Priča o kukolju

Albin Egger-Lienz, Sejač i đavo, oko 1923.

Priča o kukolju (takođe priča o korovu, priča o žitu i kukolju) je jedna od najpoznatijih Isusovih alegorijskih priča, koja govori o čoveku kojem je neprijatelj posejao kukolj u useve žita.

Zabeležena je u kanonskom jevanđelju po Mateju i nekanonskom jevanđelju po Tomi. Kod Mateja sledi priču o sejaču, a prethodi priči o zrnu gorušice.

Po naravoučenju, slična je priči o bacanju mreže, koja takođe govori o odvajanju dobrih od loših na sudnjem danu.

Priča

Po Mateju

Jevanđelje po Mateju navodi sledeću Isusovu priču:

Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svom, a kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru! Nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on reče im: Neprijatelj to učini. A sluge rekoše mu: Hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo? A on reče: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.
— Evanđelje po Mateju, 13:24-30 (prevod Vuka Karadžića)

Po Tomi

Jevanđelje po Tomi navodi sledeću Isusovu priču:

Očevo je carstvo poput čoveka koji je posejao dobro seme. Njegov neprijatelj dođe noću te poseja korov. Čovek ne dozvoli slugama da počupaju korov, već im reče: Ne, da ne biste sa njim počupali i pšenicu. Jer na dan žetve korov će postati očit, i biće počupan i spaljen.
— Evanđelje po Tomi, izreka 57)

Kontekst

Grča reč koja se obično prevodi kao korov ili kukolj je zizania (gr. ζιζάνια), množina od zizanion (ζιζάνιον). Smatra se da ova reč označava Lolium temulentum., koji izgleda sasvim slično kao pšenica u ranoj fazi razvoja.

Rimski zakon je zabranjivao sejanje korova/kukolja među pšenicu neprijatelja, što znači da je scenario u ovoj priči sasvim realan.

Tumačenja

Félicien Rops, Satana seje seme, oko 1872.

Po Mateju

Matej beleži da je prvo tumačenje ove priče dao sam Isus. On je po završetku besede ostavio narod i povukao se u kuću, gde je učenicima razjasnio priču:

Sejač dobrog semena je Sin čovečiji; njiva je svet; dobro seme - to su sinovi carstva; a kukolj su sinovi zla, a neprijatelj koji ga poseja jeste đavo; žetva je kraj sveta, a žeteoci su anđeli. Kao što se kukolj skuplja i vatrom spaljuje, tako će biti i na svršetku sveta. Poslaće Sin čovečiji svoje anđele, i pokupiće iz svoga carstva sve sablazni i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba.

Tada će pravednici sijati kao sunce u carstvu Oca svoga. Ko ima uši neka sluša.
— Evanđelje po Mateju, 13:36-43 (prevod Emilijana Čarnića)

Kasnija tumačenja

Iako Isus pravi razliku između „sinova carstva“ i onih koji to nisu, ta razlika ne mora uvek biti očigledna, kao što priča o kvascu nagoveštava. Tek sudnji dan će biti tačka preokreta, kada će se period tajnog rasta Božjeg carstva uporedo sa aktivnostima nečastivog biti okončan, i novo doba osvanuti.

Avgustin napominje da se nevidljiva razlika između „žita“ i „kukolja“ provlači i kroz Crkvu:

„ O vi hrišćani, čiji životi su dobri, vi uzdišete i jecate budući malobrojni među mnogima... Reći ću ti istinu, moj Voljeni, čak i u ovim visokim stolicama ima i žita i kukolja, i među svetovnjacima ima i žita i kukolja. Neka dobri trpi loše; neka loši promene sebe, i podražavaju dobre. Neka svi, ako je to moguće, stignemo Bogu; neka svi kroz njegovu milost uteknemo zlu ovoga sveta. ”

Verska tolerancija

Priča o kukolju je često navođena u prilog verske tolerancije. Biskup Wazo od Liježa (oko 985-1048) se oslanja na ovu priču dokazujući „da crkva treba da pusti da različitost (dissent) raste zajedno sa ortodoksijom dok Gospod ne dođe da ih razdvoji."

Martin Luter u svojoj besedi, inspirisan Isusovom parabolom, podseća da samo Bog može odvojiti lažne od pravih vernika, i naglašava da ubijanje jeretika ili nevernika okončava bilo kakvu mogućnost njihovog spasenja:

„ Iz ovoga vidimo kako smo besni i srditi bili toliko mnogo godina, u želji da druge prisilimo da veruju; Turke mačem, jeretike vatrom, Jevreje smrću; i tako iščupamo kukulj sopstvenim snagama, kao da smo mi ti koji imaju vlast nad srcima i duhovima; i učinimo ih pobožnima i ispravnima, što jedino Božja Reč može. Ali ubistvom razdvajamo ljude od Reči, koliko je u našoj moći, da više ne može delovati na njih i tako sebi navlačimo jednim udarcem dvostruko ubistvo, naime ubijamo telo za vreme i dušu za večnost. A nakon toga govorimo da služimo Boga našim postupcima, i želimo posebne zasluge na nebu. ”

Rodžer Vilijams (oko 1603–1683), baptistički teolog i osnivač Roud Ajlanda, je koristio ovu parabolu kao podršku vladinom tolerisanju svih „korova“ u svetu, zato što progoni često nanesu šteti i „pšenici“. Vilijams je verovao da je Božja dužnost da sudi na kraju, a ne čovečja. Džon Milton se u Areopagitici (1644), takođe poziva na parabolu braneći slobodu govora i osuđujući pokušaj Parlamenta da cenzuriše štampu:

„ Nije moguće da čovek odvoji žito od kukolja, to mora biti zaduženje anđela na kraju smrtnih stvari. ”