Ravašol

Fransoa Klodijus Kenigstajn
Zatvorski portret Ravašola koji je uslikao Alfons Bertijon 6. maja 1892.
Datum rođenja	(1859-10-14)14. oktobar 1859.
Mesto rođenja	San Šamon, departman Loare, Francuska
Datum smrti	11. jul 1892.(1892-07-11) (32 god.)
Mesto smrti	Monbrizon, departman Loare, Francuska
Zanimanje	bojadžija, aktivista, kriminalac

Fransoa Klodijus Kenigstajn (fr. François Claudius Koenigstein; San Šamon, 14. oktobar 1859 — Monbrizon, 11. jul 1892), poznat kao Ravašol, bio je francuski radnik i anarhista. Pošto je bio kriv za nekoliko zločina, ubistava i atentata, giljotiniran je 11. jula 1892 u Montbrizonu.

Život

Fransoa Klodijus Kenigstajn rođen je 14. oktobra 1859. u Sen Šamonu, u Loarskom departmanu . Njegova majka, Mari Ravašol, radila je kao tkalja. U ono vreme je živela sa njegovim ocem, Žan-Adamom Kenigstajnom koga su zvali „Nemac”, a bio je poreklom iz Holandije, koji je u region Fore bio pristigao godinu dana pre toga, 1858. godine. Radio je kao metalurg u kovačnicama četvrti Izje .

Sina su poverili dadilji do 1862. godine, kada je Žan-Adam Kenigstajn priznao očinstvo deteta i oženio se njegovom majom. Zatim je smešten u svratište koje se o njemu staralo do njegove šeste ili sedme godine. Njegov otac je bio nasilan prema supruzi i redovno je ispitivao Ravašola, ne bi li pronašao neki izgovor da tuče i njega, ali uzalud, tvrdio je Ravašol u svojim Memoarima . Otac ubrzo napušta zajednički dom kako bi se vratio u Nizozemsku, gde je iduće godine preminuo od bolesti.

Ne mogavši sama da se sama postara za potrebe četvoro dece, Mari Ravašol bila je primorana da prosi za pomoć i da ostavi sina na jednom seoskom imanju. Od svoje osvme godine, mukotrpno je radio kako bi opskrbio svoju porodicu. Bio je povremen pastir, rudar, užar, kazandžija, pre nego što je u šesnaestoj godini pronašao položaj šegrta kod bojadžije u Sen-Šamonu.

" Zločin u Šamblu. Ubistvo jednog pustinjaka », Progrès illustré(1891).

Sa 18 godina, Ravašol je počeo da čita knjigu Lutajući Jevrej (Le Juif errant) Ežena Sia i počeo se odvajati od verskih ideja. Nakon predavanja Pole Mink 3. decembra 1881. u Sen Šamonu on ih potpuno napušta. Prisustvovao je konferencijama Leoni Ruzad i Šarla-Edme Šabera, zanimao se za socijalističku štampu, posebno preko listova Le Prolétariat i Le Citoyen de Paris. Ušao je u kružok društvenih studija gde je upoznao Tusena Bordaa i Režisa Forea, dvojicu anarhističkih aktivista. Ravašol je do tada kolektivista, postaće anarhista nakon tih predavanja.

Pošto su njega i brata izbacili iz kuće Vindre, ostao je siromašan i bez posla, pa počeo da se bavi krađom pilića da bi prehranio porodicu. Oko 1888. svirao je harmoniku na balovima za pet franaka po večeri . Švercuje alkohol da bi se izborio sa periodima nezaposlenosti, zatim izrađuje falsifikovani novac i od marta 1891. godine, postaje provalnik. Godie 1890. na kratko je uhapšen zbog krađe i usled toga uslikan u zatvoru u Sent-Etjenu.

U noći između 14. i 15. maja 1891 u Ternoaru je oskrnavio grob baronice od Roštajea sa ciljem da sa leša uzme nakit. Međutim, ne nalazi nijedan komad nakita, pošto je bio loše obavešten.

