Pređi na sadržaj

Protesti u Srbiji 2017.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Protesti u Srbiji 2017.
Protest protiv diktature
Deo protesta protiv Aleksandra Vučića
Logo protesta
Datum3. april 2017. — 31. maj 2017.
(1 mesec i 4 sedmice)
Lokacija
Nekoliko gradova u Srbiji, kao i gradovi naseljeni srpskom dijasporom.
Povod
  • Optužbe za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda.
  • Optužbe za izbornu krađu na Predsedničkim izborima 2017.
  • Kritike na rad institucija, sa naglaskom na rad parlamenta.

Situacije specifične za pojedine proteste i lokalne sredine.

  • Noćno rušenje u beogradskom naselju Savamala.
Ciljevi
  • Smena članova REM-a.
  • Smena članova RIK-a.
  • Ponavljanje predsedničkih izbora.
MetodeDemonstracije, Internetski aktivizam.
StatusProtesti su spontano prestali bez ostvarenja ciljeva.
Strane u civilnom sukobu
Organizacija Protiv diktature
Vodeće figure
Bez zvaničnog vođstva.
Broj

Više desetina hiljada građana:

  • do 20 000 Beograd,
  • do 10 000 Novi Sad,
  • od nekoliko desetina do nekoliko hiljada ostali gradovi.
Nekoliko hiljada građana na inauguraciji predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Protesti u Srbiji 2017. godine, poznatiji pod nazivom Protest protiv diktature, bili su masovni protesti organizovani širom Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova u Srbiji i predstavljale su do tada najmasovnije svakodnevne antirežimske demonstracije u istorijskom periodu posle svrgavanja Slobodana Miloševića (nekoliko pojedinačno masovnijih mitinga opozicije održanih između 2000. i 2017. nisu imali ciklični karakter).

Nastali su kao reakcija na rezultate predsedničkih izbora održanih 2. aprila 2017. godine, a bili su usmereni direktno protiv novoizabranog predsednika Aleksandra Vučića. Neposredni povod je bila medijska slika i sveukupna atmosfera u kojima su izbori održani. Naime, celokupni period izborne kampanje, tišine i dan samih izbora su bili obeleženi optužbama o zastrašivanju birača i gotovo totalnom dominacijom Vučića i njegove Srpske napredne stranke u srpskim medijima.[1] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[2] Delegacija Saveta Evrope je identifikovala brojne nepravilnosti i nedostatke tokom izbornog procesa i tom prilikom dala preporuke Srbiji da poboljša svoju izbornu zakonsku regulativu.[3] Delegacija je, kao i u svojim prethodnim izveštajima o Srbiji, bila izrazito kritična prema medijskom izveštavanju tokom predizborne kampanjem napominjući da problemi iz ove oblasti još nisu rešeni i da nije sproveden adekvatan nadzor kampanje.[3]

Međutim, veruje se da su ključni razlozi protesta bili akumulirani višedecenijski socijalni problemi. Kuriozitet predstavlja činjenica da među zvaničnim organizatorima protesta nije bilo nijedne opozicione stranke ili pokreta.

Razvoj događaja[uredi | uredi izvor]

Detalj sa protestne šetnje 8. aprila 2017. godine. Skup tog dana se smatrao najmasovnijim u okviru "Protesta protiv diktature"

