Pšemisl II

Pšemisl II
Pšemisl II, rad poljskog slikara Matejka
Lični podaci
Puno ime	Pšemisl Pjast
Datum rođenja	(1257-10-14)14. oktobar 1257.
Mesto rođenja	Poznanj, Kraljevina Poljska
Datum smrti	8. februar 1296.(1296-02-08) (38 god.)
Mesto smrti	Rogozno, Kraljevina Poljska
Grob	Poznanjska katedrala
Porodica
Supružnik	Ludgarda od Meklenburga, Ričeza Švedska, vojvotkinja Poljske, Margareta od Brandenburga
Potomstvo	Elizabeta Ričeza od Poljske
Roditelji	Pšemisl I od Velikopoljske Elizabeta od Vroclava
Dinastija	Pjastovi
vojvoda Poznanja
Period	1273–1296
Prethodnik	Boleslav Pobožni
Naslednik	Vladislav I Kratki
vojvoda Velikopoljske
Period	1279–1296
Prethodnik	Boleslav Pobožni
Naslednik	Vladislav I Kratki, Henrik III od Glogova
veliki vojvoda Poljske
Period	1290–1291
Prethodnik	Henrik IV Pjast
Naslednik	Vaclav II od Češke
vojvoda Istočne Pomeranije
Period	1294–1296
Prethodnik	Mstivoj II od Pomeranije
Naslednik	Leško od Inovroclava
kralj Poljske
Period	1295–1296
Prethodnik	Boleslav II Smeli
Naslednik	Vaclav II od Češke

Pšemisl II (polj. Przemysł; lat. Premyslas, Premislaus; Poznanj, 14. oktobar 1257 – Rogozno, 8. februar 1296) je bio vojvoda Poznanja (1273–1296), Velikopoljske (1279–1296), Pomerelije (1294–1296), veliki vojvoda Poljske (1290–1291) i prvi kralj Poljske (1295–1296) nakon dugog perioda. Bio je sin Pšemisla I od Velikopoljske i Elizabete od Vroclava. Od izuzetnog je značaja za poljsku istoriju, jer je, krunisavši se za kralja, obnovio tu staru tradiciju u Poljskoj i na taj način utro put ujedinjenju Poljske pod Vladislavom I Loketekom. Pšemisl je uveo belog orla na crvenoj pozadini kao grb Poljske, što je ostao do dana današnjeg.

Poreklo i tutorstvo Boleslava Pobožnog

Boleslav Pobožni, vojvoda Velikopoljske, Pšemislov stric i tutor i povremeni neprijatelj.

Pšemisl je rođen 14. oktobra 1257. godine u Poznanju, kao sin velikopoljskog vojvode Pšemisla I, praunuka poljskog velikog vojvode Mješka III Starog, sina slavnog poljskog vladara Boleslava III Krivoustog. Njegova majka Elizabeta od Vroclava bila je kćerka poljskog velikog vojvode Henrika II Pobožnog, koji je pao u invaziji Mongola, u bici kod Legnice 1241. god. Pošto mu je otac umro neposredno pre rođenja, o njemu se brinuo stric Boleslav Pobožni, velikopoljski vojvoda i gospodar Kališa i Gnjezna.

U ovo doba Poljska je bila u feudalnom rasulu, poprište bespoštednih i konstantnih sukoba među plemićima već više od sto godina. U sukobe ovakve prirode bio je neminovno uključen i Pšemisl. Već 1272. godine Pšemisl se sukobio sa stricem i bio zarobljen u Gnjeznu, ali je ubrzo uspeo pobeći i izmiriti se sa njim. Boleslav mu je uskoro dodelio da vodi pohod protiv Brandenburga. Uz pomoć Kašuba, možda i Barnima I Ščećinskog, osvojio je zamak u Stšelce Krajenjskje, a 30. maja bez borbe i Drezdenko. Velikopoljska hronika ovako opisuje ovaj događaj:

Njegovi ljudi, jako hrabri i odvažni, bez ikakvog oruđa približili su se ovom dvorcu silovitom vatrom, ubrzo su ga uzeli i mačem posekli gotovo sve, osim nekolicine koje su vitezovi s mukom uspeli da spasu kao zarobljenike pomenutog gospodara. A kad su se vraćali kući i već su bili u zamku Vlenj, obavestili su ih da je bilo malo Nemaca u zamku Drezdenko, koje su držali nakon što su ga nasiljem zauzeli. Pristup kapiji ovog zamka već su zauzeli izvesni Kašubi koji su, služeći kneza Boleslava, doplovili brodom do zamka i zapalili jednu kapiju. Kada je gospodin čuo i razmotrio takve glasine, [...] prišao je dvorcu. A kad su ti vitezovi i narod počeli da pripremaju opremu za opsadu, Nemci su, plašeći se da su istih stvari koje su se desile i drugima u Stšelceu, zatražili mir i, dobivši ga, predali zamak ovom gospodaru [...], bez borbe i prolivanja krvi.