Osamnaestog juna 1891. u Šamblu je ubio i opljačkao Žaka Brinela, pustinjaka od 93 godine, koji je živeo od donacija obližnjih stanovnika već pedesetak godina.. Bez sredstava, ali ne i bez sreće, starac je te darove sakupljao dok je živeo u izuzetnom siromaštvu. Zločin je otkriven 21. juna oko podne. Policija je ubrzo otkrila ubicu, pa je 27. juna postavila zamku za Ravašola. Kada su ga komesar Tešne i pet inspektora uhapsili, uspeo je da umakne kada mu je neka pijanica priredila priliku za bekstvo.

Aktivno tražen od policije, lažirao je sopstveno samoubistvo 13. jula, potom otišao u Barselonu da vidi Pola Bernara, anarhistu koga je sud uprkos njegovom odsustvu osudio na dve i tri godine zatvora zbog podsticanja na ubistvo, pljačku i podmetanje požara. . U Barseloni, Ravašol se sa partnerima bavio proizvodnjom eksploziva, pre nego što se vratio u Pariz avgusta 1891. godine pod imenom Leon Leže.

Potom je našao utočište kod Šomentena, u broju 12 na trgu Tier u Sen-Deniju, koji ga je uveo u Sindikalnu komoru radnika. Porodica Šomenten ga voli. Uči njihovu ćerku da čita, koja ga zove "rođak Leon ".

Proces u Klišiju

Okršaj u Klišiju (1891).

Ravašol je pokretač dva napada na magistrate koji su umešani u Kliški proces. Prvog maja 1891, na dan pucnjave u Furmiju (kada su vlasti pucale na demonstrante koji su zahtevali osmočasovni radni dan), tridesetak demonstranata improvizovalo je paradu koja je išla od Levaloa-Perea do Klišija sa crvenom zastavom na čelu. Nešto pre tri sata, kada je zastava već smotana i demonstranti počeli da se razilaze, komesar Labusjer izdaje naređenje da se zastava zapleni. Usledili su pucnji i nekoliko policajaca je pretrpelo lakše povrede. Trojica anarhista su odmah uhapšeni, među kojima je i Luj Leveje, koji je i sam ranjen metkom. Čim su stigli u stanicu, teško su ih pretukli, što je anarhiste pobunilo. Tokom njihovog suđenja, 28. avgusta iste godine, javni pravobranilac Bilo zatražio je smrtnu kaznu protiv jednog od optuženih. Presuda je stroga : Anri Luj Dekan osuđen je na pet godina zatvora, Šarl Ogist Dardar na tri godine, Luj Leveje je oslobođen , .

Isprva zasenjena pucnjavom u Furmiju, ovu aferu su sa većim interesovanjem pratile anarhističke novine. La Révolte ističe primerno ponašanje Anrija Luja Dekana tokom suđenja, kao i nasilje koje su pretrpeli njegovi saputnici. Sebastijan Faure objavljuje brošuru o pravnim raspravama pod naslovom „Anarhista na sudu asiza”(L'anarchiste en cour d'assises).

Ravašol upoznaje Ogista Vijara i dvojicu njegovih ortaka koji mu govore o procesu u Klišiju. Revoltirani policijskom brutalnošću i osudama koje su sudije u Klišiju iznele, Ravašol, Šarl Ašil Simon zvani Biskvit, Šarl Ferdinand Šomenten zvani Šomenten, Žozef Marijus Beala zvani Žaz-Beala ili Žozef Marijus i njegova devojka Rozali Marijet Suber zvana Marijet Suber, odlučili su da pređu s reči na dela i organizuju nekoliko atentata.

