovane privrede brzo prelazile na kompjuterizaciju posle 1965. godine, Sovjetski Savez je sve više zaostajao. Odluka Moskve da kopira IBM 360 iz 1965. pokazala se odlučujućom greškom, jer je naučnike zaključala u zastareli sistem koji nisu mogli da poboljšaju. Imali su ogromne poteškoće u proizvodnji potrebnih čipova pouzdano i u količini, u programiranju izvodljivih i efikasnih programa, u koordinaciji potpuno odvojenih operacija i u pružanju podrške korisnicima računara.[27]

Jedna od najvećih snaga sovjetske ekonomije bile su njene ogromne zalihe nafte i gasa; svetske cene nafte su se učetvorostručile u periodu 1973–1974 i ponovo porasle 1979–1981, što je energetski sektor učinilo glavnim pokretačem sovjetske ekonomije i korišćeno je za pokrivanje višestrukih slabosti. U jednom trenutku, sovjetski premijer Aleksej Kosigin rekao je šefu proizvodnje nafte i gasa da su „stvari loše sa hlebom. Dajte mi 3 miliona tona [nafte] preko plana“.

Godine 2007, ekonomista i bivši premijer Jegor Gajdar je napisao sledeće o osvrćući se na ove tri decenije: Tvrda valuta od izvoza nafte zaustavila je rastuću krizu snabdevanja hranom, povećala uvoz opreme i robe široke potrošnje, obezbedila finansijsku osnovu za trku u naoružanju i postizanje nuklearnog pariteta sa Sjedinjenim Državama i omogućila realizaciju tako rizičnih inostranih poslova i političke akcije poput rata u Avganistanu.[28]

Svest o rastućoj krizi prvobitno je nastala unutar KGB-a koji je sa svojom širokom mrežom doušnika u svakom regionu i instituciji imao prst na pulsu nacije. Jurij Andropov, direktor KGB-a, stvorio je tajno odeljenje tokom 1970-ih u okviru KGB-a posvećeno ekonomskoj analizi i kada je nasledio Brežnjeva 1982. Međutim, Andropovljev lek povećane discipline pokazao se neefikasnim. Tek kada je Andropovljev štićenik Gorbačov preuzeo vlast, preduzet je odlučan, ali na kraju neuspešan napad na ekonomsku krizu.[29]

Vrednost svih potrošačkih dobara proizvedenih 1990. godine u maloprodajnim cenama iznosila je oko 459 milijardi rubalja (2,1 trilion dolara).[30] Prema procenama CIA, do 1989. veličina sovjetske ekonomije bila je otprilike upola manja od američke.

Poređenje sa drugim ekonomijama[uredi | uredi izvor]

