Radio-stanica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Radio-stanica predstavlja skup opreme neophodne za obavljanje komunikacije putem radio-talasa. Generalno, radi se o prijemniku ili primopredajniku, anteni i nekoj manjoj dodatnoj opremi koja je potrebna za njihovo rukovanje. Oni igraju vitalnu ulogu u komunikacijskoj tehnologiji, jer im se u velikoj meri oslanjaju na prenos podataka i informacija širom sveta.[1]

Šire, definicija radio-stanice uključuje pomenutu opremu i zgradu u kojoj je postavljena. Takva stanica može da obuhvata nekoliko „radio-stanica” definisanih gore (tj. nekoliko setova prijemnika ili predajnika instaliranih u jednoj zgradi, ali koji rade nezavisno, i nekoliko antena instaliranih na polju pored zgrade). Ova definicija radio-stanice se češće naziva predajno mesto, predajna stanica ili prenosna stanica.

ITU definicija[uredi | uredi izvor]

Međunarodna unija za telekomunikacije definiše radio (komunikacionu) stanicu kao — „jedan ili više predajnika ili prijemnika ili kombinaciju predajnika i prijemnika, uključujući dodatnu opremu, neophodnu na jednom mestu za obavljanje radio komunikacionih ili radio astronomskih usluga. Svaka stanica se klasifikuje prema službi u kojoj deluje trajno ili privremeno”.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Oglas postavljen 5. novembra 1919. godine, Nieuwe Rotterdamsche Courant najavljuje debitantsko emitovanje PCGG-a zakazano za sledeće veče[3]
Dugotalasna radio stanica, Motala, Švedska
Zgrada Slovačkog radija, Bratislava, Slovačka (arhitekte: Štefan Svetko, Štefan Đurkovič i Barnabaš Kisling, 1967—1983)
Radijski toranj u Trondhejmu, Norveška

Najranije radio stanice bile su radiotelegrafski sistemi i nisu prenosile zvuk. Da bi audio emitovanje bilo moguće, morali su biti ugrađeni elektronski uređaji za detekciju i pojačavanje.

Termionski ventil (neku vrstu vakuumske cevi) izumeo je 1904. godine engleski fizičar Džon Ambrouz Fleming. On je razvio uređaj koji je nazvao „oscilacioni ventil” (jer propušta struju samo u jednom pravcu). Zagrejana nit, ili katoda, bila je sposobna za termionsku emisiju elektrona koji bi tekli na ploču (ili anodu) kada je bila na višem naponu. Elektroni, međutim, nisu mogli da prođu u obrnutom smeru jer ploča nije bila zagrejana i stoga nije bila sposobna za termoionsku emisiju elektrona. Kasnije poznat kao Flemingov ventil, mogao je da se koristi kao ispravljač naizmenične struje i kao detektor radio-talasa.[4] Ovo je uveliko poboljšalo kristalni set koji je ispravljao radio signal koristeći ranu čvrstu diodu zasnovanu na kristalu i takozvanom mačjem brku. Međutim, još uvek je bilo potrebno pojačalo.

Triodu (živena para ispunjena kontrolnom rešetkom) kreirao je 4. marta 1906. Austrijanac Robert fon Liben[5][6][7] nezavisno od toga, 25. oktobra 1906. godine.[8][9] Li De Forest je patentirao svoj Odion od tri elementa. On nije stavljen u praktičnu upotrebu sve do 1912. godine kada su istraživači prepoznali njegovu sposobnost pojačavanja.[10]

Otprilike 1920. godine, tehnologija ventila je sazrela do tačke u kojoj je radio emitovanje brzo postalo održivo.[11][12] Međutim, rani audio prenos koji bi se mogao nazvati emitovanjem verovatno se odvio na Badnje veče 1906. od strane Redžinalda Fesendena, iako je to sporno.[13] Dok su mnogi rani eksperimentatori pokušavali da stvore sisteme slične radiotelefonskim uređajima pomoću kojih su samo dve strane trebale da komuniciraju, bilo je i drugih koji su nameravali da prenose široj publici. Čarls Herold je počeo da emituje u Kaliforniji 1909. godine i već sledeće godine je prenosio audio. (Heroldova stanica je na kraju postala KCBS).