Krađa u Soaziju

U noći između 14. i 15. februara 1892, 360 štapovadinamita, 3 kilograma baruta, 100 metra fitilja i 1400 kapisli ukradeno je iz kamenoloma u Soaziju na Seni. Istraga, poverena tužilaštvu u Korbeju, brzo se usmerila ka pariškim anarhističkim krugovima. Policija sumnja da neko planira napad na ambasadu Španije i tokom prvomajskog protesta . Dana 23. februara, policija je pretresla domove mnogih anarhističkih aktivista, uključujući Žana Grava, urednika lista Le Révolté, Konstana Martena i Emila Pužea. Ovi prvi pretresi nisu urodili plodom, osim u domu Benoa Šalbrea i Bordijea, gde su otkriveni štapovi dinamita ukradeni u Soaziju na Seni. Prema policijskom doušniku Žakou, policajac treće brigade zvani Lo je po naređenju oficira Fedea bliskom prijatelju Ravašola objasnio kako da dođe do dinamita . Znamo da je policijska prefektura, sa ciljem da naškodi anarhističkoj propagandi, organizovala prvi anarhistički napad 16. juna 1881. na kip Adolfa Tiera u Sen Žermenu i da je delove bombe koju je Ogist Vejan bacio na poslanički dom 9. decembra 1893, bez njegovog znanja, obezbedila policija. .

Napadi

Le Figaro, 1. april 1892.

Napad na Bulevaru Sen Žermen

Njihova meta je najpre bila policijska stanica u Klišiju koju su planirali da raznesu 7. marta 1892. pomoću tegle napunjene sačmom i pedesetak štapova dinamita. Suočeni sa poteškoćama u pristupu, grupa odustaje i odlučuje da promeni svoju metu, te počinje da cilja savetnika Edmona Benoaa, koji je tokom procesa u Klišiju bio predsednik suda. Da bi pronašao adresu savetnika, Ravašol jednostavno koristi imenik. Šarl Simon odlazi da izvidi mesto, zgradu koja se nalazi na broju 136 na bulevaru Sen Žermen u Parizu, ali nije uspeo da pronađe na kom spratu ovaj živi. Vratar, Ogisten Pino je odbio da Simonu oda informacije.

Dana 11. marta, oko 18 časova, grupa kreće u akciju. Šarl Šomanten je sa njima išao sve do tramvaja, gde su mu zahvalili i zamolili da ih napusti, zato što „mora da misli na porodicu”. Kako bi se provukli pored radnika poreske službe (octroi), Marijet Suber je sakrila teglu ispod suknje. Kada su se provukli, napustila je svoje partnere i vratila se kući. Kada su došli do pozorišta Buf di Nor, Ravašol je Šarlu Simonu i Žozefu Beali rekao da su slobodni, pa su se njih dvojica vratili do Sen Denija. Naoružan sa dva pištolja, Ravašol ulazi u zgradu i postavlja bombu na prvom spratu. On pali fitilj, silazi dole, a bomba eksplodira u samom trenutku kada Ravašol stiže do trotoara. „Mislio sam da će se kuća srušiti na mene!”, izjavio je Ravašol kasnije na suđenju. Jedna osoba je povređena. Na četvrtom spratu, savetnik Benoa je neozleđen. Materijalna šteta procenjena je na 40,000 ondašnjih franaka. Za anarhistički list La Révolte, taj atentat „je pomalo osvetlao obraz dinamitu koji su pređašnji pokušaji bili ocrnili.”

13. marta , Ravašol i njegovi partneri planiraju novi napad, ovaj put na javnog pravobranioca Biloa. Ravašol i Šarl Simon bili su odgovorni za pripremu nove bombe, koja se sastojala od 120 štapova dinamita.

15. marta, bomba eksplodira u kasarni Lobo u Parizu. Iako taj napad, koji je organizovao Teodil Menije, nije povezan sa Ravašolom, policija je svejedno bila nervozna. Ona daje Ravašolov opis novinama i naglašava da ima ožiljak na levoj ruci:

„

„ Visine 1 m 66, raspon ruku 1 m 78, mršav, kosa i obrve tamnosmeđe boje, tamnosmeđa brada, žućkaste puti, dosta dugačkog nosa, vižljastog stasa, istaknutog i velikog čela, boležljivog izgleda.