U maju 1273. godine Pšemisl se oženio Ludgardom od Meklenburga, kćerkom meklenburškog vojvode Hajnriha I Hodočasnika, a unukom Barnima I od Ščećina. Ovim brakom Pšemisl je stupio u savez sa Meklenburgom i Zapadnom Pomeranijom protiv Brandenburga. 7. avgusta iste godine Pšemisl od Boleslava Pobožnog dobija Poznanj da njim vlada, ali verovatno ne kao samostalni gospodar. 22. avgusta učestvuje na saboru u Šimanovicama, da bi se ubrzo potom pobunio protiv strica. Hronologija pobune nije tačno utvrđena.

Pobunivši se 1. oktobra 1273. god, mladi knez je već prvog dana bio zatvoren u Gnjeznu. Zahvaljujući pomoći Petra Viniarčika, namesnika Gnjezna, pobegao je 1274. ili 1275. god. i preuzeo vlast u Poznanju. Odatle je sklopio savez sa Henrikom IV Pravim, vojvodom Vroclava, protiv bilo kog čoveka i vojvode Poljske (polj. jakiemukolwiek człowiekowi i księciu Polski), osim Vladislava Opolskog i češkog kralja Otakara II Pšemisla. Ovaj poslednji postupak nagnao je Boleslava da preispita svoj odnos prema sinovcu i da se izmiri s njim priznavši mu vlast u Poznanju. Sa druge strane, Pšemisl je odustao od saveza sa vroclavskim vojvodom. Ceo sukob se završio najkasnije 1276. god. Na okončanje sukoba je možda uticao i brandenburški pohod na Velikopoljsku u kome je spaljen Poznanj 1274. god.

Vojvoda Poznanja

Pšemisl II, rad Aleksandra Lesera iz XIX veka.

Kao vojvoda Poznanja Pšemisl se još aktivnije uključuje u feudalne sukobe Poljske. Naime, legnički vojvoda Boleslav II Rogati je 18. februara 1277. god. upao u rezidenciju Henrika Pravog u Jelču, zarobio ga i utamničio u Vlenju, verujući da držeći ga kao taoca ubediti njegovog nećaka da se povuče iz određenih dvoraca, gradova i okruga. Međutim, protiv Boleslava se podigla čitava koalicija feudalaca kojoj su pristupili: Henrik III Glogovski, Konrad II Mazovski, Pšemko Šćinavski i sam Pšemisl. Zajedno sa svojim sinovima, Boleslav je upao u zemlju Vroclava paleći i pustošeći. Pomenute vojvode i građani Vroclava napali su ga na polju kod Stoleca, 24. aprila. Dve strane su se borile gotovo do uništenja, jer nijedna od njih nije htela napustiti bojno polje. Pobojavši se propasti, legnički vojvoda je napustio bitku, međutim, njegov sin Henrik V Debeli je sa toliko srčanosti preuzeo vođstvo i uz velike gubitke uspeo da izbori pobedu. Krvavo plativši pobedu, legnička vojska se potom povukla, vodeći sa sobom Pšemisla sa svojim vitezovima kao zarobljenike. Poznanjski vojvoda nije ostao dugo u zarobljeništvu, već 22. maja zaslugama Boleslava Pobožnog pušten je na slobodu.

U septembru 1277. održan je kongres između poljskih feudalaca i češkog kralja Otakara II Pšemisla u Opavi. Nije poznato ko su tačno bili učesnici, ali se pretpostavlja da je među njima bio i Pšemisl. Na kongresu je dogovorena kooperacija čeških i poljskih trupa protiv snaga kralja Rimljana Rudolfa I Habzburškog. Pšemisl nije učestvovao u konačnoj bici, koja se odigrala na Moravskom polju, jer se zna da se dva dana pred bitku nalazio na kongresu u Londu, 24. avgusta 1278. god. Međutim, u bici su sudelovale njegove trupe.

Iako su Boleslav Pobožni i on imali različite poglede na pružanje pomoći kralju Bohemije, zadržali su dobre odnose. To dokazuje njihov kongres u Pobjeđiskoj 13. januara 1278. god. Dana 24. avgusta, pomažući stricu, posredovao je da Leško Crni, vojvoda Sjeradza, vrati Inovroclav svom bratu Zimomislu, koji se potom obavezao da će se uzdržati od podrške nemačkim vitezovima i Tevtonskom redu. Na taj način rešen je jedan od mnogih feudalnih sukoba koji su slabili moć poljske države.