U Hagu, u Holandiji, PCGG je počeo da emituje 6. novembra 1919. godine, čime je postao verovatno prva komercijalna stanica za emitovanje. Godine 1916, Frank Konrad, elektroinženjer zaposlen u Vestinghaus elektrik korporaciji, počeo je da emituje program iz svoje garaže u Vilkinsbergu u Pensilvaniji sa pozivnim slovima 8XK. Kasnije je stanica premeštena na vrh zgrade fabrike Vestinghaus u Istočnom Pitsburgu, Pensilvanija. Vestinghaus je ponovo pokrenuo stanicu kao KDKA 2. novembra 1920, kao prvu komercijalno licenciranu radio stanicu u Sjedinjenim Državama.[14] Oznaka komercijalnog emitovanja proizilazi iz vrste dozvole za emitovanje; reklame su se emitovale tek godinama kasnije. Prvo licencirano emitovanje u Sjedinjenim Državama došlo je od same KDKA: rezultata predsedničkih izbora Harding/Koks. Stanica u Montrealu koja je postala CFCF počela je da emituje program 20. maja 1920, a stanica u Detroitu koja je postala WWJ počela je da emituje program počevši od 20. avgusta 1920, iako nijedna nije imala licencu u to vreme.

Godine 1920, bežično emitovanje za zabavu počelo je u Velikoj Britaniji iz Markonijevom istraživačkom centru 2MT u Vritlu blizu Čelmsforda, Engleska. Čuveni prenos iz Markonijeve fabrike Nju Strit Vorks u Čelmsfordu imala je čuvena sopraniskinja Neli Melba 15. juna 1920. godine, pri čemu je otpevala dve arije i svoj čuveni tril. Ona je bila prva umetnica međunarodnog ugleda koja je učestvovala u direktnim radio emisijama. Stanica 2MT počela je da emituje redovnu zabavu 1922. Bi-Bi-Si je spojen 1922. i dobio je Kraljevsku povelju 1926. godine, čime je postao prvi nacionalni emiter u svetu,[15][16] kome je sledio Češki radio i drugi evropski emiteri u 1923. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „What is ICT (information and communications technology - or technologies)? - Definition from WhatIs.com”. SearchCIO. Pristupljeno 2015-11-04. 
  2. ^ „Radio Regulations, Articles, Edition of 2012” (PDF). ITU. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 7. 2017. g. Pristupljeno 3. 12. 2020. 
  3. ^ "Vintage Radio Web: Philips" Arhivirano februar 7, 2020 na sajtu Wayback Machine (vintageradio.nl)
  4. ^ Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: Early devices and the rise of radio communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 41—43. S2CID 23351454. doi:10.1109/MIE.2012.2182822. 
  5. ^ Schmidt, Hans-Thomas. „Die Liebenröhre”. Umleitung zur Homepage von H.-T. Schmidt (na jeziku: nemački). Pristupljeno 10. 8. 2019.  DRP 179807
  6. ^ Tapan K. Sarkar (ed.) "History of wireless", John Wiley and Sons, 2006. ISBN 0-471-71814-9, p.335
  7. ^ Sōgo Okamura (ed), History of Electron Tubes, IOS Press, 1994 ISBN 90-5199-145-2 page 20
  8. ^ „US841387A - Device for amplifying feeble electrical currents.”. Google Patents. 25. 10. 1906. Pristupljeno 10. 8. 2019. 
  9. ^ „US879532A - Space telegraphy.”. Google Patents. 29. 1. 1907. Pristupljeno 10. 8. 2019. 
  10. ^ Nebeker, Frederik (2009). Dawn of the Electronic Age: Electrical Technologies in the Shaping of the Modern World, 1914 to 1945. John Wiley & Sons. str. 14—15. ISBN 978-0470409749. 
  11. ^ „Making the Modern World - Mass consumption”. webarchive.nationalarchives.gov.uk. Arhivirano iz originala 5. 4. 2017. g. Pristupljeno 4. 10. 2013. 
  12. ^ Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: the conquest of analog communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 52—54. S2CID 42357863. doi:10.1109/MIE.2012.2193274. 
  13. ^ O'Neal, James (23. 12. 2008). „Fessenden — The Next Chapter”. Radio World. Pristupljeno 17. 5. 2022. 
  14. ^ Baudino, Joseph E; John M. Kittross (zima 1977). „Broadcasting's Oldest Stations: An Examination of Four Claimants”. Journal of Broadcasting. 21: 61—82. doi:10.1080/08838157709363817. Arhivirano iz originala 6. 3. 2008. g. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  15. ^ „CARS - Marconi Hall Street, New Street and 2MT callsign”. www.g0mwt.org.uk. 