 Upadljive odlike : okrugli ožiljak na levoj ruci pod kažiprstom, blizu palca; dva mladeža na telu, jedan na levoj strani grudi, jedan pod levim ramenom.

”

— Ravašolov opis koji je širila policija,

Žan Metron, Le Mouvement anarchiste en France, 1951.

Nakon što ih je anonimna doušnica odala pet dana posle prvog napada, S.d'A. zvana „H2”, plaćena 800 franaka, Šarl Simon i Šarl Šomenten su privedeni 17. marta. Ravašol je uspeo da pobegne od policije i pristigao je u Sen Mande gde je našao sobu. Obrijao se i odlučio da ipak nastavi sa napadom na Biloa. Šarl Šomenten je pomogao da se izradi portret Leona Ležea koji je pomogao da shvate, zahvaljujući „forenzičkoj antropometriji” (bertijonaži), tj. slici iz zatvora Sent Etjen od pre dve godine, da se radi o Ravašolu.

Napad na ulicu de Kliši

Dana 27. marta u 6č i 20, Ravašol se ukrcava na omnibus kojim dospeva u ulicu de Kliši oko osam sati. Bombu postavlja na broj 39 u toj ulici, na drugi sprat,gde obitava Bilo. Udaljio se na oko pedeset metara kada je bomba eksplodirala. Sedam osoba je povređeno, zgrada je razorena. Šteta je procenjena na 120,000 franaka.

Nakon napada, Ravašol omnibusom koji je saobraćao na liniji Batinjol-Žarden de plant kako bi osmotrio štetu koju je izazvala eksplozija. Ali javni prevoz je sprečen da sledi svoju uobičajenu liniju, te Ravašol nije mogao ništa da vidi. Oko 11 časova, zaustavlja se u restoranu Veri, na broju 24 u bulevaru de Maženta i upoznaje Žila Leroa, konobara i šuraka vlasnika lokala. Žil Lero je izrekao nekoliko kritika na račun vojnog roka i Ravašol je to iskoristio kako bi mu predstavio anarhistička i antimilitaristička teorijska dela. On mu takođe priča o eksploziji koja se maločas desila. Iako ga je ovaj sumnjivi čovek zaintrigirao, Žil Lero svejedno dopušta Ravašolu da ode.

Hapšenje

Ravašolovo hapšenje 30. marta 1892 ( , 16. aprila 1892).

Restoran Veri nakon napada 25. aprila.

Tridesetog marta 1892, Ravašol se vraća u restoran Veri . Uznemiren komentarima od nekoliko dana ranije i prepoznavši u njemu krivca za napade koji su novine opisale, Žil Lero je uzbunio policiju . Ravašola sa poteškoćama hapse komesar Dreš i desetak policajaca.

25. aprila , dan pre suđenja, eksplodira bomba skrivena u restoranu Veri, usmrtivši gazdu i mušteriju. « Veri-fikacija», Piše Emil Puže u listu Le Père Peinard. Sam Žil Lero je neozleđen. Prima 100 franaka koje su nudile novine Le Matin i 300 franaka na iznos pretplate koju je pokrenuo list Le Matin u korist žrtava napada. Potom je iz Francuske otišao u inostranstvo kako bi izbegao anarhističke odmazde. Po povratku, prijavio se za posao u policii, koji je i dobio.