Vojvoda Velikopoljske

Postaje vojvoda

Dana 14. aprila 1279. god. Boleslav Pobožni je umro, a Pšemisl je dobio kneževine Kališ i Gnjezno, zavladavši na taj način čitavom Velikopoljskom. Kako navodi Jan Dlugoš:

Knez Kališa, Boleslav Pobožni, vladar velikog srca i vatreni patriota, dobio je groznicu i srušio se. Kada je osetio da se bolest iz dana u dan pogoršava, nazvao je svog rođenog sinovca, poznanjskog kneza Pšemisla i poverio mu kneževinu Kališ, njegovu suprugu Helenu i tri ćerke rođene od nje: Jadvigu, Elizabetu i Anu. Pošto je konačno pobožno primio sve tajne, on umire u zamku Kališ u petak, 7. aprila. Odveden je u Poznanj i uz svečano učešće sinovca kneza Pšemisla, sahranjen je u katedrali, u grobnici svojih očeva. Nakon njegove smrti, knez Poznanja, Pšemisl, postao je naslednik u kneževini Kališ, koji je, stekavši vlast nad čitavom Velikopoljskom, pustio udovicu kneza Kališa Boleslava Pobožnog i njegove kćeri, darujući im novac i bogat miraz.

Naslednik Pomerelije

Pšemisl II, kolorizovani detalj sa slike Jana Matejka.

Pšemisl se u avgustu 1281. godine nalazio na sastanku sa istočno-pomeranskim vojvodom Mstivojem II u Lubinu. Posle dugih pregovora dvojica vojvoda sklopila su 15. februara 1282. god. sporazum u Kempnu, po kojem je Mstivoj ostavlja Istočnu Pomeraniju, odnosno Pomereliju, Pšemislu posle svoje smrti. Olivska hronika govori:

Mstivoj [...] i Bog je pravednog naslednika lišio njegove porodice, kao da je nedostojan, iako je u drugim bio dovoljno vredan. Iz tog razloga je za života za svog naslednika postavio gospodina Pšemisla, poljskog kneza [...]

Ovakvo postupanje pomeranijskog vojvode bila je prirodna reakcija na agresiju Tevtonaca i Brandenburžana, njegovih neprijatelja. Na taj način poljski neprijatelji doprineli su sabiranju poljskih zemalja i njihovom kasnijem ujedinjavanju.

Pšemisl je na ovaj način dobio puno pravo da se meša u pitanja Pomeranije. Tokom 1284. godine on je podržao Dansku i Brandenburg protiv Zapadne Pomeranije i Rigena. Zato se u 19. februara 1284. godine sastao u Sjeradzu sa velikim vojvodom Poljske Leškom II Crnim, da dogovore zajedničke operacije. Međutim, kako je mir uskoro nastupio, vojvoda nije sudelovao u sukobu, ali je bar dodatno popravio odnose sa velikim vojvodom. Posle relativnog neuspeha, usledio je veliki uspeh. Dana 13. septembra 1284. god. na pomeranijsko-velikopoljskom saboru u Naklom, šljahta Pomerelije je potvrdila velikopoljskog vojvodu za naslednika. Na taj način Pšemisl je postao neosporni naslednik ovog vojvodstva.

Osiguravši svoje pravo od potencijalnih unutrašnjih neprijatelja, trebalo ga je osigurati i od spoljnih neprijatelja. Stoga su se 23. novembra 1287. godine Pšemisl, Mstvoj II i Boguslav IV od Ščećina sastali u Slupsku. Trojica vojvoda su ovde sklopila savez protiv Brandenburga, a zarad čvršćeg savezništva Pšemisl je priznao Boguslava svojim naslednikom u Pomereliji ukoliko bi umro bez dece. Dana 13. maja 1288. god. na kongresu u Višogrodu je savez između Pšemisla i Mstivoja na kome je velikopoljski vojvoda, u zamenu za kaštelaniju višegrodsku bez Serocka, pomeranskom vojvodi dao Skšino kod Opočnog u zemlji sandomježkoj, posed prethodno dobijen razmenom sa poznanjskom biskupijom. Na ovaj način je savez sa između dvojice vojvoda dodatno učvršćen. Od 24. do 26. avgusta Pšemisl je prisustvovao na venčanju vojvode Mstvoja sa pomerelijskom plemkinjom Sulislavom u Slupsku.

Sukobi sa Henrikom Pravim

Henrik IV Pravi, vojvoda Vroclava i najveći rival Pšemisla II, prikazan kako prima venac kao pobednik viteškog turnira. Kodeks Manese nastao oko 1304. god.

Početkom februara 1282. godine Pšemisl je učestvovao na kongresu kneževa u Sondovelu na reci Barič, koji je sazvao Henrik Pravi. Ideja vroclavskog vojvode se ticala rešavanje teritorijalnih sporova, ali na malo nekonvencionalan način. Dana 9. februara učesnici ovog skupa su bili zarobljeni i odvedeni u Vroclav, a da bi izašli iz ropstva morali su se dogovoriti s vojvodom o uslovima oslobođenja. Kao uslov oslobođenja, Pšemisl je morao predati kaštelaniju Ruda, u zemlji vjelunjskoj, za koju je Henrik tvrdio da je pogrešno oduzeta njegovim precima. Velikopoljski vojvoda je pušten na slobodu 3. marta.

