Proleter (novine)
Proleter je bio zvanično glasilo Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Izlazio je od 1929. do 1942. godine.[1] U to vreme KPJ je bila u ilegali.
Proleter je nakratko štampan u Zagrebu 1929. godine, nakon čega je dugo vremena izlazio u emigraciji. Štampan je u Beču do 1934, u Pragu do 1936, a potom uređivan u Parizu a štampan u Briselu do početka 1938. godine. Do sredine 1939. nije štampan. Početkom 1940. štampa se u Zagrebu, a od sredine 1940. u Beogradu.[1]
Izdavač i administrator partijskog organa „Proleter“ u Parizu je bio Živojin Pavlović.[2]
Sadržaj[uredi | uredi izvor]
O usponu Hitlera[uredi | uredi izvor]
Neposredno po dolasku Hitlera na vlast, Proleter je pisao da nova vlast koja predstavlja velikokapitaliste, junkere i njihove plaćenike, „žute razbojničke bande“, ima za cilj da razbijanjem Komunističke partije Nemačke izvrši zarobljavanje nemačkog proletarijata kako bi pripremila „imperijalističku intervenciju protiv Sovjetskog Saveza“. Proleter je izveštavao da je prva akcija „jurišnih odreda fašističkih bandita“ bio pogrom u radničkim kvartovima Nemačke i da je samo u februaru 1933. ubijeno preko sto komunista. Nacisti su potpalili Rajhstag sa ciljem da optuže komuniste i izazovu „pogromističku psihozu“ protiv njih, započinjući sa hapšenjima i zabranom štampe, dok je samo od 28. februara do 5. marta 1933. uhapšeno preko deset hiljada komunista.[1] Proleter je apelovao da „radne i ugnjetene mase“ celog sveta pomognu borbu nemačkih komunista „pojačanjem revolucionarne borbe protiv fašizma u vlastitim zemljama“, jer samo jedinstvena borba radnika može oboriti „vladu pljačke“, građanskog i imperijalističkog rata i osloboditi Nemačku „od versaljskih okova i socijanog zarobljenja“.[1]
Proleter je aprila 1933. godine povodom organizovanog bojkota, odnosno terora Jevreja u Nemačkoj pisao da „hitlerovski banditi vrše pogrome nad Jevrejima, kakve nije znala ni carska Rusija“.[3]
Dolazak Hitlera na vlast i jačanje fašizma u Evropi viđen je kao znak da je buržoazija odlučila „da preko hiljada lješina radnika izvuče svoj propali poredak iz krize“. Ocenjivano je da je nemačka socijaldemokratija „sramotno“ kapitulirala pred fašizmom, odbijajući sve predloge komunista za zajedničku borbu, a njena politika saradnje sa buržoazijom i suprotstavljanja revolucionaranoj borbi, sa opravdanjem da brani demokratiju i mir, omogućila je pobedu fašizma i dovela do sopstvenog „bankrotstva“. Proleter je verovao da je istorijska krivica socijaldemokratije što je „prokrčila put fašizmu“ i sprečila radničku klasu da mu se odlučno suprotstavi.[1]
O narodnom frontu[uredi | uredi izvor]
Povodom Sedmog kongresa Kominterne 1935. na kome je doneta odluka o zajedničkoj borbi komunizma i demokratije protiv fašizma, Proleter je pisao da je prvi cilj komunista ujedinjenje radničke klase za borbu „protiv fašizma, protiv rata, protiv navale kapitala“. Budući da fašizam poništava sve slobode, komunisti moraju da se bore „za očuvanje demokratskih prava i sloboda“, okupljajući oko radničke klase sve demokratske slojeve „u front narodne slobode“. Fašizam uništava nezavisnost malih naroda, i zato komunisti moraju „s oružjem u ruci“ da brane njihovu slobodu. Komunisti moraju da „podupiru“ demokratiju sve dotle dok ona bude vodila borbu protiv fašizma. Fašizam priprema rat, jer hoće „ognjem i mačem“ da kroji nove granice i da „u haos, bedu i propast“ baci milione ljudi. Zato komunisti dižu „zastavu mira“ okupljajući sve protivnike rata. Fašizam vodi „šovinističku harangu“ jednih naroda protiv drugih. Zato komunisti istupaju sa „zastavom bratstva svih naroda i rasa“. Priznavalo se da komunisti time vrše „marksistički proračunatu taktičku preorijentaciju“, jer to traži izmenjena situacija.
Proleter je 1935. izveštavao da je Narodni front u Francuskoj okupio široke grupacije, od komunista, socijalista, pacifista, sindikalista do radikala i radikal-socijalista, za borbu protiv fašizma i sprečavanje srednjih slojeva da pređu u fašistički „tabor“, ocenjujući da je njegova manifestacija u Parizu 14. jula te godine sa pola miliona učesnika, prevazišla sve dotadašnje u odbrani slobode.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma: Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti, 1933-1941
- ^ Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora
- ^ Pomozite borbu njemačkih radnika! Proleter, april 1933.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Pero Morača (urednik) "Proleter: organ Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije: 1929-1942", Institut za izučavanje radničkog pokreta, Beograd, 1968.