Suđenja

Suđenje pred sudom asiza u Senskom departmanu

Sa suđenjem se ne odugovlači. Ravašol i njegovi partneri zajedno su se pojavili 26. aprila pred Sudom asiza Senskog departmana. Zgrada suda je pod strogom stražom kako bi se sprečio bilo kakav anarhistički napad.Le Petit Journal. Da bi se u nju ušlo, mora se pokazati propusnica. U 11 časova, osumnjičeni su se pojavili pred sudom. Državu je predstavljao javni tužilac Kesne de Boreper, a odbranu gospodin Lagas. Debate su se odvijale mirno. Ravašol pokušava da umanji krivicu svojih partnera i da na sebe preuzme odgovornost za napade. On objašnjava da je te činove izvršio kako bi osvetio Dardara i Dekana koje su osudili nakon prvomajskih demonstracija 1891. i koji su bili žrtve policijske brutalnosti. Pošto su ga Šarl Šomenten i njegovi partneri predstavili kao nekoga blage naravi koga su svi voleli, Ravašol se čini kao nekakav anarhistički pravednik, neko ko saoseća sa potlačenima, ali je nemilosrdan prema onima koje smatra odgovornim za njihovu bedu. Presuda je neočekivana. Šarl Simon i Ravašol su osuđeni na doživotan fizički rad, ostala trojica su oslobođena optužbi. Porotnici su strahovali od odmazde te su pristali na „iznenađujuće olakšavajuće okolnosti”.

Nakon što ga je odala jedna stalna mušterija, anarhisti su Šarla Šomentena strogo osudili, međutim oni u ono vreme nisu bili svesni da je postojala doušnica „H2”. U broju 47. lista Le Libertaire (3-9 oktobar 1896) Sebastijen Fore strogo osuđuje« cinkaroša, izdajicu, onoga što je, u toj aferi, zaslužio prezir svih onih što imaju srce, jer je svoju slobodu kupio po cenu najpodlijeg čina koji čovek može izvršiti.» Prilikom Šomentenovog priznanja, policija je već znala celu priču. Kada je istoričar Žan Metron izučio arhiv policijske prefekture, izjavio je da ga dosije « barem malo » rehabilituje.

Osuđen na fizički rad zajedno sa Ravašolom, Šarl Simon umire u zatvoru, prilikom pobune zatvorenika na Ostrvima Spasa (Francuska Gvajana). U septembru 1894, nadzornik pod imenom Moskar smrtno je ranio Fransoa Brijena. Pre nego što je umro, izgovorio je poslednje reči: „umirem za anarhiju, anarhisti će me osvetiti.” Dvadeset prvog oktobra, Moskara je na smrt izboden nožem 19 puta, zajedno sa još jednim kolegom i dvojicom redara. Pobuna se nastavila, uzbuna je ubrzo nastupila. Prilikom njenog gušenja, stradalo je jedanaest zatvorenika, među kojima i poznati anarhisti poput Žila Leotijea, Eduara Marpoa, Pjera Mejrua, Benoa Ševnea, itd.

Dvadeset trećeg oktobra, Kilmeri, koga su pre dva meseca osudili zbog zločina, je pogubljen. Sa jednog drveta, Šarl Simon, zatvorenik broj 26507, vidi kako Kilmarijeva glava upada u dželatovu korpu i kliče „Živela anarhija!” Jedan vojnik mu viče „Hoćeš da pucam nagore ili nadole?” „Živela anarhija!" bio je zatvorenikov poslednji odgovor. Vojnik je opalio, Šarl Simon zvani „Biskvit", zvani takođe „Ravašol II", srušio se, smrtno ranjen.

Proces na Loarskom sudu.

Unutrašnjost suda u Monbrizonu.

Drugo suđenje bilo je 21. juna u Monbrizonu pred departmanskim sudom asiza. Ravašol je bio optužen za više zločina i prekršaja koje je počinio čak pre svih svojih atentata. On je priznao skrnavljenje groba i ubistvo pustinjaka u Šamblu, ali žustro je poricao da je odgovoran za ubistva u La Varizelu i u Sent Etjenu. Njegova optužba za dvostruko ubistvo u Sent Etjenu počivala je uglavnom na izjavama Šarla Šomentena 27. marta: „... Beala mi je rekao da je Ravašol (dok se krio u Sent Etjenu nakon što je ubio pustinjaka u Šamblu) ubio dve usedelice koje su držale gvožđaru u Sent Etjenu, a da na njega uopšte nisu ni sumnjali za taj zločin.”