Tokom 1283. god. Pšemisl je napao Henrika Pravog da bi povratio oblast Ruda, što mu je i pošlo za rukom tokom 1284. godine. Međutim, ubrzo je usledio novi rat sa Henrikom, koji bliže opisuje Traski godišnjak. Početkom jeseni 1284. god. velikopoljski plemić Sendzivoj Zaremba izdaje Pšemisla, osvaja Kališ i Rudu i predaje ih Henriku Pravom. Pšemisl je s velikom vojskom pošao pod Kališ, ali nije uspeo da povrati grad i povukao se usled velikih gubitaka. Neraspoloženo za borbu, velikopoljsko plemstvo ga je primoralo da pregovara. Kao rezultat pregovora sa vroclavskim vojvodom, Pšemisl je morao predati Olobok i Rudu u zamenu za Kališ. Sledeće godine braća Sendzevoj i Benjamin Zaremba bili su zarobljeni.

Dana 2. februara 1285. god. velikopoljski vojvoda je sazvao sabor kneževa u Poznanju. Pošto se sabor zbio neposredno pošto je nadbiskup Gnjezna bacio anatemu na Henrika Pravog, moguće je da je bio uperen protiv vojvode Vroclava. Tada ili ranije Pšemisl je Zimomislu Inovroclavskom predao istočni deo kaštelanije Bidgošč sa Pakošćem, verovatno da ga pridobije za rat protiv Henrika od Vroclava. Dana 15. avgusta iste godine Pšemisl se u Sulejovu sastao sa Zimomislom i Vladislavom Loketekom, vojvodom Kujavije, gde je pokušao da ih odgovori od sukoba sa velikim vojvodom Leškom II Crnim. Pšemislovi odnosi sa Vladislavom su od ranije bili dobri, još od kad mu je predao Krušvicu i Rađejov 1282. god.

Izazvani Henrikovim pređašnjim postupcima, naročito time što je da bi vratio Kališ, koju je dobio verolomstvom, tražio nadoknadu u dvorcu Oloboku sa njegovom okolinom, velikopoljski vitezovi su krenuli u osvetu. Dana 14. juna 1287. god. bez znanja svog vojvode su opseli Olobok i bez većih gubitaka vratili ovo mesto pod okrilje Velikopoljske. Henrik je potom poslao izaslanike vojvodi Pšemislu zahtevajući da mu se vrati dvorac i pošto je bio odbijen odustao je od borbe u nadi da će jednog dana osvetiti svoju štetu trikom, a ne oružjem. Možda tokom te godine, najkasnije 9. jula 1288. godine, Pšemisl je pod svoju vlast vratio kaštelaniju Ruda.

Dana 16. jula 1288. god. Pšemisl je posetio teško bolesnog velikog vojvodu Poljske u Krakovu, ali detalji njihovog sastanka nisu poznati. 30. septembra, Leško II Crni je umro. Pošto nije imao dece sazvan je sabor plemstva na kome je trebalo izabrati njegovog naslednika. Ne poštujući i ne priznajući sabor, Henrik je odlučio da preuzme pitanje Leškovog naslednika u svoje ruke. Koristeći neodlučnost plemstva, vroclavski vojvoda je te jeseni osvojio Krakov i proglasio se za velikog vojvodu Poljske.

Dokument na latinskom kojim Pšemisl II odlučuje da gradovi osnovani u oblasti Kališ treba da slede pravne modele iz Kališa. Pergament iz 2. oktobra 1283. god.

Tokom 1289. godine deo poljskog plemstva je obrazovao koaliciju protiv novog sizerena. Dana 23. aprila 1289. god. Pšemisl se sastao u Bžešću Kujavskom sa Vladislavom Loketekom, da izgladi odnose s njim i da se dogovori oko zajedničke borbe. Pred nadmoćnim neprijateljima, Henrik se morao povući iz Krakova, ali ga je ubrzo ponovo povratio pošto je sklopio primirje sa Pšemislom.

Unutrašnja politika

Svojom politikom Pšemisl je doprineo političko-ekonomskom jačanju Velikopoljske, pridavajući veliku važnost razvoju gradova i posvetivši se razvoju sudskog sistema. Velikopoljska je za vreme njegove vladavine centralizovana i konsolidovana, sa velikim preduslovima za ekonomski napredak, postignutim osnivanjem gradova. Služeći se Magdeburškim zakonom, vojvodinim posebnim ukazom 1280. godine Rogozno je postao grad, dok je 11. juna 1282. god. to postao i Kališ, u kome se 6. juna iste godine počela graditi prva bolnica. Koristeći isti zakon, 2. oktobra 1283. u Kališu je osnovao viši sud, koji je imao u nadležnosti celu južnu Velikopoljsku.