Poređenje BDP po glavi stanovnika (1990 Int$) koje uključuje područje Rusije/SSSR, Sjedinjenih Država i Zapadne Evrope od 1820. do 1990.[31]
Rusija/SSSR SAD Zapadna Evropa Rusija/SSSR kao % Sjedinjenih Država Rusija/SSSR kao % Zapadne Evrope
1820 689 1,257 1,232 55 56
1870 943 2,445 1,974 39 48
1913 1,488 5,301 3,473 28 43
1950 2,834 9,561 4,594 30 62
1973 6,058 16,689 11,534 36 53
1990 6,871 23,214 15,988 30 43
Evolucija BNP-a u poređenju sa evropskim silama(u milionima dolara 1960)
Država 1890 1900 1913 1925 1938
Rusija/SSSR 21,180 32,000 52,420 32,600 75,964
Nemačka 26,454 35,800 49,760 45,002 77,178
Ujedinjeno Kraljevstvo 29,441 36,273 44,074 43,700 56,102
Francuska 19,758 23,500 27,401 36,262 39,284
Poređenje ekonomija Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država (1989) prema podacima iz 1990.[32]
SSSR SAD
BDP (1989; milion $) 2,659,500 5,233,300
Stanovništvo (jul 1990) 290,938,469 250,410,000
BDP po glavi stanovnika (BNP) ($) 9,211 21,082
Radna snaga (1989) 152,300,000 125,557,000
  • BDP po glavi stanovnika Sovjetskog Saveza[33]
    BDP po glavi stanovnika Sovjetskog Saveza[33]
  • BDP po glavi stanovnika Sovjetskog Saveza i drugih zemalja u odnosu na Sjedinjene Države'[34]
    BDP po glavi stanovnika Sovjetskog Saveza i drugih zemalja u odnosu na Sjedinjene Države'[34]
  • BDP po glavi stanovnika Republike Sovjetskog Saveza nakon raspada Sovjetskog Saveza[35]
    BDP po glavi stanovnika Republike Sovjetskog Saveza nakon raspada Sovjetskog Saveza[35]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ GDP Per Capita 1990. CIA Factbook. 1991. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  2. ^ Inflation Rate % 1991. CIA Factbook. 1992. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  3. ^ Alexeev, Michael V. „Income Distribution in the USSR in the 1980s” (PDF). Review of Income and Wealth (1993). Indiana University. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  4. ^ Labor Force 1991. CIA Factbook. 1992. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  5. ^ Exports Million 1991. CIA Factbook. 1992. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  6. ^ Imports Million 1991. CIA Factbook. 1992. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  7. ^ Budget Revenues Million Million 1991. CIA Factbook. 1992. Pristupljeno 12. 6. 2010. 
  8. ^ Hanson, Philip (2003). The Rise and Fall of the Soviet Economy (Routledge). str. 1–8.
  9. ^ Allen, Robert C. (2003). Farm to Factory: A Reinterpretation of the Soviet Industrial Revolution. Princeton, NJ, str. 153
  10. ^ Boughton, James M. (5. 3. 2012). Tearing down walls : the International Monetary Fund, 1990-1999. Washington, D.C: International Monetary Fund. str. 288. ISBN 978-1-616-35084-0. 
  11. ^ „"Japan's IMF nominal GDP Data 1987 to 1989 (October 2014)".”. www.imf.org. Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  12. ^ „Vladimir G. Treml and Michael V. Alexeev, "THE SECOND ECONOMY AND THE DESTABILIZING EFFECT OF ITS GROWTH ON THE STATE ECONOMY IN THE SOVIET UNION: 1965–1989", BERKELEY-DUKE OCCASIONAL PAPERS ON THE SECOND ECONOMY IN THE USSR, Paper No. 36, December 1993” (PDF). Pristupljeno 25. 3. 2022. 
  13. ^ Hunter, Holland (1973). „The Overambitious First Soviet Five-Year Plan.”. Slavic Review. 32 (2): 237—257. JSTOR 2495959. S2CID 156723799. doi:10.2307/2495959. .
  14. ^ Pyzhikov, A. V. (2002). Khrushchevskai︠a︡ "ottepelʹ". Olma-Press. ISBN 978-5224033560. Pristupljeno 1. 4. 2022. 
  15. ^ Naum Jasny, "Some Thoughts on Soviet Statistics: An Evaluation" International Affairs (Royal Institute of International Affairs). 35 (1): 53—60. 1959.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ „The Importance of Blats in Soviet Everyday Life | Socialist and Post-Socialist Cities”. Pristupljeno 1. 4. 2022. 
  17. ^ R.W. Davies and Oleg Khlevnyuk, "Gosplan." in E. A. Rees, ed., Decision-making in the Stalinist Command Economy, 1932–37 (1997). 32-66.
  18. ^ Michael Ellman, Socialist planning (Cambridge University Press, 2014).
  19. ^ A study of the Soviet economy. Paris. str. 287. ISBN 978-92-64-13468-3. 
  20. ^ „Nikolaй Petrovič Šmelёv (Nikolay Shmelyov) "Avansы i dolgi (Avansy i dolgi)" ("Credits and debts"), Novый mir (Novyi Mir) – 1987. - № 6.”. echelon.pl. Pristupljeno 1. 4. 2022. 
  21. ^ HALE-DORRELL, AARON (2015). „The Soviet Union, the United States, and Industrial Agriculture”. Journal of World History. 26 (2): 295—324. ISSN 1045-6007. JSTOR 43901754. 
  22. ^ Hunter, Holland (1988). „Soviet Agriculture with and without Collectivization, 1928-1940”. Slavic Review. 47 (2): 203—216. JSTOR 2498462. S2CID 163882472. doi:10.2307/2498462. 
  23. ^ a b Dyker, David A. (31. 1. 2002). Restructuring the Soviet economy. London: Routledge. str. 3. ISBN 9781134917464. 
  24. ^ Hosking, Geoffrey A. (1993). The first socialist society : a history of the Soviet Union from within (2nd enl. izd.). Cambridge, Mass.: Harvard University Press. str. 120. ISBN 978-0-674-30443-7. 
  25. ^ „"A Comparison of the US and Soviet Economies: Evaluating the Performance of the Soviet System" (” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 1. 4. 2022. 
  26. ^ „SECOND ECONOMY AND THE DESTABILIZING EFFECT OF ITS GROWTH ON THE STATE ECONOMY IN THE SOVIET UNION: 1965–1989"” (PDF). Pristupljeno 1. 4. 2022. 
  27. ^ Trade, technology, and Soviet-American relations. Bloomington: Indiana University Press. 1985. str. 10–12. ISBN 978-0253360250. 
  28. ^ Gaĭdar, E. T. (januar 2010). Collapse of an empire : lessons for modern Russia. Washington, D.C.: Brookings Institution Press. str. 102. ISBN 978-0815731153. 
  29. ^ Shane, Scott (1994). Dismantling utopia : how information ended the Soviet Union. Chicago. str. 59. ISBN 978-1-56663-048-1. 
  30. ^ The former Soviet Union in transition. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe. 1993. str. 495. ISBN 978-1-56324-318-9. 
  31. ^ Maddison, Angus (2006). The World Economy (PDF). Paris, France: Development Centre of the Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). str. 185. ISBN 978-92-64-02261-4. 
  32. ^ „1990 CIA World Factbook”. Central Intelligence Agency. Arhivirano iz originala 27. 04. 2011. g. Pristupljeno 23. 7. 2010. 
  33. ^ Maddison, Angus (2006). The World Economy (PDF). Paris, France: Development Centre of the Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). str. 400—600. ISBN 978-92-64-02261-4. 
  34. ^ Maddison Project Database, version 2018; 1990$ benchmark. Bolt, Jutta, Robert Inklaar, Herman de Jong and Jan Luiten van Zanden (2018), “Rebasing ‘Maddison’: new income comparisons and the shape of long-run economic development” Maddison Project Working Paper, nr. 10, available for download at www.ggdc.net/maddison
  35. ^ „GDP per capita (current US$)”. The World Bank. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Привреда_Совјетског_Савеза&oldid=27543039”