U svoju odbranu, Ravašol navodi da je ubijao kako bi zadovoljio svoje lične potrebe i podržao anarhistički cilj. Predsednik opovrgava ovu tezu. Za njega je Ravašol ubijao da bi od zločina živeo i „vodio miran život, pritom ne radeći ništa". Njegov cilj je očajan, samo ga brat i sestra podržavaju tvrdeći da im je u detinjstvu bio poput oca.

Ravašol je osuđen na smrt. Presudu pozdravlja povikom „Živela anarhija!" Predsednik suda odbija mu pravo da pročita poslednju izjavu, već je daje njegovom advokatu, gosn Lagasu :

„ Želim da porotnici koji su, osuđujući me na smrt, upravo bacili u očaj one koji su prema meni gajili naklonost, nose na savesti sećanje na svoju presudu sa onom lakoćom i hrabrošću sa kojom ću ja poneti svoju glavu pod oštricu giljotine. ”

— Fransoa Kenigstajn zvani „Ravašol”, Le Révolté, br. 1-7 jul 1892.

Pogubljenje

Ravašol je pogubljen 11. jula 1892. u Monbrisonu od strane dželata Luja Deblera. Odbija pomoć kapelana i peva revolucionarsku pesmu Čika Dišen (Le père Duchesne) na putu do giljotine. Njegove poslednje reči su „ Živela re...” u trenutku kad je sečivo palo. Delimično šifrovani telegram koji govori o pogubljenju navodi ih kao „ Živela Republika!” Reklo bi se da je istoričar Žan Metron u pravu kada kaže kako su mu poslednje reči bile “Živela revolucija!" ili "Živela socijalna revolucija!” Kao i mnogim anarhistima pre i posle njega.

Mit i nasleđe

Ravašola, iz lista L'Almanach du père peinard, Pariz, 1894.

Pre nego što je postao jedan od simbola očajničke pobune, Ravašol je bio na glasu kao cinkaroš i agent provokator od svog neverovatnog bekstva juna 1891. godine. Tada mu anarhističke novine nisu bile baš naklonjene. Januara 1892. godine, list La Révolte nedvosmisleno komentariše suđenje Ravašolovim saučesnicima: „... Javno mnjenje je toliko uvereno da ga je policija pustila da pobegne, da se publika smeje čim se to pomene ... ".

Dan nakon pogubljenja, Ravašil je postao mit za mnogu sabraću i biće predmet „istinskog kulta ličnosti” . Hvaljen zbog pribranosti tokom vršenja atentata, zbog svoje neumoljive logike i hrabrosti koju je pokazao ispred giljotine, posvećivane su mu pesme, poput Ravašole (<i>La Ravachole</i>), u melodiji Karmanjole (La Carmagnole) i Biće bolje (Ça ira) ili O Ravašolu (De Ravachol(, koju je otpevao Reno 1974. U Pohvali Ravašolu, pisac Pol Adam čini ga svecem, „Renovator običaja suštinske žrtve ”. Kao što primećuje kriminolog Čezare Lombrozo, „ francuskim revolucionarima, uprkos njihovom internacionalizmu, bio je potreban nacionalni mučenik, pogubljen giljotinom “.

Devetog decembra 1893, Ogist Vejan baca bombu u Pariz, u Poslaničku komoru, kako bi osvetio Ravašola. A 24. juna 1894, Sante Đeronimo Kaserio na smrt izbada predsednika republike Sadija Karnoa u Lionu; sledećeg dana njegova udovica dobija fotografiju Ravašola i ove reči : „Sada je osvećen”.

Njegova slava premašila je granice Francuske i dala je zajedničku imenicu u valonskom jeziku ravachol(e) koja u muškom rodu označava prepirljivog muškarca ili neposlušno dete. Kod žena, označava situaciju u kartaškoj igri vist kada nijedan igrač nije pobedio, pa pobednici 7 i poslednjeg deljenja gube . U gomskom lorenskom narečju, takođe označava kakvog Don Žuana, ili štetu koju su napravili ljudi ili životinje . Ali neka od ovih značenja možda čak prethode samom Ravašolu, pošto je njegov nadimak sam zasnovan na reči izvedenoj iz starofrancuskog „ravagier” – pustošiti. .