Pšemisl je posebnu pažnju posvetio građenju dobrog odnosa sa crkvom. Već 1279. god. njegovom zaslugom počeo se graditi klariski manastir u Gnjeznu i dominikanski manastir u Vronkiju. Dana 2. avgusta 1284. Pšemisl je potvrdio privilegije crkve u Gnjeznu, omogućivši nadbiskupu Gnjezna da kove svoj novac. Crkva mu je od tada bila važan saveznik, naročito u borbi protiv beskrupuloznog vroclavskog vojvode. 28. decembra 1287. god. Pšemisl je, boraveći u Gnjeznu, dao značajne privilegije biskupu Konradu i njegovoj katedrali Lubuš, oslobodivši ih poreza i drugih obaveza prema njemu.

Uspon do kraljevske titule

Veliki vojvoda Poljske

Pečat vojvode Pšemisla, korišćen između 1290. i 1295. god. Na njemu piše: SIGILLVM PREMISLONIS SECVNDI DEI GRA. DVCIS POLONIE ET CRA.

Predosećajući svoju skoru smrt, a nemajući dece, Henrik IV je početkom 1290. god. zaveštao vojvodstvo Vroclav svom bratu od strica Henriku III Glogovskom, a Krakov i Sandomjež Pšemislu. Ova druga odluka Henrika IV naročito je iznenađujuća, pošto su Pšemisl i on bili protivnici. Sa druge strane, treba imati u vidu da su dvojica vojvoda bili u bliskom srodstvu, Pšemisl je bio Henrikov brat od tetke, tako da je iz tog ugla izbor velikopoljskog vojvode za naslednika više nego logičan. Henrik je umro 23. juna, a Pšemisl je 25. jula ušao u Krakov.

Pšemislova moć kao velikog vojvode Poljske bila je i više nego ograničena, pošto su većinu teritorija Malopoljske prigrabili drugi plemići, koristeći smrt svog neprijatelja Henrika IV. Njegovu smrt naročito se iskoristio Vladislav Loketek, koji je poseo Sandomjež i mesta oko Krakova. Ne želeći da se sukobljava s njim, novi veliki vojvoda nije pominjao Sandomjež u svojim titulama. Pšemisl se vrlo kratko zadržao U Krakovu. Jedna od njegovih retkih odluka tokom boravka tamo bila je potvrda gradskih privilegija Vjeličkoj, koje joj je 1289. god. dodelio Henrik IV.

Svestan da će vrlo teško moći da se održi u Krakovu, u kome nije ni bio siguran, Pšemisl već 12. septembra napušta grad ponevši sa sobom kraljevske krunidbene oznake Boleslava II Smelog. Da se nije sa blagonaklonošću gledalo na ovakav njegov postupak pokazuje zapis iz češke Zbraslavske hronike:

S kojim pravom se usudio prisvojiti diademu poljsku, koja je u Krakovu bila od pamtiveka?

Njegovim odlaskom je svoja prava na poljski presto istakao češki kralj Vaclav II Pšemisl, stekavši mnoštvo pristalica u Poljskoj. Neodlučan oko toga šta treba da učini, velikopoljski vojvoda je u oktobru sazvao sabor u Gnjeznu, na kome su učestvovali i plemići i crkva. U okviru sabora, 23. oktobra se sastao sa Mstivojem II. Verovatno da bi se osigurao, veliki vojvoda je sklopio savez sa Henrikom Glogovskim, koga je proglasio i za svog naslednika u Velikopoljskoj ako umre bez poroda, predavši mu grad Vshovu.

Smatrajući da je borba izlišna ili procenivši da bi u istoj izgubio, Pšemisl je odlučio da pregovara sa Vaclavom i da mu na neki način proda svoje dostojanstvo velikog vojvode. Pregovori, vođeni u Pragu, usledili su 15. novembra 1290. ili najkasnije 5. januara 1291. godine. Dvojica vladara su se uspela sporazumeti. Kujavski godišnjak govori da kralj Bohemije:

...nadmudrivši ga i podmićujući ga novcem, lukavstvom i obmanom izazvao je njegovu ostavku, postigavši za sebe puni posed.

Pšemisl je 6. januara ili 7. februara 1291. god. definitivno odustao od vlasti u Krakovu, u koji su 10. aprila umarširale trupe češkog kralja predvođene biskupom Bamberga.

Postaje vojvoda Pomerelije

Karta Poljske sa kraja XIII veka. Pšemislove kraljevske teritorije prikazane su žutom bojom.

