Psihofizika
Psihofizika je grana psihologije koja kvantitativno proučava veze između fizičkih stimulusa i njihove percepcije. Psihofizika pokriva sve čulne organe, mada se većina istraživanja bavi čulom vida. Jedan od prvih predstavnika je bio Gustav Teodor Fehner 1860. godine sa svojom knjigom „Elementi psihofizike“.[1] Termin psihofizika je uveo Ernst Hajnrih Veber.[1]
Psihofizika se takođe odnosi na opštu klasu metoda koje se mogu primeniti za proučavanje perceptivnog sistema. Moderne aplikacije se u velikoj meri oslanjaju na merenje praga,[2] analizu idealnog posmatrača i teoriju detekcije signala.[3]
Psihofizika ima široku i važnu praktičnu primenu. Na primer, u proučavanju digitalne obrade signala, psihofizika je doprinela razvoju modela i metoda kompresije sa gubicima. Ovi modeli objašnjavaju zašto ljudi primećuju veoma mali gubitak kvaliteta signala kada se audio i video signali formatiraju korišćenjem kompresije sa gubicima.
Pragovi[uredi | uredi izvor]
Donji prag ili apsolutni prag osetljivosti je minimalna energetska vrednost, najmanji intenzitet draži koji dovodi do prvog, jedva primetnog osećaja. Donji prag jeste termin koji se koristi u psihologiji, odnosno njenoj grani, psihofizici.[4]
Diferencijalni prag ili prag razlike, je najmanja promena u energiji, najmanja promena stimulacije koja dovodi do prve, jedva primetne razlike u osetima. Kao i kod donjeg praga, veličina diferencijalnog praga je obrnuto proporcionalna sa osetljivošću. Donji prag se u krajnjem ishodu može svesti na diferencijalni, stoga ovom drugom daju primat i smatraju ga boljom merom osetljivosti.
Gornji prag jeste najveća količina energije, najveći intenzitet stimulacije koji se diskriminiše - daljim povećavanjem intenziteta draži se ne menja senzacija. To je ono mesto na skali stimulacije posle kojeg se sve draži ne razlikuju međusobno.[4]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Fvp:Psychofyzika”. dai.fmph.uniba.sk. Pristupljeno 2022-01-04.
- ^ SHEPHARD, ROY J. (1987). „A review of: “Handbook of Perception and Human Performance Volume 1: Sensory processes and perception” Edited by K. R. Boff, L. I. Kaufman and J. P. Thomas. (John Wiley. New York and Chichester. 1986.) L90 75. ISHN0-471-KK544-4.”. Ergonomics. 30 (5): 874—875. ISSN 0014-0139. doi:10.1080/00140138708969777.
- ^ Gescheider, George A. (1997). Psychophysics : the fundamentals (3rd ed izd.). Mahwah, N.J.: L. Erlbaum Associates. ISBN 0-8058-2281-X. OCLC 35559116.
- ^ a b Ognjenović, O. (2006). Osećaj i mera. Zemun: Stručna biblioteka.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Gustav Theodor Fechner: Elemente der Psychophysik. 1860.
- Water Ehrenstein: Psychophysik. in: Lexikon der Neurowissenschaft 3. Band. Spektrum Verlag, Heidelberg, Berlin 2001.
- S.S. Stevens: Psychophysics. New York, 1975.
- Max Weber: Zur Psychophysik der industriellen Arbeit. Gesammelte Aufsätze zur Soziologie und Sozialpolitik, Tübingen 1988, S. 61-255.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Gustav Theodor Fechner Elemente der Psychophysik, Teil 1 (XML Version, die alte HTML-Version ist im Web-Archiv verfügbar)
- Gustav Theodor Fechner (derzeit nicht verfügbar, aber im Web-Archiv vorhanden)
- Gustav Theodor Fechner https://web.archive.org/web/20051226042900/http://gutenberg.spiegel.de/fechner/psyphysk/psyphy00/psyphy00.htm Web-Archiv] vorhanden)
- Konrad Hoppe: Das Weber-Fechner'sche Gesetz unter besonderer Berücksichtigung der Süßintensität.
- Max-Planck-Institut für biologische Kybernetik. Mit Forschungsbereich Psychophysik