Vodeći učesnici i pokretači protesta su bili studenti Beogradskog, Novosadskog i Niškog univerziteta, okupljeni u nestrukturisanoj neformalnoj organizaciji, kasnije poznatoj po nazivu "Protiv diktature". Oni su organizovani putem Fejsbuka i započeli su 3. aprila, jedan dan po okončanju izbora. Već prvih dana, ovi studenti su dobili podršku svojih kolega sa drugih državnih visokoškolskih ustanova, te od pojedinih srednjoškolaca, tako da se protest raširio na sve veće gradove u Srbiji. Do kraja prve nedelje je na demonstracije izašlo više od 20.000 ljudi u Beogradu,[4] više od 10.000 ljudi u Novom Sadu,[5] nekoliko hiljada u Nišu,[6] dok je u manjim gradovima protestovalo po nekoliko stotina nezadovoljnih građana. Stranke opozicije nisu direktno učestvovale u organizaciji protesta. Studentima su se od subote, 8. aprila 2017. godine, pridružili sindikati policije, vojske, taksi vozača, advokata i drugih koji su bili nezadovoljni autoritarnim režimom novoizabranog predsednika: tog dana je ujedno u Beogradu održan i najmasovniji skup, čija brojnost je različito procenjivana: od nekoliko hiljada (prema prorežimskim medijima), preko dvadeset do pedeset hiljada (prema nezavisnim procenama), sve do osamdeset hiljada učesnika (prema organizatorima skupa).[7]

Spisak zahteva je, u međuvremenu, bio iznet od strane studenata kojim su želeli da poprave stanje demokratije u državi, uključujući i mere za ograničavanje i nadgledanje čvrste kontrole novoizabranog predsednika.[8] Među zahtevima su bili i smene čelnika Radio televizije Srbije, članova Republičke izborne komisije, članova saveta REM-a, ali i razrešenje predsednice skupštine Maje Gojković i poništavanje sumnjivo stečenih doktorskih titula Nebojše Stefanovića i Siniše Malog.[5]

Druge nedelje, protesti su počeli da jenjavaju, naročito otkako su zahtevi radikalizovani.[9] Narednih dana, broj učesnika je nastavio da opada. Poslednji masovni skup je održan 27. aprila u koordinaciji sa pokretom Ne da(vi)mo Beograd, povodom godišnjice rušenja u Hercegovačkoj ulici u Savamali.[10] Narednih nedelja, a sve do stupanja na dužnost Aleksandra Vučića, protest je nastavila da organizuje relativno mala grupa demonstranata, poznati kao "Čuvari vatre".[11] Na sam dan polaganja zakletve je došlo do manjih incidenata.[12] Od tog dana, protesti su postali simbolični.

Reakcije[uredi | uredi izvor]

Okupljanje grupe bliske organizatorima na stepeništu Doma Narodne Skupštine je bila karakteristika svakog završnog dela skupa

Reakcije javnosti su bile raznolike, shodno političkoj poziciji koju su individualni akteri zauzimali. Stranke, pokreti i pojedinci bliski režimu su nedvosmisleno optuživali organizatore demonstracija za pokušaj destabilizacije države, te da iza protesta, zapravo, stoje opozicione stranke, čiji kandidati su pretrpeli poraz na prethodnim izborima. Sam Aleksandar Vučić, protiv koga su protesti bili usmereni, je izjavio:

...crvena linija protesta je nasilje. Sve dok ne bude nasilja, napada na nekog ili na institucije, sve je u redu. Neka protestuju dokle god hoće, sve dok je mirno i ne ugrožavaju prava drugih građana...tokom izborne kampanje ukazivao sam da se priprema makedonski scenario kojim će pojedini predsednički kandidati i političari pokušati nasilno da ostvare što ne mogu kroz volju naroda i na biračkim mestima. Tada su, tvrdili da nije istina, DOS-ovski mediji su pisali da se radi o Vučićevoj izmišljotini, a danas sami najavljuju nemire i radikalizaciju. Sve dok je mirno, mogu da šetaju narednih deset godina. Kada budu ugrožavali tuđa prava, nasilno pokušali bilo šta da reše, država će da reaguje. Nasilje, siledžijstvo država neće dopustiti. Do sada ništa od toga nisu učinili, pa država na proteste gleda kao na deo demokratije.[13]

Sa druge strane, pripadnici opozicije jesu gledali sa simpatijama na proteste, ali se nisu mešali u njihovu organizaciju, iako su aktivisti pojedinih stranaka i pokreta uzeli lično učešće. Jedan od glavnih Vučićevih oponenata na tada završenim izborima, Saša Janković, je povodom izbijanja demonstracija rekao:

Da bi se nezadovoljstvo građana koje je izraženo na protestima operacionalizovalo i dovelo do konkretnih rezultata, potrebno je i da se politički organizuje. Da li će do toga doći, zavisi od opozicionih političkih aktera i od spremnosti, potrebe i želje građana koji protestuju da budu samo građani, bez političke organizovanosti, ili da prihvate i tu dodatnu komponentu koja može da predstavlja konkretnu alternativu vlasti koja ne radi kako treba. Oba elementa su potrebna. Mogu i građani da skinu lošu vlast, ali će morati da druga vlast umesto te da dođe, jer mi nećemo anarhiju.[14]

Mediji su takođe bili podeljeni. Oni bliski režimu (poput dnevnog lista "Informer" i televizije "Pink") su napadali demonstrante iz najrazličitijih razloga, dok su oni bliski opoziciji gledali na proteste sa razumevanjem i simpatijama. Teofil Pančić je smatrao da je nedostatak liderstva protesta bio njegova vrlina, ali istovremeno i njegov limit:

Prosto se stoga sve to pretvara u jednu vrstu spontanog i u tom smislu simpatičnog - ali i protesta koji, isto tako kao što se brzo razgoreo, može brzo i da se ugasi.[15]

Kasniji događaji[uredi | uredi izvor]

U toku jeseni i zime te godine, dolazilo je do nekoliko sporadičnih okupljanja simpatizera i pripadnika sindikalnih i političkih organizacija, koja nisu imala veći značaj. Naredni masovni protesti su otpočeli krajem 2018. godine, na okupljanjima Jedan od pet miliona.

Vidi takođe[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „A Serbian Election Erodes Democracy”. The New York Times. 9. 4. 2017. Pristupljeno 9. 4. 2017. 
  2. ^ Izveštaj OEBS/KDILjP Misije za posmatranje izbora; predsednički izbori 2. april 2007. godine (PDF). OEBS. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 25. 01. 2019. 
  3. ^ a b Observation of the presidential election in Serbia (2 April 2017) (PDF). Savet Evrope. 2017. 
  4. ^ „In Serbia, tens of thousands of people protesting against the President of Serbia”. The Newspapers. 8. 4. 2017. Arhivirano iz originala 10. 4. 2017. g. Pristupljeno 9. 4. 2017. 
  5. ^ a b „Evo koliko vremena "Protiv diktature" daju Vučiću da ispuni zahteve”. Pravda. 10. 4. 2017. Pristupljeno 10. 4. 2017. 
  6. ^ „Nekoliko hiljada Nislija na protestu”. Juzne vesti. 28. 4. 2017. 
  7. ^ [https://www.slobodnaevropa.org/a/28417972.html Slobodna Evropa:U Beogradu održan zajednički protest građana i policijskih i vojnih sindikata
  8. ^ Da Silva, Chantal (8. 4. 2017). „Serbian protesters accuse media of turning blind eye, as anti-corruption rallies continue”. The Independent. Приступљено 9. 4. 2017. 
  9. ^ „Dan 8: Novi protesti, novi zahtevi VIDEO”. B92. 20. 9. 2017. 
  10. ^ „Danas protest povodom godišnjice noćnog rušenja u Savamali | Novinska agencija Beta”. Архивирано из оригинала 20. 09. 2017. г. Приступљено 20. 09. 2017. 
  11. ^ B92: Protest u Beogradu, 30. dan: "Čuvari vatre da izdrže"
  12. ^ Mondo: Incidenti na inauguraciji
  13. ^ „Вучић: Не може РИК да бира председника, црвена линија протеста – насиље”. РТС Београд, 16.4.2017. Приступљено 16. 4. 2017. 
  14. ^ „Janković: Idem u Brisel da pokažem kako u Srbiji postoji alternativa”. Beta. Приступљено 22. 4. 2017. 
  15. ^ „Otkud sad protesti?”. DW (Српски/Srpski) 7.4.2017. Приступљено 13. 4. 2017. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протести_у_Србији_2017.&oldid=27778834”