Izgubivši vlast u Krakovu Pšemisl je dao sve od sebe da sačuva svoje nasledno pravo u Pomereliji. S tim ciljem sastao se 1. ili 20. avgusta 1291. god. sa Mstivojem i Boguslavom IV od Šćećina u Naklou. Trojica vojvoda su potvrdili odluke Slupskog kongresa iz 1287. godine, a pomerelijski vitezovi su mu se još jednom zakleli na vernost. Verovatno da bi održao mir na jugu, Pšemisl se 29. septembra 1292. godine sastao sa kraljem Vaclavom, koji je opsedao Vladislava Loketeka i Kazimira II od Lenčice u Sjeradzu. Međutim, kako je uticaj Bohemije bio zabrinjavajuć, a germanizacija uzela maha, nadbiskup Gnjezna Jakub Svinka je sazvao kongres u Kališu. Na tom sastanku, koji je trajao od 7. do 12. januara 1293. godine, obrazovana je koalicija protiv češkog kralja u koju su pored nadbiskupa ušli i Pšemisl, Vladislav Loketek i Kazimir od Lenčice. Pšemisl je tada proglasio Loketeka za svog naslednika u Velikopoljskoj, ako umre bez muškog naslednika.

Osiguravši se na jugu, velikopoljski vojvoda se okrenuo pitanjima Pomerelije. U aprilu 1294. god. sastao se sa Mstivojem u Gnjeznu, povodom proslave u čast Sv. Adalberta Praškog. 14. i 15. juna nalazio se kongresu s njim u Slupsku, da bi se 2. ili 3. oktobra ponovo vratio u Pomereliju na vest o teškoj bolesti njenog vojvode. Posle Mstivojeve smrti 25. decembra, Pšemisl je bez problema preuzeo vlast u vojvodstvu. Olivska hronika beleži sledeće:

Konačno, nakon Mstivojeve smrti, godine našeg Gospoda 1295, 25. decembra, a nakon što je sahranjen u Olivi, pomenuti knez Pšemisl, stigavši u Gdanjsk i preuzevši kneževinu čitave Pomeranije, drvenim utvrđenjem osigurao je grad Gdanjsk.

Kralj Poljske

Krunisanje Pšemisla II, gravura.

Verovatno tokom 1294. god. Pšemisl je pregovarao s papom o uslovima krunisanja za kralja. Bilo kako bilo, velikopoljski vojvoda se 26. juna 1295. god. krunisao za kralja. Za takav čin nije mu bio neophodan pristanak pape, jer je Poljska bila kraljevina od ranije. Krunisanje su mu omogućili njegovi dobri odnosi sa crkvom, što je i razlog zbog koga Henrik IV nije uzeo kraljevsku titulu. Kako papstvo u tome trenutku nije bilo pod stranim uticajima, pod kakvim se nalazilo naročito u XIV veku, niko od svetovnih vladara nije mogao da traži ustupke da bi to krunisanje bilo odobreno. Ostalo je samo logično nezadovoljstvo češkog kralja, koje se ograničilo samo na diplomatske proteste. Pšemisl i njegova supruga, treća po redu, Margareta od Brandenburga, krunisani su u katedrali u Gnjeznu. Velikopoljski anali samo kratko opisuju čin:

Stoga je godine našeg Gospoda 1295. godine, na dan svetih mučenika Jovana i Pavla, gospodin Jakub Drugi, nadbiskup, kralja Pšemisla uljima svetim pomazao i krunisao sa njegovom ženom u crkvi metropolitskoj u Gnjeznu.

Pošto je poznato da drugi Pjastovi nisu prisustvovali krunisanju, postavlja se pitanje o domenu Pšemislovog kraljevstva. Jasno je da je njegova vlast bila ograničena za Velikopoljsku i Pomereliju, zbog čega ga neke hronike i istoričari nazivaju kraljem Kališa, odnosno kraljem Velikopoljske. Međutim, Pšemisl je sebe smatrao kraljem Poljske i nameravao je ovim krunisanjem obnoviti staru Poljsku kraljevinu, pošto pokori plemiće koji su ga osporavali. Verovatno se sa tim ciljem sastao sa Vladislavom Loketekom u Gnjeznu od 25. do 28. decembra 1295. god. Cilj njihovog sastanka ostaje nepoznat, ali se pretpostavlja da je trebalo biti uperen protiv Malopoljske, gde je Pšemisl nastojao obnoviti svoju vlast, ili Brandenburga, koji nije gledao blagonaklono na njegovo prisvajanje Pomerelije.

Smrt

Smrt kralja Pšemisla II, ulje na platnu Jana Matejka iz 1875. god.