Aprila 1975, polovina njegove glave sačuvane u formalinu na Pariskom medicinskom fakultetu ukradena je i pronađena u podnožju Panteona . Žan-Kristor Rufen potvrđuje da je sa prijateljem, sa kojim je onda stažirao na medicinskom fakultetu, ukrao polovinu Ravašolove glave, a zatim je postavio pred Panteonom .

U svojoj pesmi Salut à toi, Beririje Noar ga pominje rečima :

„ Salut à toi l'Espagnol,

Salut à toi le Ravachol !

(Pozdrav, Španče! Pozdrav, Ravašole!)

”

Ravašol je takođe inspiracija za lik Kloda Ravaša, francuskog anarhista, koga je Tijeri Nevik glumio 2011. godine u filmu Šerlok Holms : Igra senki koji je režirao Gaj Riči.

„Ravašol” je takođe šaljivi nadimak koji su stanovnici Sen Morisa nadenuli doktoru Parpaleu u komadu Knock, koji je napisao Žil Romen.

U stripu Tintin, „Ravašol”, ponekad u množini, jedna je od psovki Kapetana Hadoka.

U francuskoj komediji La Vengeance du serpent à plume( Žerar Uri, 1984), mala teroristička i anarhistička grupa nazvala se „Ravašol- Kropotkine “.

Dodaci

Izvori i bibliografija

: dokumenti korišćeni kao izvori za izradu ovog članka:

• Gaetano Manfredonia, La Chanson anarchiste en France des origines à 1914, Paris, L'Harmattan, 1997 ISBN 2738460801
• Thierry Maricourt, Plaidoyer pour Ravachol, Encrage, 1997 ISBN 2906389781
• Jean Maitron, Le Mouvement anarchiste en France, Gallimard, coll. « Tel », 1992 ISBN 2070724980
• Jean Maitron, Ravachol et les anarchistes, Gallimard, coll. « Folio-Histoire », 1992 ISBN 2070326756
• Pierre Bouchardon, Ravachol et Cie, Librairie Hachette, 1931 ASIN B0018HIWGS.
• René Dumas, Ravachol, l'homme rouge de l'anarchie, Saint-Étienne, Le hénaff, coll. « Héros populaires », 1981 ISBN 2865020223
• (jezik: engleski) Ernest Alfred Vizetelly, The Anarchists: Their Faith and Their Record, Edingurgh, Turnbull and Spears Printers, 1911.
• Bouhey, Vivien (2008). Les anarchistes contre la République. Histoire. Rennes: Presses universitaires de Rennes. str. 491. ISBN 978-2-7535-0727-2. , [présentation en ligne].

Članci

• Jacques Julliard, « Proudhon, Pelloutier, Ravachol… Le fond de l'air est libertaire », Le Nouvel Observateur, no 2250, 20 décembre 2007, [lire en ligne].
• Gilbert Rochu, « Ces anarchistes qui tuaient pour des idées », Marianne, 28 août 2000, [lire en ligne].

Radio

• Jean Lebrun, Philippe Pelletier, Les anarchistes : le moment terroriste, et après ?, France Inter, 26 novembre 2015, écouter en ligne.

Videografija

• Chrisitian Mottier, Anarchie et terrorisme, Temps présent, Radio télévision suisse, 3 avril 1970, voir en ligne.
• Bernard Cerf, Ravachol, Les Productions Aléatoires, 2016, 63 minutes, présentation éditeur, bande annonce.

Ikonografija

• Flavio Costantini, Saint-Étienne 1890 - Ravachol et Madeleine Labret, 1976, en ligne Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. septembar 2015).

Tekstovi

• Jean Maitron, Anne Steiner, Rečnik anarhista, " Le Maitron “, 2014 : Francois Koenigstein, koji se nazvao Ravachol po imenu svoje majke .
• Biografski rečnik francuskog radničkog pokreta, " Maitron " : biografska beleška .
• Anarhistička efemerida : biografska beleška.