  16. ^ „BBC History – The BBC takes to the Airwaves”. BBC News. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Briggs Asa. The History of Broadcasting in the United Kingdom (Oxford University Press, 1961).
  • Crisell, Andrew; 2002; An Introductory History of British Broadcasting — dio
  • Ewbank Henry & Lawton Sherman P. Broadcasting: Radio and Television (Harper & Brothers, 1952).
  • Fisher, Marc. Something In The Air: Radio, Rock, and the Revolution That Shaped A Generation (Random House, 2007).
  • Hausman, Carl; Messere, Fritz; Benoit, Philip; O'Donnell, Lewis. Modern Radio Production, 9. izd. (Cengage, 2013)
  • Head, Sydney W.; Christopher W. Sterling; Lemuel B. Schofield. Broadcasting in America." (7. izd. 1994).
  • Lewis, Tom. Empire of the Air: The Men Who Made Radio. 1. izd., New York : E. Burlingame Books, 1991. ISBN 0-06-018215-6. / Empire of the Air: The Men Who Made Radio (1992), Ken Burns, PBS
  • Pilon, Robert; Isabelle Lamoureux; Gilles Turcotte. Le Marché de la radio au Québec: document de reference. [Montréal]: Association québécoise de l'industrie du dique, du spectacle et de la video, 1991. unpaged. N.B.: Comprises: Robert Pilon's and Isabelle Lamoureux' Profil du marché de radio au Québec: un analyse de Média-culture.
  • Gilles Turcotte. Analyse comparative de l'écoute des principals stations de Montréal: prepare par Info Cible.
  • Ray, William B. FCC: The Ups and Downs of Radio-TV Regulation (Iowa State University Press, 1990).
  • Russo, Alexander. Points on the Dial: Golden Age Radio Beyond the Networks (Duke University Press; 2010). 278 str.
  • Scannell, Paddy; Cardiff, David. A Social History of British Broadcasting, Volume One, 1922–1939 (Basil Blackwell, 1991)
  • Schramm, Wilbur; ur. The Process and Effects of Mass Communication (1955; takođe kasnija izdanja) — članci društvenjaka
  • Schramm, Wilbur; ur. Mass Communication (1950, 2. izd.; 1960) — popularniji eseji
  • Schwoch James. The American Radio Industry and Its Latin American Activities, 1900–1939 (University of Illinois Press, 1990).
  • Stewart, Sandy. From Coast to Coast: a Personal History of Radio in Canada (Entreprises Radio-Canada, 1985). XI: 191, ISBN 0-88794-147-8.
  • Stewart, Sandy. A Pictorial History of Radio in Canada (Gage Publishing, 1975). 1: 154. ISBN 7715-9948-X nevažeći ISBN.
  • White Llewellyn. The American Radio (University of Chicago Press, 1947).
  • Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: Early devices and the rise of radio communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 41—43. doi:10.1109/MIE.2012.2182822. 
  • Tapan K. Sarkar. History of wireless. John Wiley and Sons. 2006. ISBN 0-471-71814-9.
  • Sōgo Okamura. History of Electron Tubes. IOS Press. 1994. ISBN 90-5199-145-2.
  • „US841387A - Device for amplifying feeble electrical currents.”. Google Patents. 25. 10. 1906. Pristupljeno 10. 8. 2019. 
  • „US879532A - Space telegraphy.”. Google Patents. 29. 1. 1907. Pristupljeno 10. 8. 2019. 
  • Nebeker, Frederik (2009). Dawn of the Electronic Age: Electrical Technologies in the Shaping of the Modern World, 1914 to 1945. John Wiley & Sons. str. 14—15. ISBN 978-0470409749. 
  • „Making the Modern World - Mass consumption”. webarchive.nationalarchives.gov.uk. Arhivirano iz originala 5. 4. 2017. g. Pristupljeno 3. 12. 2020. 
  • Guarnieri, M. (2012). „The age of vacuum tubes: the conquest of analog communications”. IEEE Ind. Electron. M.: 52—54. doi:10.1109/MIE.2012.2193274. 
  • Baudino, Joseph E; John M. Kittross (zima 1977). „Broadcasting's Oldest Stations: An Examination of Four Claimants”. Journal of Broadcasting. 21: 61—82. doi:10.1080/08838157709363817. Arhivirano iz originala 6. 3. 2008. g. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  • „Types of Technology, FM vs AM”. kwarner.bravehost.com. 13. 7. 2012. Arhivirano iz originala 13. 7. 2012. g. Pristupljeno 10. 8. 2019. 
  • Grodkowski, Paul (24. 8. 2015). Beginning Shortwave Radio Listening (na jeziku: engleski). Booktango. ISBN 9781468964240. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Radio-stanica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радио-станица&oldid=27557060”