Od početka 1296. god. Pšemisl je obilazio svoje posede. 25. januara nalazio se u Poznanju, gde je počeo graditi dominikanski manastir, a početkom februara je došao u Rogozno na karneval uoči početka Velikog posta. Velikopoljski anali beleže da su, želeći na neki način da mu napakoste pošto se krunisao za kralja, brandenburški markgrof Oton V, drugi Oton i markgrof Jan, rođak pomenutog kralja, poslali brojne naoružane ljude da ga otmu. Brandenburški plaćenici su ušli u grad 8. februara, uspeli da pobede maloborojne Pšemislove stražare, u borbi u kojoj je i sam kralj bio teško ranjen, i da ga zarobe. Međutim, usled gubitka krvi, poljski kralj nije mogao ostati u sedlu. Krećući se presporo, u strahu od potere, plaćenici su ubili kralja i ostavili njegovo telo u selu Sernjiki. Velikopoljski anali ovako beleže njegovu smrt:

Takav okrutni kraljev zatvor nije im bio dovoljan, jer im nije bilo zgodno da ga odvedu u svoju zemlju, strahovito su ga mučili i dali mu surovu smrt.

Kolbacki anali iz XIV veka navode da je Pšemislavov ubica bio vitez Jakub Kašuba, verovatno Pomeranac iz porodice Gintersberg.

Poljski kralj je sahranjen u katedrali u Poznanju, u kraljevskoj kapeli podignutoj posebno za tu namenu. Sahranjen je pored svoje druge supruge Ričeze Švedske, koja mu je podarila jedino dete. Janko iz Čarnkova navodi da neobični događaj, koji se zbio na grobu Pšemisla II 23. marta 1371. godine:

...grom je udario u vrh krsta na desnoj kuli katedrale u Poznanju i uništio kraj ugla ove kule. Grom je napravio rupu na svodu kraljevske kapele i razbio portrete kralja Pšemisla i kraljice okačene na zid.

Posledice i nasleđe

Naslednici Pšemisla II

Vaclav II Pšemisl, kralj Bohemije, veliki vojvoda Poljske i kralj od 1300. god.

Vladislav I Loketek, vojvoda Velikopoljske i Pomerelije i kralj Poljske od 1320. god.

Smrt Pšemisla II, koja je značila i izumiranje loze velikopoljskih Pjastova, sigurno je iznenadila sve njegove susede. Oko njegovih poseda nastupio je rat između Vladislava Loketeka i Henrika Glogovskog, jer je obojici vojvoda bila obećana Velikopoljska. Rat između njih kratko je trajao i već 10. marta 1296. god. dvojica vojvoda su sporazumom u Kšivinju podelili posede pokojnog kralja. Po sporazumu Vladislav je dobio Kališ, Poznanj sa njegovom oblašću i Pomereliju, dok je Henrik zavladao jugozapadnom teritorijom Velikopoljske od Noteća do Drezdenka. Da dodatno učvrsti mir, Vladislav je usvojio Henrikovog sina Henrika IV Vernog, obavezavši se da će mu predati Poznanj kada postane punoletan. Dobivši sporazumom Pomereliju, Loketek je morao da se sporazume sa Leškom Inovroclavskim, koji je pošto je bio pozvan da preuzme vlast u tom vojvodstvu, već poseo Slupsk i Slavno. 25. maja ili 9. juna Leško se povukao iz Pomerelije u zamenu za Višogrod. Na ovaj način, Vladislav Loketek uspeo je da spreči cepanje Velikopoljske i Pomerelije među brojnim poljskim plemstvom, odbranivši ove zemlje i od stranih zavojevača, pre svega Brandenburga.

Pšemislovo krunisanje za kralja oživelo je zaboravljenu tradiciju i postavilo temelje ujedinjenju Poljske početkom XIV veka upravo pod Vladislavom Loketekom. Pre njega će tako nešto pokušati češki kralj Vaclav II, već 1300. god. proglasivši se za kralja Poljske. Vaclav se 25. maja 1303. god. u Pragu oženio Elizabetom Ričezom, kćerkom Pšemisla II, ne bi li tako učvrstio svoju vlast nad Poljskom. Međutim, njegova bezobzirnost oličena u preteranoj germanizaciji Poljske izazivala je pobune i veliko nezadovoljstvo. Zatim, njegova prerana smrt 1305. godine, pa potom i njegovog istoimenog sina 1306. god, uništile su njegovo delo. Kao najmoćniji među plemstvom, Vladislav Loketek je preuzeo odlučujuću ulogu u potiskivanju stranih faktora sa poljske zemlje, Brandenburga i Tevtonaca na prvom mestu, dobivši 1320. god. titulu kralja.

Grb sa belim orlom na crvenoj pozadini, koji je Pšemisl koristio, postao je univerzalni grb Pjastova. Taj grb je bio osnova za sve kasnije grbove poljske države, pa i današnjeg grba. Pšemisl je uzimanjem ovog grba, definitivno 1295. godine, oživeo tradiciju koja je bila zaboravljena posle Boleslava I Hrabrog, a koja se pripisuje još prvom poljskom legendarnom vladaru Lehu.

Jan Dlugoš je sa naročitim oduševljenjem i pohvalom opisao značaj Pšemisla II:

Bio je to čovek koga bi poljski narod trebalo da hvali i veliča kroz sve naredne generacije i vekove sa najvećom pohvalom kao onaj koji je podigao ovaj razoreni i nemoćni narod i učinio ga gospodarom susednih zemalja. Prvi mu je ulio vitalnost koja je trebala da obezbedi njegov prosperitet tokom mnogih vekova, i dala je svetlost za tamu, slobodu za ropstvo, i pretvorila tugu u radost.

Brak i porodica

Kraljevski pečati Pšemisla II

Sa kraljevim likom i natpisom S' PREMISLII DEI GRACIA REGIS POLONORUM ET DUCIS POMORA.

Sa kraljevim grbom i natpisom: REDDIDIT IPSE DEUS VICTRICIA SIGNA POLONIS.

U maju 1273. godine Pšemisl se oženio Ludgardom od Meklenburga, kćerkom meklenburškog vojvode Hajnriha I Hodočasnika, a unukom Barnima I od Ščećina. Velikopoljska hronika opisuje ovaj događaj:

Godine našeg Gospoda 1273. godine, plemićki gospodar Pšemisl, sin pokojnog kneza Pšemisla, ušao je u Slaviju, zemlju kneza Barnima, da vidi devicu, kćer princa po imenu Henrik od Višomježa, rođenog od ćerke kneza Barnima (i stoga ju je knez zadržao kod sebe jer mu je bila bliska). A kad ju je video, svidela mu se njena ličnost. I tamo, u zemlji pomenutog kneza Barnima, u gradu Ščećinu, uze je za ženu.

Početkom decembra 1283. godine, Ludgarda je umrla. Svaki izvor iz tog perioda ponaosob donosi različitu verziju i nije moguće utvrditi ni mesto ni uzrok njene smrti. Iako ju je oplakao i ožalio, sumnja se da je Pšemisl naredio da je ubiju pošto mu ni posle deset godina braka nije podarila naslednika. Pšemisl se kasnije oženio Ričezom Bjalbo, kćerkom svrgnutog švedskog kralja Valdemara Birgersona. Brak je sklopljen u Nićepingu 11. oktobra 1285. godine u odsustvu mladoženje, koga je zastupao poznanjski notarius Tilon.

Dana 1. septembra 1288. god. u Poznanju, Ričeza je Pšemislu rodila prvo i ispostaviće se jedino dete, kćer Ričezu Elizabetu. Ričezi se posle toga gubi trag u istoriji. Nije poznato kada je umrla, ali se njena smrt zbila sigurno pre 19. aprila 1293. god. 23. aprila te godine Pšemisl se oženio Margaretom, kćerkom brandenburškog markgrofa Albrehta III.

Elizabeta Ričeza se 1303. god. udala za češkog kralja Vaclava II i bila kraljica Bohemije i Poljske do njegove smrti 1305. godine. Rodila mu je kćerku Agnes, kasnije suprugu vojvode Henrika I od Javora. 1306. godine, udovica kralja Vaclava II se udala za novog češkog kralja Rudolfa I.

Porodično stablo

16. Mješko III Pjast, veliki vojvoda Poljske

8. Odon od Poznanja

17. Elizabeta Ugarska

4. Vladislav Odonić, vojvoda Velikopoljske

18. Jaroslav, knez Haliča

9. Vjačeslava od Haliča

19. Olga od Kijeva

2. Pšemisl I, vojvoda Velikopoljske

20. Sobjeslav I, vojvoda od Pomeranije

10. Mstivoj I, vojvoda od Pomeranije

21. Miroslava

5. Jadviga

22. Mješko III Pjast, veliki vojvoda Poljske

11. Zvinaslava Velikopoljska

23. Elizabeta Ugarska

1. Pšemisl II

24. Boleslav I Visoki, vojvoda od Vroclava

12. Henrik I Pjast, veliki vojvoda Poljske

25. Kristina

6. Henrik II Pjast, veliki vojvoda Poljske

26. Bertold IV, grof od Meranije

13. Jadviga Šleska

27. Agnes od Rohlica

3. Elizabeta od Vroclava

28. Vladislav II, vojvoda Bohemije

14. Otakar I Pšemisl, kralj Bohemije

29. Judita od Tiringije

7. Ana Pšemisl

30. Bela III, kralj Ugarske

15. Konstanca Ugarska

31. Agnesa od Antiohije

Literatura

• Długosz, Jan (2021). Roczniki czyli Kroniki sławnego Królestwa Polskiego. Księga VII i VIII. Wydawnictwo Naukowe Pwn.